Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija

 

 

Nebojša Vuković

«Ruski veto» u srpskoj dnevnoj štampi u prvoj polovini 2007. godine – jedna parcijalna analiza (prvi deo)

Uvod

Možda će za nekog, sve što bude rečeno u ovom tekstu biti sporno. Ali, jedna stvar je sigurna. Srbija se, još jednom, kao i više puta u prethodnih stotinak godina (markirajmo kao početak Aneksionu krizu iz 1908. godine), nalazi u izuzetno komplikovanoj diplomatskoj i spoljnopolitičkoj situaciji. Tada, te 1908. godine, zbog austrijskog prisvajanja Bosne i Hercegovine, umalo nije došlo do oružanog sukoba na Balkanu. Srbija je naredne godine, pod pritiskom velikih sila, morala da se saglasi sa aneksijom i izjavi da sa tim činom nisu povređena njena prava. Ipak, kada se nešto jako želi, obično se to, na kraju, i dobije. Trebalo je da prođe desetak burnih godina balkanskih i jednog globalnog rata, pa da Srbi, sa obe strane Drine, budu konačno u zajedničkoj državi. Kako svedoči istoričar Stanoje Stanojević, na glas o austrijskoj odluci od 24. septembra 1908. godine, da anektira BiH, «digao se ceo narod u Srbiji i Crnoj Gori na odbranu svojih državnih i nacionalnih prava». Nešto kasnije, nastavlja naš poznati istoričar, «oduševljenje za nacionalne težnje i ideale izbilo je tom prilikom na površinu sa elementarnom silom; samopouzdanje je bilo neobično veliko, možda čak i preterano […] Svest o zajedničkim interesima i o velikoj opasnosti zahvatila je bila sve slojeve, i svi su se takmičili u radu za opštu stvar. Bilo je mnogo lepih primera požrtvovanja i patriotizma […] Onda se već moglo videti, da je moralni i nacionalni kapital u Srbiji vrlo veliki». (1)

A danas? Ovih dana, meseci i godina, Srbija se suočava sa problemom koji se tiče njenog suvereniteta i integriteta. U ime tzv. međunarodne zajednice, koja već osam godina upravlja Kosovom i Metohijom, jedan strani diplomata, Finac, Marti Ahtisari, uz nedvosmislenu podršku nekoliko veoma moćnih država (dve su apsolutno prepoznatljive – SAD i Velika Britanija), predočio je svoj predlog rešenja budućeg statusa ove srpske pokrajine. Naravno, ne možemo ovom prilikom prepričavati sve detalje tog plana, dovoljno je podsetiti se izjave sadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića, koju je dao prilikom susreta sa Ahtisarijem, kada je on došao u Beograd 02. 02. 2007. da promoviše rešenja iz plana. Predsednik je tada kazao da «Ahtisarijev plan otvara mogućnost za nezavisnost Kosova» i doda o , da je «Ahtisariju rekao da Srbija i on kao njen predsednik nikada neće prihvatiti nezavisnost Kosova». (2) Za razboritog, dovoljno. Plan je, dakle, krajnje nepovoljan po Srbiju i njene interese, i prirodno je očekivati, da cela nacija i sveukupno javno mnenje, što bi se reklo, «dišu kao jedno». Proceduralno gledano, Srbija je tada mogla, da na jednostavan način, međunarodnopravnim putem, zauvek izgubi svoju južnu pokrajinu. Pet velikih zemalja, stalnih članica Saveta Bezbednosti UN, trebalo je samo da se saglase, ili makar da ne blokiraju proces davanja nezavisnosti Kosovu, i stvar bi bila očas gotova. Tako je, barem, bilo zamišljeno. Međutim, iz razloga koji se još uvek ne mogu sa potpunom sigurnošću dokučiti, jedna stalna članica, Ruska Federacija, istupila je protiv ovako koncipiranog plana. Spomenuta je i mogućnost veta...

Predmet ovog spisa biće analiza reakcija, komentara i mišljenja, u domaćoj dnevnoj štampi povodom moguće upotrebe ruskog veta. U naslovu teksta našla se i reč «parcijalna» i to sasvim opravdano. Pre svega zbog toga, što su spekulacije o eventualnom ruskom držanju po kosovskom pitanju, počele da se javljaju u domaćim medijima još dosta ranije, a sigurno ih možemo detektovati u prošloj 2006. godini. Drugo, u analizi sadržaja, služićemo se tekstovima i intervjuima koji su se pojavili u četiri srpske dnevne novine, Politici , Blicu , Danasu i Dnevniku. Autor ovih redova bio je u mogućnosti da kontinuirano prati pisanje samo spomenutih dnevnih novina, i to je jedini razlog zašto u izboru štampe nema i nekih drugih izdanja. Doduše, ova četiri dnevna lista, uz sve vidljive razlike, ipak povezuje jedna zajednička i vrlo bitna stvar – opšta programska i ideološka orijentacija. Sve ove novine snažno promovišu tzv. petooktobarske vrednosti, i može se stoga reći, da one nisu samo «glas» svojih uredničkih timova i vlasnika, već i aktuelne vlasti, a po svemu sudeći, i značajnog (ako ne i preovlađujućeg) dela našeg naroda.

Konačno, ovo nije samo studija o našoj štampi, i njenom odnosu prema jednom značajnom državnom i nacionalnom pitanju. Ovo je, na žalost, i svedočanstvo o «nacionalnom i moralnom kapitalu» koji se negde zagubio, ili skoro sasvim potrošio; o neozbiljnosti naših novinara, «eksperata» i «intelektualaca»; ovo je mala hronologija naše duhovne i nacionalne posustalosti. Naravno, osvetlićemo i one retke stavove koji odišu blagim, skoro neprimetnim optimizmom, staloženošću i oprezom. Ali, iskreno govoreći, takve pozicije kod pisca ovih redova i nisu izazivale posebnu pažnju. Valjda je još uvek normalno i društveno prihvatljivo, zalagati se za odbranu sopstvenih nacionalnih interesa, i bodriti, makar i u ograničenoj meri, svoje sunarodnike u ovako teškoj i komplikovanoj situaciji. Pravi intelektualni izazov predstavlja objašnjavanje i razumevanje, da je tako nazovemo, «podaničke svesti» i njenih mnogobrojnih glasova, kojima su ove četiri novine širom otvorile svoje stranice i omogućile da rasprostiru konfuziju, cinizam i defetizam. Pa, krenimo redom.

Neće biti veta... majke mi! 

Pre nego što će specijalni izaslanik Marti Ahtisari doći u Beograd i Prištinu, da prezentira rešenja za status KiM, u domaćoj, ali i stranoj štampi, uveliko su počela nagađanja o prirodi njegovog predloga i mogućim reakcijama srpske, ali i ruske strane. Za početak, prenećemo mišljenje iz januara ove godine, diplomatskog urednika Tajmsa, Ričarda Bistona, koji predviđa «da se sprema težak okršaj Rusije i Zapada oko budućnosti Kosova». Odmah zatim, citirajući usput izjavu ruskog predsednika Putina da nije prihvatljivo da odluka o statusu Kosova bude nametnuta spolja, Biston dodaje da «Rusija, kao stalna članica Saveta bezbednosti UN, može da blokira priznavanje nezavisnosti». (3) Tako je mogući razvoj događaja tumačio jedan Britanac. A kod nas?

