Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

 

 

Vladimir Milutinović

Mi imamo samo filozofske probleme (I): DSS i Radikali

DSS kao pasivni nihilisti

Moram na samom početku da dam jedno upozorenje. Ako ste više od dva puta u životu rekli nekom “Ne filozofiraj!”, bez ironije ili nekog posebnog smisla, onda odustanite od daljeg čitanja ovog teksta pošto u njemu neće biti ničega za vas. Tu se obrazlaže da mi u Srbiji patimo od nedostatka, a ne od suviška filozofije.

Inače, filozofski problemi nisu jedini na svetu, ali, dok sa drugima još i znamo da izađemo na kraj, ove ne prepoznajemo i sa njihovim rešavanjem šlajfamo u mestu. Ako bi, na primer, odlučili da u automobile umesto goriva sipamo samo vodu, onda bi glavni problemi u Srbiji bili saobraćajni, a ovde, budući da u vlastitu pamet sipamo samo loš način mišljenja, ovu ili onu ideologiju, imamo problema sa filozofijom. Ona tu nije neprijateljska prema svemu što je “srpsko”, nego nas samo upućuje na najbolji način suočavanja sa realnošću. Ako taj način odbacimo posle nam nije ona kriva, nego ta realnost. Još jedan problem jeste da onaj koga određuje neka loša filozofija najčešće odlučno negira da je to njegova filozofija, zajedno sa negiranjem da nešto kao filozofija uopšte postoji. Međutim, kao što ćemo videti, to i te kako postoji i pravi probleme.

Kod nas je sve u rukama stranaka i političara pa nije čudo da su baš oni ti koji su u rukama loših filozofija, a mi zajedno sa njima. DSS je po tome zanimljiv jer se filozofija koju su oni izabrali, ili, koja je izabrala njih, ne sreće tako često.

Nju nije teško opisati. U filozofiji se ona najpre javlja kod skeptika, a kasnije je karakteristična za pozitiviste XX veka. DSS-ovci smatraju da su sve istine jednako pogrešne i svi postupci jednako uzaludni, pa je najbolja politika uzdržavanje od svakog opredeljivanja i suda. Za DSS je, ukratko, ništa bolje nego nešto. Svaki postupak ili izjava DSS potvrđuje ovo pravilo: oni su na jednakoj udaljenosti od demokrata i radikala, ne mogu se odlučiti između Tadića i Nikolića, ne znaju da li će izaći ili neće na izbore, zagovaraju vojnu neutralnost, većinu svojih odluka otvoreno odlažu ili izbegavaju. Kada potrparol ili šef ove stranke, po ko zna koji put, kaže da negde nije mesto da se odgovori na neko pitanje ili da još nije vreme da se to učini, ili kada saopštavaju da o još jednom pitanju nemaju stav, oni su verovatno ubeđeni da svi ti postupci imaju veze sa konkretnom situacijom i procenom okolnosti vezanih za nju, dok su u stvari svi ti postupci i izjave samo maska za jedan princip koji je za mnoge, ako ne i sve od njih, nesvestan.

Kako je uopšte moguće držati se tako čudnog principa? U nedostatku bolje filozofije, sve je moguće. U ovom principu DSS skoncetrisano je više ključnih intelektualnih stavova savremenog doba. Tu je najpre razočaranje ideologijama koje su propale, onda permisivnost savremene demokratije, dogma o vrednostima koje su “slobodne”, dok su činjenice svete itd. Okrenutost religiji i crkvi, koja se takođe vezuje za ovu stranku, u stvari je izraz ovog razočaranja konkretnim i zemaljskim, pre nego stvarna okrenutost višem ili nadnaravnom. Na ovaj način DSS samo ponavlja u jednom oštrom principu suštinsku ispražnjenost savremenog sveta od prave realnosti i kreće se, i pored sveg insistiranja na autentičnosti i srpstvu, tačno u koordinatama koje su određene savremenim stanjem intelektualnosti: sa jedne strane, neutralnost u odnosu na vrednosti – jer se među njima ne može uspostaviti odnos prednosti, kao što kažu pozitivisti – a sa druge, prepuštanje religijskom autoritetu koji jedini ostaje voljan da određuje vrednosti, doduše, pozivajući se na višu iracionalnu instancu.

Politika DSS, dakle, jeste principijelna, samo što, o kojim principima se radi, ne znaju ni sami akteri. Vlast tih principa je koliko nesvesna toliko i jaka: mislim da bi bilo lako napraviti algoritam koji bi predviđao buduće izjave iz DSS koje bi uvek uključivale neku neodređenost ili odlaganje i neopredeljivanje. Čak i kada se čini da neko iz DSS ima neki pozitivan stav verovatno je samo reč o delovanju protiv nekog drugog, trenutno preovlađujućeg stava, i to ne u ime prvog stava, nego u ime principa da svaki ovozemaljski stav treba da bude potiskivan.

Ovde, dakle, imamo posla sa jednim filozofskim, a ne političkim problemom. Da li na nesavršenost sveta, nepravde, razočaranja prošlim znanjem, treba da odgovorimo tako što se povlačimo iz sveta, poništavajući sve pozitivne stavove i prepuštajući sve vrednosti u ruke zastupnika nekog drugog sveta? Treba li da dignemo ruke od sveta i nešto zamenimo za ništa? Sigurno da ne.

Istorija DSS pokazuje da je to tako. To je najpre bila mala partija, koja je naizgled čuvala principe i prevazilazila ograničenja i preterivanja konkurenata. Onda je neodređenost njene politike iskorišćena u 5. oktobru kao najšire platno na koje se mogu projektovati želje građana za promenom stare politike. Ali, od tada popularnost DSS stalno opada, tako da se ona danas, bez ostalih narodnjaka, vratila na stari rejting, a na vlasti se održava samo zbog oštre polarizacije koja postoji između radikala i demokrata, koji ne mogu jedni sa drugima, a pojedinačno nemaju većinu.

Neprijatelji DSS nisu ove stranke ili građani, nego sama praznina apriorija koji određuje njihovu politiku. Jednostavno, na duže staze, kada tu politiku ne zamenjuje za nešto što ona nije, niko ne može smatrati da je ništa bolje nego nešto, ma kako to nešto bilo uvek manjkavo i jednostrano. Sa time se jednostavno mora izboriti, ne odustajanjem od realnosti, nego njenim oplemenjivanjem nečim zaista univerzalnim.

Ali, nisu samo dss-ovci upleteni u lošu filozofiju.

Radikali ili specifičan aktivni nihilizam

Malopre smo videli da je DSS stranka pasivnih nihilista. Sada ćemo preći na radikale. Da li stranka koja je toliko puta ponovila rečenicu „nema tu nikakve filozofije“ može da ima filozofske probleme? Naravno da da. Filozofski problemi ne mogu se dekretom ukinuti i tako učiniti da oni ne postoje. Čak je verovatno da će oni imati to teže posledice što je stav njihovog negiranja više izražen.

Koji je to problem vezan za radikale? Njega je jednostavno izraziti: to je problem koji se odnosi na pitanje da li je retorzija legitimno moralno načelo ili, prostije rečeno, imamo li pravo da svakome, bio to pojedinac ili kolektivitet, uzvratimo istom merom? Na prvi pogled, čini se da imamo i to je taj pogled na kome se zaustavljaju radikali. Imamo pravo da uradimo bilo šta što su nama učinili drugi. Ali, kod radikala ima i još jedan dodatak. Možemo prosto tvrditi da su nam drugi uradili i ono što nisu. Neko, već ovde, može da kaže da to onda vodi u potpunu proizvoljnost: najpre se moralna pravila ukidaju u odnosu na one koji su ih prekršili u odnosu na nas i u odnosu na pripadnike njihove grupe, a onda se još i ta tvrdnja da su nam oni nešto učinili prikazuje kao stvar prava na vlastito mišljenje. Ali, to radikalima ne izgleda tako. Na prvi deo problema, oni odgovaraju da, ako mi nemamo pravo da učinimo drugima ono što su oni nama, onda smo mi manje vredni, nismo ljudi , kako bi oni rekli. A ako nemamo pravo da tvrdimo ono što smatramo da je tačno, onda je ukinuta sloboda mišljenja. Da ne pominjemo da se tako uvodi čuveni „verbalni delikt“. Naizgled, nije prekršeno nijedno moralno pravilo, iako je time otvorena potpuna sloboda: ako usvojite ova dva principa možete da činite šta god vas je volja, bilo kome, bez griže savesti.

