Slobodan Vladušić

KRAJ NACIONALNE KULTURE?

Pitanje da li je nacionalnoj kulturi odzvonilo predstavlja logičnu konsekvencu Hobsbaumovih promi šljanja fenomena nacije i nacionalizma iznesenim u knjizi zavaravajuće objektivnog naslova: Nacije i nacionalizmi od 1790 godine. Hobsbaumova knjiga, razume se, nije jedina koja tematizuje smisao nacije i nacionalizma, ali je ovde uzeta kao primer ispoljavanja duha vremena u kome postavljamo pitanje smisla nacionalne kulture i strategije nacionalne kulturne politike.

Hobsbaumova istorija fenomena nacije implicitno dotiče problem nacionalne kulture u četvrtom poglavlju knjige, u kome ovaj istoričar piše o preobražaju nacionalizma u XIX veku. Jedna od karakteristika ove transformacije jeste etničko-jezičko određene nacionalne zajednice koje postaje dominantno i zamenjuje do tada preovlađajući oblik državnog patriotizma. Odavde proizilazi da (nacionalna) kultura nije nešto što dolazi posle stvaranje nacije, već nešto što m ? že i da joj prethodi , tačnije rečeno, ona ima moć da konstituiše naciju.

Ako to imamo u vidu, onda ne smemo biti slepi za atribute koje Hobsbaum pripisuje ovom kulturno-jezičkom nacionalizmu. Lajtmotiv Hobsbaumovog tumačenje kulturnog nacionalizma jeste njegovo vezivanje za srednju klasu koju ovaj istori čar – što je simptomatično – u svojoj knjizi ponegde naziva i sitnom buržuazijom. (1) Srednja klasa se potom neskriveno proglašava glavnim pobornikom fašizma i nacizma (2) koji su predstavljali političku reakciju na njeno osećanja straha i nesigurnosti u međuratnom periodu. (3) Sem toga, Hobsbaum ne propušta priliku da srednju klasu “optuži” i za strah od budućnosti, (4) odnosno moderniteta zamišljenog kao kontinuirano i poželjno ukrupnjavanje ljudskih zajednica po kome države-nacije treba da zamene nadnacionalne tvorevine. U tom kontekstu se na samu nacionalnu samosvest, odnosno na jezički nacionalizam srednje klase, gleda kao na puki provincijalizam. (5)

Ovako postavljen sistem vrednosti kompromituje nacionalnu kulturu na više načina: ona je optužena za fašizam, smatra se ostatkom provincijalne svesti, konzervativnim zapećkom za koga nema mesta na sceni planetarnog moderniteta, a u figuri sitnog buržuja kao njenog zatočnika implicira se glupost malograđanina kao njen krajnji domašaj. I ma kako ovakvo vrednovanje nacionalne kulture kod Hobsbauma nije eksplicirano – jer u krajnjem slučaju ona nije ni tema njegove studije – to optužba deluje razornije i delotvornije: u prilog tome govori i olaka upotreba reči “ fašista ” u srpskom javnom mnenju.

Ideološka atmosfera koja okružuje studije nacionalizma danas kao da hoće da nas uveri da nacionalna kultura ne treba ni da postoji, budući da se više u njoj ne može reflektovati nikakva vrednost koja bi bila relevantna u modernom ili, ako hoćete, postmodernom svetu. Danas se u jednom delu srpske javnosti o nacionalnoj kulturi i ne može progovoriti drugačije no u obliku političkog nipodaštavanja, u formi neprekidnog odricanja od nje. U nacionalnoj kulturi se vidi isključivo balast, a ne neka vrsta linka koji nas sve vreme spaja sa evropskom i svetskom kulturom. To se dešava pre svega zato što je sama ideja svake, pa tako i srpske nacionalne kulture, kompromitovana opanjkavanjem nacije/države. Drugim rečima, u svakom produktu nacionalne kulture hotimično se traže dokazi šovinizma, represije nad manjinama svih vrsta i političkog centriranja druge nacionalne zajednice kao neprijatelja. Ne treba, međutim, smetnuti sa uma činjenicu da prazan prostor koji nastaje isključivim odricanjem od nacionalne kulture ne ostaje prazan, već se popunjava drugačijim, prividno poželjnijim oblicima kulture. U tom kontekstu vredi postaviti pitanje: postoji li uopšte neka rajska nadnacionalna kulturna matrica koja bi bila samo kultura, svaćena kao primer hiljadugodišnjeg carstva mira, te bratstva i jedinstva cele planete.

