Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija

 

 

Nebojša Vuković

«Ruski veto» u srpskoj dnevnoj štampi u prvoj polovini 2007. godine – jedna parcijalna analiza (III) 

Dođem ti...dođeš mi

Na žalost, mnoštvo drugih istaknutih imena srpske javne scene nije posedovalo istu dozu uzdržanosti. Pored već iznetih primera otvorenog potcenjivanja ruske spoljnopolitičke pozicije u priči oko Kosova, u našim dnevnim novinama moglo se pronaći niz slučajeva prikrivene relativizacije cele situacije po principu «jednaki su i Amerikanci i Rusi», kao i insinuacije o kupovini ruske podrške prodajom nacionalnih kompanija ruskim firmama.

Dušan Miklja, novinar Blica, više puta se bavio u svojim kolumnicama problemom Kosova u kontekstu diplomatske igre velikih sila. Krajem januara, Miklja je zahtevao da se narodu kaže «istina». Istina je naravno ono što Miklja smatra za istinu. On zamera onim a koji kažu da Kosovo neće dati ni po koju cenu (valjda bi trebalo da se kaže da ćemo ga vrlo rado dati?) jer, kako može uopšte da se da ili ne da «nešto čime ne raspolažete, jer je Kosovo pod međunarodnim nazorom upravo na osnovu ugovora koji su potpisali oni koji su ga izgubli?». (1) Po rezoluciji 1244, neće biti da je baš tako, ali Miklja je uvaženi ekspert za međunarodno pravo i protiv ovakvih «argumenata» teško je raspravljati. Polemišući protiv onih koji kažu da su Rusi na našoj strani, on odgovara da su «i ranije bili. Sve dok ne bi procenili da im je do odnosa sa Amerikom ipak više stalo nego do odnosa sa Srbijom? (ovde je stavljen znak pitanja, mada nije jasno zašto)». (2)

Isti novinar se ponovo oglasio krajem maja dva puta. Prvi put 25. maja, sa kolumnicom «U šta se uzdaju», kojom nas Miklja poučava da je hladni rat prošlost, jer se i kod nas «ne tako zanemarljiv broj političara uzda u obnovu hladnog rata» (3) Ti koji to priželjkuju, morali bi, po njemu, da objasne narodu «zbog čega bi vraćanje na politiku, koja za ceo svet predstavlja zlokobnu prošlost, bilo dobro jedino za Srbiju». (4) Ne o bavešteni Miklja ne zna, da upravo mnogi američki teoretičari oslikavaju doba hladnog rata kao period relativne globalne stabilnosti sa dva pola podjednake moći, što je sveukupno proizvodilo prilično visoku predvidljivost u ponašanju međunarodnih aktera i jasne linije razgraničenja između saveznika i protivnika. Dovoljno je podsetiti se nekih «pesimističkih naslova» bestselera američke politikološke literature nakon kraha bipolarizma: The Clash of Civilizations and Remaking of World Order od Hantingtona, Out of Control od Bžežinskog ili Pandaemonium od Mojnihana. Ali, najbitnija je «skrivena» Mikljina poruka – Srbija, nadajući se ruskom vetu, u stvari , priziva hladni rat. Za jednog globalistu, kome je navodna «svetska dobrobit», ispred odbrane minimalnih nacionalnih interesa, ovakvo ponašanje zvanične Srbije sigurno predstavlja svojevrsni politički greh. Konačno, 28. maja, ovaj novinar Blica počastio nas je afričkom poslovicom: «gde slonovi igraju tu trava ne raste». Naravno, slonovi u «Mikljinom štivu» su Amerika i Rusija, a Srbija je travnjak. Za Miklju nije važno to , što bi jedan slon da temeljito ugazi travu, a drugi, barem za sada, da je koliko toliko sačuva. Bitna je pouka, da je iluzorno nadati se kako će «slonovi samo zbog njih ( misli se na naše državnike, prim. N.V.) navući baletske patikice […] ». (5) Eto, za one koji to nisu dosada nisu znali, Miklja je pružio lep primer kako se nešto pozitivno (insistiranje Rusije na međunarodnom pravu koje nama ide u korist) može relativizovati i ismejati.

Novosadski Dnevnik je u dva navrata spekulisao sa idejom da će ruska podrška biti «plaćena» prodajom naših velikih nacionalnih kompanija njihovim firmama. Već jedanaestog januara, ove novine su objavile tekst V. Haraka «Rusima Kosovo otvara vrata NIS-a?» sa upitnim nadnaslovom «Da li vlada dva meseca tajno pregovara s Rosnjeftom». Nakon niza podataka o naftno-prerađivačkom biznisu u Srbiji i regionu, Harak na kraju svog teksta tvrdi, da se još jesenas «nagađalo da Vojislav Koštunica pravi posao u kome bi se rusko protivljenje nezavisnosti Kosova platilo širokim otvaranjem srpskog privatizacionog tržišta za ruski kapital. Tu se već ulazi na klizav teren, jer značajan deo stručne javnosti smatra da bi Srbija mogla da postane energetski potpuno zavisna od Rusije. Odnosno da bi se za malo političkih ustupaka moglo dati mnogo ekonomskih koncesija». (6) Zamislimo na trenutak, da nisu u pitanju ruske kompanije, već recimo američke. Ti isti stručnjaci, onda bi verovatno prećutali «energetsku zavisnost», a istakli, da Srbija zauzvrat dobija «energetsku sigurnost». Ovako, kada su Rusi u pitanju, stvari se postavljaju obrnuto. Ističe se negativan aspekt, a zanemaruje pozitivan. Pored toga, bilo bi interesantno videti, da li je zvanična politika SAD učinila bilo šta, napravila bilo kakav politički ustupak (pa makar i mali) Srbiji, za onako jeftino prodat SARTID.

Početkom juna, u Dnevniku izlazi tekst «Ruski kapital ulazi kroz kosmetska vrata?» čiji je autor V. Čvorkov. Po ovom novinaru, «razlozi za činjenicu da se o ruskim investicijama ipak toliko priča svakako leže u podršci Moskve nastojanjima Srbije da zadrži Kosovo pod svojim okriljem i uverenju dela javnosti da ta podrška sigurno mora imati svoju cenu koja će se ogledati u kupovini nekih velikih srpskih kompanija». (7) Na koji deo srpske javnosti se misli, nakon svega prezentiranog u ovoj analizi, potpuno je jasno. Pošto se, na žalost, u našoj sredini uvrežilo mišljenje da sve (pa i politička podrška) ima svoju vrednost izraženu kroz «keš», teza da su ruski motivi za veto pre svega geostrategijske prirode, činila se nedovoljnom redakciji Dnevnika, pa je u dva navrata, lansirana priča o «prizemnijoj» trgovini. Drugim rečima, za blokiranje plana o davanju nezavisnosti Kosovu, mi bismo navodno platili Rusima «konkretnim» dobrima: rafinerijama, distributivnom mrežom, električnim centralama i sl.

S druge strane, nije bilo mnogo tekstova ili intervjua u kojima se na jedan afirmativan način govorilo ruskoj podršci Srbiji u očuvanju svoje teritorijalne celovitosti. Solidnu analizu srpske pozicije oko pitanja statusa KiM, pružio je za Dnevnik profesor na FPN Dragan Simeunović. Simeunović veruje u rusku doslednost oko kosovskog pitanja, iako i on naglašava da nas je «Rusija mnogo puta ostavila na cedilu u istoriji». (8) Pošto je rusofilstvo danas, u srpskom političkom, kulturnom i medijskom mainstream - u definisano kao nešto negativno i anahrono, poznati profesor je hteo valjda da se unapred ogradi, kako bi mogao da nastavi dalje, i bez osude javnosti, svoju razložnu i argumentovanu analizu. Dakle, prema uvaženom profesoru, Rusija nas neće, po svemu sudeći, ovaj put izneveriti, sem ako mi sami ne napravimo neku veliku grešku, «jer, teško je braniti nekoga ko to u suštini neće već samo teži tome da izgleda kao da traži pomoć, a zapravo je ne želi jer ne zna šta bi s njom, a naročito ne zna šta će sa obavezama koje iz te pomoći uvek proizilaze». (9) Nešto dalje, Simeunović kaže da «mi na čelu države imamo prozapadne stranke kojima Zapad hoće da uzme Kosovo, pa one stoga moraju da očekuju pomoć Rusije ka kojoj nisu nimalo okrenuti. A Rusija ima interes da nam spase Kosovo pre svega zato što time ostvaruje svoje ciljeve. Prvo, ne dozvoljava da to sutra postane praksa i na njenu štetu, u nekim njenim pokrajinama, i drugo – preko Srbije ostaje politički, ekonomski, a možda i vojno prisutna na Balkanu». (10) Dakle, i ovde je prisutna teza o pomoći iz interesa (dobrim delom tačna), ali je ona uobličena na jedan mnogo realističniji i trezveniji način. Cena za rusku podršku, prema Simeunoviću, je neulazak u NATO, ali, pita se profesor, «kako to ostvariti kad stranke na vlasti sav svoj program od samog svog nastanka okreću evroatlantskim integracijama, dakle, i ulasku u NATO». (11)

Sličnu staloženost i razboritost iskazao je u svom mišljenju i politički analitičar Branko Radun, konstatujući kako su «svojim stavovima i izjavama Rusi obavezali pre svega sebe, ali i Srbiju da ostane dosledna i da ne popusti pred pritiscima». (12) Po njegovom mišljenju, ruski odlučni stavovi će svakako poboljšati naš položaj, «ali je pitanje šta će Srbija uraditi». (13) To je zaista nedoumica. Kako se moglo videti, po nekim našim «ekspertima», Srbija bi se trebalo hitno zahvaliti Rusiji na podršci, i sama se svojski potruditi da se svoje južne pokrajine što pre reši.

Epilog

I tu dolazimo do suštinskog problema, koji je jednim svojim delom i podsticaj za nastanak ove analize. Svojevremeno, srpska opozicija je zamerala Miloševiću kako je ostavio Srbiju bez «prijatelja u svetu». Danas, «prijatelj je tu», ali, izgleda, da nam on baš i «ne prija». Zamislimo koliko bi bilo oduševljenje naših evropejaca, kada bi recimo jedna Francuska ili Velika Britanija, onako kako to trenutno Rusi čine, najavljivale veto u Savetu bezbednosti i blokirale mogućnost da kosovska nezavisnost bude verifikovana u najvišem političkom telu svetske zajednice? Niko od ovih sadašnjih kritičara ruskog veta, ne bi izustio ni jednu jedinu negativnu reč, jer bi njihova podrška bila «prava stvar», jer su oni «civilizovan i napredan svet»; brzo bi se setili i često spominjali «lađu francusku», britanske bolničarke, ratno drugarstvo (posebno ono iz Prvog svetskog rata), zajedničke vrednosti, borbu za slobodu i demokratiju, naše ljude koji tamo zarađuju hleb... i tome slično. Veto ne bi ostavljao «štetne posledice», ne bi ih niko molio da to ne čine, brzo bi smetnuli s uma nesrećnu 1999. godinu, sve bi zaboravili samo da nas taj fini i uglađeni svet podrži. Na «žalost», naši prijatelji nisu ni žovijalni Francuzi, ni proračunati Englezi, koji uživaju u blagodetima demokratije, slobode i visokog standarda. Umesto njih, ko nama trenutno svojim stavom «ide na ruku»? U svesti prosečnog evropejca, ruski čovek se zamišlja kroz likove pijanog mužika, brkatog generala, komunističkog apartčika i bezobzirnog i bahatog mafijaša. Sve u svemu, društvo koje valja izbegavati. Nije problematičan ruski veto sam po sebi, niti navodne negativne posledice koje bi on proizveo, «problematična» je sama Rusija kao izvor diplomatske podrške. Razlozi za odbojnost nisu trenutni ili konstelacijski, već su političke, sociološke i kulturološke prirode. Uostalom, dovoljno je pratiti pisanje svakog utorka u listu Danas Nikole Samardžića, pa shvatiti kako savremeni srpski intelektualac – po opredeljenju zapadnjak – gleda na aktuelnu bliskost Srbije i Rusije. Početkom aprila, dotični istoričar je konstatovao da će «sudbina Ahtisarijevog plana ukazati na stvarne odnose u globalnim razmerama. Između ostalog, na neuspeh u demokratizaciji u Rusiji. Danas su nesporni samo njeni energetski i razorni potencijali». (14) Kakve veze imaju ruska demokratizacija i Ahtisarijev plan? Istorija diplomatije već nam je dosta puta pokazala, da su često, unutrašnja politička uređenja država i njihovi konkretni spoljnopolitički potezi bili u raskoraku – demokratije su istovremeno bile i najveće kolonijalne sile koje su se surovo obračunavale sa neposlušnom urođeničkom populacijom; one su se udruživale sa autokratijama i obrnuto, radi suzbijanja zajedničke opasnosti koju je reprezentovao neki treći akter, i zbog stabilizacije narušenog međunarodnog balansa. U ovom slučaju, po Samardžiću, da je kojim slučajem Rusija aminovala institucionalnu otimačinu Kosova i Metohije, onda bi verovatno prošla njegovu «demokratsku verifikaciju». Pošto se suprotstavila ustoličenju opasnih presedana u svetskoj politici, ona je, naravno, nedemokratska. Kako nastavlja Samardžić, «Ahtisarijev plan je u zvaničnoj Srbiji dočekan sa očekivanom histerijom (a trebalo je sa oduševljenjem, prim. N.V.) koja je postala pseudomoralni zaklon obnovljene autoritarne vladavine. Upravo je karakter vlasti onaj istinski razlog oslonca na vrednosti putinovske Rusije na koju utiču vojska, crkva i oligarsi koji su se uspeli nagoditi s nomenklaturom i njenim liderom». (15) Inače, u SAD i EU, bogati svet uopšte se ne meša u politiku. U SAD, vojska nema nikakvog uticaja na politiku te zemlje. Političari ne nameštaju poslove biznisu, i biznis ne finansira predizborne kampanje. Nema skrivenih donacija. Sve je čisto i transparentno. Da, to je tako, u savremenoj neoliberalnoj bajci. Samo u Rusiji su «mutna posla». Krajem maja, isti autor oglasio se sa tekstom «Brisel u Sibiru», gde je već na početku sasuo oštar rafal na aktuelne političke trendove kako u Srbiji, tako i u Rusiji. Samardžić tvrdi da «nisu slučajno prethodnog vikenda u Srbiji i Rusiji napadno osporene ljudske slobode i dometi demokratije. U Moskvi je zabranjena gej parada, hapšeni su i evropski parlamentarci, a policija je dala podršku latentno seksualno dezorijentisanim izgrednicima, od kojih su oni najagresivniji tvrdili kako su pravoslavci. Da li se korak unazad, u varvarstvo, može tumačiti i u kontekstu zvaničnih poruka te zemlje sagovornicima na samitu G8? Između ostalog, da energetska nadmoć Rusije podrazumeva obnavljanje nekih od njenih najmračnijih političkih osobina i prezir liberalizma». (16) Kao što se vidi iz citiranog, reč je o tipičnoj zapadnjačkoj percepciji drugačije kulture i civilizacije. Postoji samo jedna istina, samo jedan put, samo jedni kriterijumi, po kojima je, eto, homoseksualizam normalna pojava i životno usmerenje. U Moskvi, očigledno, homoseksualci su samo «devijantna seksualna manjina» i ništa više. Niko ne ide u zatvor zbog svog seksualnog opredeljenja, ali, nikome se ne dozvoljava ni da svoje neprirodne sklonosti javno demonstrira. Međutim, po Samardžićevim vrednosnim smernicama, to je, ni manje ni više, povratak u varvarizam. U stvari, radi se ovde o nečemu sasvim drugom. Kada bi sve te zagovornike prava različitih seksualnih manjina, u «četiri oka» upitali, da li bi im bilo svejedno ako bi njihovo muško dete bilo homoseksualac, retko da bi neko, ako je iole iskren, odgovorio potvrdno. U duši «malograđani» kao i ostali, za javnost emancipovani i «politički korektni», svi ovi kritičari Rusije i Srbije, pate od neizlečive logičke i intelektualne «bolesti» dvostrukih standarda. Uostalom, ko ima dobro pamćenje, setiće se, kako su fotografije iz zatvora Abu Graib, gde se «napredni» svet malo «poigravao» sa urođenicima (u pitanju je bio samo jedan «performans»), propraćene tišinom svih domaćih dušebrižnika. To tada nije bio varvarizam. U nastavku svog teksta, Samardžić se još i vajkao kako «Srbija nije imala svoj građanski rat, kao srećnije nacije (???, prim. N.V. ), koji bi doprineo pojašnjenju osnovnih nedoumica». (17) Prema ovom funkcioneru LDP-a, izgleda da nisu bila dovoljna sva dosadašnja zatiranja i međusobice; izgleda da je bilo malo ratova i «preklanih vratova»; izgleda da je travu trebalo još koji put pokositi «jer što se više kosi, bolje raste». I sve to, da bi se pojasnile «osnovne nedoumice».

I već spominjani istoričar Milan St. Protić, razjasnio nam je zašto je problematična ruska podrška. Na pitanje novinara Blica, «da li je dobro oslanjanje isključivo na Rusiju», Protić odgovara da okretanje Rusiji «ima mnogo negativnih posledica». (18) Naime, kako tvrdi Protić, to što se Srbija oslanja na Rusiju, znači da «se jako udaljavamo od EU». Nešto dalje, nastavlja naš istoričar, «zaštita Kosova i ulazak u EU se međusobno isključuju. Izgleda da su srpske vlasti žrtvovale približavanje EU zarad pitanja Kosova i veza sa Rusijom. U nekom trenutku će Rusija naći dogovor sa Amerikom, ali će Srbija izgubiti mogućnost da se ubrzano pridruži EU. Ovakvo ponašanje Srbije imaće negativne posledice i po odnose sa SAD. Srbija pokazuje da ne želi da bude deo Zapada». (19)

Čini se da je ovaj stav dovoljno jasno izrečen, da ne bi bilo nikakve zabune. Protić je jasno postavio bazične dihotomije sa kojima je suočena sadašnja Srbija: ili Kosovo ili Zapad, ili ruski veto ili Zapad, ili Rusija ili Zapad, ili nazad ili napred, i tako u nedogled... Bojimo se samo, da jednog dana ne bude aktuelna disjunkcija tipa: ili Srbija ili Zapad, jer to bi onda bio sigurno kraj ove nacije i države. Ali, kakav je integracijski žar obuzeo naše reformatore i evropejce, nije isključeno da se jednog dana pojavi i ova «osnovna nedoumica».

Za naše evropejce, koji nam misaono trasiraju put u «svetlu budućnost», po pitanju statusa Kosova i Metohije, karakteristično je nekoliko detalja. Pre svega, za njih je kosovski čvor nepodnošljiv politički teret kojeg bi oni da se što pre ratosiljaju, po bilo koju cenu. S jedne strane, poput Slobodana Zečevića, oni zastrašuju srpsku javnost pričama kako bi, ukoliko KiM ostanu u Srbiji, «vremenom Albanci naselili Beograd, Kruševac, Niš, Prokuplje i druge gradove», a s obzirom na visok albanski natalitet, ne bi bilo nemoguće da bi «za deceniju ili dve, današnja srpska država postala srpsko-albanska». (20) S druge strane, oni da krajnjih granica umanjuju i relativizuju značaj državne celovitosti, suvereniteta i integriteta, jer navodno, ima mnogo prečih prioriteta. Tema Kosova, kako konstatuje isti autor, «skreće pažnju sa godinama nelečenih “rak-rana” našeg društva kao što su siromaštvo, nezaposlenost […] ». (21) Stvara se utisak, da onaj ko uporno govori o kosovskom problemu, u stvari, sabotira «istinske» teme i probleme u savremenom srpskom društvu. Naravno da se briga za Kosovo i životni standard, međusobno ne isključuju. Kipar je doživeo svoj ekonomski procvat nakon turske invazije, i uporno insistiranje na celovitosti zemlje nije nimalo sprečilo njegov ekonomski i socijalni napredak. Sličan je i primer Izraela, koji bi davno prestao da postoji, da ima ovakve «intelektualce». Jednostavno, da je po njihovoj «mudrosti», Jevreji bi se odali nekakvim «evro-mediteranskim» integracijama, dok bi im u međuvremenu okolni Arapi «raskupusali» državu. I tu je jedan od razloga, ljutnje na Rusiju i njen veto. Domaća zapadnjačka intelektualna klasa se ponadala da će nezavisnost Kosova proći glatko, jer, stavljena pred svršen čin, Srbija bi morala da se tome povinuje, i nakon određenog vremena kolektivne potištenosti, prione na «evro-atlantske integracije». Bez «balasta» Kosova i Metohije (12,5 % svoje «problematične» teritorije), Srbija bi, u njihovoj viziji, mogla lakše da postane članica EU. U isto vreme, politička doktrina ove klase bi postala monopolska na srpskom «idejnom tržištu». Nakon kosovske nezavisnosti, uz prećutni pristanak Rusije, nijedan drugi politički ili ideološki program, sem onog evroatlantskog, ne bi imao ozbiljne šanse da konkuriše dotičnom, dok bi malobrojnim rusofilima, evroskepticima ili zastupnicima neke treće pozicije, rusko odobravanje nezavisnosti Kosova začepilo usta, verovatno, za neki prilično dug period. Ovako, ruska pozicija je mnogima pomrsila račune, a izgleda ponajviše, na srpsku žalost i sramotu, domaćim «progresivcima».

Pošto nemaju nikakav osećaj, niti pojam o važnosti nacionalnih i državnih interesa, oni ne mogu da razumeju i shvate, da oduzimanje Kosova i Metohije može biti početak mrvljenja i ostatka Srbije. Uostalom, postoji jedan primer iz ne tako daleke prošlosti. Pre Drugog svetskog rata, tadašnja Čehoslovačka je imala na krajnjem zapadu svoje teritorije, u tzv. Sudetskoj oblasti, brojnu nemačku manjinu, čiji je separatizam dobio krila nakon dolaska Hitlera na vlast. Na Minhenskoj konferenciji 29-30. septembra 1938. godine, velike sile su došle do «rešenja» koje je podrazumevalo da se Čehoslovačka odriče ne samo Sudetske oblasti, već i drugih pograničnih područja gde žive Poljaci i Mađari. Nakon tog «redizajniranja» granice, «preostalom delu Čehoslovačke daće se garantija Engleske, Francuske, Nemačke i Italije u slučaju neizazvanog napada». (22) Prvog oktobra, nemačke trupe su ušle u Čehoslovačku. Česi su bili očajni, ali prepušteni sami sebi, mogli su tek da posmatraju šta se dešava sa njihovom zemljom. Šteta što nisu imali ove naše «teoretičare» da ih malo razvesele i objasne im kako su granice država prevaziđena stvar. Uostalom, i njima je bio na stolu jedan projekat integracije, koji je podrazumevao jedno veliko tržište, jednu valutu, jedan narod, jednog firera... Dakle, Čehoslovacima je bilo rečeno ono što se danas nama govori: odrecite se jednog dela teritorije i život ide dalje... Ali, taman što se okončala sudetska tragedija, naišao je novi izazov koji je definitivno razvejao sve iluzije. Posle odlaska Sudeta pod nemačko okrilje, i u Slovačkoj je počeo da naglo dobija na snazi separatistički pokret , i uz pomoć Berlina, u Bratislavi je izbio separatistički puč. Kolovođe separatizma u Slovačkoj Tiso i Đurčinski, «demonstrativno su krenuli Hitleru da zamole za zaštitu od čeških ” ugnjetač a”». (23) Tiso je 13. marta 1939. godine dobio direktivu da sazove slovački Sejm i proglasi nezavisnost. Već 17. marta 1939. godine, nemačka vlada je izvestila strane vlade o ustanovljenju protektorata nad Češkom i Moravskom, a od teritorije rastočene države okoristile su se još Poljska i Mađarska.

Što se tiče Srbije, analogije postoje. Ukoliko bi kosovska nezavisnost prošla na SB, ko bi mogao garantovati da se rasparčavanje ove zemlje neće nastaviti? Zar bi se mogao isključiti iz opticaja scenario po kome bi, posle određenog vremena, neki vojvođanski funkcioneri krenuli, recimo u Vašington ili Brisel, da «zamole za zaštitu od srbijanskih ugnjetača», i nakon «zelenog svetla», proglasili u pokrajinskom parlamentu nekakav vid samostalnosti (u današnje doba to može biti i nešto poput «evroregije»). Na sličan način, određene bošnjačke političko-verske strukture u Raškoj oblasti, mogle bi krenuti istim ili sličnim putem, tražeći posebna prava i teritorijalno-administrativni (ako ne i državni) status. Konačno, mogli bi se oglasiti i predstavnici drugih nacionalnih zajednica, odjednom ugroženih i obespravljenih, sa pozivom, ili svojim matičnim državama, ili Evropskoj Uniji, da ih zaštite od «tiranije Beograda». Dodajmo tu i «šumadijske autonomaše», danas doduše beznačajne, ali svakako instrumentalno upotrebljive, i Srbija bi se mogla vrlo brzo pretvoriti u jedno «telo bez kičme», u labavu konfederaciju različitih minientiteta, ili bi čak mogla i potpuno nestati sa političke karte Evrope. Evropski i američki visoki funkcioneri stalno ističu kako bi kosovski presedan – izglasavanje nezavisnosti Kosova u SB – to i ostao, odnosno kako ne bi postao princip koji bi se primenjivao u drugim kriznim žarištima. Ipak, i takav stav se može tumačiti dvosmisleno. Kosovski presedan se možda ne bi koristio u Aziji, Africi ili negde drugde, ali kako naći logičko utemeljenje za njegovo buduće nekorišćenje na teritoriji Srbije? Ako je jednom Srbija «rezana», ko može garantovati da se isto neće ponoviti? Najlakše je naći opravdanje i razloge za destrukciju jedne zemlje. Imamo li pravo da verujemo zapadnim zvaničnicima, da bi Srbija nakon nezavisnosti Kosova, u tom formatu u kom bi ostala, bila sigurna i obezbeđena od daljih izazova rasparčavanja? Pogledamo li unazad, videćemo da su, pod presudnim uticajem Zapada, neke odredbe Dejtonskog sporazuma više puta preinačavane na štetu Republike Srpske; da rezolucija 1244 nije dosledno poštovana, niti njene odredbe ispunjavane (opet u onim članovima koji su na korist Srba i Srbije); da je referendum o nezavisnosti Crne Gore sproveden uz niz nedoslednosti, manjkavosti i prekršaja, i da su njegovi rezultati prihvaćeni «zdravo za gotovo». Dakle, kada su u pitanju Srbi i srpski interesi, zadnjih deceniju-dve, Zapad se baš nije «proslavio» poštovanjem i sprovođenjem ugovora koje je često on sam diktirao i sastavljao.

Zato je ruski veto u SB UN i dragocen i koristan. Kosovo može da unilateralno proglasi nezavisnost. Neke države to mogu da priznaju. Ali, to će biti i ostati međunarodni banditizam. Međutim, kako to dokazati i objasniti našim sunarodnicima, uz to i «intelektualcima», koji misle da je ruski veto put za srpsku propast? Oni smatraju da bi za Srbiju bilo nepodnošljivo da živi sa dva miliona svojih sugrađana (Albanaca) koji je nežele i ne prihvataju kao svoju državu. Priznajmo, to jeste jedno izazovno pitanje. Ipak, imajući u vidu šta su sve dosada određeni pojedinci (24) rekli i napisali o Kosovu i Metohiji, čini se da će u budućnosti, za Srbiju veći izazov biti da «preživi» ovu svoju «decu» i njihovo javno delovanje, političko organizovanje i konačno, glasanje na izborima, nego unutrašnje suočavanje sa brojnom albanskom manjinom. Kako god da se okrene, nek' nam je Bog u pomoći.

 Fusnote:

1. Blic, petak 26. januar 2007, str. 2.

2. Ibidem, str. 2.

3. Blic, petak 25. maj 2007, str. 2.

4. Ibidem, str. 2.

5. Blic, ponedeljak 28. maj 2007, str. 9.

6. Dnevnik, četvrtak 11. januar 2007, str. 5.

7. Dnevnik, ponedeljak 4. jun 2007, str. 5.

8. Dnevnik, nedelja 11. jun 2007, str. 4.

9. Ibidem, str. 4.

10. Ibidem, str. 4.

11. Ibidem, str. 4.

12. Dnevnik, subota 21. april 2007, str. 2.

13. Ibidem, str. 2.

14. Danas, utorak 3. april 2007, str. 8.

15. Ibidem, str. 8.

16. Danas, utorak 29. maj 2007, str. 10.

17. Ibidem, str. 10.

18. Blic, nedelja 25. mart 2007, str. 2.

19. Ibidem, str. 2.

20. Danas, subota-nedelja, 12-13 maj 2007, str. H III . Da bi država bila «srpsko-albanska» bilo bi potrebno da se brojčano stanje dve populacije koliko toliko približi ili izjednači. Konkretno, to bi značilo da bi za «deceniju-dve» Albanci sa Kosova i Metohije morali da sa sadašnjih dva miliona (ili nešto manje) narastu na barem pet miliona duša. Koliko je to realno nije potrebno podrobnije komentarisati.

21. Ibidem, str. H III .

22. V.P. Potemkin (ur.), Istorija diplomatije, sveska treća, Arhiv za pravne i društvene nauke, Beograd, 1951, str. 548.

23. Ibidem, str. 560.

24. List Politika, koji se često samoreklamira kao «nacionalni dnevnik» dozvolio je sebi luksuz da razvije polemiku o tome da li je uopšte poželjno da Kosovo bude u Srbiji. Promoteri nezavisnog Kosova, Čedomir Antić i Jovo Bakić, svako na svoj način su formulisali kompenzacije za odlazak ove teritorije iz sastava Srbije. Antić se zalaže za «istorijski sporazum» što podrazumeva priznavanje nezavisnosti Kosova uz promenu administrativne granice i uključivanje što je moguće više srpskih teritorija sa Kosova i Metohije u sastav buduće Srbije. Posle ovakvog aranžmana, Albanci bi se navodno primirili, i eto svima «svetle budućnosti». Bakić insistira, osim na promeni granice severnog Kosova, i na potražnji «za materijalnom naknadom koja bi ublažila duševni bol koji Srbi nesumnjivo osećaju kada je Kosovo u pitanju».

 

 

 
 
Copyright by NSPM