Dnevni list Blic je od sve četiri novine čije pisanje ovom prilikom analiziramo, ponajviše spekulisao sa mogućim ruskim vetom. Tako je ovaj list, 30. marta doneo vest, navodno od «izvora» bliskog bezbednosnim strukturama, kako su srpske tajne službe informisale politički vrh i premijera Vojislava Koštunicu, «da Rusija neće uložiti veto u Savetu bezbednosti UN po pitanju Kosova». Kako se nastavlja u ovoj «pouzdanoj» Blicovoj analizi, naše tajne službe su spoznale da je «nezavisnost Kosova sasvim izvesna, da je nemoguće to sprečiti, čak (pazite sad ovo!, prim. N.V.) ni odložiti, i da će zauzvrat Srbiji biti ponuđeni određeni ustupci, te da država treba prema tome da se odredi što pre». (4) Inače, redakciji ovih novina, puna su usta evropskih vrednosti, i na stranicama Blica često se može uočiti spominjanje «profesionalizma» i «profesionalnih standarda». Kako to izgleda na delu, i što je najtragičnije, po sudbonosnom pitanju opstanka teritorijalne celokupnosti ove zemlje, vidi se iz priloženog. Da bi se kod čitalačke publike učvrstilo verovanje u neizbežnost kosovske nezavisnosti i izostanak ruskog veta, s vremena na vreme, Blic je angažovao različite «eksperte» da gase i poslednje plamičke nade i optimizma u narodu. To je činjeno, čak i nakon toga što su određeni visoki ruski zvaničnici dali vrlo konkretne izjave o tome da Rusija neće prihvatiti nametnuto rešenje. U ponedeljak 7. maja, preko dve strane, skoro s kraja na kraj, debelim crnim slovima napisano je da «Rusija neće uložiti veto». Naslov je bio neobično velik, i ko god je tog dana otvorio novine, nije ga mogao ignorisati. Gost redakcije Blica, bio je Dušan Janjić, direktor Foruma za etničke odnose. Janjić je samouvereno tvrdio, da «u maju treba očekivati zeleno svetlo za predlog Martija Ahtisarija, i to za njegov tehnički deo u kome su aneksi». (5) Nešto kasnije, on još je dodao, da ne očekuje «ruski veto jer Amerika i Kontakt grupa sve rade da veta ne bude». (6) Iako je kasnije u razgovoru sa novinarom prilično argumentovano govorio o bezbednosnim rizicima koje povlači nezavisnost Kosova, i kritikovao Ahtisarijev plan, prognoze koje je tada izrekao pokazale su se kao potpun promašaj.

U nešto nepovoljnijoj poziciji našao se istoričar Milan St. Protić. Njega je Blic angažovao da «objasni» neke stvari našoj javnosti krajem marta, kada ruske pozicije po pitanju statusa Kosova još nisu bile baš u potpunosti iskristalisane. Protić nije odoleo iskušenju da se malo izblamira, iako je svojevremeno, ako se ne varamo, na televiziji Most izjavio, da se već nekoliko puta prevario u svojim političkim prognozama. Na samom početku intervjua, Protić je kazao, kako je ruski veto «najjača karta na koju igra zvanični Beograd u pregovorima oko Kosova, očekujući da se obnove pregovori i da se vratimo na početak». (7) Međutim, naš nekadašnji ambasador u SAD tvrdi, da «sumnja da će se to dogoditi, jer ne treba očekivati da će Rusija zaoštriti odnose sa Zapadom zarad nas». (8) I onda, nešto kasnije, Protićev prognozerski «biser»: «U ovom trenutku je jasno da Rusija oteže proces, ali ne zato što baca Zapadu rukavicu u lice, nego naprotiv traži produžetak pregovora kako bi ubedila zvanični Beograd da pristane na plan». (9) Kako je odmicao intervju sa Protićem, on je izgleda sve više padao u žar predviđanja, pa je konstatovao, da će na kraju «Rusija reći Koštunici da je izdejstvovala ponešto te da pristane na plan, kako ne bi tražio preko hleba pogače». (10) Sve u svemu, što se tiče vremenskog roka, Protić proriče da ceo proces neće dugo trajati, odnosno da je moguće «da se rešenje odloži do samita G 8 , koji je zakazan za početak juna». (11)

