Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Srbija i NATO

 

 

Goran Veljković

O klinu i ploči

(reakcija na tekst Dušana Prorokovića „NEUTRALNA SRBIJA“)

Kakva god da je namera autora, ne može se sakriti pogrešnost i neuspešnost kampanje protiv NATO-a. Jednostavnije rečeno, ono što zagovara DSS kroz tu kampanju i ono što je realna situacija na terenu drastično se razlikuju, nažalost na štetu srpskih interesa.

Naime, srpska vojska je u procesu „transformacije“ (ma šta to značilo) koji još nije zavšen, te će biti potrebno još neko vreme da se taj proces završi a vojska počne efikasno da funckioniše po novom modelu. Osim organizacionih promena, u ovom trenutku ovaj proces podrazumeva i smanjenje brojnog stanja a broj ljudi koji su ili će napuštiti vojsku je prilično impresivan. Ali tu se karakterizacija transformacije vojske završava, jer ne podrazumeva i naoružavanje novim, savremenim naoružanjem koje bi brojčano manju vojsku učinio efikasnijom od postojeće. „Transformisana“ vojska je trenutno vojnički slabija od one koju šalje u penziju, objektivno smo dakle vojnički slabiji nego što smo bili. Kupovina modernog naoružanja se tek najavljuje, a kojim će se tempom nabavljati ostaje da se vidi, ali nemamo razloga da budemo optimisti: toliko toga treba kupiti da to ne može da bude brz i efikasan proces za kratko vreme. Praktično ne postoji iole bitniji oružani sistem koji ne treba ili kupiti ili modernizovati. Posebno je tragična situacija u avijaciji, koja zapravo po bilo kom merilu nije savremena, i biće potrebno dosta vremena i para da se osavremeni. Ovo je utoliko žalosnije ako npr. američke trupe u Avganistanu imaju naređenje da kada naiđu na teroriste moraju prvo da pozovu avijaciju da dejstvuje po njima, pa se tek onda razmatra šta dalje (iz ovoga se jasno vidi kako se ceni život američkog, ali i srpskog vojnika). Dakle, ako ocenjujemo stanje naše vojske sa stanovišta srpskih interesa (dejstvo na Kosovu, a možda i protiv Albanije) onda je stanje deprimirajuće, ali za to ne možemo da kritikujemo NATO. Međutim, ovakva vojska koju sada imamo nije zanimljiva za NATO pre svega zbog političkih događanja, a ne zbog vojničke nespremnosti. Naime, naša je vojska sasvim spremna da šalje trupe u Avganistan ili Irak, za to joj nisu potrebne nikakve „transformacije“, niti je za to potrebna prevelika tehnička opremljenost obzirom da NATO-u trenutno najviše treba pešadija.

Obzirom da se u tekstu pominje i vojna industrija evropskih zemalja i američka, da vidimo kako stoje stvari sa našom vojnom industrijom. Postoji prećutan dogovor u okviru NATO alijanse da se visoke tehnologije sačuvaju i ostanu na Zapadu a da se „niske“ tehnologije (puške, pištolji, municija...) i proizvodnja postepeno prepušte novodemokratskim zemljama bivšeg istočnog bloka. Naravno da se mi odlično uklapamo u šablon: u našu „namensku“ industriju nikome nije palo napamet da uvrsti fabriku aviona „Utva“ te je ona danas u stečaju, da ne govorim o mogućnosti da se sve takve fabrike i naučnoistraživačke insitucije organizuju u jedan jedinstveni sistem koji bi mogao da tržišno nastupi. Da li bi ma kojeg zapadnog političara bilo potrebno ubeđivati da je avioindustrija strateška grana privrede za svaku državu? Najbolji pokazatelj stanja naše vojne industrije imaćemo ako analiziramo najbitnije projekte na kojima danas radi VTI (VojnoTehnički Institut). Projekti kao što su: Lasta-95, PORS Bumbar, bespilotna letelica, TV vođena avio-bomba, laserski vođena avio bomba LVB-250F, motorno vozilo FAP 1118 .... su projekti koji godinama traju (čak i kada se uzme u obzir da neki zahtevaju dosta godina da se razviju), ništa se od toga nije privedeno kraju i neće skoro biti spremno da se uvede u naoružanje. To se moglo lepo videti ako se uporedi ono što je izloženo na sajmu naše vojne industrije Partner2005 sa onim na sajmu Partner2007, napredak je zanemarljiv a krajnji rezultat je žalostan, upravo poražavajući. Tako da taj deo naše industrije umesto da bude visokoprofitabilan i izvozan, zapravo tavori, pa i više od toga. To je posebno razočaravajuće ako se zna da u svetu rastu izdaci za naoružanje, ali da u toj povećanoj tražnji svetskog tržišta ne učestvuje naša vojna industrija. Ali za to ne možemo da krivimo NATO.

