Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Kolumne Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića u Politici

   

 

Đorđe Vukadinović

Kosovske žmurke

Naravno da đavo, u principu, uvek dođe po svoje. Ali kada su u pitanju Srbi, Kosovo i Marti Ahtisari, ova pesimistična poslovica deluje kao gvozdena nužnost. S tim da u Martijevom sličaju dobro funkcioniše i ona sentenca o "povratku na mesto zločina". No, glupo je ljutiti se na Ahtisarija. Finac je od početka bio samo poštar, nervozni izaslanik i povremeno arogantna marioneta onih koji su ga, uprkos njegovim rđavim balkanskim referencama, na to mesto postavili, tu zadržali i na kraju izrazili „zadovoljstvo njegovim radom“ i njegovim „kompromisnim predlozima“. Postavljanje Ahtisarija za posrednika u srpsko-albanskim pregovorima nakon njegovog balkanskog angažmana tokom prethodne decenije bilo je umesno otprilike isto koliko i staviti Dragana Džajića ili Nenada Bjekovića da sude večiti derbi između "Zvezde" i "Partizana" – s tim što sam siguran da bi ova dvojica, kao sportisti i džentlmeni, bili daleko nepristrasniji od Martija i njegovih vrlih pomoćnika.

Naravno da to verovatno ne bi ništa promenilo, ali vredi zamisliti kako bi, recimo, Ahtisari bio dočekan i kako bi bio ispraćen iz bilo koje druge zemlje da se u njenoj prestonici pojavio sa predlozima sa kojima je stigao u Beograd. Najzad, možda upravo u toj činjenici, odnosno izvesnosti da bi u obrnutoj sutuaciji Ahtisarija i unmikove činovnike verovatno helikopterima sakupljali i naglavačke evakuisali iz Prištine, leži jedan od razloga – ne najvažniji, ali svakako ne ni beznačajan – što je Ahtisarijev papir na kraju ispao toliko naheren na albansku stranu.

Nije, dakle, stvar u Ahtisariju, ali interesantno je da srpska javnost, ili bar ono što ovih dana dominira našim medijima, ne samo da se ustručava da pokaže prstom na Martijeve nalogodavce, nego se i prema njemu samom ophodi sa očitim viškom podaničke snishodljivosti i rajetinskog mentaliteta. Ima tu, dakako, dosta politikantstva i straha da neko drugi (Koštunica, ili – još gore – radikali) ne izvuče politički profit, da se ne ugroze petooktobarske "tekovine", da se narod ne razočara u pravednost Velikog Brata, da ne devalvira "evro-atlanska" mantra i ne kompromituje se glavni izborni adut ovdašnjih demokratskih snaga. Ali ima takođe i iskrene strepnje da nam se ne ponove devedesete, da zemlja ne završi u izolaciji i da čitavo društvo ne potone u političku i egzistencijalnu neizvesnost. Tačnije rečeno, ovim poslednjim strahom – psihološki razumljivim i delom opravdanim – vešto upravljaju oni kojima je prevashodna briga ono prvo.

Na sličan način na koji je, svojevremeno, Milošević manipulisao sećanjima i tragedijom prekodrinskih Srba, današnji evro-reformatori pokušavaju da manipulišu nataloženim negativnim iskustvima i traumama građana tokom prethodne decenije, njihovim strahom od sankcija, željom da putuju bez viza i „žive kao sav normalan svet“. S tim što je ondašnja propaganda poručivala kako nam "ne može niko ništa" i da smo "jači od sudbine", dok ova današnja sugeriše kako smo mali, jadni i bedni, te da kao takvi ne smemo imati ni nacionalnu svest ni nacionalne interese. Nema sumnje da je ovo drugo, bar kada je o opisu srpskog položaja reč, znatno bliže realnosti i osećaju većine stanovništva, ali su zaključci koji se iz toga izvode podjednako pogrešni i neprihvatljivi.

Različite su strategije obmane i samoobmane prethodnih dana upotrebljene da bi se koliko-toliko pacifikovali politički efekti Ahtisarijevog kosovskog predloga. Od toga da predlog uopšte i nije tako nepovoljan za srpsku stranu (jedan tiražni i, navodno, provladin dnevni list osvanuo je sa krupnim naslovom "NI NEZAVISNOST NI SUVERENITET", čime se, valjda, želela istaći odmerenost i objektivnost Ahtisarijevog papira), preko pokušaja minimalizacije značaja čitave stvari (tako, na primer, najstarija nacionalna medijska institucija svoje dve poslednje Teme nedelje posvećuje problemu pušenja i globalnim klimatskim promenama), do naglašavanja kako je reč „samo o radnoj verziji“, koja je još podložna svakojakim izmenama i ne predstavlja nikakvu "konačnu presudu". S druge strane, međutim, neprestano se, još i pre nego što su pregovori otpočeli, sugerisalo da je „sve izgubljeno“, „Kosovo definitivno otišlo“, a svaki trud na tom polju naprosto besmislen i uzaludan.

Ipak najbizarniji su bili pokušaji da se potencijalna agresija javnosti skrene sa „zabranjenog“ objekta i izruči na odlazeću srpsku vladu. Možda su u vladi zaista trebali da prime Ahtisarija – kad već nisu umeli da ubede sopstvene medije i da objasne sopstvenim građanima zašto je bojkot bolje rešenje. Ali naprosto je komično gledati kakva je i kolika histerija nastala zbog tog Koštuničinog gesta. (U svetlu tih reakcija sklon sam da pomislim da to možda i nije bio toliko loš potez.) Dakle, s jedne strane, Kosovo je, navodno, izgubljeno još odavno („još je Milošević izgubio Kosovo“), i sa tim se, je li, treba što pre pomiriti, ali je, istovremeno, i Koštuničino tvrdoglavo odbijanje da primi Ahtisarija razlog što će Kosovo da bude nezavisno. A ukoliko se kojim slučajem usudi da se ne pojavi ni na najavljenom plej ofu bečkih pregovora, njegove zasluge za nezavisno Kosovo postaće veće od Tačijevih. Sve u svemu, na kraju ispada da su za projektovani srpski gubitak i flagrantno kršenje međunarodnog prava na Kosovu i Metohiji krivi svi – sem Ahtisarija, Amerikanaca, Haradinaja, Čekua... I njihovih beogradskih advokata i sličnomišljenika.

Pristigli komentari na ovaj tekst

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM