Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Srbija i NATO

 

 

Dušan Proroković

NEUTRALNA SRBIJA

Zagovaranje novog rata protiv celog sveta; povratak Srbije u devedesete; odustajanje od evropskog puta; neminovnost nove političke i diplomatske izolacije i ekonomskih i trgovinskih sankcija; slanje loše poruke o Srbiji...To su samo neke od optužbi na račun Demokratske stranke Srbije, partije na čijem čelu se nalazi aktuelni srpski premijer Vojislav Koštunica. Razlog za te optužbe je usvajanje novog programa stranke u kojem se spominje opredeljenost za buduću vojnu neutralnost Srbije.

Ukoliko je Srbija vojno neutralna, to znači da Srbija ne želi da bude članica NATO. Iako su mnogi požurili da naznače kako to i nije pitanje za Srbiju, već za NATO - jer će NATO odlučivati da li želi da nas primi u svoje članstvo ili ne, gore navedene izjave zagovornika srpskog članstva u NATO ipak više govore o velikoj nervozi koja se pojavila u njihovim redovima.

Neke od ovih kvalifikacija, na primer da vojnom neutralnošću Srbija objavljuje rat NATO-u ili da se ovakvim stavom vraćamo u vreme izolacije, više zvuče kao pretnje i treba ih shvatiti kao vid pritiska na srpsko javno mnjenje. Na neke ipak treba odgovoriti. Pogotovo na konstatacije, da vojna neutralnost istovremeno znači i odustajanje od evropskih integracija Srbije, ali i neuključivanje Srbije u „globalni sistem bezbednosti“ i izostanak daljih reformi u sistemu odbrane, što nas na kraju može skupo koštati.

Prvo, treba praviti razliku između EU i NATO. Ma koliko istorije nastanka NATO i EU bile međusobno povezane, današnje veze NATO i EU potpuno su drugačije. Evropskoj uniji danas sve manje odgovara dovođenje u vezu ove dve organizacije. Pre tri godine, u Briselu je formirana Evropska odbrambena agencija, a u toku je proces struktuiranja združenih evropskih vojnih snaga (EUFOR) i združenih evropskih policijskih snaga za brzu intervenciju (Evro-žandarmerija). Dva su razloga za ovakvu akciju EU. Prvi, taj da evropske države u procesu donošenja odluka sve manje mogu da učestvuju ravnopravno, odnosno onako kako je to definisano osnivačkim aktima NATO-a. Dominantnu ulogu u donošenju odluka imaju ipak SAD. Nije nikakva tajna da se jedan broj članica NATO-a protivio intervenciji protiv SR Jugoslavije, mnogo veći broj njih se nije složio sa intervencijom u Avganistanu, a kada je na red došao Irak – „tikva je potpuno pukla“. U velikom broju evropskih prestonica, već je izražena opravdana bojazan da će evropske članice NATO-a u budućnosti moći da imaju dve uloge: ili da podržavaju akcije SAD i zajedno sa američkom vojskom učestvuju u budućim intervencijama ili da snose posledice zbog intervencija „koalicija voljnih“ iako u njima ne bi ni učestvovale.

Kada je formiran NATO, bilo je potpuno jasno strateško opredeljenje tadašnjih članica za formiranje vojnog saveza koji će biti protivteža istočnom bloku. Međutim, postavlja se pitanje koliko su danas strateški interesi SAD i EU podudarni. Istovremeno, treba podsetiti da SAD učestvuju u donošenju odluka u okviru NATO-a sa 90 odsto, a da „pune“ svega 25 odsto budžeta ove organizacije. Drugi razlog za zabrinutost zvaničnog Brisela jeste pitanje položaja evropskih proizvođača oružja i vojne opreme. Dok je tržište Sjedinjenih Država zatvoreno za sve evropske proizvođače, dotle su evropske države često uslovljene da moraju kupovati oružje i vojnu opremu američkih proizvođača. Još početkom devedesetih, Zbignjev Bžežinski je pisao „kako uvlačenje bivših komunističkih država u NATO znači i uspešnu borbu protiv jake evropske konkurencije“. I pored više pokušaja evropskih proizvođača da se ovo pitanje reši, do nikakvog rešenja se nije došlo. Poslednjih godina američka dominacija u istočnoevropskim državama članicama NATO čak je i uvećana.

