Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Kosovo i Metohija

   

 

Draško Kujović

Bakićevi paradoksi

-komentar na tekst Jova Bakića: “Kosovo - Paradoks nacionalizma”-

Jovo Bakic zapocinje sa jednom ispravnom konstatacijom, odnosno pitanjem – sta je to sto nase politicare nagoni da zanemare neke druge probleme, pre svega socijalno-ekonomske, dok se istovremeno vrlo posveceno bave problemom Kosmeta. On ne daje eksplicitan odgovor na drugi deo pitanja, ali iz nastavka teksta moze se naslutiti da bi njegov odgovor bio da je rec o nekakvoj iracionalnoj opsednutosti stavom da Kosmet jeste i treba da ostane u sastavu Srbije. Bolje receno, nasa politicka elita je iracionalna, ne uvidja ono sto vec uveliko, po Bakicevom tumacenju, vide sami gradjani (da je Kosmet tek na trecem mestu njihovih zivotnih prioriteta), i sto je jednostavno “fakticko” stanje, a to je da Kosovo nije u sastavu Srbije. Naizgled duhovita doskocica, kako mozes izgubiti ono sto nemas, lansirana od strane dezurnih cinika LDP-provenijencije, biva preuzeta i kod Bakica, inace deklarativno, bar do sada, snazno opredeljenog protiv razno-raznih ekstrema na nasoj politickoj sceni. To bi bio jedan od paradoksa koji su ostali prikriveni ostroumnom Bakicevom pogledu, inace vrlo istreniranom da uocava paradokse. Naravno, najteze je uociti paradokse sopstvene pozicije, ali bi jedan profesionalni sociolog morao biti u tom pogledu oprezniji od nekakvog politickog aparatcika potpuno utonulog u postizanje odredjenih politickih ciljeva. Ako uopste zeli da se pojavljuje kao naucnik-analiticar, a ne (dnevno)politicki agent maskiran institucijom znanja kakav je Filozofski fakultet.

Nazalost, to nije jedini Bakicev paradoks. Vec i u onoj pocetnoj konstataciji, zasnovanoj na inace vrlo autoritativnoj agenciji za istrazivanje javnog mnjenja (jer ova, za razliku od drugih, promasuje samo 10% u procenama, recimo, izbornih rezultata), krije se jedan implicitan paradoks. Bakic otprilike sugerise da problem Kosmeta i nije toliko vazan gradjanima Srbije, jer se, zaboga, nalazi tek na trecem mestu njihovih zivotnih prioriteta. Naravno da su problemi nezaposlenosti i niskog zivotnog standarda na prva dva mesta, i to pokazuje da su nasi gradjani vrlo racionalni, bar u tom smislu da nisu “mitski” opcinjeni temom Kosmeta, u stepenu da im to moze zamagliti pogled u neposrednije zivotne probleme, pa cak mozda opravdati/osmisliti te probleme. Medjutim, da li to znaci da im problem Kosmeta nije toliko vazan, i da je on zapravo bitan samo politickoj eliti iz ko zna kojih razloga (odgovor se sam namece, ali necemo o tome). Naravno da ne. Problem Kosmeta je na prvom mestu nacionalnih pitanja u uzem smislu, i vazniji je od, recimo, problema saradnje sa Hagom ili evroatlanskih integracija, koji su takodje izuzetno zastupljeni u javnom mnenju, i od mnogih politickih aktera forsirani ispred problema Kosmeta. Bakic to precutkuje jer bi, naravno, zapao u paradoks da potcenjuje kao problem nesto sto je na prvom mestu problema unutar odredjenog korpusa politickih pitanja.

Sledeci paradoks vezan je za onu doskocicu pristalica Nezavisne Drzave Kosovo. Bakic prvo kaze da je tacno da bi stvaranjem takve drzave Srbija izgubila 15 odsto svoje teritorije, a zatim se ipak poziva na doskocicu. Ne moze se istovremeno pozivati na jedno i drugo, bilo da se Kosmet “gubi” ili “otima” cinom njegove nezavisnosti, ono je (jos uvek) deo Srbije, to prosto podrazumeva smisao ovih izraza. Doskocica se okrece protiv onih koji je koriste kao efektan propagandni trik: stvarno, ako zasta nemam nesto, kako to mogu da izgubim ili da mi bude oteto. Resenje trika bi bilo da ipak to nesto imam, na izvestan nacin. Jos jedna stvar, nase pristalice NDK inace misle/umisljaju da imaju monopol na mudrost, da nekako neposrednije komuniciraju sa Realnoscu, od nas koji jos uvek robujemo “mitovima” i ostalim “fantazmagorijama” . Njihova imaginacija je toliko snazna da, s te visine, i oni koji su im zapravo politicki mentori i sponzori deluju smesno, buduci da se jos uvek bakcu na razne nacine oko necega sto je odavno odluceno. Zaista, kako smesno moze izgledati dvogodisnje natezanje izmedju onih koji ili tvrde da imaju ono sto nemaju, ili traze da imaju ono sto vec imaju, ili posreduju izmedju ove dve strane tako sto stoje na jednoj od njih. Kako smesno mogu izgledati ljudske gluposti onima koji “od gore vide sve”. Veliki jurisnici na nebo, odnosno ideale nebeske Srbije, postaju glasnogovornici neba, kakav paradoks!

Da ne budemo odviše nepravedni prema Bakiću, on je ipak (polu)svestan ovog paradoksa. On tvrdi da je “sada reč samo o tome da se takav faktički status (Nezavisna Drzava Kosovo – prim. D.K.) koji traje već osam godina formalizuje”. Uz to, nas naucnik-analiticar ne sumnja, on veruje, recimo u to da je ocigledan ishod ovakve neravnopravne borbe izmedju Srbije i SAD. Na stranu da je on izgleda veci vernik od bivseg ambasadora SAD, koji sam kaze da “izgleda sve verovatnije da pitanje Kosova nece biti reseno u bliskoj buducnosti”. Ko zna, mozda on ima bolje izvore od ovog inace vrlo obavestenog i uticajnog aktiviste za istu stvar za koju se zalaze i Bakic. Mozda je Bakiceva vera tu da obodri one koji vec pocinju da sumnjaju u do nedavno bezupitnu Realnost. Mi se ovim versko-psiholoskim stvarima necemo baviti. Nama je zanimljiva ona rec “samo” u Bakicevom tekstu. Da, rec je samo o tome “samo”, ni o cemu vise, to “samo” je zapravo sve, oko toga se sve vreme vodi borba. Da li ce ta Realnost, fakticko stanje, biti i priznato kao takvo, da li ce osim fakticiteta dobiti i legalitet? Ceo poredak ljudskog sveta, a narocito odnosa medju drzavama, pociva na tome, i to razlikuje ljudski svet od zivotinjskog u kome vladaju samo odnosi moci. Nije ovde, znaci, rec samo o nekom partikularnom problemu, problemu koji se tice jedne drzave, vec o temelju na kome pociva savremeni poredak medju drzavama, i cije urusavanje ima katastrofalne posledice. I dobro je da je Bakic toga svestan, on priznaje da ce “nezavisnost Kosova predstavljati presedan” i da ce se “svi secesionisti ovoga sveta legitimno pozivati na njega”. Nakon ovog priznanja, da li i dalje mozemo ostajati pri stavu da je bolje da jedan konkretni separatizam pobedi, sa svim svojim posledicama, nego da bude pobeđen? Ostajanje pri ovom stavu deluje mi kao još jedan paradoks.

