Draško Kujović

O uzrocima “ekstremizma” kod nas

-komentar na tekst Saše Gajića: “Ko je prava budućnost Srbije”-

U jednom delu naše javnosti, političke i intelektualne, odomaćila se podela na „ekstremne“ i neke druge stranke, koje bi valjda trebalo da budu „ne-esktremne“ ili „normalne“. Saša Gajić, autor ovog teksta, na jednom mestu raspravlja o mogućnosti „preobražaja sadašnje opozicije u normalne, savremene stranke“, a nešto pre toga spominje „relativno ozbiljne političke stranke“ naspram onih „ekstremnih“. Znači, mogli bismo ove „ekstremne“ stranke nazvati i „nenormalnim“ ili „neozbiljnim“, i nije retko da ih tako nazivaju, ili je bar takav smisao koji ima govor o njima, a koji se može čuti u ovim „normalnim“ i „relativno ozbiljnim“ političkim i intelektualnim krugovima. Ove stranke onemogućavaju da uplovimo „u ne samo mirnije već i zaista kvalitativno nove vode“, i sprečavaju preko potrebno „objedinjavanje podeljenog srpskog društva“, o čemu Gajić govori odmah na početku svog teksta. Skoro je u „Politici“ bila slična tema sa naslovom „Levi i desni ekstremizam“, posvećena delovanju LDP-a, odnosno SRS-a. Na stranu što bi svaka „relativno ozbiljna“ politička analiza mogla pokazati da u retorici i delovanju LDP-a ima mnogo više desnog, pa i ekstremno desnog, a u delovanju SRS-a levog, pa i ekstremno levog, nije to ovde najbitnije. Bitno je da naš najveći nacionalni list, i jedan nezanemarljiv broj intelektualaca, deli ovaj pogled na našu političku stvarnost koji smatra „normalnim“ i „ozbiljnim“; Gajić je tu nešto kritičniji pa ubacuje dodatak „relativno“, kako bi imao nešto veći manevarski prostor.

Međutim, već na prvi pogled ovakva slika deluje pomalo čudno. O tome, naravno, oni koji je zastupaju ili promovišu ne govore. Ako se uzmu samo pokazatelji zastupljenosti stranaka u glasačkom telu, ispada da jedna od tih „ekstremnih“ stranaka ima čak 30% glasova ! Nedavno je imala i predsednika Skupštine. Za očekivati je, međutim, da ona, kao „ekstremna“, nema više od 5-10%, kako je u svim „normalnim“ i „relativno ozbiljnim“ državama, kakvu Gajić verovatno priželjkuje. Ispada da je kod nas „ekstremnost“ normalnija pojava nego u onim „normalnim“ državama, što ni Gajić, pretpostavljam, ne bi porekao. To nas dovodi do nešto složenijeg pogleda na „normalnost“ i „ekstremnost“, s obzirom na naše specifične društvene uslove, a što se olako previđa u onoj početnoj podeli i smislu koji ta podela sa sobom (do)nosi. Drugi problem je što se dve stranke jednostavno, bez dubljih razlikovanja, podjednako nazivaju „ekstremnim“, iako jedna od njih ima pet puta više glasova od druge .

Ali, onu „normalnu“ i „ozbiljnu“ sliku ne zanimaju ove činjenice. Gajić je, za razliku od nje, verovatno svestan tih činjenica, ali ih očigledno ne smatra relevantnim. „Ekstremnost“ o kojoj on govori odnosi se na ideologiju određenih stranaka, ne na njihov politički uticaj ili rejting. Međutim, ako zanemarimo ovaj drugi činilac, postoji rizik da naše ocene postanu previše proizvoljne, odnosno subjektivne . Ako kriterijume „normalnosti“, odnosno „ekstremnosti“ postavimo suviše iznad političke stvarnosti i odnosa u njoj , možemo doći do apsurdnih zaključaka da su „reformisani“ SPS Ivice Dačića ili „kratkotrajni uspon Bogoljuba Karića“ činioci ili pokazatelji kretanja u pravcu „normalizacije“ naše političke scene, „saobražavanja savremenim potrebama“, što Gajić eksplicitno navodi. Jer, upravo kontinuirano slabljenje prvog, i kratkotrajnost uspeha drugog, dovode u pitanje saglasnost takve „normalnosti“ sa „realnošću“. Dolazi se do toga da se „normalne“ stranke nalaze na margini političke scene, što bi trebalo da podstakne na razmišljanje o „normalnosti“ te „normalnosti“. čini se da Gajić upravo posmatra stvari tako, previše apstraktno , i da „ekstremnost“ nekih stranaka procenjuje na osnovu suviše subjektivnih merila koje, naprotiv, smatra neposrednim uvidom u političku „realnost“. Celina naše političke scene u njegovim očima izgleda sasvim sumorno, zbog dominantne uloge „ekstrema“ čijoj inicijativi podležu i one stranke koje se nalaze između njih. U tom smislu je Gajićeva analiza iskrenija od glasnogovornika „ne-ekstremnih“ stranaka, pošto ni one nisu izuzete od kritike. Problem je što nas takva postavka u stvari vodi onim zaključcima da „pravoj budućnosti Srbije“ vodi Dačićev SPS ili Karićev PSS, ili su bar od nje najmanje udaljeni, što, drugim rečima, znači da takve „prave budućnosti Srbije“ zapravo nema, jer ove snage nestaju sa naše političke scene.

Svakako da u politici moraju da se poštuju određene vrednosti, ali ako zauzmemo suviše apstraktan vrednosni, moralistički stav , koji provejava u Gajićevoj analizi, postoji opasnost da ispustimo iz vida samu „realnost“ i procese koji se u njoj odvijaju. Gajić na kraju teksta konstruiše poželjnu sliku naše političke scene, ali sam priznaje u poslednjoj rečenici da se „promene u smeru ovakvih kretanja – ma koliko na duži rok bile neminovne – još ne naziru i na njih će se još dosta dugo morati čekati“. Kada se na nešto dugo mora čekati, postoji mogućnost da se to i ne desi, tako da je i njegova neminovnost sporna. Naročito u svetu koji se, kako sam Gajić kaže, neprestano menja, i u kome ništa nije izvesno . U svakom slučaju, Gajić je u pravu da je takva „prava budućnost Srbije“, kako je on zamišlja, u skorije vreme nerealna. I to jeste problem za tu analizu. Ona lako može da sklizne u ekstremnost napadajući neke druge „ekstreme“ , da izgubi vezu sa realnošću kritikujući druge za gubitak takve veze. I često se iza napada na itekako realne „ekstreme“ ne krije ništa drugo do zalaganje za neku konstrukciju društvenog i političkog života koja je toliko ekstremna koliko je nerealna, koja govori o „ miru“, „stabilnosti“, „normalnosti“ itd. u uslovima koji potpuno odudaraju od tih vrednosti , i u kojima su oni koji bivaju napadnuti možda i poslednji koji su odgovorni za takvo stanje stvari. Ne kažem da Gajić zauzima takvu poziciju, ali se svakako mora reflektovati ova vrsta rizika i od njega pravovremeno ograditi.

Naime, kada govori o našim političkim „ekstremistima“, on im zamera što sebe i druge čine „taocima devedestih“, što uporno ostaju na „paradigmama“ i „simplifikovanim mitskim matricama“ iz tog perioda. Oni su fiksirani na jednu osobu, Slobodana Miloševića, „kao da je u odnosu prema njemu i njegovoj politici moguće trajno formirati sopstveni politički identitet i politički čvrsto vrednovanu relaciju prema drugima“; „ubeđeni da im je to dovoljno, oni ne mare ni za dinamičnu sadašnjicu, ni za nadolazeću budućnost“, „kao da ne primećuju da živimo gotovo na kraju prve decenije sledećeg milenijuma, kada se ceo svet i međunarodna politika menjaju brže nego ikada“. A kakve su, po Gajiću, sadašnjost i budućnost? Milošević je „pre više od sedam godina svrgnut sa vlasti i ubrzo utamničen, da bi početkom 2006. godine preminuo u pritvorskoj jedinici u Ševeningenu“. I „svet više nije poprište zapadnog trijumfalizma, kretanja u pravcu multipolarizma i ekonomskog uzleta evroazijskih sila, ali i iskliznuće latinoameričkog prostora iz sfere uticaja severnog moćnog suseda više nisu samo želje već sve više realnost“. Gajić je u pravu kada kaže da je Milošević preminuo, i da se svet promenio, to su prosto sirove činjenice. Međutim, čini se da Miloševićeva politika nije preminula, i da se Zapad nije promenio . I ta dva činioca su i dalje u međusobnom sukobu, reč je o dubljem sporu između politika koje su Milošević, odnosno zapadni političari, simbolizovali. Zapad i dalje nastupa trijumfalistički, ne obazirući se previše na drugačije stavove, to se u našem slučaju najbolje vidi na primeru Kosmeta. A naši političari, bar oni vodeći, u ovom trenutno najvažnijem nacionalnom pitanju istrajavaju na politici koju je i Milošević vodio, a to je odbrana suvereniteta i teritorijalnog integriteta naše države. Neki više, neki manje, ali postoji minimalan konsenzus po tom pitanju. Jedina razlika je što su nas tada mogli da bombarduju ako previše istrajavamo na ovim principima, a sada to ne mogu, ili bar tako mislimo. U ostalim stvarima, kao što su evroatlantske integracije ili „saradnja“ sa Haškim tribunalom, Zapad se takođe ponaša na isti način, jedino što sa naše strane nema ozbiljnijeg otpora, bolje rečeno, bez ikakvog obzira sa hrli u tom pravcu, naročito s obzirom na poslednja izručenja Hagu.

U tim segmentima Miloševićevu politiku nastavljaju radikali, i veliki broj ljudi prihvata tu politiku . Kada se tako stvari postave, onda se ispostavlja da mi i nismo izlazili iz devedesetih, jer se suočavamo sa istim objektivnim problemima kao i tada. Milošević je predstavljao jedan pristup tim problemima, njegovi protivnici drugi, i taj spor i dalje traje, otuda toliko često pozivanje na Miloševića, sa ovim ili onim predznakom. Znači, neće biti da „ekstremne“ stranke drže svoje simpatizere u „mentalnim okovima devedesetih“, nasuprot „realnosti“ koja se drastično promenila, već takve ideologije izrastaju upravo na realnosti koja se u važnim segmentima nije promenila, i otuda njihova trajnost. Jedina bitna promena tiče se, naravno, jačanja Rusije, bar kad je neposrednije reč o nama, ali to ne menja osnovne konture spora na našoj unutrašnjoj sceni, osim što neke aktere mora da primora da obazrivije razmišljaju o spoljno-političkoj orijentaciji naše zemlje. Naročito ta novina nije problem za radikale, koji su je ionako priželjkivali. Kao što je takvo kretanje u pravcu multipolarnosti priželjkivao Milošević. Iz te perspektive bi oni mogli da idu ispred važnih svetskih događaja i procesa, a ne da za njima „kasne“ ili da im ovi „isklizavaju iz ruku“, kako misli Gajić. Kada se početkom devedesetih dešavao „trijumf Zapada“, Milošević je svojom politikom navodno predstavljao „retrogradne“ procese samo zato što nije bilo ozbiljnije sile koja bi podržala takvu politiku, danas se sve više ispostavlja da je u mnogim stvarima bio u pravu , ili da nije bio onoliko kriv kako se tada mislilo. Njegova izjava kojom završava svoje obraćanje javnosti uoči 5. oktobra: „Ne napadaju oni Srbiju zbog Miloševića, već Miloševića zbog Srbije“, kao i mnogo šta drugo iz tog obraćanja, više ne deluje kao megalomanska konstrukcija jednog „diktatora“. Gajić je u pravu kada ukazuje na one koji su fiksirani na Miloševića, svaljujući svu krivicu za ono loše što nam se dešavalo na njega. Oni imaju problem sa ovakvim razvojem događaja, koji sve više potvrđuju istinitost Miloševićeve politike , i koji ukazuju na pomeranja na globalnom nivou. Oni su zarobljenici mantre o ispravnosti, ili bar svemoći, globalne politike Zapada, koja se sudara sa realnošću opipljivih neuspeha te politike i uspona drugih centara moći. Celokupna opozicija Miloševićevom „režimu“ je manje ili više delila ovu mantru, neki su počeli da se otrežnjuju tek skoro, a naročito kada, uprkos svemu što su uradili za interese Zapada , odatle nije stigla podrška za tako elementarnu stvar kakva je očuvanje celovitosti naše države. Kada je, posle razbijanja Jugoslavije, u svim njenim oblicima, došlo do invazije na teritorijalni integritet Srbije, neki, koji su do tada posprdno govorili o Rusiji, Kini ili „trećem svetu“, ili im ove zemlje uopšte nisu bile u političkom vidokrugu, počeli su da ih pohode, tražeći podršku za očuvanje Srbije. Ali, dobro, bolje je ispraviti svoje zablude ikada, nego nikada. Kao istinski ekstremisti ostaju oni koji i dalje nemaju ništa protiv jedne „slatke male okupacije “, naravno zapadne, i koji čak veruju u takvu mogućnost. Doduše, naša država je u velikoj meri zapadni protektorat , to se najbolje videlo prilikom izbora/smene Tomislava Nikolića, ali za ove to nije dovoljno, oni bi bili zadovoljni jedino kada bi strane trupe direktno ušle u našu zemlju i njih postavile na vlast, jer jedino tako mogu doći do vlasti. Nije isključeno da do toga i dođe, ulaskom Srbije u NATO i zaoštravanjem odnosa između NATO i Rusije. Slično važi i za ulazak u EU, odnosno zatezanje odnosa između EU i Rusije. Ništa od toga nije više opcija koja je potpuno isključena, odnosno besmislena. U takvoj situaciji, zapadnim centrima moći lako može da zasmeta svaka politika koja imalo odudara od revnosnog ispunjavanja njihovih naloga , i mogu da odluče da, koristeći razna sredstva, prosto zamene jednu elitu poslušnijom, tačnije, maksimalno poslušnom . Zato još više treba biti obazriv prema takvim integracijama .

Kao što sam već rekao, teško da će situacija ići u pravcu „normalizacije“ kakvu zagovara Gajić. Baš zato što su podele, koje „ekstremi“ oličavaju u čistom vidu, toliko realne. Naročito s obzirom na usložnjavanje, pa čak polarizaciju u međunarodnim odnosima. Neće tu pomoći ni smena generacija ako i dalje postoje isti ili slični objektivni društveni problemi . Jedino može pomoći veliki zaokret u politici Zapada, kojim će početi da se više uvažavaju stavovi onih sa kojima navodno žele da sarađuju, u skladu sa nekom istorijskom i aktuelnom istinom i pravdom . Ali, i to je, naravno, teško. Zato se Gajić i ja slažemo u konstataciji da nam budućnost nije, u nastupajućem periodu, idilična. Razlikujemo se po shvatanju uzroka te situacije. Oni nisu u nesposobnosti ili nespremnosti određenih stranaka da se „reformišu“, odnosno oslobode „balasta“ devedestih, već u realnom opstajanju problema sa kojima smo se devedestih suočili. Promene od 5. oktobra su samo privremeno pomerile odnos snaga na unutrašnjoj sceni , dalji razvoj događaja pokazao je iluzornost obećanja i vere „pobednika“. Jačanje SRS-a i LDP-a je samo posledica takvog procesa, i što više problemi ne budu rešavani na adekvatan način, ova polarizacija će biti jača. Za sada malo šta ukazuje da će se krupni nacionalni, socijalni i drugi problemi rešavati u pravcu smanjivanja tenzija. Zato su ove stranke pre istinski odraz lažne stvarnosti, nego lažni odraz istinske stvarnosti.