Kada se govori o razlici između EU i NATO, treba reći i da nisu sve države članice EU istovremeno i članice NATO. Austrija, Kipar, Finska, Irska, Malta i Švedska, članice su EU, ali ne i NATO. Svaka iz svojih razloga. Šest država članica, od ukupno 27 koliko ih EU ima, predstavlja 22 odsto. Dakle, nije zanemarljiv broj država koje su članice EU, a nisu članice NATO. Zato Srbija, koja želi da bude članica EU, ali ne želi u NATO ne traži time nikakav eksluzivan ustupak od strane EU, već se poziva na već postojeće primere.

Na kraju, svi oni koji govore o „globalnom sistemu bezbednosti“ moraju priznati da je i samo članstvo u EU sasvim pristojna „garancija bezbednosti“. Evropska unija sigurno ne bi dozvolila bilo kakve akcije, bilo koga protiv neke od svojih članica i koristila bi sva politička, diplomatska i, ukoliko je potrebno, vojna sredstva da je zaštiti. „Drugi stub“ EU ionako predstavlja vođenje zajedničke odbrambene i spoljne politike, što je nakon formiranja sopstvenih evropskih vojnih snaga moguće i u operativnom smislu.

Drugo, postavlja se pitanje definicije „globalnog sistema bezbednosti“. Slika sveta se ubrzano menja. Vojnim intervencijama, koje su pod liderstvom SAD, počele protiv Avganistana i Iraka još pre nekoliko godina, ne nazire se kraj. A otvaraju se nova polja konfrontacije i pripremaju neke nove vojne akcije. Ma koliko su intervencije protiv Avganistana i Iraka uticale na ubrzano menjanje prilika u svetu, toliko će se sve još više iskomplikovati ukoliko dođe do novih intervencija. A potencijalnih žarišta je mnogo. Dalja radikalizacija prilika na Kavkazu sigurno će dovesti do oštrog odgovora Rusije. Eventualna intervencija protiv režima u Kartumu, a zbog prilika u Darfuru, mogla bi da uvuče u neki budući sukob Kinu, koja je u strateškom partnerstvu sa Sudanom. Dok bi svaka akcija protiv Irana izazvala krizu svetskih razmera, sa nesagledivim posledicama.

Izvesno je da se bitka za uticaj i interese na „velikoj šahovskoj tabli“ uveliko seli u Centralnu Aziju i na Pacifik. Šangajska organizacija za saradnju, osnovana juna 2001. godine, koju sačinjavaju Rusija, Kina, Kazahstan, Tadžikistan, Uzbekistan i Kirgistan, a u kojoj status posmatrača imaju Indija, Pakistan, Iran, Avganistan i Mongolija, odgovor je na pretenzije SAD i nekih njihovih zapadnih saveznika u Centralnoj Aziji, koje su već definisane vojnim prisustvom u Avganistanu i Iraku, kao i željom za stacioniranjem vojnih snaga u Iranu. Što se Pacifika tiče, nakon formiranja ANZUS-a, vojnog saveza između Australije, Novog Zelanda i SAD, još 1952. godine, čime je obezbeđen vojni uticaj SAD u ovom delu sveta, sada se pokušava sa proširivanjem ovog saveza kako bi se našao adekvatan odgovor i protivteža Šangajskoj organizaciji za saradnju. Pored SAD, Australije i Novog Zelanda, okosnicu novog saveza trebalo bi da čine još i Japan, Južna Koreja i Indija. U tom svetlu treba posmatrati i nedavno potpisivanje Ugovora o nuklearnom naoružanju između Indije i SAD, kao i poslednja dešavanja u Mijanmaru.

Potpuno je očigledno da bi Srbija, ulaskom u NATO, rizikovala ulazak u „koaliciju voljnih“, a u koju bi poput ostalih istočnoevropskih država svakako ušla nevoljno (pod političkim pritiskom ili uz obrazloženje da je to dobro za naše dalje integracije), a samim tim bi dovela sebe u rizik da uđe u potencijalnu konfrontaciju ili čak vojno sukobljavanje sa Rusijom, Kinom, Iranom i nizom uticajnih islamskih država, jer članstvo u „koaliciji voljnih“ ne podrazumeva samo političku podršku akcijama „partnera“, već i aktivno učešće, odnosno pripremanje i slanje vojnih kontigenata u krizna područja. A to Srbiji nikako ne može biti u interesu.

Zato, vojna neutralnost Srbije znači i vojnu neutralnost u odnosu na postojeće i potencijalne vojne intervencije „koalicije voljnih“ u Centralnoj Aziji i na Pacifiku.

S druge strane, u trenutku kada Srbiju politički podržavaju dve stalne članice Saveta bezbednosti UN, Rusija i Kina, i kada u Moskvi i Pekingu nailazi na potpuno razumevanje za svoje stavove, potpuno je suludo da ulaskom u vojnu alijansu koja ima dugoročne interese koji su u direktnoj suprotnosti sa ruskim i kineskim, Srbija rizikuje da izgubi podršku koju ima i koju će imati u SB UN. Time bi Beograd žrtvovao „nešto za ništa“

Što se reformi u sistemu odbrane tiče, javnosti u Srbiji se često predstavlja da je vojska nešto što puno košta, da je stoga treba smanjiti i profesionalizovati - kako bi bila jeftinija, a da nam jednog dana, kada uđemo u NATO, vojska valjda neće ni biti potrebna, jer ćemo biti deo „globalnog sistema bezbednosti“. Da sa ovakvim stavovima nešto „debelo“ nije u redu pokazaću na primeru Bugarske.

Bugarska je članica NATO, od nedavno i članica EU. Vojska SAD koristi dve vojne baze u Bugarskoj. Bugarska vojna avijacija nadzire i čuva vazdušni prostor dve susedne države - BJR Makedonije i Albanije. Sa Srbijom, na polju odbrane, Bugarska ima veći broj potpisanih međudržavnih ugovora i odličnu saradnju. Preostala tri suseda Bugarske - Rumunija, Grčka i Turska su takođe članice NATO-a. Dakle, može se reći da je Bugarska deo „globalnog sistema bezbednosti“ i da pred njom nisu veliki bezbednosni izazovi. I pored svega, Sofija je odbila da izvrši dalju redukciju brojnog stanja vojske sa 45.000, koliko vojnika Bugarska vojska danas ima, na 19.500, koliko to od Bugarske zahteva NATO. Iz ovog primera mogu se izvući sasvim jasne konsekvence po reformu sistema odbrane Srbije.

Na samom kraju, tema koju nije moguće zaobići: pitanje eventualnog članstva Srbije u NATO jeste i pitanje tumačenja i kvalifikovanja događaja iz bliske istorije.

Ulaskom u NATO, Srbija bi direktno priznala legitimitet vojnoj intervenciji NATO protiv SRJ iz 1999. godine. A vojna intervencija NATO-a protiv naše zemlje, gledano međunarodno-pravno, bio je otvoreni čin agresije na suverenu državu, po definiciji agresije koja je data Rezolucijom broj 3314 Generalne skupštine UN. O tome, ali i o posledicama agresije, Srbija i NATO će jednog dana morati da razgovaraju. Srbiji mora biti u najdubljem interesu da razlozi i posledice vojne intervencije protiv SRJ budu predstavljeni u pravom svetlu. Nikako ne možemo pristati na sliku koja nam se danas predstavlja kao jedina istina. Takva slika je sa protokom vremena sve manje uverljiva i očito je da u celoj toj priči o „humanitarnoj intervenciji“ ima previše mutnih stvari, tajnih motiva i skrivenih namera. Vreme je da se otvori dijalog i o osiromašenom uranijumu, kolateralnoj šteti, civilnim žrtvama i ostalim posledicama bombardovanja Srbije.

Konačno, potrebno je naglasiti da Srbiji nije u interesu da zaoštrava svoje odnose sa NATO i da naša država svakako da treba da sarađuje sa ovim vojnim savezom. Ali saradnja ne podrazumeva nužno i naše članstvo u NATO-u. U ovom trenutku, dovoljna mera saradnje je učešće u projektima koje nudi program Partnerstvo za mir, kao i prisustvo u Parlamentarnoj skupštini NATO. Zato je Srbija upućena da maksimalno (is)koristi bogato iskustvo koje u toj oblasti saradnje imaju zemlje poput Finske, Švedske, Austrije i Irske.

Autor je državni sekretar u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju

(Objavljeno u: “ In Press“, br.2, n ovembar 2007, Brisel)

 

 

 
 
Copyright by NSPM