Nekoliko tekstova nas uveravaju da je upravo masovna, industrijska kultura glavni pretedent na tron nadnacionalne kulture, odnosno one kulturne matrice koja neće ispoljavati nacionalne specifičnosti, niti će služiti kao faktor političke homogenizacije jedne nacionalne zajednice. Obrise jedne takve navodno tolerantne, pacifikovane kulture nalazimo u knjizi Edgara Morena Duh vremena. Moren piše: “Industrijska kultura, u svom najkoncentrisanijem, najdinami čnijem sektoru, već je organizovana kao međunarodna. (...) Holivudski filmovi nemaju u vidu samo američku, već i svetsku publiku i već više od jedne decenije specijalizovani uredi odbacuju teme koje bi mogle da povrede gledaoce Evrope, Azije ili Afrike.” (6)

Bez ikakve zluradosti danas, skoro pola veka nakon što je Moren napisao ove reči, možemo reći da Holivud poseduje veoma jasnu političku svest i da je Moren ispao prilično naivan. Začuđuje samo činjenica koliko je duboko ukorenjena ta svest: ukoliko kao očigledan oblik političkog angažmana zanemarimo pojavu srpskih terorista u holivudskom filmu devedesetih (iako za tako nešto nije postojao nikakav konkretan teroristički predložak), možemo uočiti mnogo suptilnija politička određivanja Holivuda u odnosu prema daljim i bližim saveznicima. Tako se u filmu Master and Commander (2003) smeštenom u doba Napoleonovih ratova, vrlo lako obrazuje opozicija dobri engleski kapetan/zli tehnički superiorni francuski brod, prikazujući ovaj potonji u crnoj boji, čime ga jasno smešta u polje sablasnog i neljudskog. Ako je ovde na delu primer anglosaksonskog zajedništva, ono se raspada u filmu Patriot (2000) koji obrađuje vreme američkog rata za nezavisnost: uloga krvnika je ovde rezervisana za britanskog oficira. Čak i tamo gde je kritička oštrica usmerena ka američkoj državi, kao što je to slučaj, na primer, u filmu Zastave naših očeva (2006), malo dublja analiza će pokazati da ovaj film o američkom osvajanju ostrva Ivo Džima uopšte ne nosi nekakvu antiratnu poruku već, u krajnjem slučaju, samo na mesto odanosti prema (ne)zahvalnoj domovini, postavlja odanost prema ratnim drugovima.

Umesto Holivuda mogli bismo da našu pažnju sada fokusiramo na verovatno najčistiji oblik nadnacionalne kulture: na tehno-muziku. Tamo gde nije lišena jezičke supstance ova muzika se zadovoljava besomučnim ponavljanjem univerzalnih politi čki korektnih iskaza. (7) Međutim, jezička dimenzija tehna potpuno je nebitna. Muzička dimenzija tehno-muzike često je oslobođena lokalnih elemenata, a ako se negde oni i pojave, u pitanju je pre postmoderno citiranje muzičkog obrasca (jednog od bezbroj postojećih) nego dozivanje nekakve nacionalne tradicije. Stoga se na prvi pogled zaista može reći da je tehno muzika uistinu primer međunarodne, nadnacionalne kulture.

Doduše, samo na prvi pogled: tehno, naime, nije oslobođen izvesne kolonijalne strukture koja, doduše, ne pravi razliku između zemlje iz koje dolazi DJ, ali samo pod uslovom da se on pojavi u metropoli, odnosno centru iz koga je moguće lansirati svoj materijal na put oko planete. Kulturna infrastruktura čiji je najočigledniji primer Holivud, deluje i na tehno sceni kao uostalom i u celoj kulturnoj industriji. Otuda neki domaći DJ može zauvek ostati provincijalna zvezda i to ne zato što su njegovi setovi nabijeni nacionalnom muzičkom energijom koja je nečitljiva ostatku planete, već upravo suprotno, zato što nije uspeo da dosegne lansirne tačke globalne muzičke industrije koje se nalaze isključivo u bivšim kolonijalnim metropolama. Možemo, dakle, zaključiti da tehno-muzika takođe, indirektno promoviše nekoliko gradova-centara, što opet ima indirektni uticaj na kulturni prestiž pojedinih država.

Masovna kultura nije politički neutralna kao što se to može pretpostaviti iz utopističkih rečenica Edgara Morena, već i te kako utiče na simbolički pa i politički prestiž izvesnih delova zemljine kugle. Ovakav zaključak ni u kom slučaju nema za konsekvencu zalaganje za neku vrstu dobrovoljnog odlaska u geto nazvan nacionalna kultura, i to najmanje iz dva razloga: prvo, ne treba nikako smetnuti sa uma da se danas pod uticajem telekomunikacionih tehnologija gubi svest o prostornoj udeljenosti tačaka u svetu, jer su međusobno udaljene stvari postale istovremeno prisutne. Kao jedna od posledica te činjenice nastaje potreba postmodernog čoveka da šalje i prima informacije, a smisao sankcija odnosno getoizacije pojedinih država, jeste upravo u tome da se ta potreba učini nezadovoljenom i tako izvrši politički pritisak na neposlušne režime. To pred svaki oblik nacionalne kulture stavlja zahtev za integrisanošću.

Sa druge strane, izolacija nije ni u duhu nacionalne kulture, bar ne srpske: ukoliko se obrati pažnja na tri vodeće kulturne figure srpske istorije – na Svetog Savu, Dositeja i Vuka – videće se da su sva trojica delovali kao uvoznici ideja, dakle kao modernizatori kulture koji su u nju uneli nove kulturne paradigme. U tom smislu srpsku je kulturu moguće zamisliti pre kao jednu vrstu trgovačkog preduzeća, nego kao fabriku koja “proizvodi” kulturu. Njen konkretan simbol mo žda bi mogao biti MUNCHMELLOW, pozajmljen od strane naših zapadnih suseda kao nešto iskonski srpsko, mada je taj slatkiš zapravo licencirani proizvod čije je poreklo Engleska. Ali, svoju auru robne marke dobio je u ovoj zemlji, pa je u tom smislu i mogao postati žrtva jedne trgovačke diverzantske akcije, po svoj prilici motivisane, između ostalog, i izvesnim stepenom nacionalne nelagode.

Zaključak da neutralna, međunarodna kultura ne postoji, dovodi nas samo do zaključka da ukoliko ova država nema svoju kulturnu politiku, to ne znači da će njena kultura biti depolitizovana, već samo to da će neka drugačija kulturna politika popuniti prazan prostor koji ostaje iza nedostajuće kulturno-političke akcije same države. Pokazna vežba popunjavanja tog prostora već je izvedena na polju savremene srpske književnosti. Nazovimo je “operacija Vidojković” ; radi se o školskom primeru instaliranje jednog slabog pisca i poluobrazovanog mladića na mesto vodeće kulturne figure svoje generacije, mada je potpuno izvesno da se tu zapravo radi o iznajmljivanju formacijskog mesta pisca za odašiljanje vrlo jasnih političkih iskaza. Te iskaze mogli bi sa lakoćom da potpišu i neke radikalnije političke figure iz zemalja regiona, koje ovoj zemlji ne misle ništa dobro. Ukoliko zamislimo da upravo ovaj pisac reprezentuje Srbiju u inostranstvu, videćemo da se time ne stvara samo izrazito nepovoljno mišljenje o ovoj državi, već se, na unutrašnjem planu, daje signal jednoj grupi ljudi zainteresovanih za književnost i kulturu uopšte, da je upravo takav politički angažman jedini način kakve-takve integracije sa svetom. Nije otuda ni čudno što veći broj mladih osoba u ovoj zemlji ima negativnu sliku o državi kojoj živi i narodu kome pripada. Jedino što je čudno jeste da to nekoga još uvek može da čudi.

