Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Vladimir Milutinović

Svođenje na apsurd: Rat je mir, a pobeda je poraz

Ako se dobro sećam, u svom ovom ludilu, siguran znak da je neka premisa pogrešna je da se iz nje mogu izvući dva protivrečna zaključka. Ako iz nekog načina mišljenja sledi i A i ne-A to znači da je to mišljenje zasnovano na pogrešnim premisama. Izgleda da je doček sa kojim je Boris Tadić postao još jednom predsednik Srbije pokazuje sve osobine ove šeme.

Pa gde se to vidi? Moraću u svrhu dokazivanja ove teze da se pozovem na tekst Dragane Matović Pobednik, koji je osvanuo odmah u ponedeljak posle izbora na stranicama Politike. Evo šta, između ostalog, kaže Dragana: „Gubitnik na ovim predsedničkim izborima sinoć je zaslužio da priča o pobedi počne s njim”, “ako ćemo pošteno, Boris Tadić se provukao kroz iglene uši, a na izborima je pobedio – strah”, “mnogi koji su juče zaokruživali Tadića besno su mrmljali sebi u bradu da bi baš voleli da pobedi Nikolić”, “shvatiće to onog trenutka kada ovu pobedu budu posmatrali kao poraz, kad budu razmišljali o tome da je polovina Srbije glasala protiv njih, a ne da je polovina bila za njih”, ”Zato je za Nikolićeve protivnike možda bolje bilo da je juče on pobedio. Ništa ne ruši izborni rejting tako dobro kao malo boravka na vlasti.” Pa dobro, da li je Tadić pobednik ili nije? Ni jedno ni drugo. Sve kao da podseća na latinsku izreku memento mori, seti se smrti. Tako i ovde: baš kada si pobedio, odmah drugi dan, seti se da nisi pobedio ti nego strah i da ovu pobedu treba da posmatraš kao poraz, a priču o pobedi počneš sa onim ko je izgubio. Možda je čak za tebe bolje da je pobedio ovaj drugi.

Kakav spektakl neuobičajene logike. Ako bi nju sledili, onda je i i za Nikolića bolje da je pobedio Tadić, jer bi i njegov rejting, po opštem zakonu, najbolje urušavao boravak na vlasti. Ako je za Tadića najbolje da pobedi Nikolić, a za Nikolića da pobedi Tadić, možda je onda najbolje da se izbori i ne organizuju. Nego, čijoj želji onda dati prednost? Možda bi najbolje bilo da se bez izbora oni smenjuju na vlasti svake četvrte godine, odmah proglašavajući da je njihovo preuzimanje mandata pobeda ovog drugog.

Šta može biti ta premisa koja vuče u ovu stranu? Ako mi Dragana dopusti da napravim pretpostavku o tome, mislim da je ovaj stav rezultat jednog nesporazuma oko pojma nepristrasnosti. Naime, ako je pristrasnost prosto vezanost za vlastito biće i njegovu dobit, onda bi nepristrasnost bila odsustvo te vezanosti. Budući da je zadatak novinara da promoviše nepristrasnost, onda je logična težnja da se pristrasni sudovi, a svi su pristrasni koji u sebi imaju nešto pozitivno, potiskuju. Nemaju Draganine logičke bravure razlog u navodnoj preteranoj obuzetosti pobednika pobedom (tekst je napisan odmah po objavljivanju rezultata izbora) nego u želji da se sve pozitivne odrednice kao što je “pobeda” neutrališu svojim suprotnostima. Tako se pobedi dodaje poraz, da je poništi, glasač Borisa Tadića želi da pobedi Nikolić, pobednici treba da shvate svoju pobedu kao poraz i da je bolje za njih da nisu pobedili.

A ispod ove logike mora stajati, prosto, pristrasnost. Dragani se, iz mnogih razloga, koji se verovatno mogu naći u njenim prošlim tekstovima, ne sviđa što je pobedio Tadić. Ali joj ideologija nepristrasnosti i potiskivanja ne da da to prizna, pa želju da rezultat bude obrnut ostvaruje u samom tekstu, oduzimajući pobednicima posledice pobede, kvazi razlozima.

Poenta je da je nepristrasnost nešto sasvim drugačije od selektivnog negiranja nečeg iz okoline zato što postoji u suprotnosti sa našim željama. Nepristrasnost je pozitivno zastupanje određenih vrednosti, koje se može praktikovati sve i da potpuno javno obznanite ko odgovara vašim preferencijama. Ustezanje da se to učini u našoj javnosti, ne bi li se tako postigla nepristrasnost, u stvari je pouzdan znak krajnje proizvoljnosti i pristrasnosti koja caruje. Tu otkrivanje za koga ste automatski ima efekat uzvika “car je go” – “ja sam pristrasan”, što pokazuje da nikakva aktuelna praksa ograničavanja vlastite prirodne pristrasnosti ne stoji na putu ovom zaključku.

Dakle, kao što kaže Dragana, ništa nije gotovo. Još ćemo se ćerati.

 
 
Copyright by NSPM