Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Vladimir MIlutinović

O relativizmu i još ponečem

S obzirom na evidentne brojne razlike koje postoje u onome što Leković i ja smatramo ispravnim i tačnim, iskoristiću ovaj odgovor da preciziram koje tačke ove diskusije smatram ključnim i koja nerešena pitanja, po mom mišljenju, proizvode neslaganja koja se u ovoj diskusiji javljaju.

Najpre:

1. O analogiji „lažov“-„izdajnik“. Ovde postoji potpuna analogija.

Leković tvrdi da ne postoji jer „neko ko koristi izraz “izdajnik” uopšte ne mora da pretpostavi da je to pitanje definitivno rešeno, u smislu da je to rešenje prihvatio njegov protivnik “. Medjutim, ovaj uslov nije potreban, a nije ni naveden u mom argumentu. Naravno da nijedan lažov aktuelno ne prihvata da je njegov iskaz neistinit i da se aktuelno nije složio sa onim koji ga optužuje, ali onaj koji ga optužuje da laže pretpostavlja da ovaj u sebi to zna. Onaj koji lovi izdajnike dakle pretpostavlja da je to pitanje definitivno rešeno što se njega tiče, a ne da je onaj koga optužuje da je izdajnik aktuelno sa njim složio oko toga šta je nacionalni interes.

Autor međutim ima i dalje rešenje po kome je moguće da optuženi ni u sebi to ne zna, a da ipak može biti optužen. To je pogrešan način razmišljanja. Tu postoji velika razlika između „ne zna“ i „ne želi da zna“. Niko ne može biti odgovoran što nešto ne zna u ovom smislu: to bi značilo da je odgovoran što prosto misli drugačije od ovoga koji ga optužuje. S druge strane „ne želi da zna“ podrazumeva da se to već nekako zna, a onda se vraćamo na početak priče koji kaže da se ne može uzimati za rešeno ono što u principu treba da bude predmet rasprave i što se tek u raspravi pokazuje kakvo je.

Tako da se ne može istovremeno spasiti i racionalnost i govor o izdajstvu. Isto kao što se ne može racionalno raspravljati pod pretnjom da se svakim neslaganjem oko nacionalnih interesa čini „težak moralan, ali i pravni prekršaj“.

Po Lekoviću: „Biti “patriota” ili “izdajnik”, kada se ovi izrazi oslobode emotivnog naboja koji sa sobom nose, ne znače zapravo ništa drugo nego delovati u skladu sa “vitalnim” nacionalnim interesima ili ne“, a istovremeno: „Izdajstvo je težak moralan, ali i pravni prekršaj, njime je bitno ugroženo nešto što svaka (ozbiljna) država smatra nepovredivim, a to su teritorijalni integritet, suverenitet i ustavni poredak.“ Iz ovog dvoga se može samo zaključiti da onaj ko se ne slaže sa mišljenjem radikala o nacionalnim interesima čini težak moralni prekršaj, a to je osnova nedemokratske politike, što sam ja i tvrdio.

•  O pretpostavci nevinosti. Govor o izdajstvu krši ovu pretpostavku.

Leković kaže da je poređenje pretpostavke patriotizma sa pretpostavkom nevinosti na sudu takođe neadekvatno. Pročitao sam pažljivo taj deo njegovog novog teksta i stekao utisak da on raspravlja sa argumentom: „Ako smatrate da sam izdajnik, a vi mi sudite i na sudu dokažite da sam izdajnik“ i kaže da to što ne postoji sudska presuda o nečemu nije dovoljan razlog da se o tome ne rapsravlja „inače bi došlo do toga da ni o kome ne možemo reći ništa loše, ne samo o onima koje smatramo izdajnicima, samo zato što iza tog govora ne stoji nikakva sudska presuda“. Međutim, to nije bio moj argument. Ako budemo došli u situaciju da se sudi po radikalskim optužbama onda će verovatno svakom biti jasno da smo u krajnjem obliku diktature.

Moj argument ticao se nečeg drugog, što izgleda ne shvataju ni mnogi profesori prava. Pretpostavka nevinosti, naime, ne govori ništa o faktičkoj nevinosti ili krivici optuženog, nego govori o tome da će se poći od nevinosti da bi se dokazivala krivica, a ne obrnuto. Dakle pretpostavka nevinosti je deo apriornog ili etičkog poretka, a ne tvrdnja o stvarnom stanju. Tu se radi o istoj praktičnoj nužnosti koja postoji i u običnim ljudskim odnosima. Na primer, zašto ne pretpostavljamo da svi ljudi među kojima se krećemo žele da nas ubiju? Možemo li dokazati da to nije tako? Ne. Ali tu pretpostavku ne činimo, jer bi to u potpunosti uništilo naš svakodnevni život. Ili: zamislite ovakvu odbranu jednog ubice: „Čovek koga sam ubio upravo se spremao da ubije 30 nevinih drugih ljudi, i ja sam to sprečio“, i onda se obrati sudiji: „možete li dokazati da ova moja tvrdnja nije tačna?“, ako sudija prizna da ne može, kao što i ne može, onda kaže „pa ne mogu ni ja da dokažem da je tačna, znači 1-1, mogu sad da idem kući?“. Naravno da neće biti pušten kući na osnovu ovog argumenta. To je zato što čovek koga je ubio ima pravo da se pretpostavi da nije imao loše namere, dok te namere nije na neki način ispoljio.

Da se u našoj javnosti ovo ne razume svedoče i ovakve izjave „Mladić je srpski heroj! On još nije osuđen, a dok nije osuđen, onda je nevin“. (1) Činjenica da neko nije osuđen i da na suđenju važi pretpostavka nevinosti, ne govori ništa o tome da li je on nevin ili nije. Takođe, moj govor o pretpostavci nevinosti ne implicira da bi zbog toga trebao da se složim da sve optužbe opozicije iz 90-tih nisu opravdane.

Ali, iako pretpostavka nevinosti nema nikakve veze sa konkretnom krivicom, ona ima veze sa demokratijom ili osnovama društvenog poretka. Priča o izdajnicima upravo krši ovu pretpostavku i time narušava društveni poredak.

•  O relativizmu. To je pogrešna filozofija.

Kada Leković kaže: „politička analiza ne može da kaže da li je to ispravna kvalifikacija (“izdajnik”) , to zavisi od političkih vrednosnih stavova koje zauzimamo, ali može da dozvoli da ona važi kao ispravna iz perspektive određenog razumevanja nacionalnih interesa. Ona ne isključuje upotrebu te kvalifikacije kao politički nelegitimne”, baš zato što je polje vrednosne (ne)legitimnosti njoj nedostupno.“, ovaj stav se može opisati kao precizan izraz relativističkog stanovišta. Kada Leković naglašava „da ne postoji neka spoljašnja instanca koja se nalazi izvan ovog života, i koja može doneti definitivnu presudu“ to je samo druga strana stava da je sve relativno i uslovljeno perspektivama iz kojih je posmatrano. Ovaj relativizam izvire iz specifične epistemologije koja razdvaja činjenice i vrednosti i misli da „metodološki sklop filozofije ne može biti isti kao metodološki sklop nauke“. Ono što je ovde bitno jeste da je ova filozofija pogrešna. Metodološki sklop filozofije je potpuno isti kao i metodološki sklop nauke. Ovakav stav za mene nije prosta tvrdnja ili neodređen stav, jer sam ga već naširoko obrazložio u više radova: uže filozofskim: „Ponovljeno pitanje: da li etički stavovi mogu biti istiniti ili lažni“ (objavljeno i u NSPM, broj 1-4/2003), Komentar Vitgenštajnovog Predavanja o etici, Gausova kriva i teorija saznanja, ali i na ovom sajtu u sklopu primenjene filozofije politike npr. u tekstu „Strah od realnosti ili srpski nihilizam“. Stanovište o razlici etike i nauke ili vrednosnog polja i naučnog polja u filozofiju su u ovoj preciznoj formi uveli pozitivisti i ono se javlja u radovima Vitgenštajna, Karnapa, Ejera. Ovaj stav ne deli većina filozofa, na primer, Hegel koga pominje i Leković nije bio ni pozitivista ni relativista, za njega je filozofija „objektivna nauka istine“. Međutim, ovo je stanovište danas široko rasprostanjeno kao savremena dogma. Tu Leković, ukoliko želi, može biti zadovoljan time što je njegovo mišljenje široko prihvaćeno i uobičajeno. Kod nas na primer, ovo stanovište zastupaju autori koji naginju radikalima, ali i oni koji su protiv radikala, kao npr. liberali.

U tim razlikama se mogu posredno pratiti problemi vezani za ovaj relativizam. Tako Leković kaže da „ako postoji ikakav sudija u ovom sporu (oko izdajnika, a zapravo u svakom sporu oko vrednosti ili oko filozofije – prim. VM) onda su to u demokratiji građani (ma šta to značilo)“, dakle u demokratiji vidi jedino sredstvo da se uopšte odluči o ovim stvarima. Međutim, tu nedavno na ovom sajtu, kolega Nebojša Malić proglašava da demokratija nema smisla i da je nepodnošljivo prazna. Ako poslušamo Malića u ovome i Lekovića (u ostalim stvarima) šta će nam onda ostati kao kriterijum? Demokratiju, nedavno u prenesenom tekstu „Od totalitarne demokratije ka libertarijanskoj poliarhiji“, nepotrebnim dodatkom liberalizmu proglašava i magazin „Katalaksija“. Na drugoj strani, ovaj stav koji potiče iz pozitivističke epistemologije prihvataju ljudi koji naglašavaju svoju privrženost religiji, koju su pozitivisti smatrali prevaziđenom.

Ove protivrečnosti bi trebalo da ukažu da je relativistički stav daleko od samorazumljive istine i da bi mu trebalo posvetiti dosta pažnje. Zato je dobro što je ova naša rasprava dovela do razlika u filozofskim pretpostavkama diskursa. Ove pretpostavke su važne jer presudno određuju mišljenje i stavove, a retko su tematizovane kao takve. Na primer, moj članak „Ponovljeno pitanje: ...“ koji je već u naslovu pozivao na raspravu o nečemu što je uvreženo mišljenje nije naišao na bilo kakvu reakciju. Moram priznati da su stavovi radikala u ovom filozofskom poslu korisni jer u želji da se razlikuju u svemu od svojih protivnika negiraju ili tvrde i stavove za koje bi retko ko očekivao da mogu biti tvrđeni ili negirani, što naravno povlači traganje za dubljim osnovama razlika i neslaganja.

Što se mene tiče, ova rasprava nije pokazala da radikali nisu nedemokratska stranka u smislu koji sam podrobno objasnio i u ovoj raspravi i u odgovoru Nebojši Maliću pre izvesnog vremena. To, naravno, ne znači da je politika njihovih oponenata jedina legitimna politika, niti da su te političke opcije bez mana.

Zbog toga što smatram da su pozicije u ovom sporu već dovoljno objašnjene i određene predlažem da ovu raspravu za ovu priliku privedemo kraju. Pitanja koja su ovde pokrenuta ne mogu se rešiti u jednoj ovakvoj raspravi jer su ona, osobito u svojoj filozofskoj osnovi veoma složena, a osim toga kod tih pitanja ne postoji neko „definitivno“ rešenje. I pored toga što samo jedna od ovih filozofija može biti tačna.

Fusnota:

1. Milutin Mrkonjić, Press, 28.05.07.

 

 
 
Copyright by NSPM