Šta onda biva? Vi krećete da to i činite. Ako vam neko kaže da je to pogrešno, kažnjivo, loše, radikali kažu: „A šta su činili oni? Ko ih je kaznio?“. Uskoro uviđaju da je sloboda apsolutna, jer uz slobodu uverenja možete legitimno raditi bilo šta. Pošto drugima uzvraćate istom merom (npr. podržavate proterivanje Hrvata iz Vojvodine, jer su Srbe iz Hrvatske proterali Hrvati) vi polako dolazite u sukob sa pravilima sveta. Retorzija i odmazda, bez obzira na to što se ponekad moćni neće ustručavati da ih čine, u nijednom zakonu nisu legalni. Posle nekog vremena vas izvode na sud, i vi i tu tvrdite da, ako sud želi da osudi vas, onda mora npr. i Džordža Buša itd. U neku ruku, u krajnjem očaju ili samodbrani, ljudi mogu da uzvrate istom merom, i to samo direktno onim pojedincima koji ih ugrožavaju, ali deo te logike je da se junak koji uzima zakon u svoje ruke, na kraju filma predaje policiji i sudu i trpi konsekvence zbog zakona koji je prekršio, nezavisno od svojih motiva. Kod naših radikala toga nema. Oni do kraja insistiraju da su oni ta instanca koja treba da odredi šta je pravedno.

Ne treba da čudi to što se ovde istovremeno čini jedna duboka greška i što se ona pri tom ne primećuje. Naime, već činjenica da ste usvojili principe koji vam omogučavaju da legitimno uradite bilo šta, trebalo bi da vam kaže da su to pogrešni principi. Moralni principi, to je neophodan uslov, najpre služe da se neke radnje zabrane . Ne treba da nas iznenadi i dalja konsekvenca da su to upravo radnje koji su izabrali radikali. Smisao i morala i države je upravo u tome da se uzvraćanje uzme iz ruku žrtve i dodeli nezavisnoj instituciji – sudu, zajedno sa utvrđivanjem da li se prvobitna povreda desila.

To znači da je politika radikala u dubokom sukobu sa idejom države. Što je onda razlog zašto im je do sada vlast izmicala i zašto radikal ili prestaje da bude radikal kada dođe na vlast (Maja Gojković) ili ta vlast bude praćena radikalnim urušavanjem države (rat, bombardovanje). Ima kod Platona jedna priča o tome da, kada se vatra pribiliži snegu, sneg ne postaje topliji, nego se povlači. U tom smislu, ovakvi radikali nikad ne mogu biti na vlasti: onog trenutka kada se na njoj nađu ona se ili pretvara u samovolju ili se prestaje biti radikal.

Tako se i kod radikala prepoznaje jedan nihilistički motiv. Kao što bi Koštunica najradije u manastir, pa usput negira svaku vrednost okolnim svetovnim stvarima, tako i radikali ne mogu da žive u svetu nepravde, pa bi zato aktivnim nihilizmom da što više povećaju njenu cenu, sve dok se potpuno ne izgube u proizvoljnosti. Ovaj nihilizam vidi se sasvim jasno na njihovim ispadima koji otkrivaju pravu prirodu te politike. Sloboda bi se, u stvari, menjala za rusku guberniju, a borba za liniju Karlovac-Virovitica se preobraća u poziv Srbima sa Kosova i iz Crne Gore da se isele u Srbiju. Kao i kod DSS, skoro da je očigledno da su ovi projektovani ishodi radikalske politike krajnje nepoželjni.

Radikali su na ovim izborima dobili više od 2 miliona glasova, iz raznih razloga. U neku ruku, ti glasovi predstavljaju malu demokratsku revoluciju, drugu posle 5. oktobra. Ali, to ne znači da su svi ti ljudi glasali za nihilizam. Čak je verovatnije da bi ogromna većina odbacila to rešenje kada bi ga prepoznala. Radikali su jednostavno bili jedina mogućnost da se izrazi nezadovljstvo životom. Ipak, ovi glasovi nemaju niakve veze sa balastom nihilizma koji je problem radikala. Taj balast se odbacuje promenom načina mišljenja i priznanjem da se ranije mislilo pogrešno. Dakle, ništa strašno.

Ali, pitanje je da li će to radikali moći.

Ako im je za utehu, ni sasvim intelektualni LDP nije bez filozofskih problema.

(nastaviće se)

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM