Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika - prenosimo www.peščanik.net

 

 

Ivan Čolović

Vesti iz kulture, 10

Da li znate da su neprijatelji Srbije nedavno izveli pokaznu vežbu pod imenom «operacija Vidojković». To je otkriveno i vest o tome je obljavljena pre neki dan. Radi se o diverzantskoj vežbi koju su naši neprijatelji organizovali s ciljem da se što bolje pripreme za uništavanje srpske književnosti i kulture, a time i same srpske države. Jer, kako se  veruje, temelji naše države su manje-više literarni.

Vest o ovoj neprijateljskoj vežbi, odnosono o «operaciji Vidojković», saopštio je književni kritičar i asistent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Slobodan Vladušić. On je o tome govorio na skupu «Kulturna politika u Srbiji», koji je u organizaciji časopisa «Nova srpska politička misao» održan 31. avgusta i 1. septembra ove godine na Tari. Njegovo izlaganje, pod upozoravajućim naslovom «Kraj nacionalne kulture?», od pre nekoliko dana može se pročitati na sajtu pomenutog časopisa.

Vladušić je došao do operativnih saznanja – čije izvore nije otkrio – o tome kako se «operacija Vidojković» odvijala. Najpre je odabran jedan mlad pisac iz Srbije, koji, ko zna zašto, loše misli o državi u kojoj živi - pa je tako izbor pao na Marka Vidojkovića, autora neveselog romana «Kandže». Zatim je taj pisac vešto nametnut domaćoj i stranoj publici kao autentični i čak najbolji predstavnik mlade srpske književnosti. Tako je ostvaren glavni cilj ove pokazne vežbe neprijatelja Srbije, to jest poslana je politička poruka da Vidojkovićevo ko zna zašto loše mišljenje o današnjoj Srbiji tobože odgovara stvarnom stanju stvari, da je to mišljenje važno i reprezentativno. Kako pokazuje Vladušićeva analiza prikupljenih operativnih podataka, stratezi književno-političkog rata protiv Srbije uspeli su da od jednog početnika u književnosti, od jednog «poluobrazovanog mladića» - kako ga opisuje autor ove analize - naprave interesantnog, čitanog i prevodjenog pisca. Jasno je zašto. Zato da bi pomoću njega poslali, kaže Vladušić, «vrlo jasne političke iskaze... koje bi mogli sa lakoćom da potpišu i neke radikalnije političke figure iz zemalja regiona koje ovoj zemlji ne misle ništa dobro».    

Ovi politički iskazi, koje naš neprijatelj lansira preko sintetički napravljenog literaroida po imenu Marko Vidojković, svode se na laž da ljudi u Srbiji, a posebno mladi, koje susrećemo u Vidojkovićevim romanima, žive u ponižavajućem ambijentu ispunjenom beznadjem i nasiljem. Ne treba ni reći koliko ta laž šteti ugledu naše zemlje u svetu, ali Vladušićeva obrada operativnih podataka o «operaciji Vidojković», vodi zaključku da ta laž pravi još veću štetu kod kuće. Evo kako.

Napravivši od jednog nezrelog i mrzovoljnog anonimusa tobože važnog i prevodjenog pisa, naši neprijatelji su stavili do znanja svim srpskim mladim piscima i svekolikoj srpskoj omladini, da mogu da računju na uspeh i priznanje u svetu – makar školu nikad ne videli -  pod jednim jednim uslovom, a taj je da prihvate i dalje šire lažnu crnu sliku o svojoj zemlji. To je jedna od poenti Vladušićeve analize, pa zato u celini navodim mesto na kome on tu poentu izlaže. Počinje ovako: «Ukoliko zamislimo da upravo ovaj pisac reprezentuje Srbiju u inostranstvu, videćemo da se time ne stvara samo izrazito nepovoljno mišljenje o ovoj državi, već se, na unutrašnjem planu, daje signal jednoj grupi ljudi zainteresovanih za književnost i kulturu uopšte, da je upravo takav politički angažman jedini način kakve-takve integracije sa svetom». A završava se ovim rečima: «Nije otuda ni čudno što veći broj mladih osoba u ovoj zemlji ima negativnu sliku o državi kojoj živi i narodu kome pripada.»

Ova stručna literarno-bezbednosna analiza «operacije Vidojković» dovodi njenog autora do zaključka da su tom operacijom naši neprijatelji hteli da ispitaju teren i uvežbaju strategiju za neuporedivo opsežniju literarno-političku ofanzivu kojom će pokušati da zaposednu ceo prostor srpske nacionalne književnosti i kulture. A tako nešto oni mogu da planiraju, pa čak i – ne dao bog –da izvedu, pre svega zbog žalosnog i neshvatljivog nemara same države Srbije, koja je prostor svoje nacionalne kulture ostavila na izvolte, to jest bez ikakve odbrane i zaštite. Eto, «operacija Vidojković» je pokazala da antri-srpski lobi ovde može nesmetano i takoreći ni od čega da napravi mladog pisca, da ga napunu mržnjom prema svojoj zemlji, stavi na točkiće i gurne u svet. U toj situaciji, kaže Vladušić – opet ga citiram - može se očekivati «da će neka drugačija kulturna politika popuniti prazan prostor koji ostaje iza nedostajuće kulturno-političke akcije same države».