Kako bi dakle, mogla da izgleda strategija jedne odgovorne nacionalne kulturne politike, a da joj se ne može prikačiti etiketa provincijalne? Ova strategija mora računati sa dve ravnopravne pretpostavke: prva je činjenica da su strateški cilj ove zemlje evropske integracije, a druga da se elementi nacionalne kulture, koji zbog specifičnosti medija izražavanja ne mogu biti do kraja integrisane u evropski prostor, moraju sačuvati. Naime, ukoliko Crnjanski ili Pekić zbog jezičkih, a donekle i političkih barijera nikada neće postati veliki svetski pisci, iako oni to zapravo jesu, da li će to značiti da se radi o provincijalnim veličinama? Ovaj primer razotkriva da Hobsbaumovo povezivanje jezičkog nacionalizma i provincijalizma jeste zapravo veoma nacionalističko zalaganje za jedan jezik, jedan pogled na svet i jednu istinu, čije političke analogije ne bih hteo ovde da raspredam.

Strategija nacionalne kulturne politike kretala bi se, dakle, između (1) potrebe za integracijom i (2) potrebe za očuvanjem onih elemenata nacionalne kulture koji ne mogu biti integrisani u evroprostor u meri koja bi bila dovoljna za njihov ekonomski i simbolički opstanak . Kulturna politika države morala bi da obuhvati osmišljeniju, sistematsku promociju naše kulture u inostranstvu, posebno onih kulturnih grana koje usled jezičkih barijera, ne mogu biti integrisane uz pomoć samog tržišta. Tu mislim, između ostalog i na književnost. Veoma je važno da država u okviru brige za nacionalnu književnost preuzme na sebe i finansiranje sfere stipendija, a da pri tome ne postavlja nikakve političke uslove. U tom smislu ona bi bila nužan korektiv politizovanog fondacijskog podržavanja domaće književne proizvodnje.

Odgovorna kulturna politika morala bi potom da se u izvesnoj meri pozabavi i uobličavanjem prisustva strane kulture u Srbiji, ali tako da se na taj način država centrira u međunarodnoj kulturnoj razmeni, i da od toga izvuče što veću simboličku korist. Šta znači to centriranje pokušaću da pokažem na primeru EXITA. Naime, ovaj muzički festival je do sada uglavnom promovisan kao kontrapunkt Saboru u Guči, čime se neprestano podgrevala besmislena priča o dve Srbije. Međutim, jasno je da se EXIT i Guča međusobno ne isključuju, već se, štaviše, nadopunjuju. Dok Guča predstavlja izvozni kulturni proizvod Srbije, EXIT bi se metaforički mogao nazvati greenfield investicijom multinacionalnog muzičkog kapitala u Srbiju. Poenta je upravo u tome da se EXIT načini dominantnim regionalnim muzičkim festivalom , koji bi centrirao Srbiju na mapi Evrope, omogućavajući joj tako da postane važan punkt u mreži evropske kulturne infrastrukture mnogo pre nego što Srbija postane član EU. Konkurent EXITA nije, dakle, Guča već su to drugi festivali u regionu, i sve dok EXIT može da zadrži svoj dominantan položaj u odnosu na njih, moći će da igra ulogu kulturne kompenzacije naše sadašnje neintegrisanosti.

Iz ovoga se može videti da strategija kulturne politike u Srbiji mora imati u vidu i sprecifičnu politički i geopolitičku situaciju u kojoj se zemlja nalazi. Za razliku od zemalja članice EU koje su kulturno, politički i ekonomski već integrisane, Srbija mora da na kulturnom planu nadomesti još uvek daleku političku integraciju u EU. U isto vreme kulturna politika mora da sačuva specifične (jezičke) kulturne grane od opasnosti provincijalizacije, u koju mogu da zapadnu upravo usled nemogućnosti da se iz ekonomskih i političkih razloga u dovoljnoj meri integrišu u evropski prostor. Drugim rečima ona ne sme da kriterijum integrisanosti pobrka sa kriterijumom vrednosti , jer će se u tom slučaju sasvim sigurno odreći velikog dela svoje kulturne baštine, pa će od kulturnog centra postati kulturna a potom i svaka druga pustinja. Razlikovanje ta dva kriterijuma i njihovo podjednako uvažavanje čini mi se predstavljaju moguće temelje jedne moderne kulturne politike u Srbiji.

Fusnote:

1. Primeri: “Katalonizam je još uvek pripadao lokalnim srednjim klasama, uglednim građanima, naročito u malim provincijskim gradovima, i intelektualcima... ” (E. Hobsbaum, Nacije i nacionalizmi od 1790 godine , Filip Vi šnjić, Beograd, 1996, str. 158). Koreni baskijskog nacionalizma “bili su u (urbanom i obalskom) ‘konzervativnom katoli čkom sitnoburžuaskom miljeu' ” (135). Interesantno je da Hobsbaum čak i sport povezuje sa srednjom klasom, praveći jednu krajnje diskutabilnu konstrukciju recepcije sportskih takmičenja koja je, po Hobsbaumu “uglavnom interesovala publiku iz srednje klase” (161).

2. “No rad na dru štvenoj kompoziciji italijanskog i namačkog fašizma ne ostavlja nikakvu sumnju da su ovi pokreti crpeli svoju snagu, u biti, iz srednjih slojeva ” (137).

3. “Neizvesnost oko njihovog polo žaja [polo žaja srednje klase ] i određenja, nesigurnost velikih slojeva koji su se smestili između neospornih sinova i kćeri manuelne radničke klase i neosporavanih članova gornje i gornje srednje klase, nadkompenzacija zahtevima za jedinstvenošću i superiornošću, koji su ugrožavani na ovaj ili onaj način, stvorila je veze između najumerenijih srednjih slojeva i militantnog nacionalizma ” (136).

4. “Na primeru francuske Kanade može se prikazati ova kombinacija sitnobur žujskog jezičkog nacionalizma sa masovnim šokom od budućnosti ” (187)

5. “Izvesne provincijalne srednje klase, koje su se jednom nadale da će izvući korist iz jezičkog nacionalizma, danas retko mogu da očekuju više nego provincijalnu korist od njega” (201).

6. Edgar Moren, Duh vremena (I), prev. Nade ž da Vinaver, XX vek, Beograd , str. 49.

7. “Svi su slobodni….svi treba da budu slobodni…ovo je zvuk slobode” u pesmi Sound of freedom Boba Sinklera.

Sažetak

Rad najpre referiše o duhovnoj klimi unutar koje se postavlja pitanje o nacionalnoj kulturnoj politici, da bi potom ukazao na činjenicu da ne postoji nevina kultura koja neće imati svoje političke implikacije. U tom smislu, u drugom delu rada se promišljaju moguće smernice državne kulturne politike u Srbiji. Navode se dva različita, ali podjednako važna državna interesa: sa jedne strane to je integracija u evropski kulturni prostor, a sa druge o čuvanje onih kulturnih “disciplina” koje usled specifičnog medija ne mogu biti potpuno integrisane, pa im u tom smislu preti opasnost da budu optužene za provincijalizam i na taj način otpisane.

ključne reči: nacija, nacionalizam, kulturna politika, globalizacija,