Dušan Pavlović

Koliku podršku ima druga opcija

Odnosi u koaliciji posle pobede Borisa Tadića

Nakon pobede Borisa Tadića na predsedničkim izborima 3. februara otvara se pitanje odnosa u vladajućoj koaliciji. To pitanje je tim pre aktuelno, jer je Demokratska stranka Srbije odbila da podrži kandidata Tadića na ovim izborima, a Tadić je ipak pobedio. Kako bi odnosi u koaliciji mogli da izgledaju posle pobede Borisa Tadića koga koalicioni partner nije podržao?

Prva je na potezu Demokratska stranka. Budući da je njen kandidat pobedio, ona sada može da zahteva veću ulogu u vladi. Recimo, umesto da se odluke kao do sada donose konsenzusom (na čemu je insistirao DSS), DS može da zahteva da se one donose prostom većinom (koju u vladi imaju DS i G17 plus). Recimo, DS može da zahteva od Koštunice da se ne protivi potpisivanju Sporazuma sa Evropskom unijom i da potpisivanje ne uslovljava time da EU mora da se odrekne slanja misije na Kosovo. DS sada ima dobre razloge da tako nešto traži, jer je njen kandidat pobedio na izborima na kojima je glavna tema bila evropska budućnost Srbije. Tadićeva pobeda na izborima pokazuje da je većina građana opredeljena za tu budućnost.

Pri tom treba imati na umu da je odluka o evropskoj budućnosti Srbije barem implicitno odluka i o tome šta građani misle o budućnosti Kosova. Jer pitanje evropskih integracija se često (s pravom) vezuje za pitanje Kosova. Tvrdi se da je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju u funkciji sprovođenja plana za nezavisnost Kosova koji je pre godinu dana predložio Marti Ahtisari. To je tačno. Građani su, dakle, na ovim izborima bili pred jasnom dilemom: Srbija može da se odluči da uđe u Evropsku uniju, ali da prećutno prihvati gubitak Kosova, ili može da odustane od evropske budućnosti da bi time pokazala svoje neslaganje sa podrškom koja u EU postoji za nezavisnost Kosova. DS i Tadić zagovaraju prvu tezu; DSS i Koštunica drugu. Ovi izbori pokazuju šta građani misle o toj dilemi. Većina koja je podržala Borisa Tadića pokazala je da želi da uđe u Evropsku uniju bez obzira na to kako se EU odnosi prema Kosovu. Da je većina smatrala kako je Evropskoj uniji važnije pokazati protest odbijajući Sporazum o pridruživanju, ona bi uradila isto što i premijer - bojkotovala bi izbore.To je informacija na kojoj DS može da zahteva dominantniju ulogu u vladi. Ako DSS pristane na takvu podređenu ulogu, vlada sigurno opstaje još izvesno vreme.

Međutim, Koštunica može da nastavi da se odupire Sporazumu i dominantnijoj poziciji DS-a u vladi, bez obzira na pobedu Tadića na izborima. Da li će Koštunica to uraditi? Ako je racionalan, neće. Što je njegovo protivljenje dominaciji i zahtevima DS-a bliže danu izborne pobede, DS će moći lakše da se odluči da izađe iz vlade i stavi Koštunicu pred tešku odluku: ili prevremeni parlamentarni izbori ili koalicija sa radikalima da bi se ti izbori izbegli. S obzirom na to da je trenutno politička potražnja za DSS-om i Koštunicom mala, za DSS prevremeni izbori nisu opcija. S obzirom na to da je politička potražnja za radikalima trenutno velika, za radikale koalicija sa Koštunicom nije opcija. Dakle, pretnja DS-a da će se povući iz vlade ukoliko DSS bude sprečio potpisivanje Sporazuma imaće u narednih mesec dana veliku težinu. I to bi moglo da primora DSS da pristane na uslove DS-a.

Međutim, kako vreme odmiče atmosfera izborne pobede će slabiti. Za mesec dana se niko osim ljudi koji su glasali za Tadića neće sećati šta je bilo 3. februara. Koštunici, dakle, ostaje da sačeka da izborna pobeda izbledi i da onda pokuša da ojača svoje pozicije u vladi. To može da se testira već prilikom ratifikacije Sporazuma. DSS može da pusti Božidara Đelića da 7. februara potpiše Sporazum, ali da onda Sporazum obori kada on dođe u Skupštinu na ratifikaciju. Što je dan ratifikacije udaljeniji od 3. februara, to će Koštunici biti lakše da ga zajedno sa radikalima odbaci. Ako bi se to desilo za tri meseca, pretnja DS-a da će se povući iz vlade imaće manju težinu, jer će mnogi uslovi koji su je činili kredibilnim nestati: Tadićeva pobeda će izbledeti, a radikali će možda hteti u koaliciju sa Koštunicom pre nego na izbore.

Ali baš ako sve ovo Koštunici ne pođe za rukom, tj. ako DS ostane uporan pri stavu da izlazi iz vlade ukoliko se ne potpiše Sporazum, on može da bude taj koji će izaći iz vlade i time izazvati prevremene izbore. To bi mu ne samo omogućilo da ponovo vuče konce nego da se oporavi od udarca koji je preživeo na ovim izborima (iako na njima nije učestvovao). To će uraditi tako što će se iz vlade povući i tražiti nove izbore na kojima će glavna tema biti Kosovo, što je jedina tema o kojoj Koštunica uopšte ima i želi da nešto kaže. I tada bi biračko telo moralo još jednom da odlučuje o tome da li želi da ide u Evropu bez Kosova ili da ostane bez jednog i drugog, ali da sačuva ponos. (Priča se da su ovo drugo Srbi već jednom uradili pre 600 i kusur godina, kada ih je predvodio car Lazar.) I tada bi se moralo još jednom na referendum za koga kažu da se već održao 3. februara. Boris Tadić i političke snage koje ga podržavaju su na tom „referendumu” pokazale da za prvu opciju postoji podrška od 2,25 miliona glasova. Koliku li, u stvari, podršku ima druga opcija?

Docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu

[objavljeno: 06/02/2008]

pristigle reakcije