Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija

 

 

Slavko Živanov

O zombijima i još jednom o Kosovu

Uvaženi profesor Antonić govorio je i, dabome, kritikovao s punim pokrićem, svojevrsni zombizam – pojavni oblik opšteg fenemena koji prati kosovsko pitanje i problematiku u vizi s njim. Ne bih tu oduzimao ništa, ali bih ponešto dodao.

Prvo, zombizam o kojem govori, a koji bi ja u ovom osobenom kontekstu, kao deo Antonićevog kvalifikativa, nazvao skepticizmom ne mora uvek da bude posledica skrivanih motiva, suspektne aktivnosti u interesu nekih stranih centara ili poluga moći. Možda bi moglo da bude reči o posledici promišljanja o tome šta zapravo hoćemo i da li ćemo do toga cilja doći. Može biti da hoćemo da progovorimo o anticipaciji, kuda, šta i kako ćemo dalje, i sledstveno tome, kako ta anticipacije utiče na našu poziciju, delovanje i pozicioniranje u sadašnjosti. I napokon, možda znači i do kad ćemo da se bavimo pitanjem i problemom Kosova kao primarnim problemom koji i po definiciji dozvoljava da se prevashodno njime bavimo (1).

Drugo, veoma je važno da se nikako ne izgubi iz vida da postoje dobrane razlike u odnosima i interakciji činilaca i raznolikih faktora koji se ovim složenim problemom, u ovoj ili onoj meri bave. Naime, postoje oni koji ovo pitanje rešavaju (2), i oni koji pitanje razmatraju (3). Profesor Antonić i moja malenkost, ali i drugi naši takoreći kolege, ovo pitanje analizujemo, ali ono se rešava negde drugde. I zombiji, takođe u neku ruku, kosovsko pitanje razmatraju, ali ga ne rešavaju. S druge strane, tačno je da razmatranje može da utiče na rešavanje, ali iskustvo govori, da, kada je o Srbiji reč, taj uticaj nije pokazan kao delotvoran (4), čime je problematizovan i sam pojam “uticaj”.

Iz ovoga, sledstveno nastaje dilema, da li su naše vlasti bile, a sadašnja osobito, dostojne rešavanja problema Kosova i Metohije?! To jeste jedno od dva krucijalna pitanja koja bih otvorio i, ako mi je dozvoljivo, postavio. Imamo li mi političare ili državnike dostojne i sposobne da ostvare rezultate koji će obezbediti životvornost nacionalnog, državnog, opšteg interesa (5).

Drugo krucijalno pitanje, po mom sudu, jeste pitanje šta bismo mi - ili optimistički formulisano – kako će naše društo da reaguje (hajde da državu ne mešamo s tim jer je i bez toga dovoljno složeno) sa milion do milion i po građana koji se svojski opiru našoj nameri da ih socijalizujemo (6). I više od toga jer se i politički, vojno, teroristički organizuju, politički lobiraju obezbeđujući iz ovih ili onih razloga ogromnu političku podršku za sopstvene političke ciljeve i namere... Drugim rečima i direktnije upitano - šta bismo mi kao društvo sa milion građana koji se svojski trude da ni na koji način ne postanu deo tog društva, a sve čine da sa teritorije na kojoj bitišu unište i istorijske korene koji svedoče da su ikada i bili deo tog društva i bilo kakvog suživota.

