Vladimir Milutinović

Mi imamo samo filozofske probleme (II): LDP i Demokrate

LDP ili problem sa Idolom pećine

Ko malo poznaje filozofiju, poznata mu je Bekonova priča o Idolima. Idoli su sklonosti da neki stav do koga smo jednom došli više ne dovodimo u pitanje. Najpoznatiji je Idol pećine, čija je formula: „Istinito je zato što je moje“. Kakve to veze može da ima sa našom najliberalnijom i najevropskijom strankom sa impozantnom intelektualnom podrškom?

Ako ima veze, a videćemo da ima, ovaj paradoks ponovo možemo da zahvalimo opštoj zapuštenosti mišljenja u koju smo dospeli. U stvari, LDP i Druga Srbija imaju problem koji je precizno suprotan onome što je kod njih u izlogu: problem autoritarnosti. Kako to da su takvi intelektualci došli u tu situaciju? Tome je, na neki način, najpre kumovala upravo ta tzv. intelektualnost. Na neki način bilo je prirodno da vlastito mišljenje, stečeno u krugu dvojke i u intenzivnoj šetnji po Evropi, bude posmatrano kao već samim tim superiorno u odnosu na sva ostala. Kada je zemlja još i potonula u ratno ludilo, ovaj osećaj distance samo se povećao, a mišljenje zaustavilo negde na početku devedesetih u Jugoslaviji „kojoj ništa nije falilo“. Činjenica da nikako nisu doprineli da se ratovi rasplamsaju i da su glasno bili protiv njih samo je svemu dodala i moralističku notu: buduća istorija sada ima samo zadatak da ove moralne zasluge nagradi vlašću.

Ali, to tako ne ide. Za vlast, najpre, nisu dovoljne samo moralne zasluge, a sa druge strane stoji nešto još važnije: duga odvojenost od problematizovanja i ispitivanja vlastitih stavova samo ih je još više utvrdila u njihovoj pogrešnosti, zastarelosti ili nedostacima. Kada se danas čitaju autori koji naginju LDP, oni kroz svoje tekstove uvek nanovo reprodukuju uslove ovog prvobitnog razlaza sa Srbijom, koji se jedino može razrešiti priznanjem svih ostalih da su grešni i moralno nekompetentni i uspostavljanjem autoritarne vlasti koja je u skladu sa tim priznanjem.

Međutim, ne treba puno razmišljanja za videti da se to nikada neće desiti. I onda, celokupna filozofija Druge Srbije pretvara se u izraz frustracije zbog te činjenice. Umesto da se pogrešni stavovi zamene boljim, a da se vlastiti neuspeh interpretira kao posledica vlastitih nedostataka, celokupan teret se prebacuje na „srpsko društvo“ koje se slika najgorim bojama, gorim nego što jeste, čime se sukob samo produbljuje. Posle toga ostaju samo predlozi za teritorijalnim razgraničenjem Imaginarne Prve i Druge Srbije (Teofil Pančić) ili „razgovor“ koji se svodi na „govor srednjeg prsta“ (Milutin Petrović). Odjedanput, ono što je suština demokratije, kompromis, postaje nešto nedostojno, a „ne praviti kompromise“ glavna parola. Neki mladi sociolog kaže u Peščaniku da je dužnost svih naroda koji nisu Srbi da se odvoje od ovakve Srbije. Po ovoj reči „dužnost“ vidi se da se ovde ne radi o slučajnim stavovima, već o stavovima koji su izraz neke loše filozofije, izraz dobre zabludelosti. Ta uvučenost u lošu filozofiju je tim neprepoznatljivija što se radi o uglavnom intelektualnoj grupi, koja se međusobno bodri i tapše po ramenu, tako da svaki pokušaj problematizacije, automatski biva odbačen kao partijska nedisciplina. Treba samo delovati po ustaljenoj šemi, ne misliti.

Kao da nam nisu bila dovoljna ona dva nihilizma od pre, sada imamo još jedan: jednostavno za LDP ništa drugo osim onoga što što oni govore i rade nije ni dovoljno dobro ni legitimno. Nema bilo kakvog kompromisa koji bi ukazivao da i oni u nečem nisu bili u pravu. Ova Srbija treba da se zameni nekom drugom. Ništa manje od toga nije prihvatljivo.

U stvari, filozofija LDP je puna rupa. Osim ovog sasvim nefilozofskog neprepoznavanja vlastite autoritarnosti, tu je i pacifizam kao neodrživ moralni stav, a takođe i idolatrija prema svemu navodno evropskom. Posebno je pogrešno sasvim eksplicitno odricanje od srpskog ideniteta vođeno nekim davnim i nerazjašnjenim kompleksom krivice.

Ovaj odnos prema srpskom je ono što Zorana Đinđića razlikuje od Druge Srbije i LDP. Naime, kada LDP kritikuje srpsko društvo, onda je to sa pozicije nekoga ko nije deo tog društva i ko ne deli njegovu sudbinu i njegove mane, pa, uostalom, ni njegov osnovni označitelj “srpsko”. To nije bio slučaj sa Zoranom. On je kritikovao Srbiju, ali iz pozicije njenog dela, na koga, dakle, delimično pada sva kritika. Pored toga, nije bio autoritaran, nego demokrata, a usput i filozofski zaista obrazovan.

Možda mu je to pomoglo da postavi magistralu srpske politike, koje se Srbija još uvek drži, doduše, idući po samoj ivici.

Ostalo nam je onda da se pozabavimo samo strankom koja je ostala iza Đinđića.

Dakle, ‘ajmo da se pozabavimo demokratama.

Demokrate ili paradoks tolerancije

I tako, dok se LDP predstavlja kao da ima filozofske probleme u malom prstu, problem sa kojim se suočavaju demokrate je u neku ruku suprotan. Mora se najpre reći da su demokrate izbegle varijante nihilizma koje smo u prošlim tekstovima opisivali. Baš u vezi s tim je, međutim, problem u vezi sa njima. Kako to da oni, koji su izbegli nihilizam, i koji su u tom smislu jedini pozitivni, imaju tako mali uticaj u javnosti? To samo može da znači da i demokrate imaju probleme sa samom filozofijom. Da više obraćaju pažnju na nju, relativno bi bilo lako pokazati da su navodni principi na koje se oslanjaju drugi samo loša ideologija, ali demokrate su izabrale da nemaju ništa sa filozofijom. To je njihov problem.

Zašto? Nije čudo da su upravo demokrate snaga koja najviše teži priključivanju Evropi. A u Evropi je odavno glavna filozofija da nema filozofije. U gradu postoji samo jedna igra, koja se, idi mi dođi mi, svodi na već ustaljena pravila EU i običaje koji postoje u ovim zemljama. Sve to ionako i nema puno veze sa privatnim životom. Priključenjem Evropi dobićemo beneficije kretanja, posla, komunikacije. Svemu tome kao da nije potrebna nikakva problematizacija, što znači da se od problema, posebno filozofskih, možemo okrenuti ekonomiji i uživanjima u tržnim centrima i putovanjima.

Međutim, u ovom stavu ima jedna skrivena kvaka. Filozofija se može delimično napustiti samo tamo gde je pretvorena u institucionalizovane običaje i gde je još uvek jako sećanje na nju. Pa i danas, to što države Evropske unije čini koliko toliko uzornim državama nije slepo libertarijansko napuštanje filozofije, nego upravo njeno prisustvo, kakvo takvo. Mi spremno preduzimamo ovo pomodno odustajanje od filozofije baš zato što su kod nas intelektualne tradicije slabe, dok jače države liče na nešto zbog toga što se tome spontano odupiru.

Tako da, u jednom izvrnutom smislu, mi sada predstavljamo budućnost Evrope. Ali, to samo znači da se sama Evropa kreće u lošem pravcu.

Dakle, problem koji imaju demokrate jeste onaj koji muči i sve nas, a sastoji se u tome da, iako većina nas misli suprotno, predmet filozofije postoji, samo ga neko mora otkriti i braniti. Iz njega proističu stvarna rešenja, povezana sa realnim životom, koja se nikako ne mogu zameniti za njihovo podrazumevanje ili pretvaranje u procedure i pravila kojih se spolja, mehanički držimo. Na primer, kada neki radikal kaže za nekog demokratu da je izdajnik ili da je ustaša, te izjave ne treba da prođu, po radikalskom tumačenju, kao proste tvrdnje koje spadaju u slobodu govora, pa je onda samo pitanje da li je neko izdajnik ili ustaša ili nije. Ako jeste, dobro je, a ako nije, sloboda govora. Ove izjave su u stvari sasvim precizan dokaz da je onaj koji ih izgovara protiv društva i protiv države. On nije samo nepristojan ili glup nego sasvim precizno izražava stav koji je suprotan duhu demokratije.

A da bi se to znalo prepoznati, mora se nešto znati o filozofiji. Jer optužba za izdajstvo sa kojom se demokratska strana javnosti nosi od kada postoji, budući da se zasniva na insinuaciji o namerama, nije nikakvo mišljenje niti informacija nego direktna denuncijacija, bez ikakve veze sa realnom politikom. Onaj ko je iznosi u stvari kaže: “Ne ineteresuje me ko šta govori i gde vodi koja politika, ti imaš loše namere i bar deo ljudi će iz ovih ili onih razloga glasati za mene ako budem vikao “Izdajnik!””. Ova izjava jednaka je pozivu na potpunu iracionalnost u politici, pa se zbog toga ovde ne radi o nečemu što se može tolerisati u demokratiji kao sloboda govora ili stvar pristojnosti. To, naravno, ne znači da to treba zabraniti, ali ono za nas ne sme da bude nešto legitimno. Mora se napraviti napor da se protiv ovog stava argumentiše, ali ne oko pitanja da je to tačno ili nije, pristojno ili ne, nego oko pitanja čega je izraz taj stav. Tek tako se može biti zaista demokratska stranka.

Doduše, dobar odgovor na ove primedbe bi mogao da bude da takva argumentacija nije stvar stranaka, nego intelektualaca. I to je tačno. Ali, danas smo došli u situaciju da su stranke preuzele sve. Društvo se toliko sleglo prema stranačkim potrebama da je pitanje od koga bi koja inicijativa trebalo da krene.

Svi su pozvani.

***

Nadam se da su oni na koje su se odnosili ovi tekstovi shvataju da u njima nema ničeg ličnog. Mi živimo u nefilozofskom vremenu i u tome svako ko ima neki filozofski problem može naći izvinjenje za sebe. Osim toga, mislim da su to sve dobri ljudi, samo nikako da uhvate korena u filozofiji. Na kraju, ako želite, ne morate nikome ni priznati da ste promenili mišljenje o ovim pitanjima. Just do it.

Vladimir Milutinović: Mi imamo samo filozofske probleme (I): DSS i Radikali