Naravno, Bakić se poziva na neke prognoze i “trendove” koji cine sliku o Kosmetu unutar Srbije vrlo sumornom. Medjutim, prognoze mogu da promaše, a trendovi nisu nužni zakoni, ovo prvo zna svaki igrač na sreću, a ovo drugo se uci na prvim časovima uvoda u sociologiju. Već ovaj uvid omogućava da rasprava o budućnosti bude racionalnija, i rasterecena apokaliptickih predvidjanja. Bakicevi “razlozi” su zapravo deo jednog uveliko uvrezenog mita o neiskorenjivo anti-srpskoj, i uopste anti-civilizacijskoj prirodi albanskog korpusa na Kosmetu, koju dele najrazlicitije politicke grupe, od ekstremne desnice do, naizgled paradoksalno, tzv. boraca za ljudska prava (njihov politicki lider je svojevremeno prvi lansirao tezu o Albancima kao “osmom putniku”, a argumentacija tipa “odseci prst da gangrena ne bi zahvatila celu saku” zna da se omakne i njegovim sledbenicima). Naravno, kao i svaki mit, i ovaj ima racionalnu osnovu (u vrlo teskim istorijskim nesporazumima izmedju dve nacionalne zajednice na Kosmetu). Medjutim, ova osnova je izoblicena u jednu toliko katastroficnu sliku naspram koje svaki prigovor deluje besmislen. Kada se pođe od toga 1. da se Albanci množe i da će se množiti neverovatnom brzinom, 2. da su u velikoj meri nezaposleni i da će tako ostati, 3. da će naprasno početi da zauzimaju nase institucije i na kraju 4. da ce koristiti teroristicka sredstva u postizanju svojih nacionalnih ciljeva, naravno da svaki onaj koji i dalje zagovara mogucnost integracije takve zajednice u nas drustveni i drzavni poredak, i pozeljnost daljeg ostajanja Kosmeta u Srbiji deluje kao, najblaze receno, naivni idealista. Bakicevi “razlozi” treba da razuvere one koji i dalje imaju “mitsku” veru u Kosmet kao deo Srbije. Problem je sto u tom razuveravanju koristi pravi mit, konstruise sliku o realnosti koja zamenjuje realnost, a trendove na osnovu takve slike preobrce u nuzne zakone drustvenog kretanja. Prvo, odmah je uočljiv paradoks u istovremenom tvrdjenju treceg i četvrtog “razloga”, u trećem se govori o postepenom integrisanju Albanaca u nas politički sistem, a u cetvrtom o teroristickim napadima na taj sistem. Drugo, prirodni priraštaj i nezaposlenost nisu prirodne konstante, vec društveno promenljive kategorije, i druge zajednice i drzave su imale slicne probleme, pa su ih resavale na ovaj ili onaj nacin, to jednostavno ne moze biti argument u prilog NDK. Cak i ako bi doslo do takvog ishoda, opet bi ovi problemi ostali u novonastaloj drzavi ako se ne bi resavali, tako da oni ne mogu biti izgovor za nesto sto sa njima nema veze. Problemi prirodnog prirastaja i nezaposlenosti na Kosovu moraju se resavati, nezavisno od toga da li je Kosmet deo Srbije ili ne, pa se stoga ne vidi zasto bi oni postali manji problem ako bi se Kosmet odvojio od Srbije. I ne samo Kosovo, nego bi i Srbija, cak i da dodje do stvaranja NDK, osecala te probleme, jednostavno nece doci do podizanja zida na granici izmedju dve drzave koji bi sprecio izliv problema iz jedne drzave u drugu. Uostalom, destabilizacija situacije na Kosmetu je i pocela nakon destabilizacije situacije u Albaniji 1997. godine. Sve vreme se govori o (ne)stabilnosti u regionu, i mogucnosti da problem u jednom njegovom delu prouzrokuje probleme u drugom, i to je u velikoj meri tacno. Kako bi evidentni problem u presedanu stvaranja NDK, uz dodatne probleme prirodnog prirastaja i nezaposlenosti, mogao da bude manji problem od situacije u kome nema ovog presedana? Takodje, problem prirodnog prirastaja se ogleda i u “beloj kugi”, a ne samo velikom natalitetu, a sa tim se Srbija, kao i sa nezaposlenoscu, suocava i u regionima van Kosmeta. Pa opet nikome nije palo na pamet da te regione treba odstraniti iz Srbije, jer cemo time odstraniti i probleme koji postoje u njima.

Zato mi Bakiceva konstrukcija deluje vrlo interesantna, jer se protivi uvrezenim misljenjima, i zato treba svakako pohvaliti takav akt intelektualne slobode. Međutim, od jednog naucnika-analiticara se ocekuje nesto produbljenije razumevanje problema od logike “imaš coveka, imas problem, nemas coveka, nemas problem”. Sto se tice mogucnosti da Albanci dobiju trecinu mesta u parlamentu, ili prosire svoj uticaj u drugim institucijama, sta je tu sporno, zanimljivo kako i ovaj “argument” povlace oni koji se inace zalazu za demokratiju. Jos jedan zanimljiv paradoks. Da je sreca da su to pravo koristili, i da su se postepeno integrisali u nas drustveno-politicki poredak, sto bi neminovno dovelo do transformacije njihovog negativistickog stava prema nasoj drzavi. Ovako ispada da Albanci nisu koristili to pravo ne zato sto nisu hteli da ga koriste, vec zato sto im je s nase strane bilo uskraceno, ili sto je postojalo nekakvo drugo onemogucavanje da realizuju to pravo. A sto se tice terorizma, protiv njega smo se borili i boricemo se kao i sve druge drzave, i niko nam ne moze uskratiti to pravo. Ako ce moguci ili stvarni terorizam biti argument da se ispuni zelja onih koji zagovaraju terorizam, kako bi se sprecio sam terorizam, onda takav Bakicev “argument” predstavlja sjajnu poruku svim zagovaracima ovih ili onih ciljeva koje ne mogu da se ostvare legalnim i legitimnim sredstvima. Samo zapretite ili sprovedite akt terorizma, i onda će “razlozna” drzava da vam izadje u susret. Jos jedan paradoks, protivnik politickih ekstrema daje savete politickim ekstremistima. Nevolja sa ovim “razlogom” je sto nijedna ozbiljnija drzava, na Bakicevu zalost, nije ovako “razlozna”, tacnije receno, ako postane “razlozna” u skladu s Bakicevim preporukama, onda automatski nije država (Bakic bi trebalo da zna da je jedan od osnovnih atributa drzave monopol nad aparatom sile koji moze da se suprotstavi ugrozavanju njene bezbednosti). Jos gore po Bakica, u takav “razlog” ne veruju ni najekstremniji teroristi, oni su potpuno svesni da naspram sebe imaju nesto vise od kelnera koji se odaziva na svaki njihov poziv, a ponekad pocnu i da se upustaju u komplikovane politicke pregovore u kojima moraju da zrtvuju bar nesto od pocetnih ciljeva. Odvec se bavimo i brinemo oko toga kako ce reagovati albanski ekstremisti u slucaju da Kosmet ostane u sastavu Srbije, a premalo obracamo paznju na to kako ce reagovati nas narod na Kosmetu u slucaju stvaranja NDK. Zadatak naucnika-analiticara je da bar malo ispravi ovu ravnotezu, i to ne zbog nekakvog “patriotizma”, vec zbog samog principa naučne objektivnosti, odnosno nepristrasnosti.

Uzevsi sve ovo u obzir, čini se da Bakić (ne)svesno ide na ruku ne samo interesima srbijanskih zagovaraca NDK, vec i albanskih. Ovi mogu da se raduju ovakvim “analizama”, kao sto su se nekad crnogorski separatisti radovali nasim zagovaracima nezavisne Crne Gore, odnosno Srbije. Ma koliko lose govorio o Crnogorcima ili Albancima, njihovim separatistima svakako imponuje da unutar nasih redova, politickih i intelektualnih, ima ljudi koji ce, kakve god im bile konstrukcije, objektivno podupreti ostvarivanje njihovih ciljeva. Citava vestina takvih “analiticara” sastoji se u tome sto ce, umesto odvajanja Kosova od Srbije, reci odvajanje Srbije od Kosova. Oni vestiji medju njima pokusace da ovo relativizuju dvosmislenim navodjenjem srpskog “mita” o Kosmetu u kome se preplicu uvazavanje i prezrenje prema tom mitu. U stilu izgubicemo Kosovo, i to jeste i treba tako da bude, ali ce ono ostati u nasim srcima, i to nam niko ne moze oduzeti. Nezgodno je sto je istinski mit o Kosmetu bio ne onaj u kome se sami odricemo Kosmeta pre borbe, i mirimo se s tim da je on definitivno izgubljen, i da ima stvarnost samo u nasim srcima (sto je obicno licemerje), vec onaj koji je nastao nakon borbe za Kosmet, a u srcima zivi samo kao teznja za njegovim ponovnim zadobijanjem, u stvarnosti, van nasih srca i glave. On je bio poziv na borbu, ne samo secanje na davnu proslost. I nema tu nikakvog paradoksa, kako Bakic zeli da pokaze na kraju teksta. Niti ce srpski “nacionalisti” “paradoksalno” na duzi rok ostvariti albanske interese, ostankom Kosova u Srbiji, niti ce albanski “nacionalisti”, opet “paradoksalno” propustiti da ostvare svoje interese, stvaranjem Nezavisne Drzave Kosovo. Jedini stvaran paradoks je onaj u kome pravi srpski nacionalisti, bolje reci šovinisti (a ono što je rečeno o Albancima upućuje na to), na kratak rok, a ne samo duži, doprinose ostvarivanju interesa albanskih šovinista (za koje znamo šta misle o Srbima). I u kome se sve to uvija u oblandu “naučne analize”. A možda ovo i nije nikakav paradoks, možda među šovinistima raznih boja ima neka objektivna “tajna veza”. Zadatak ozbiljne naučne analize je da tu tajnu učini javnom, odnosno objektivno saznatljivom.

 

 
 
Copyright by NSPM