Malo je ljudi iz uže Srbije koji su ikada posetili Kosovo i Metohiju. Još je manje onih koji su prolazili i zadržavali se svuda po Kosmetu od dolaska NATO. Nije ovo nikakav uvod za prekor, nego samo pokušaj da se nagovesti da stepen mržnje albanske nacionalne manjine prema Srbima, možda nije manji od obrnuto usmerene emocije, ali je svakako dominirajući, tragično i vulgarno nametljiv i ima razorne razmere. Teško se može drukčije razumeti psovka od strane deteta upućena Srbima koje nije doraslo ni za osnovnu školu. Ono verovatno Srbe ranije nije čak ni videlo u komšiluku, ali ono “zna” da treba da ih mrzi i da su Srbi neprijatelji. To se, nažalost, graniči sa životinjskim instinktom sa kojim se rađaju mladunčad osećajući ko su im prirodni neprijatelji iako iskustava o tome nisu imali. Međutim, ovakav strah je iracionalan jer Srbi više ni na koji način ne ugrožavaju Albance, Ali, priroda tih emocija ne nudi nikakav obrazac za suživot (7). To, kad je reč o iracionalnom, svedoči o instiktivnosti, ali ako se to posmatra kao racionalno, onda jedino možemo zaključiti, što je takođe velika istina, da Albancima nezavisnost ne predstavlja samo cilj, već je pre toga sredstvo. Takav utisak nama je odat. Govoreći ponešto o tom instiktivnom, možemo i da se osvrnemo i na pravo jačeg. Mnogo je, s pravom, kritikovano to pravo jačeg , jer je upravo sve što je civilizovano, sve što je u sublimiranom vidu istinska demokratska tekovina, nespojivo sa tim “pravom”, jer su prava i slobode, pravni poreci, vladavine zakona utemeljili filozofiju etike, ravnopravnosti, jednakosti, pravde, Dobrog... veličajući one koji to primenjuju, a za njihove su antipode obezbedili ili mesta na robijama ili javnu osudu i stigmatizaciju. Međutim, da li je “pravo” jačeg u borbi sa vladavinom prava i pravnom državom, ili ako hoćemo međunarodnim pravom, na ispitu samo u slučaju Kosova. Kako to “pravo” stoji u konfliktima diljem planete i u raznoraznim slučajevima. Naposletku, kako je s njim stvar stajala kroz istoriju?? Vidimo, nažalost da je to “pravo” starije od rimskog prava, a Boga mi i antičkih filosofa. Starije je i od egipatskih piramida, a biće da je nastalo onog trenutka kada je Bog počeo da stvara univerzum, jer je valjda Bog bio jači od haosa pa je haos uredio... Valjda se zapravo upravo na to “pravo” pozvala Amerika kada je izmislila “atomsku” pretpostavku za agresiju na Irak, a pre toga na Srbiju i Crnu Goru. Valjda s tim “pravom” računa NATO i Amerika kada pregovaraju sa Severnom Korejom ili Iranom. Verovatno je i da na to pravo misli Izrael kada preorava palestinske udžere artiljerskom vatrom ili avionskim bombama. To je upravo onaj adut s kojim računa i Al Kaida, ali i kinesko rukovodstvo kad je nespretno u parkiranju tenkova na gradskim trgovima. Na kraju, valjda, s tim “pravom” koketira i Putin dok se Rusija ponovo uspravlja na svetskoj pozornici u koju svi tako idealistički gledamo. Elem, “pravo” jačega starije je (8) od svih filozofija, prava, sistema i uređenja. Nikada ništa anahronije i ništa drevnije ni arheolozi nisu imali da pruže ili iskopaju, a opet sve što je posle toga došlo čini se prevaziđenim i zastarelim. Štaviše, čini se da to “pravo” nikada dosad nije bilo životnije i neviđeno živahnije u kreativnosti i sposobnosti da preživi i nadživi sve ostalo i drugo. No, ako to nije subjektivan sud, protiv toga se valja boriti. Slažem se. Borimo se i borićemo se. Ne bi trebalo da snage za takvu bitku izostaje, ali nije izvesno da takva borba uopšte dotiče nosioce i promotore “prava” jačega. Jer, valjda se protiv “prava” jačega bore samo slabiji, potlačeni koji od tog prava stradavaju ili se pretpostavlja i očekuje da će stradati. To, međutim, nije ravnopravna bitka vitezova. Nekako mi se čini da vitlam nekim virtuelnim mačem ubadajući hologramske neprijatelje, takođe virtuelne, a da istovremeno neki drugi, koji bi mogli da tu bitku vode, zavijaju duvan na svili i kadifi, spavaju i čvrstim vokabularom, udarajući šakom o sto, odlučno šapuću – “Možda”, podvijajući rep, iz ovih ili onih razloga. I tu je nevolja.

Elem, imajući u vidu presudne elemente savremenog političkog delovanja, uključiv i propagandu i tendenciju za upravljanjem javnim mnjenjem u smislu anesteziranja i pripreme za to delovanje, važno je da uvažavamo razlike u redovima veličina:

I) Da li je naš državni establišment dostojan i sposoban da problem Kosova i Metohije reši;

II) Oni koji o tome raspravljaju, pa čak i ako žele i namerni su da utiču na ishod, suštinski ne mogu predstavljati stavku u spisku eventualnih (manje ili više dobrih) opravdavanja neuspešnog političkog delovanja državnog establišmenta.

Beograd, 19. decembra 2007. godine

Fusnote:

1. Primaran – prvi u kakvom poretku, izvorni, glavni, najvažniji i sl.

2. Isto što i odlučiti, doneti neopozivu odluku, nepokolebljivo se opredeliti za ishod između više mogućnosti i sl.

3. Isto što i proučavati, diskutovati, kritikovati, analizovati i sl.

4. Rešenja su i pre i posle Petog okotobra uglavnom donošena na štetu srpskih državnih i nacionalnih interesa ma šta srpsko rukovodstvo činilo.

5. Polazimo od pretpostavke da su svi ovi interesi kompatibilni i svima socijalnim grupama prihvatljivi.

6. Posmatramo pod pretpostavkom da društvo i državni aparat zaista žele da to učine. Praksa, međutim, pokazuje da čak i u legislativi Srbije čitavoj etničkoj zajednici nije ni ostavljena mogućnost za uključivanje u jurisdikciju Srbije (vidi nadležnosti Ministarstva za KiM, Zakona o ministarstvima, Sl. gl. 48/07, član 24.)

7. Mržnja, rekli bismo, prenosi se predanjem, kao deo folklora, tradicije, kulture, vaspitanja.

8. Vremensko, a ne vrednosno određenje

 

 

 
 
Copyright by NSPM