Cilj svih pomenutih transformacija je da se vojska uredi i opremi po NATO standardima, to se ne krije, pa sam čin ulaska u NATO ostaje samo puka formalnost: pitanje vremena i para potrebnih da se stvar dovede do kraja. Kada nas NATO pozove, vojska će biti spremna, ostaje da naši političari urade svoj deo posla. NATO će nas zvati kada budemo spremni, kriterijumi za to se znaju i nisu tajna, a uz to treba da postoji i politička odluka političkog vođstva EU i Amerike. Za razliku od Bugarske, naše je političko vođstvo prihvatilo da smanji broj vojnika na zahtevani tj. onaj broj koji u svojim planovima NATO predviđa da Srbija treba da ima, pri čemu je kriterijum bio interes NATO-a, a ne srpski. Po tom kriterijumu mi se spremamo da budemo deo alijanse, ali da nemamo neki strateški cilj za koji bi bilo potrebno da se cela nacija bori, te takođe nema razloga da imamo vojni rok već samo profesionalne vojnike. Prihvatanje ovakve odluke je isuviše strateško da bi je tamo nekom deklaracijom o neutralnosti neka stranka negirala. Uostalom, neulazak u NATO nije sam po sebi cilj, zar ne treba imati neki drugi cilj ili strategiju koja bi bila ili suprotstavljena ili zamena (odnosno ako nećemo u NATO, šta hoćemo i kako se tada menjaju naši strateški planovi? Da li je ulazak u Partnerstvo za mir dovoljno?). Sve to stavlja veliki znak pitanja na celokupnu kampanju ne-u-NATO koju vodi DSS. Ovde gospodin Proroković najviše protivureči sam sebi, i po pitanju NATO-a i po pitanju Bugarske, za koju ne mislim da ni sam ne zna zašto je spomenuo u svom tekstu. Naime, igrom slučaja je pisac ovog komentara bio predlagač da se na sajtu NSPM objavi tekst uvaženog novinara „Politike“ gospodina Lazanskog „Tako to rade Bugari“ u kome on podrobnije objašnjava kako su Bugari odbili predlog NATO-a o smanjenju broja vojnika, ali i kako su sa istim iznosom para u svom budžetu kao i u srpskom naoružavali vojsku. Ja sam to predložio da bi naša politička javnost mogla da vidi da i u okviru NATO postoje načini da se efikasno zaštiti sospstven interes, ali da mi to ne radimo. Stoga navođenje Bugara za primer na način koji je uradio gospodin Proroković zavređuje samo jedan komentar: da nije žalosno, bilo bi smešno!

Pominjanje Partnerstva za mir (Pzm) kao „dovoljne mere“ saradnje se može prihvatiti, ali se odmah nameće pitanje kako u okviru Pzm štitimo svoje interese? Zar prijem u članstvo Pzm nije mogao biti iskorišćen za izgovor za jačanje i naoružavanje vojske, naravno u svetlu događaja na Kosovu? Zašto se tada niko nije setio primera Bugarske?

Pominjanje odnosa sa Rusijom i Kinom je takođe indikativno, jer su opet retorika i praksa naše politike u raskoraku. Naime, ako su Rusija i Kina tako bitne za nas, zašto ekonomska saradnja sa njima nije bolja? Mi ne samo da smo u okruženju NATO zemalja, već smo i ekonomski najviše povezani sa zemljama okruženja i zapadnim zemljama, te najviše ekonomski zavisimo od saradnje sa njima. Drugačije rečeno, isuviše smo jednostrano povezani na zapadnu ekonomiju, a to je dugoročno opasno čak i da Zapad ima prema nama strateški prijateljske namere, a do sad ih nije imao (ili ih bar nije iskazivao u odlučnim časovima). Uostalom, slučaj kratkotrajnog ostanka radikala na mestu predsedavajućeg skupštine, kada su berze „poludele“, rečito govori o „jačini“ naše ekonomije. Ovo se u principu može relativno brzo rešiti, ali ostaje da vidimo šta će se desiti u narednom periodu. Primer kako je Milo Đukanović rasporedio uticaj „velikih“ na svoju državu očigledno ovde nikome, nažalost, ništa ne kazuje. Najavljena prodaja nekih strateških preduzeća Rusima takođe je loš primer: ne vidim zašto bi se strateške kompanije prodavale bilo kome. No to opet povlači pitanje dosadašnje prodaje strateških firmi, koje su uglavnom prodavane kupcima sa Zapada (verovatno sa istim utiskom koji imamo sada za Rusiju), za koji se „sada“ vidi da nam baš i nije naklonjen. Međutim, to ipak vodi ka zaključku da je najispravnije ne prodavati strateške kompanije već ih samostalno razvijati.

Razloga za neulazak u NATO je i do sada bilo napretek, ne možemo reći da Zapad povlađivao našim strateškim interesima a da je u slučaju Kosova naprečac promenio stav. Pitanje da li stoga i povod za tu kampanju izabran kako treba, npr. da li bi efektivnije bilo da se obznanio stav o neutralnosti kad i ako Albanci proglase nezavisnost decembra ove godine (a i tada do ruskih izbora ima još dosta vremena) a neke zapadne zemlje to priznaju. To bi umanjilo negativne efekte, kojih sigurno ima.

S druge strane, sve i da kampanja protiv NATO hoće da bude ozbiljno shvaćena, ne može jer ministarstvo vojske ne drži DSS već DS, a to znači da nesmanjenom žestinom nastavljamo „juriš“ ka NATO-u, bez obzira šta o tome misli DSS. Dakle, stvarnost u klin, politika u ploču. Setimo se da je raskorak između željenog i stvarnosti velik i kada je kosovski problem u pitanju: naša politika se svodi na borbu za zelenim stolom, a na terenu Albanci imaju apsolutnu dominaciju i ostvaruju nesmetano svoje ciljeve. Setimo se da je bilo slično i sa otcepljenjem Crne Gore: promenom na vlasti (tj. dolaskom Koštunice) je samo u srpskom medijima utihnula kampanja („nek se otcepe!“) za otcepljenje i počelo je više da se priča o srpskom interesu kada je u pitanju Crna Gora, ali ništa više od toga. Na terenu je Đukanović nesmetano nastavio da radi ono što je i uradio, niko mu se nije iole ozbiljno suprotstavio, pitanje da li su i kakvu su pomoć imali iz Srbije njegovi oponenti. Jednostavno se mora priznati da je DSS stranka koja se polako ali sigurno utapa u DS, postaje frakcija DS-a, sviđalo se to nekome u DSS-u ili ne. Zato ova kampanje DSS-a više služi da skrene pažnju javnosti sa pravih problema vojske a da istovremeno omogući DS-u da mirno nastavi posao koji je započeo. Život je ponekad jednostavno surov: veća riba guta malu. DSS nije hteo da ih „progutaju“ radikali, sada će to uraditi DS, nije umeo da se „strateški pozicionira“ na svoju korist i korist nacije. Tako se i dolazi i do razlike između željenog i stvarnog. Ali nažalost to podrazumeva da je to razlika između željenih srpskih interesa i stvarnosti.

Za kraj podestimo se na izuzetno lošu posledicu ovakvog stanja naše vojske. Pregovori o Kosovu i dalje traju, a naša vojska ovakva kakva je samo ohrabruje Albance da se ponašaju onako kako se ponašaju. Možda će se naša vojska konačno jednom „transformisati“ i moderno naoružati, ali se bojim da će tada situacija oko Kosova biti rešena, te će to samo biti zakasnela reakcija, vojni argument nam treba i dok pregovaramo. A u kakvoj su vezi te dve stvari, citiraću reči Sorbonskog doktoranda Miloša Jovanovića sa sajta NSPM, rubrika „Komentari“, deo „Politički život“, tekst „Garant defetizma na Balkanu“: „U međunarodnim odnosima vojska i diplomatija čine logički par i bilo bi veoma naivno poverovati da će se odricanjem upotrebe vojske dobiti politički poeni na diplomatskom planu, naročito u igri sa zapadnim zemljama za koje se teško može reći da su u potpunosti posvećene i sazdane na vrednostima pacifizma. Da je oružana sila u funkciji diplomatije i u funkciji odvraćanja neprijatelja i neprijateljskih delovanja, moralo bi biti poznato jednom ministru odbrane kao i svim visokim državnim zvaničnicima. Prenebregnuti tu činjenicu znači ući u elementarnu kontradikciju i umanjiti šanse za postizanje cilja koji smo prethodno označili kao borbu za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije isključivo diplomatskim sredstvima. Drugim rečima, odreći se javno upotrebe vojske znači osetno smanjiti svoj diplomatski potencijal.“

 

 
 
Copyright by NSPM