Kako je Blic došao na ideju da intervjuiše baš Protića, ostaje nepoznato. Možda je neko iz redakcije tog lista čitao intervju koji je Protić dao novosadskom Dnevniku početkom istog meseca, pa je oduševljen njegovim opservacijama predložio da i matični list postupi isto. Elem, još 7. marta, Dnevnik objavljuje razgovor sa Protićem pod naslovom «Kosovo između dva scenarija». Naravno, nijedan nije povoljan za Srbiju. Komentarišući zakulisne igre u Savetu bezbednosti oko Ahtisarijevog plana, Protić je izrazio nevericu «da bi međunarodna zajednica uložila toliki napor da bi sad od svega odustala, i da bečke pregovore i dokument Martija Ahtisarija proglasi propalim i da sve vrati na nultu tačku. Mnogo je verovatnije da će se pronaći rešenje za obezbeđivanje prohodnosti Ahitisarijevog predloga u sporazumu s Ruskom Federacijom i Kinom i da neće biti nikakvog veta». (12)

I direktor Beogradskog centra za ljudska prava Vojin Dimitrijević, nije odoleo izazovu predviđanja, pa je ocenio «da ne postoji opasnost da Srbija postane ulog u svađi velikih sila, jer “verovatno” neće biti ruskog veta». (13) Kako to zna, na osnovu čega to predviđa, Dimitrijević nije objasnio, ili ga je možda redakcija Blica jednostavno «isekla». Ali, to na kraju krajeva nije ni bitno. Važno je bilo da se kaže da veta neće biti.

Predsednik Odbora za međunarodnu saradnju G17 plus Milan Pajević, takođe se okušao u prognoziranju, ne spomunjući doduše, direktno ruski veto, ali iz njegove tvrdnje, da ne misli «da će Rusija “žrtvovati” neke svoje interese u međunarodnoj komunikaciji zbog Kosova» (14), može se nedvosmisleno naslutiti šta misli o toj mogućnosti. Štaviše, Pajević je povodom izbora Tomislava Nikolića za predsednika Narodne skupštine, izjavio kako u politici Rusije prema Srbiji ne vidi «nikakvu zavodljivost. Naprotiv! Rusko ponašanje je, najblaže rečeno, nekorektno u odnosu na interese građana Srbije […] » (15)

Sasvim je bilo razumljivo i očekivano da mediji kosovskih Albanaca neprekidno najavljuju nezavisnost i tvrde kako neće biti veta, ali čemu ovaj «independistički» polet kod srpskih novina i «analitičara», zaista nije jasno. Bilo je, ruku na srce, i malo opreznijih «stručnjaka» koji nisu tako lako bagatelisali rusku najavu o blokiranju odluke u SB ako ona ne bude plod kompromisa obe strane, iako se suštinski nisu razlikovali od svojih «hrabrijih» kolega. Tako se novinar Dnevnika Relja Knežević, osmelio da u junu (nakon mnoštva, po srpsku stranu pozitivnih izjava ruskih zvaničnika) spekuliše o prirodi i trajanju ruskog otpora priznavanju kosovske nezavisnosti. Knežević je skeptičan prema ruskom vetu, mada to nigde otvoreno ne saopštava, i zato pokušava da na zaobilazan način sugeriše čitaocima da se u Rusiju puno ne uzdaju. U njegovom tekstu «Vežbanje za evropsku silu», provlači se niz takvih «uvijenih» poruka, poput one da bi «trvenje Rusije s velikim silama oko statusa Kosova moglo biti i samo prolazno prkošenje Zapadu […]» (16). Tu su zatim i «dublji istorijski uvidi», kao recimo ovaj da «čitav vek razdvaja interese Moskve i Beograda, posle njene sporadične podrške u devetnaestom». (17) Knežević je namerno napisao «Moskve i Beograda», a ne Rusije i Srbije, jer dobro zna da u preovlađujućem delu prošlog veka nije bilo ni Rusije ni Srbije, već drugačijih i širih međunarodnih subjekata (SSSR i Jugoslavija), pa stoga nije moglo biti ni sasvim autentične ruske, odnosno srpske spoljne politike. Bitno je, da smo navodno, čitav vek razdvojeni. Ali, prava Kneževićeva «poslastica» je ostavljena za kraj teksta, gde on tvrdi, spominjući jednu soluciju po kojoj bi «Albanci postali nezavisni, a da Srbi to ne primete», da bi to rešenje, «i Rusi glatko potpisali». (18) Kako je došao do tog zaključka i na osnovu kojih informacija, Knežević nije otkrivao, važno je da je on u jednom «zamahu» dešifrovao namere i ciljeve spoljne politike jedne velike zemlje.

Ipak, njega je uveliko «nadmašio» spoljnopolitički komentator Politike Boško Jakšić. Poput Kneževića, i Jakšić proriče i nagađa u vezi ruskog veta. Štaviše, on uverava čitaoce da bolje zna šta će da učini Rusija, nego njeni zvaničnici. Baš valja biti smeo, pa napisati da «ni u Kremlju još ne znaju kako će glasati u Savetu bezbednosti». (19) Pored toga, Jakšić nam poručuje da zaboravimo «šefa diplomatije ili njegovog pomoćnika koji je posetio Beograd. Odlučiće Vladimir Putin». (20) A potom slede didaktičke pouke tipa, «Rusi su pretnju vetom dosad koristili u farmaceutskim dozama», pa onda, ukoliko se «baćuška Vladimir» (otkud pravo Jakšiću da ovako oslovljava ruskog predsednika?) «odluči na veto, onda predviđam da mu Vašington sprema zamku» (ma šta nam reče!), i sve tako do kraja teksta, gde Jakšić trijumfalistički zaključuje da će se «Amerikanci i Rusi dogovoriti». (21) Prošlo je od tada (njegovog teksta) više od osam meseci, a Jakšićevih «dogovora» i «zamki», kao i nezavisnosti Kosova, još uvek nema... Ostaje misterija, zašto se ponekad ljudi tako lako odaju davanju paušalnih ocena i metodologiji «vidovite Zorke»? Zar je imperativ neprekidnog pisanja i zarađivanja hleba nasušnog baš toliko nadmoćniji od analitičkog opreza, strpljivosti i oslanjanja na proverene informacije?

I mi svoje Ruse imamo... 

Već smo ranije rekli da se list Blic posebno angažovao u «promociji» bliske i navodno neizbežne kosovske nezavisnosti. Radi toga su i konsultovani domaći «znalci». Ali, «crv sumnje» nije dao mira, pa se redakcija Blica odlučila na dodatan korak u tom pravcu.

Po nekom životnom pravilu, najžešće su svađe u porodici, među kumovima ili prijateljima. Najkrvaviji i najbrutalniji su građanski ratovi. Najteže se razočaramo u one za koje verujemo da su nam najbliži. Svojevremeno, nas je najviše zabolela «ruska ruka» podignuta u vis, kada su se u Savetu bezbednosti uvodile sankcije Srbiji i Crnoj Gori, 1992. godine. Mnogi od običnih građana ove zemlje, više su se ljutili na Ruse, 1999. godine, što ništa ne preduzimaju da se prekine agresija na SRJ, nego na Amerikance i ostale što bombarduju i razaraju zemlju. Ta naša ozlojađenost, razočaranost i ljutnja prema Rusiji, samo su potvrđivali činjenicu, da veliki slovenski i pravoslavni narod na istoku, ipak tretiramo i doživljavamo drugačije (kako se kaže u jednoj pesmi Bijelog Dugmeta «ima neka tajna veza...») nego neke druge nacije.

Te činjenice bila je svesna i redakcija Blica, i baš zato je odlučila da angažuje upravo ruske «stručnjake», da iz njihovih usta čujemo, kako Srbija greši, kako veta najverovatnije neće biti, i kako se uzalud nadamo u njihovu pomoć. Kasnije, kako je proticalo vreme i ruski zvanični stav postajao sve čvršći, i ovi «unajmljeni» Rusi, počeli su da delimično menjaju mišljenje i zauzimaju oprezniji stav.

Andrej Pjontkovski, direktor Instituta za strateške studije, u prvoj polovini marta je izjavio da se «sudbina Kosova nalazi u rukama velikih sila» i kako Srbija «malo šta može da učini». (22) Kako dalje nastavlja, «to je ceh koji Srbija plaća za višedecenijsku politiku da uvek zahteva više od onoga što je realno» (ovde je doista demonstrirano kolosalno neznanje – spada li u te nezasite srpske pretenzije i davanje ustava Kosovu 1974. godine?). Bez obzira na srpsko uzdanje u Rusiju, Pjontkovski sugeriše, da je, kako dani odmiču, «sve izvesnije da će Kosovo dobiti nezavisnost». (23) Doduše, Pjontkovski ne tvrdi eksplicitno, da Rusije neće uložiti veto, ali prognozira da će Savet bezbednosti usvojiti samo tehnički deo Ahtisarijevog plana, dok će «novu nezavisnu državu možda već u maju ili junu bilateralno priznati SAD, Velika Britanija, a zatim i ostale zemlje». (24) To će, po njegom shvatanju, najviše odgovarati Rusiji, koja «nikada neće podržati nezavisno Kosovo» ali će ovaj slučaj iskoristiti da «prizna nezavisnu Abhaziju ili Južnu Osetiju». (25) Kao što se može videti, i u pogledu rokova, i u taktičkom smislu, Pjontkovski je prilično omašio. Ali, idemo dalje. Za nešto manje od mesec dana, isti analitičar se ponovo oglasio u Blicu , konstatujući da «srpske vlasti mogu da obezbede nastavak pregovora između Beograda i Prištine samo ako zvanično predlože podelu Kosova» (i ova prognoza je bila pogrešna – pregovori su obnovljeni bez otvaranja opcije podele). (26) Pošto se u međuvremenu, izgleda, malo bolje informisao o spoljnoj politici sopstvene zemlje, Pjontkovski je sada predvideo, da bi Rusija ipak, uložila veto «ukoliko se na stolu nađe tekst rezolucije koja predviđa nadgledanu nezavisnost Kosova […] ». (27) Ali, da ne bude bilo kakve zabune, Pjontkovski smatra da «Rusija ne bi trebalo da uloži veto jer dalje konfrontacije sa SAD nisu u njenom interesu». (28) Zanimljivo je, da su sličan argument koristili i mnogi domaći stručnjaci, inače mnogo zabrinuti da uloženi veto ne naškodi pozicijama, njima, tako «drage» Rusije.

Osim Pjontkovskog, na stranicama Blica se više puta oglasio i Fjodor Lukjanov, urednik časopisa Russia in Global Affairs. Iako konstatuje, da će Rusija učiniti sve da izmeni Ahtisarijev plan i učini ga prihvatljivim za Srbiju, Lukjanov ipak smatra, da nije realno «da će Rusija uložiti veto na novu rezoluciju u SB». (29) Koji dan kasnije, Lukjanov kaže da «Rusija nije zainteresovana da uloži veto, jer bi tako ugrozila odnose sa svojim zapadnim partnerima». (30) Po njemu, ruska taktika je orijentisana na prolongiranje, mada, on ne vidi «mogućnost kompromisa u bliskoj budućnosti». (31) Početkom juna (kada je po Pjontkovskom, Kosovo već trebalo da bude nezavisno) Lukjanov ponavlja istu priču bez ikakve opširnije i ozbiljnije argumentacije. Tako on izjavljuje, da «Rusija ne namerava da upotrebi veto kada u Savetu bezbednosti UN bude glasanje o novoj rezoluciji o Kosovu, a predstojeći susreti najviših ruskih i srpskih zvaničnika poslužiće Moskvi da objasni Beogradu da u nastavku pregovora bude realističan». (32) Poput svojih srpskih i ruskih istomišljenika, i Lukjanov poteže slične razloge za svoj stav. Po njegovom shvatanju, «Rusija ne namerava da upotrebi veto jer nema interesa na Kosovu, za razliku od Amerike i Evropljana», i još dodaje da je «kosovsko pitanje deo šire igre koju Rusija sa Zapadom igra na više polja, zajedno s pitanjima raketnog štita, proširenja NATO i obezbeđenja energije». (33) Konačno, Lukjanov predviđa da će «Putin u razgovoru sa srpskim zvaničnicima upozoriti Beograd da ne misli kako će Moskva rizikovati sve zarad Kosova i ukazati na to koliko je daleko Rusija spremna da ide». (34)

Na kraju ovog dela teksta, nekoliko informacija o backgruound -u dvojice ruskih stručnjaka. Što se tiče Lukjanova, on zaista uređuje jedan vrlo solidan časopis o svetskoj politici (u kooperaciji sa američkim časopisom Foreign Affairs ), ali, gle čuda, u redakcijskom savetu, je niko drugi do Marti Ahtisari. Nabrojani su tu, ruku na srce, i Sergej Lavrov i Jevgenij Primakov, ali, s obzirom da se Lukjanov izjašnjavao upravo o planu dotičnog Finca, jasno je da nije mogao biti do kraja, niti sasvim iskren, niti u potpunosti objektivan. Pjontkovski je zanimljiv kao žestoki kritičar Putinove politike i pripadnik desno orjentisane partije Jabloko Grigorija Javlinskog. (35) Ta stranka u Rusiji je po svom ideološkom profilu i opredeljenju, analogna srpskoj LDP Čedomira Jovanovića, ili recimo G17 plus. Kada se ove činjenice uzmu u obzir, postaje jasnije zašto su se ovi ruski analitičari izjašnjavali upravo ovako o problemu statusa KiM-a.

Samo jedanput, tokom ovih meseci, Blic je poštovao, barem što se ruskih stručnjaka tiče, pravilo audiatur et altera pars . Pjotr Iskenderov iz Ruske akademije nauka, je bio taj «usamljeni glas» u Blicovoj režiji, koji se jedini usprotivio Ahtisarijevom planu, tvrdeći «da bi najbolje rešenje bilo odbacivanje plana Ahtisarija, njegova zamena drugim diplomatom, kao i organizovanje novih pregovora Beograda i Prištine, na objektivnijoj osnovi i bez unapred određenih rezultata». (36)

Fusnote:

1. Dr Stanoje Stanojević, Istorija srpskog naroda, fototipsko izdanje iz 1926. godine, Luta, Mono & Manana press, Žarko Albulj, Beograd, 1993, str. 405-406.

2. http :// www.voanews.com/Serbian/ archive /2007-02/

3. Politika, sreda 24. januar 2007, str. 2.

4. Blic, petak 30. mart 2007, str. 3.

5. Blic, ponedeljak 7. maj 2007, str. 2.

6. Ibidem , str. 2.

7. Blic, nedelja 25. mart 2007, str. 2.

8. Ibidem, str. 2.

9. Ibidem, str. 2.

10. Ibidem, str. 3.

11. Ibidem, str. 3.

12. Dnevnik, sreda 7. mart 2007, str. 2.

13. Blic, subota 21. april 2007, str. 3.

14. Dnevnik, ponedeljak 19. mart 2007, str. 2.

15. Dnevnik, četvrtak 10. maj 2007, str. 2.

16. Dnevnik, nedelja 17. jun 2007, str. 4.

17. Ibidem, str. 4.

18. Ibidem, str. 4.

19. Politika, nedelja 11. mart 2007, str. 8.

20. Ibidem, str. 8.

21. Ibidem, str. 8.

22. Blic, utorak 13. mart 2007, str. 3.

23. Ibidem , str. 3.

24. Ibidem , str. 3.

25. Ibidem , str. 3.

26. Blic, sreda 4. april 2007, str. 5.

27. Ibidem , str. 5.

28. Ibidem, str. 5.

29. Blic, utorak 17. april 2007, str. 3.

30. Blic, subota 21. april 2007, str. 3.

31. Ibidem, str. 3.

32. Blic, sreda 6. jun 2007, str. 2.

33. Ibidem, str. 2.

34. Ibidem, str. 2.

35. Politika, nedelja 30. septembar, 2007, str. 12.

36. Blic, sreda 4. april 2007, str. 5.

drugi deo teksta

treći deo teksta

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM