Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija

 

 

Nebojša Vuković

«Ruski veto» u srpskoj dnevnoj štampi u prvoj polovini 2007. godine – jedna parcijalna analiza (drugi deo)

Što nas više branite...sve vas više mrzimo

U prvoj polovini juna, novinar Politike Dragana Matović, napisala je zanimljiv tekst o spekulacijama vezanim za ruski veto. Na samom početku, dobro zapaža kako su isti oni, koji su tada, u junu, tvrdili «da je za Srbiju veoma loše da Rusija iskoristi svoje pravo veta u Savetu bezbednosti», pre toga govorili, «da nema šanse da Rusija to uradi». (1) U oba slučaja, nastavlja ona, «tvrdili su da je to realnost koju Srbija mora da prihvati». (2) Jedini zaključak, koji može iz ovih premisa da se izvuče jeste, rezimira Politikina novinarka, da se «realnost menja». A u tu realnost, nesporno spadaju i činjenice, da je međunarodno pravo na strani Srbije, da po tom istom pravu, samo Srbija može da Kosovu pruži nezavisnost, i da Srbija ne želi da se odrekne Kosova. Za neke je to samo sitnica, ali da nema te «sitnice», «Rusija ne bi nikada podržala Srbiju». Pored toga, u prilog jačem poverenju u rusku doslednost, ide i činjenica da upravo Amerika, «zaoštravanjem ima mnogo da izgubi, a Rusija, realno, može mnogo da dobije». (3) Konačno, sumira kolumnistkinja, «na našu sreću, nema bezbednijeg poligona na kome bi Rusija pokazala da je i dalje jedna od dve najveće sile na svetu. Štiteći suverenitet Srbije i zaustavljajući kosovsku nezavisnost, Rusija u ovom trenutku može samo da dobije. I to je realnost». (4)

Kako se može primetiti iz ovih redova (koji su usput, od strane autora ovog teksta maksimalno redukovani zbog prostora), termini kao što su «realnost» i «činjenice» daleko od toga da su neupitni. Štaviše, oni se mogu u velikoj meri koristiti za najobičniju manipulaciju. Uostalom, sama Matovićka navodi da bi, «one što tvrde da je jednako loše i kada je ovako i kada je onako» pre bi nazvala pesimistima, a nikako realistima.

Svim srpskim zagovornicima nezavisnosti Kosova, krunski argument je baš «filozofske» prirode i svodi se na princip, skoro pa aksiom: «Srbija mora da prihvati stvarnost. A stvarnost? Stvarnost je ono što mi kažemo da je stvarnost». I tako u krug. Kako ćemo pokazati u pasusima koji slede, logika na koju se tako uporno (i opravdano) pozivala Dragana Matović, našim «ekspertima» i «analitičarima» ne znači baš ništa. Njihove sugestije i komentari, više od logike, otkrivaju jedno čudno psihološko stanje koje se obično imenuje kao mazohizam. Ali to nije lični mazohizam, škodljiv po duševno zdravlje i fizički bolan, već onaj, namenjen vlastitoj državi i naciji. On ne boli, ne ostavlja posledice, a ponekad je i veoma unosan.

Da se Politikini čitaoci ne bi previše «zagrejali» za ruski veto, potrudio se uređivački tim ovih dnevnih novina, prenevši, istog dana kada je izašao komentar Dragane Matović, izjave već spominjanog Dušana Janjića u intervjuu banjalučkim Nezavisnim novinama. Kako tvrdi naš ekspert, ako dođe do glasanja o rezoluciji «igra na ruski veto postaje tog časa vrlo ozbiljna i od ruskog veta neki bi imali korist, a neki štetu». (5) Šta mislite, ko bi imao korist od veta? Srbija? Ma, ne! Korist bi imali Rusija i njen predsednik Vladimir Putin, jer bi on time «dokazao da je čvrst, da ne popušta, što bi ojačalo njegovu unutrašnju poziciju». (6)

Podsetimo se za trenutak Janjićeve ekspertize iz maja meseca, kada je rekao da ne očekuje «ruski veto jer Amerika i Kontakt grupa sve rade da veta ne bude». Dakle, izgleda da Amerika nije «radila» dovoljno. Hipoteza da Rusija blefira sa vetom radi unutrašnjeg marketinga i promocije Vladimira Putina je vrlo sumnjiva. Putin nije Jeljcin, njegova popularnost je ogromna i on prosto nema potrebu da čini bilo šta zbog popravljanja sopstvenog imidža u ruskoj javnosti. On nije zadnjih godina, u spoljnopolitičkom nastupu, «popuštao» na mnogim frontovima, da bi se sad na pitanju Kosova iskupljivao. Osim toga, čak i da je Janjićeva pretpostavka tačna, to onda znači da kosovsko pitanje nipošto nije za Rusiju periferna stvar, kao što je ubeđivana naša javnost proteklih meseci. Ako na pitanju statusa Kosova i Metohije, može da dobije ili izgubi na svom značaju i ugledu ruski predsednik, jasno je da rešavanje položaja južne srpske pokrajine ima specifičnu i nezanemarljivu težinu u ruskoj spoljnoj i unutrašnjoj politici.

Što se tiče moguće štete, osim Evropljana, po Janjiću, štetu, i to veliku, imala bi i srpska strana, jer bi «najverovatnije došlo do nasilja, do povlačenja jednog dela Srba iz pokrajine». (7) Na žalost, ova opcija se ne može isključiti, i nije problem u tome što je Janjić spominje, valjalo bi samo da objasni, šta to garantuje da nasilja neće biti i ako bi nezavisnost «prošla» u Savetu bezbednosti. I onda, «šlag na torti», to jest Janjićeva preporuka, da bismo mi trebali «da se molimo Bogu i da učinimo sve što možemo da ne dođe do ruskog veta». (8) Čak i da prihvatimo ovaj Janjićev «vapaj», ostaje nedoumica zašto zvaničnike SAD tako iritira i sama pomisao na veto, ako bi Srbi od njega imali ovako veliku štetu? Zašto Albancima smeta ruska «veto-reakcija» ako je on tako poguban za srpske interese na Kosovu? Zar ne bi oni trebalo prvi da pozivaju Rusiju da uloži veto, ako bi Srbija imala štete od njegovog ulaganja? Ako bi dosledno sledili Janjićev tok misli, mogli bismo stići do sledeće konkluzije: Rusi, koji nam izgledaju kao prijatelji, svojim postupkom ulaganja veta, učinili bi nam samo zlo, pa su stoga oni naši neprijatelji; Amerikanci, koji nam deluju kao neprijatelji, sprečavanjem ruskog veta čine nam dobro, pa su zato, «realno» oni naši prijatelji. Deluje li sve ovo zaista «realno»? Teško. Međutim, u ovoj «medijskoj borbi» cilj nije da se prezentira logički dosledno izvedena argumentacija, već je smisao u tome da se progura jedna priča o neizbežnoj nezavisnosti Kosova, i pred tim «operativnim zadatkom», koji su na sebe preuzeli neki naši «eksperti», svako razložno i staloženo dokazivanje i potkrepljivanje povlači se u duboku pozadinu.

Doduše, ima i nezgrapnijih izjava kada se komentariše veto i ruska motivacija za takav potez. Po svojoj ogoljenoj netrpeljivosti prema mogućoj ruskoj diplomatskoj podršci u borbi za očuvanje Kosova i Metohije u Srbiji, zaista je neprevaziđen bivši oficir JNA i VJ Dragan Vukšić. Što se tiče veta, po Vukšiću, to je «gora opcija, to je teža opcija. Nije dobro da nas sada Rusi ponovo brane jer su oni možda i odlučujuće doprineli da izgubimo Kosovo (??? , prim. N.V.) na način na koji smo ga izgubili, a izgubili smo ga na najgori mogući način». (9) Kao što se vidi, opet nema nikakave argumentacije i dokazivanja, prisutan je samo jedan monotoni niz diskvalifikacija upravo ovakve vrste: «način na koji smo ga izgubili, a izgubili smo ga na najgori mogući način». Vukšić kao da je ostao hiberniran u prošlom veku, ili baš u toj sudbonosnoj 1999. godini, kao da nije čuo da se geopolitička situacija u svetu preobražava, da na vlasti u RF više nema dezorjentisanog B. Jeljcina, da barel nafte nije dvadeset već devedeset dolara, da ruske devizne rezerve nisu dvadesetak već četiristotine pedeset milijardi dolara. Podsetimo se još jednom, vrlo prostog, ali potpuno istinitog zaključka Dragane Matović: «realnost se menja». Naravno, daleko od toga da se može ruka u «vatru stavljati» da će biti ruske institucionalne blokade nezavisnosti Kosova, ali čemu ovakva zloba prema nekome, ko ako baš nije pomogao, makar nije ničim ni odmogao?

List Danas angažovao je nekadašnjeg ambasadora SAD u Beogradu Vilijema Montgomerija da pruži svoju analizu u pogledu ruskog veta. Gospodin Montgomeri, kao uostalom i gospodin Polt, ponašali su se u Srbiji vrlo komotno. Često su njihovi istupi i gestovi iskakali iz granica diplomatske službe, i u nizu situacija predstavljali su tipičnu zloupotrebu gostoprimstva države-domaćina. Jednom rečju, ponašali su se u Srbiji kao «domaći», odnosno kao «svoji na svome». Zato je u ovaj pregled i uvrštena Montgomerijeva analiza. U zaista obimnom tekstu, Montgomeri podučava čitalačku publiku šta jeste, a šta nije u srpskom nacionalnom interesu, i istovremeno raskrinkava «prave» motive Rusije kada se radi o rešavanju statusa Kosova i Metohije. Baš po pitanju ruskog angažmana oko Ahtisarijevog plana, Montgomeri nas «očinski» upozorava da je veoma važno «da srpski narod shvati da cilj Rusije nije da pomogne Srbiji, već da je odvrati s njenog puta prema Zapadu u evroatlantske integracije i da se umesto toga okrene Rusiji». (10) Prema Montgomeriju, «da se Rusija pita, Srbijom bi još vladao Slobodan Milošević […]», zatim, «Rusija će biti zadovoljna ako Srbija bude izolovana, odsečena od EU[…]» i konačno, vrhunac poduke leži u rečenici da «zato ruska podrška, kao i čuveni Trojanski konj, treba da bude pažljivo razmotrena». (11) Ali, Montgomeri ne treba da brine što se tiče ove zadnje preporuke. Kako se moglo videti iz dosadašnjih primera, ruska diplomatska pomoć, ne da nije pažljivo razmotrena, već je kod mnogih domaćih «eksperata» bukvalno «razvaljena» i iskompromitovana do krajnje mere. Na žalost, u tom poslu, neki Srbi su izgleda revnosniji i od bivšeg američkog ambasadora.

Montgomeri je pak prilično naivan ako misli da pri ozbiljnom promišljanju novonastale situacije oko južne srpske pokrajine, može da prođe njegova teza kako «dva ključna igrača u ovoj igri, Sjedinjene Države i Rusija, ni u kom slučaju nemaju punu kontrolu situacije […] ». (12) Za Rusiju, ta konstatacija je nesporna, ali za SAD se to, u svakom slučaju, ne može reći. Samo lakoverni mogu «progutati» priču, da su u sveukupnom kosovskom političkom i diplomatskom kolopletu, Albanci «nezavisan činilac», navodno nekontrolisan i nepredvidljiv. Stoga je problematičan i Montomerijev zaključak, kako će nedonošenje rezolucije ili ruski veto dovesti «do nasilja koje će verovatno biti nemoguće suzbiti». (13) Ako se svi (mislimo na predstavnike tzv. međunarodne zajednice) budu pravili «nemušti» kao u martu 2004. godine, nasilja će svakako biti. Ali, potpuno je jasno da, ako Amerikanci odrečno mahnu glavom, nasilja neće biti. Američka diplomatska podrška je jedini čvrst i značajan temelj albanske težnje ka nezavisnosti, i u toj situaciji američko-albanskih odnosa (gde jedna strana ima «odrešene ruke», a druga zavisi u potpunosti od prve), itekako važi narodna poslovica da «koga je moliti ne valja srditi». Međutim, ova poslednja Montgomerijeva opaska i nije najbitnija u celom tekstu. Osnovna svrha «pogleda iz Cavtata» bila je upravo u tome da se potvrdi teza nekih, ovde već spominjanih, domaćih «mislilaca» kao i dela srpske javnosti, da su Rusi, u stvari, obični manipulanti, koji zarad sopstvenih sebičnih ciljeva, pod plaštom principijelnosti, guraju Srbiju u ambis izolacije, sankcija, očaja i bede. Nesumnjivo je da su ruski nacionalni interesi veoma važni u celoj priči. Ali, isto toliko su bitni i određeni međunarodni principi koji štitte višenacionalne i složene državne tvorevine, kakva je, između ostalog i RF. Da je samo pragmatizam u pitanju, Rusija bi mnogo lakše našla zajednički jezik sa Zapadom.

Posebnu revnost u razotkrivanju ruskog «sebičluka» kada je status KiM u pitanju, iskazao je vojni analitičar Zoran Dragišić. Njega je u više navrata kontaktirao novosadski Dnevnik. Dakle, svojevremeno je biši ministar spoljnih poslova SRJ Goran Svilanović, izneo hipotezu da bi Rusija kao kontrauslugu za svoj veto u SB, mogla da traži od Srbije odustajanje od integracija u NATO strukture. S obzirom da se u RF, NATO tretira, u najmanju ruku, kao ozbiljan geostrategijski takmac, takva ponuda, sa aspekta ruskih interesa je sasvim razumljiva, ili drugim rečima, radi se o principu - usluga za uslugu. Ali, u našoj javnosti (a posebno kod takvih analitičara poput Dragišića), svaka sumnja u celishodnost srpskog stupanja u NATO je prava jeres. Stoga Dragišić, «britko» odgovarajući na takve spekulacije, konstatuje da «ukoliko je ovakav potez zaista u opticaju, to bi sa ruske strane predstavljao jedan ekstremno nekorektan potez ( naše podvlačenje, prim. N.V.) jer se na taj način praktično uslovljava srpska spoljna politika. Ukoliko bi Srbija pristala na to, ona bi praktično prestala da bude nezavisna država». (14) Za ovog stručnjaka, Srbija bi izgleda trebalo da «trenira» svoju nezavisnost i da pokazuje svoje mišiće samo prema Rusiji. To što su EU, SAD i NATO, do sada postavili na desetine raznoraznih uslova Srbiji (političkih, vojnih, ekonomskih i ponekad vrlo ponižavajućih) za Dragišića nije zabrinjavajuće. Valjda je po njemu, njihovo bespogovorno ispunjavanje dokaz srpske samostalnosti?! Naravno, kada se jedan cilj – evroatlantske integracije - formuliše na tako nekritički način, onda je moguće da se dobiju ovako «zanimljivi» stavovi. Bilo kako bilo, zaključuje Dragišić, «sa ili bez ruskog veta, suštinski se ne bi ništa promenilo. Jer, ukoliko bi Rusija i uložila veto na Ahtisarijev plan, ona ne može da promeni rezoluciju 1244, a s druge strane već postoji manje-više razrađen scenario prema kome bi mnoge države prešle na bilateralno priznavanje nezavisnosti Kosova». (15) Dragišić je ovo izjavio krajem marta, pa sama činjenica da već sedam meseci od te njegove izjave, niti ima nove rezolucije, niti ima bilateralnog priznavanja, dovoljno govori da je ruski veto u celoj priči veoma relevantan. Jer, ako taj veto suštinski ništa ne menja, čemu onda Ahtisarijev plan i sva muka oko njegovog sastavljanja i izglasavanja u SB? Zašto se odmah nije prešlo na pojedinačno priznavanje Kosova kao nezavisne države? Naravno da Dragišić ne bi imao šta da odgovori na ova pitanja, jer, ponavljamo još jednom, poenta cele priče nije u argumentaciji, već u vrlo predanom naporu da određena «teorija» uđe u uši srpskom auditorijumu.

Dva meseca nakon ove njegove izjave, Dragišić se ponovo oglasio u Dnevniku, ukazujući kako će Rusija pokušati preko južne srpske pokrajine da ostvari neke svoje interese. Prema njegovom mišljenju, «s obzirom na to da se zagovornicima ideje o nezavisnosti Kosova žuri, Moskva koristi priliku da izvuče neke koristi za sebe. Pri tome treba imatu u vidu situaciju u Ukrajini i Gruziji, jer su to države za koje je Rusija svakako mnogo više zainteresovana nego za Srbiju. Za Moskvu je ovo zgodna prilika da na nekom pitanju do kojeg joj možda i nije mnogo stalo, izvuče neku korist i reši pitanje do kojeg joj je stalo». (16) Svakako da se i o ovoj tezi može naširoko diskutovati. Čini se, da čak i kada bi Rusija predložila nekakvu geopolitičku nagodbu tipa «mi vama Kosovo, vi nama Ukrajinu i Gruziju», takav razvoj događaja ne bi prihvatile Sjedinjene Države, jer je u geostrategijskom smislu, ruku na srce, prostor Ukrajine daleko atraktivniji od teritorije Kosova i Metohije. Štaviše, američko popuštanje RF po bilo kom nerešenom geopolitičkom pitanju u ruskom «bliskom susedstvu», drastično bi umanjilo kredibilitet SAD na evroazijskim prostranstvima bivšeg SSSR-a, koji su krucijalni u globalnom odmeravanju snaga. Dakle, «pogodbena» teorija teško može proći ispit pri trezvenoj analizi odnosa SAD – RF. To što bi Sjedinjene Države htele «sve» (dakle, i nezavisno Kosovo i status kvo – teritorijalnu celovitost za bivše sovjetske republike), a za uzvrat ne nude ništa, samo ide u prilog srpskom nadanju u ruski čvrst stav. Ponavljamo, u politici nikada nema stopostotnih garancija; ni ruski veto ne može biti izuzetak, ali, i samo korišćenje elementarne logike može dovesti do pouzdanijih zaključaka.

Kada smo već kod logike (a ona je sveprisutna u našem životu), lep primer njenog (ne)korišćenja kada je reč o političkoj analitici, ponovo pruža uvaženi gospodin Dragan Vukšić. On je izneo «lični stav» u listu Danas, krajem aprila. Inače, njegova omiljena poslovica (za koju kaže da je narodna) glasi da nije dobro «da nas Grci hrane, a Rusi brane». (17) Nije iskusio grčku prehranu, ali je ceo život doživljavao da «nas Rusi brane» (gospodin Vukšić je rođen 1945. godine, pa bi bilo zanimljivo videti svu tu hronologiju ruske odbrane). Naravno, ovaj bivši oficir koristi se ironijom, ali, ta spoznajna metoda, sem ako izuzmemo Sokrata i retke filozofe i pisce, nije baš za svakoga. Prema Vukšiću, Rusija «može da spreči donošenje odluke o nadgledanoj nezavisnosti i time “ omogući ” da pojedine zemlje bilateralno priznaju Kosovo. Prvo rešenje je nepovoljno, ali logično (???, prim. N.V .). Drugo je znatno lošije i sa neizvesnim posledicama». (18) Dakle, pomislimo na trenutak, neko nam otima nekakvu imovinu i kaže: možeš lepo da potpišeš u sudu da se odričeš toga u moju korist, a i ne moraš, ja ću to svakako prisvojiti. Dakle, sledi «teško» pitanje, šta je gore? Da se ozakoni otimačina, i da se na taj način zauvek odreknete imovine, ili da otimačina ostane zauvek otimačina, i da kroz neko vreme pokušate, koristeći usput i pozitivne pravne propise, da vratite to što vam je oduzeto? Vukšić misli da je bolje ovo prvo. Ali, «analitičkoj virtuoznosti» tu nije kraj. Kako smatra Vukšić, sa prvim rešenjem, (dakle nezavisnost izglasana u SB), «”mogli bismo da živimo” i rešavamo druge probleme» . Pošto je i Vukšić, život pored «zakonito» nezavisnog Kosova stavio pod navodnike, možemo samo da zamišljamo kakvo bi to bilo življenje. Ruski veto indukovao bi pak, smatra naš ekspert, «opasnost da se nastavi politika – da se od dva ili više nepovoljnih rešenja opredeljujemo za ono najgore». (19) Od cele Vukšićeve priče sigurna je samo jedna stvar. Kada se naopako krene u rezonovanju o politici i nacionalnim interesima, zaključak ne može biti valjan. Čemu ovoliki oprez - pita se Vukšić. Pa, «Rusija je, u vreme kada smo gubili Kosovo, znatno doprinela da ga i izgubimo, i zato što sada pokušava da ga “vrati iz mrtvih”». (20) Kosovo je «mrtvo» za Srbiju? Čiji beše to argument? Poslušajte ili pročitajte prevode komentara iz albanskih medija i izjave njihovih političara, pa će se odgovor sam nametnuti. Konačno, posle niza omalovažavajućih primedbi na račun ruske politike, u završenom odeljku svog teksta, Vukšić postavlja i neka pitanja, konstatuje neke činjenice, i ima čak i jednu molbu. On konstatuje da je Rusija jača nego pre, što je dobro i za nju i za «njene građane, i za stanje i odnose u svetu» (kao što vidite, Srbija je ovde preskočena – za nas valjda, to nije dobro). Potom, tu su i pitanja, šta Rusija može da realno učini, može li recimo da promeni etničku strukturu na Kosovu, i mora li Srbija ponovo da bude predmet potkusurivanja u odnosima velikih (za njega je, čini se, poželjnije da budemo prepušteni sami sebi bez ikakve podrške). I najzad, jedna molba, ne bez cinizma: «ako već morate opet da nas branite, nemojte, za ime boga, zato što smo braća, Sloveni i pravoslavci». (21) Nema šta, posle ovako sročene molbe i celokupnog teksta, Vukšić će verovatno uzaptiti nekakvu sinekuricu, istraživačku stipendiju, forumsko mesto, NVO honorar ili nešto slično, jer ovakvi «stavovi» ne mogu, a da ne budu zapaženi i adekvatno «valorizovani».

Može i drugačije...čak i kada različito mislimo

Da zalaganje za nezavisnost Kosova ne znači automatski i smutnju u glavi , i gubitak analitičke prisebnosti, ubedljivo je više puta demonstrirao u prvoj polovini ove godine bivši ministar inostranih poslova SRJ Goran Svilanović. Ako se zna činjenica, da se dotični bivši ministar otvoreno izrazio u prilog kosovskoj nezavisnost (ma koliko to izgleda, najblaže rečeno, vrlo «čudno»), prosto je iznenađujuće kako je Svilanović uspeo da sačuva staloženost, oprez i hladnokrvnost. Naime, imajući u vidu prethodno nabrojane «svetle» primere, bilo bi najprirodnije očekivati da se i Svilanović uključi u orkestriranu priču o ruskom vetu, pogotovu ako se uzme u obzir njegov prethodni status ministra spoljnih poslova, i da je u pitanju osoba koja je dobro obaveštena. Ipak, to se, barem u periodu koji smo analizirali, nije desilo.

Još krajem januara, u Blicu, Svilanović je, odgovarajući na pitanje novinara da li ima osnove nadati se ruskom vetu, izjavio da niko ne može «u ovom trenutku da odgovori kakav će biti stav Rusije. Njen uticaj u međunarodnim odnosima je znatno veći nego što je bio pre nekoliko godina. Takođe, treba primetiti da je Kosovo u ruskoj politici podignuto na nivo predsednika. To više nije tema za ministra spoljnih poslova ili vladu, već je lično predsednik Putin formulisao stavove. Zbog toga verujem da će on konačno i odlučiti o ruskom stavu […] ». (22) Odgovarajući pak o vremenskom roku za rešavanje statusa Kosova, Svilanović je sasvim oprezno rekao da mu se čini da bi dogovor mogao biti postignut do kraja nemačkog predsedavanja EU, krajem juna meseca. Ipak, sasvim je otvoreno na kraju tog intervjua priznao, kako je «međutim, to samo nagađanje». (23)

U martu mesecu, Svilanović se dva put oglasio na stranicama Politike. Prvi put je to bilo 25. marta, ocenjujući da bi «Rusija mogla da uloži veto na predlog Martija Ahtisarija za status Kosova i Metohije, kako bi bar za neko vreme zaustavila širenje NATO preko Evrope prema Aziji». (24) Iako se i ovde u prvi plan ističe pre svega ruski geopolitički interes, Svilanović je ipak priznao da je opcija ruskog veta otvorena.

Dva dana kasnije, u autorskom tekstu «Ograničenja ruske podrške» Svilanović pokušava da osvetli širi kontekst eventualne ruske pomoći Srbiji. Iako Svilanović svakako nije naklonjen ruskoj spoljnoj politici, niti se u bilo kojoj varijanti može svrstati u rusofile, njegov tekst o RF u globalnim odnosima odiše jednom smirenom analizom, bez «molbi», «zamki» i «dilova». U pogledu rešavanja kosovskog statusa, Svilanović opravdano upozorava da «ne bi trebalo olako davati ocene da Rusija blefira». (25) Drugim rečima, kooperativan odnos Rusije sa SAD i EU u vezi krize oko Irana, «omogućava Rusiji da u odnosu na Kosovo, kao mnogo manje značajnu temu na globalnom nivou, ne bude do kraja kooperativna. Ili da do kraja bude nekooperativna». (26) Iako ni Svilanović ne odoleva da se okuša u prognoziranju rokova za rešenje kosovskog statusa (i tu naravno omašuje), ipak, sa nekoliko svojih opservacija zaslužuje da bude citiran. Tu pre svega mislimo na ocenu da će«Rusija svojim angažovanjem u Savetu bezbednosti nastojati da napravi veći prostor za Srbiju [...] », kao i na stav da bi «ruska podrška u pregovorima o statusu Kosova mogla da bude iskorišćena da se dođe do vremenski ograničenog nastavka pregovora […]». (27) Dakle, kao što se vidi iz priloženog, lični politički stav ne mora uvek i po svaku cenu, da sakati analitičku sposobnost pisca.

Krajem maja, Svilanović je dao intervju novosadskom Dnevniku, povodom diplomatskog manevra SAD i EU koje su pokušale da proguraju novu rezoluciju o Kosovu sa praktično starim «Ahtisarijevim» sadržajem. Svilanović je smatrao de će se rezolucija, i pored određene neizvesnosti u pogledu stava Rusije, naći na glasanju u SB. Ipak, što se tiče ruske pozicije, on ne gaji nikakvu sumnju da će «Moskva sve zaustaviti, da li jasnom najavom veta ili čak njegovim ulaganjem, ukoliko sama pretnja ne bude dovoljna». (28) Drugačije rečeno, Svilanović je uveren da će «ta rezolucija, ukoliko u narednih 10-15 dana bude stavljena na glasanje – propasti». (29) Za razliku od srpskih «katastrofičara», koji su ubeđeni da je ruski veto loša stvar po interese Srbije, Svilanović je znatno oprezniji i kaže da se ne bi usudio da pogađa rasplet događaja, «tim pre što je velika nepoznanica kako bi se u takvim uslovima ponašali Albanci. Da li bi odmah proglasili nezavisnost, s obzirom na to da je rezolucija propala, ili bi ih Vašington, delom i pod pritiskom Evrope, zaustavio u toj nakani?». (30) Sve u svemu, za one čitaoce koji vape za senzacijama i bombastičnim izjavama, Svilanovićeve opservacije svakako deluju suvoparno i prilično obazrivo, ali, bivši ministar je sebe, barem ovaj put, sigurno sačuvao od političke i analitičke blamaže. Sličnu trezvenost ispoljio je i Veljko B. Kadijević, nekadašnji generalni sekretar Atlantskog saveta, dosledni i iskreni zagovornik stupanja Srbije u NATO i ostale zapadne vojno-političke strukture. U izjavi za Dnevnik, Kadijević je rekao da je ruski stav o Kosovu «uvek smatrao principijelnim». (31) Kadijević ne isključuje mogućnost postizanja nagodbe između Rusije i SAD, ali i ističe da nova rezolucija SB «mora biti plod konsenzusa i za dogledno vreme odbaciti mogućnost nezavisnog Kosova». (32)

Fusnote:

1. Politika, ponedeljak 11. jun 2007, str. 11.

2. Ibidem, str. 11.

3. Ibidem, str. 11.

4. Ibidem, str. 11.

5. Politika, ponedeljak 11. jun 2007, str. 2.

6. Ibidem, str. 2.

7. Ibidem, str. 2.

8. Ibidem, str. 2.

9. Dnevnik, ponedeljak 28. maj 2007, str. 2.

10. Danas, subota-nedelja, 24-25. mart 2007, str. V.

11. Ibidem, str. V.

12. Ibidem, str. V.

13. Ibidem, str. V.

14. Dnevnik, ponedeljak 26. mart 2007, str. 2.

15. Ibidem, str. 2.

16. Dnevnik, utorak 29. maj 2007, str. 2.

17. Danas, sreda 25. april 2007, str 10.

18. Ibidem, str. 10.

19. Ibidem, str. 10.

20. Ibidem, str. 10.

21. Ibidem, str. 10.

22. Blic, nedelja 28. januar 2007, str. 3.

23. Ibidem, str. 3.

24. Politika, nedelja 25. mart 2007, str. 7.

25. Politika, utorak 27. mart 2007, str. 11.

26. Ibidem, str. 11.

27. Ibidem, str. 11.

28. Dnevnik, sreda 23. maj 2007, str. 2.

29. Ibidem, str. 2.

30. Ibidem, str. 2.

31. Dnevnik, utorak 29. maj 2007, str. 2.

32. Ibidem, str. 2.

 

 

 
 
Copyright by NSPM