Drugim rečima, srpskoj nacionalnoj kulturi preti propast, ali zahvaljujući Vladušićevom upozorenju, koje spada u ona koja stižu u pet do dvanaest, ostaje mala nada da još nije kasno, da se još uvek nešto može preduzeti za spas naše nacionalne kulture. I sam autor ovog upozorenja ostavlja nam tračak nade, jer na kraju apokaliptičkog naslova teksta u kome je upozorenje izneo – a naslov glasi: «kraj nacionalne kulture?» - ipak stoji upitnik. Štaviše, Vladušić ima i spreman odgovor na pitanje šta država u ovoj alarmantnoj situaciji treba da radi, odnosno, «kako bi mogla da izgleda strategija jedne odgovorne nacionalne kulturne politike». On tobože prihvata da kulturna politika Srbije treba da vodi računa o »potrebi za integracijom» u evropski kulturni prostor, ali to očigledno kaže samo zato da njegov glavni zahtev upućen državi izgledao kao nešto odmereno, izbalansirano.

Naime, Vladušić pre svega traži da država povede računa o onome što se, po njegovom mišljenju u evropski prostor nikako ne da integrisati, a to je - da nevolja bude veća - baš ono glavno, sama srž srpske nacionalne kulture, to jest specifično srpska i samo srpska književnost. Državna briga o toj navodno sržnoj, a neprevodivoj i u Evropu neuklopljivoj baštini srpske kulture, sprečiće – još jednom citiram Vladušića - da Srbija od «kulturnog centra postane kulturna a zatim i svaka druga pustinja». Drugim rečima, država će tako, popunivši naš kulturni prostor specifično srpskim proizvodima, sprečiti da u taj prostor nahrupi neprijateljska kultura i njeni surogati, poput sintetičkog  sredstva za ocrnjavanje srpske omladine pod imenom Marko Vidojković.  

Zar vam sve ovo ne deluje nekako poznato? Stariji se sećaju – a mladji su imali prilike da čuju - da je i pre skoro četrdeset godina zbog nebrige države o kulturnoj politici, radosni život u tada komunističkoj Jugoslaviji bio zlonamerno i lažno predstavljen krajnje mračnim bojama. Samo tada su u stvaranju te lažene crne slike o našoj zemlji – po neprijateljskom scenariju, kako se govorilo – najviše učestvovali neki filmski reditelji, tvorci takozvanog «crnog talasa» u jugoslovenskom filmu. Ali, i tada je, srećom po radosnu socijalističku Jugoslaviju, bilo budnih patriota, koji su koji su znali da otkrili ko iza svega toga stoji i kuda to vodi, te podsticali  državu da se od zla «crnog talasa» brani. Oni su, kao danas Vladušić, pronicljivom stručnom obradom operativnih podataka dolazili do saznanja  da su reditelji kao što su Makavejev, Žilnik i njima slični u svetu hvaljeni i nagradjivani samo zato što su blatili svoju zemlju, odnosno da su njihovu reputaciju – tobože sasvim nesrazmernu pravoj vrednosti njihovog rada - proizveli naši neprijatelji.

Jedan od Vladušića tog vremena, po imenu Branko Milošević, koji je bio sekretar aktiva Saveza komunista filmskog preduzeća «Neoplanta», u jednom razgovoru za novine objavljenom oktobra 1973. godine (Politika Ekspres 22. 10. 1973) izneo je ovo mišljenje o «crnom talasu»: «Slika koju je 'crni film' predočio svetu o nama je zaista bila crna, uprkos nagradama koje su ga zasipale na smotrama i festivalima. One su zapravo bile utoliko veće ukoliko se film žešće obarao na naše društvo i njegove tekovine.» S tim se, u istom razgovoru za novine , složio i tadašnju direktor «Neoplante», Draško Redjep, dodajući da «nije istina da je dobar samo onaj film koji našu stvamost vidi crno, kako je to donedavno dokazivala liberalistička orijentacija».

Kao što je pozno, srpska država je tada umela efikasno da se odbrani od opasnosti koja se nedvila nad našu kinematografiju i kulturu u celini. Film Dušana Makavejeva "Misterije organizma" bio je zabranjen, a rad na Žilnikovom filmu "Sloboda ili strip» bio je prekinut, pa je tako zloslutni crni talas konačno zaustavljen. Poučena iskustvom borbom protiv crnog talasa, tadašnja vlast nije opet ostavila prazan prostor u srpskoj kinematografiji, nego se potrudila da on bude dobro popunjen državotvornim i patriotskim filmovima. Pošto je obustavila snimanje Žilnikovog filma, «Neoplanta» je u prvoj polovini sedamdesetih proizvela filmove koji su imali, na primer, ove naslove: "Tragom Marksa", "Partizanski učitelji", "Deca revolucije" i "Radnčki aktivi".

Možda će današnja vlast – podstaknuta operativnim otkrićima i patriotskim upozorenjima Slobodana Vlasdušića u vezi sa takozvanom «operacijom Vidojković» - pokušati da preduzmu mere po ugledu na one kojima je nekadašnja vlast skinula Srbiji crno sa očiju. U tom slučaju ona će pomoći izdavačima da nadju pisce koji će biti u stanju da napišu dela koja bi, na primer, mogla da se zovu «Nikolajevim tragom», «Svetosavski učitelji», «Deca pravoslavlja» ili «Nacionalni aktivi». U stvari, kad malo bolje razmislim, vidim da su ta dela već napisana i objavljena, možda ne baš pod navedenim naslovima. I shvatam da je Slovodan Vladušić u svojoj revnosti i strahu od opasnosti koju za našu kulturu i državu tobože predstavlja Marko Vidojković, malo preterao i prevideo da je savremena srpska književnost - a i kulura u celini – danas sasvim dobro snabdevena delima nacionalno-patriotske orijentacije potuno samosvojnim, neprevodivim i neupotrebljivim. Ta dela su potpuno izvan diomašaja naših neporijatelja, koji će u pokušaju da njima manipulišu, samo polomiti zube, a bogme i kandže.

Peščanik, 19.10.07.

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM