Milorad Stanojlović

Ekonomija, ideologija i semantika

Reakcija na tekst V. Gligorova "Liberali su problem" ( Danas, 30.10.07, preuzeto iz Ekonomist magazin )

Jasno nam je, tako smo obrazovani i opredeljeni, da bez krupnog kapitala nema ni sitnog. A, bez kapitala, per se , ostaje samo Lenjinov fašizam iz koga se nije iščupao ni realistični Staljin, šaljući bogate Jevreje i masone u Sibir, kao krivce za propalu revoluciju, mučenje i ubijanje naroda, glad i bedu, tj. kao žrtvene jarce. U početku, samo njih; a, posle i ostale, redom. S jedne strane, skloni smo upravo tom kritikovanom tržišnom fundamentalizmu, pre nego onom drugom, suprotnom, jer je bez vere svaki sistem mrtav, obično pre nego kasnije. Sa druge strane, zalažemo se, upravo zato, za slobodnu trgovinu čelikom, kao i ostalim espapom. Sa treće strane, podržavamo i divimo se Americi što je odbila da otpusti 17.000 radnika zaposlenih u čeličanama, već je zabranila uvoz čelika rizikujući svoj rejting u Svetskoj trgovinskoj organizaciji i još šošta; pa, makar svi pilići u Americi pocrkali bez pasoša i viza. Kad su se čeličane oporavile, a radnici bili bezbedni od otkaza, uvoz je ponovo dozvoljen, mora se reći. Sa četvrte strane, na srcu nam poprilično leži Adam Smit, jer je pisao o podeli rada, što je od postanka sveta ekonomska ideja, koja je najviše uticala na ovu civilizaciju. Sa pete strane, nismo naivni kao i Štiglic, da verujemo kako monopoli ne postoje. Na kraju, nismo fašisti, a inače koristimo i preporučujemo reč - nacizam, jer je to imenica koja nema jedninu, ma kako je napisali.

Onda ostaje pitanje poštovanom V. Gligorovu, čije smo tekstove u "Ekonomskoj politici" veoma cenili i rado čitali: šta smo mi? Komplikovano pitanje. zar ne? Teorijski nemoguće, ali u domenu teorije verovatnoće uvek postoje odgovori. Zakoni ovde ionako nisu omiljeni, te je empirija pobednik.

Pri tome, nismo uopše pesimisti. Naprotiv. Mislimo da je teško, ali da ćemo preživeti. Jer dosad smo preživeli otomanski globalizam, a zatim i ine - i mislimo da ćemo i ovaj i da smo odavno mutirali što se tiče ekonomije.

Smeta nam jedino, pomalo, što se ovde povremeno jave grupe koje otvoreno prete pobunom i oružjem, štampa to savesno beleži bez komentara, a vlast ćuti da im ne uništi rejting. Tako se ne grade tržište i tržišne institucije, čak i ako zaboravimo poruke ovakve restitucije. Nisu to ostaci sindikalnog anarhizma zvanog samoupravljanje, to su nove strukture, nimalo benigne. Analitičari smatraju da o tome nije "zdravo" govoriti. A, kako ćemo onda izgradati parlamentarnu demokratiju i gde? Na ulici? Dokle?

Kao primer, evo dva poznata slučaja, veoma "draga" medijima. Anonimni narodni heroji i pravna institucija SUBNOR-a u "Večernjim novostima" od 23.12.2004. godine povodom demokratskog donošenja jednog zakona u parlamentu izražavaju svoje neslaganje pretnjom da će izglasavanje ovog zakona od strane narodnih predstavnika "prouzrokovati nestabilnost u Srbiji", najblaže rečeno. Da ne citiramo celu izjavu, već samo najblažu pretnju, ali dovoljnu javnom tužiocu, ukoliko čita ovaj list. Tresla se gora, pomisliće te. Ali nije tako. Nakon toga potpredsednik Vlade Labus potpisuje Uredbu kojom ruši zakon, kao u dečjoj igraonici. Sindikalni ili ini anarhizam, ali na delu, dok intelektualni i liberalni deo Srbije pada u kontemplaciju ili kukavičluk, svejedno. Možda tu ima nečeg, ne bismo da proveravamo?

Drugo, nedavno, to dobro pamtimo svi, koalicija svih anarhističkih grupa u Srbiji opravdano protestujući protiv neonacističkog, kako kažu, skupa u Novom Sadu, javno na televiziji tvrdi da će se oni i samosvojno boriti, nezavisno od demokratske Vlade i države - "svim sredstvima protiv ovakvih grupa". Borbu svim sredstvima gledamo od kraja 1944. godine ili od dolaska 7. Južnoukrajinskog korpusa u Srbiju i sada jasno vidimo rezultate, ali nemamo izgrađeno tržište i tržišne odnose, ukoliko je to cilj.

Jer, kad je reč o civilizaciji, izgradnji tržišta i tržišnih odnosa, ti odnosi se grade drugačije, biranim sredstvima i sitnim vezom, inače možemo imati oktobarsku revuluciju i dva puta godišnje, pa opet rezultata neće biti, kao i svuda na kugli zemaljskoj. Da li su domaći liberali i neoliberali svesni toga? Tu gola propaganda ne pomaže, već odmaže. Deklarativni (neo)liberalizam vodi u semantičku igru i dezinformacije bez kraja, koje znamo već 6 decenija. U svakom slučaju, ne može se više živeti od tuđe političke akcije. Stvar autorskog prava, možda.

Sigurni smo i znamo da sve ovo nisu putevi ka cilju, već bespuće. Ne može se biti "parcijalan", a zastupati ideja koja bi da bude univerzalna. Prosto, to nije dovoljno aristokaratski.

Jedino što sada ne znamo, jeste: kako da prikupimo sav rasuti kapital srpskih republikanaca po svetu, najveći lutajući kapital u svetu, ubedimo srpske republikance da ga ulože ovde, na našem tržištu, te krenemo napred u razvoj. U to ime želimo im, srpskim republikancima, da čitaju Desanku Maksimović ("Tražim pomilovanje"). Ipak i ovde, kao i u svetu, važi pravilo: u se i u svoje kljuse! Taj nauk je možda problem liberalima, a oni sami po sebi to ne moraju biti.

S uvažavanjem i poštovanjem,

Milorad Stanojlović