Saša Gajić

KO JE PRAVA BUDUĆNOST SRBIJE

Prekomponovanje političke scene u prvim nedeljama nakon formiranja nove vlade i događaji koji su potom usledili su pred građane Srbije, u najvećoj meri razočarane i u postojeću političku ponudu i u perspektive koje ona nudi, ponovo postavili ključno pitanje: ko je, u novonastaloj situaciji, društvena i politička snaga koja predstavlja budućnost Srbije? Ko je taj koji bi svojim stavovima i njihovim doslednim zastupanjem mogao da sprovede srpsko tranziciono društvo u ne samo mirnije već i zaista kvalitativno nove vode, u kojima bi se, u meri u kojoj je to uopšte moguće, pomirili lični i opšti interesi i našla rešenja za izazove koje, u ovom poslovično nestabilnom regionu, donosi budućnost? Ko je taj koji bi mogao da objedini podeljeno srpsko društvo, nakon što su se i Koštunica lično i njegova politička stranka pokazali kao neadekvatni da, iako spletom mnogih okolnosti postavljeni na poziciju centralne figure domaćeg političkog spektra, odigraju tu ulogu, dok je Tadićev DS, sa druge strane, ušao u interesnu koaliciju koja se umnogome kosi sa ideološkim premisama, emotivnim nabojem i očekivanjem onog dela Srbije za čijeg se predvodnika predstavlja?

Moramo reći da je ova dilema – premda sasvim osnovana zbog prirodnih težnji ljudi da žive bolje i sigurnije – nepotpuna, tj. neprecizno postavljena. Nije pitanje samo ko je budućnost, već ko je prava budućnost Srbije, a ko se samo za takvu predstavlja, tj. čijim bi ustoličenjem kao “sp asonosne alternative” problemi ostali nerešeni ili nagomilani, ili bi se čak i pogoršali. Budućnost može da bude ne samo ona svetlija i povoljnija, nego i mračnija i teskobnija, tako da samoreklamiranje neke političke ponude kao garanta budućnosti samo po sebi ne znači ništa. Nije ni kriterijum doslednosti presudan jer se često može istrajavati i u pogrešnim ili promašenim stavovima ili se mo že dogoditi da ti stavovi jednostavno ne odgovaraju savremenom trenutku, čime se doslednost zapravo pretvara u besmislenost.

U momentu kada su nasuprot novoformiranoj “demokratskoj koaliciji” kao plodu višestrukog kompromisa (i u dobrom, i u lošem smislu te reči) – koja je dobrim delom nastala nasuprot željama svojih izbornih baza i uz pozamašnu dozu potisnute netrpeljivosti – kao alternative, odnosno kao nosioci opozicionog delovanja, ostala samo dva ekstrema srpskog političkog spektra – SRS, kao reprezent navodno nacionalne, narodnjačke Srbije, i LDP, kao jednako isključivi glasovogovornik druge, navodno građanističke Srbije, pokušaćemo da posmatramo njihove pozicije i utvrdimo da li one predstavljaju opcije pred kojima je obećavajuća politička budućnost. Ovde nije reč o političkim programima ovih stranaka, niti o principijelnim stavovima koje ova dva pola srpske političke scene zastupaju, već o nečemu mnogo temeljnijem, i samim tim, važnijem.

Polazišta političke identifikacije

Ako bismo pogledali psihološki mehanizam na osnovu koga se daleko najveći deo glasača opredeljuje za podršku ovoj ili onoj političkoj opciji, videćemo da se tu, naravno, ne radi o programskim niti ideološkim razlozima opredeljivanja, što uostalom malo ko tvrdi, čak ni o ličnim simpatijama ili antipatijama prema ličnostima kao nosiocima političkih opcija, mada toga uvek ima, ali ne u presudnoj meri. Reč je o nečemu drugom.

Humanističke nauke solidno su istraživale uticaj političkog opredeljivanja spram društvenog položaja pojedinca i uticaja okruženja u kome živi (1), a koje je poprilično u saglasnosti sa onom maksimom kojom su brojnim generacijama probijale uši marksističke egzegete kako “društveno biće određuje društvenu svest”. Nema nikakve sumnje da prilikom pojedinačnog opredeljivanja ka pojedinim opcijama na političkom tržištu znatnu ulogu igraju ovi faktori – okruženje u kome ličnost živi, vrednosni kriterijumi koje u interakciji sa okolinom usvaja, obrazovanje i vaspitanje, uticaj javnog mnjenja, socijalni i ekonomski položaj… I dok u zapadnim, znatno stabilnijim i jasnije klasno strukturisanim društvima politička opredeljivanja na osnovu društvenog položaja imaju značajniju, mada ni tamo ne presudnu ulogu, u balkanskim prilikama stvari su mnogo udaljenije od racionalnih procena spram istinskog socijalnog položaja onog ko se politički opredeljuje. Socijalna psihologija pak, i u svetu i kod nas, ukazuje na to da nije primarno samo kakva je realna društvena pozicija građana spram politike uopšte ili pojedinih političkih ponuda, već je bitna i njegova predstava samog sebe, kao i predstava prema pojedinim politikama (2). Ona se može većim delom podudarati sa stvarnošću, ali i biti prilično udaljena od nje.

Opredeljivanje spram društvene stvarnosti se, dakle, ponajviše kreće na relaciji između predstave o sebi i svom društvenom položaju, te odnosa koje pojedine politike imaju prema tom i takvom položaju, odnosno emotivnom stavu pojedinca o tome koliko pojedine politike doprinose da se ostvari kao onakav kakvog sâm sebe doživljava. U tom okviru uspostavlja se jedan iracionalni, unutrašnji odnos koji se posle racionalizuje, opravdava i uobličava raznim argumentima dnevnopolitičke, principijelne, pa i ideološke prirode (3). Od ključne je važnosti činjenica da iracionalna identifikacija, pozitivna ili negativna, ide prva, a da su u stvari izrazito malobrojni ljudi koji se politički opredeljuju i svrstavaju na osnovu racionalnih argumenata. To nije, naravno, slučaj samo u politici. Tako je, manje ili više, sa većinom stvari u životu, ali su ovi psihološki mehanizmi na javnom polju uočljiviji jer se lako primećuju njihove pravilnosti i društveni učinci.

U prilog ovoj tvrdnji dovoljan je jedan više nego slikovit istorijski primer. Silina kojom su se ljudi početkom 20. veka opredeljivali za komunizam i strasno ispovedali komunistički revolucionarni program nije poticala iz ubedljivosti argumenata klasika “naučnog socijalizma” (čija je “naučna” argumentacija, naročito ona u prilog ostvarenju besklasnog društva, bila izrazito tanka), da zanemarimo čak i činjenicu da ih ogromna većina ubeđenih, “pravovernih” komunista nikada nije ni pročitala. Ono što je privlačilo ljude da veruju u komunizam (a radilo se o veri u punom smislu te reči) bila je, kao prvo, svest o njihovom neadekvatnom društvenom statusu (i to u vreme kada se društvo ubrzano razvijalo), zatim prezir prema privilegovanim višim klasama u odnosu na koje je vladalo (sasvim osnovano) mišljenje da nezasluženo zaposedaju vrhove društvenih lestvica, ali i predstava o sebi kao nekom ko je u stanju da, ne prezajući ni od čega, promeni nepravedne društvene odnose i ostvari sopstvene predstave o zasluženoj, boljoj egzistenciji. Zapaljivoj smeši ljudskog nezadovoljstva, žudnje ka boljem životu i revanšizmu spram svih onih koji su doživljavani kao neko ko mu je smetnja, ideološki postulati komunističke ideologije došli su kao idealni lepak za masovno racionalizovanje i kanalisanje strasti, tj. njenih bezbrojnih oblika u vidu ličnih i klasnih naboja koji su bivali tako ideološki fokusirani da su u kratkom roku i u znatnoj meri uspeli da promene tadašnji svet (4).

U savremenim, znatno izmenjenim društvenim okolnostima polazišta za izgradnju društvenih uverenja i opredeljenja su slična, ali ni izbliza tako društveno prevratnička. Ono što savremenom globalnom resentimanu nedostaje u odnosu na situaciju od pre jednog veka nije lično nezadovoljstvo, već nepostojanje ubeđenosti da se savremeno stanje bilo kakvim angažmanom može bitnije promeniti, o nekakvoj novoj teorijskoj, pa i idejnoj matrici koja bi ta osećanja usmerila da i ne govorimo (5).

Vratimo se sada na domaći teren. Specifičnost Srbije, pored svih globalnih uticaja savremenog dinamičkog sveta, predstavljaju društveni lomovi koji su se odigrali devedesetih godina prošlog veka. Upravo devedesete godine ne samo da “vuku repove” i u sadašnjici, već su od ključne važnosti za odgovor na naše glavno, početno pitanje. Tih godina srušen je jedan društveni sistem u kome su odrastale i oblikovale se mnoge generacije, stropoštao se čitav jedan svet spram koga su ljudi doživljavali sebe i izgrađivali težnje i životne planove. Nije sada pitanje koliko je taj sistem bio veštački i truo (a bio je), već kako su ljudi, kroz njegovo rušenje, doživeli i rušenje predstava o sebi i svojoj budućnosti, suočeni sa okruženjem koje do tada nisu poznavali.

Na ratom zahvaćenim ili obodnim područjima “odgovornost” za neuspehe svog životnog ostvarenja prebacivana je, po pravilu, na druge etničke grupe ili interese velikih sila unutar međunarodne zajednice. U urbanim centrima, ionako po svojoj infrastrukturi autarhičnim u odnosu na “prirodno” okruženje sa kojim imaju samo sporadične kontakte (što je inače neminovnost svih većih gradova), “odgovornost” je prebacivana u najvećoj meri na tadašnju vlast i njene reprezente. U srpskom slučaju “glavni krivac” imao je ime – Slobodan Milošević. Njegova odgovornost je svakako bila velika – istorijska uloga tog čoveka i režima koji se, boreći se da se održi na goloj vlasti, stavio u poziciju da sa odbranom propalog društveno-ekonomskog sistema neiskreno brani i krajnje površno shvaćene nacionalne interese, ne može se kvalifikovati drugačije nego kao porazna. Nešto sasvim drugo je negativna fiksacija koja je, što zbog opšte frustracije, što zbog uspešnosti takvog medijskog prezentovanja u zemlji i svetu, prikačena Miloševiću, koji je tako od običnog aparatčika postao ne samo “balkanski kasapin” već svojevrsni “genije zla” i isključivi krivac za sve nedaće koje su zadesile srpsko društvo devedesetih.

Zašto se taj istorijski redukcionizam svođenja svih problema na jednog čoveka tako dobro primio u ovdašnjoj javnosti (6)? Gradskim elitama, ionako prilično neupućenim u postojanje nekakvih krajina i “drugih sličnih zabiti” oko kojih se “iz-ko-zna-kojih-razloga” ratuje, nije bilo ni na kraj pameti da žrtvuju svoju reputaciju, a naročito komoditet, zarad nekih “viših ciljeva” koji su stajali nasuprot njihovim planovima i predstavama o svetu. Ovi pogledi na svet nekako nisu ukalkulisali to da žive na geopolitički trusnom području Balkana, ispod čije pokorice vrvi od drevnih antagonizama koji se u vreme svih širih političkih preokreta po pravilu bude i, pod spoljnim uticajem, aktiviraju u destruktivne svrhe. Fiksacija protiv Miloševićeve naopake državne politike s vremenom je otišla još dalje – od opravdanog protivljenja Miloševiću u svojevrsni “štokholmski sindrom” ovdašnje identifikacije sa interesima onih koji su nas doveli prvo u stanje sankcija, a potom u tromesečno bombardovanje, i to po logici preuzimanja apsolutne krivice za sve što se ovde desilo samom činjenicom da je na vlasti postojao jedan poluautoritarni režim, što je samo po sebi već dovoljan apsurd.

Taoci devedesetih

Zašto je sve ovo uopšte bitno za priču o našoj budućnosti? Iz prostog razloga što je u takvim uslovima formirano i višestranačje i moderno srpsko javno mnjenje, što su u njemu izrasli gotovo svi značajniji politički akteri koji danas upravljaju ovdašnjim društvom i – što je najvažnije – što današnje srpsko društvo nije prevazišlo paradigme i podele iz devedesetih, nego ih je, naprotiv, u nekim segmentima još i pojačalo.

Dovoljno je da, ako prenebregnemo opšta mesta, obećanja savremene politike i “slatke” fraze o evrointegracijama, pogledamo odakle svoj “demokratski” ili “patriotski” legitimitet crpu sve parlamentarne stranke. Opet će nam se ukazati jedno razdoblje, devedesete, i jedno ime, Slobodan Milošević, kao da je u odnosu prema njemu i njegovoj politici moguće trajno formirati sopstveni politički identitet i politički čvrsto vrednovana relacija prema drugima. Drugim rečima, ako ste nekada, iz bilo koje vrednosne perspektive, bili protiv Miloševićeve politike dok je ovaj bio na vlasti i tako sebi pribavljali demokratski, opozicioni imidž, ovdašnji akteri misle da će dalje “istrajavanjem u borbi protiv pogubne politike devedesetih (koja se na ovaj ili onaj način nastavlja)” u beskraj obezbediti sebi tapiju “progresivnih i demokratskih snaga”, baš kao što i njihovi oponenti misle da će istrajavanjem u sopstvenim stavovima iz devedesetih trajno sebi pribaviti nekakav “patriotski” oreol. Ubeđeni da im je to dovoljno, oni ne mare ni za dinamičnu sadašnjicu, ni za nadolazeću budućnost, niti smatraju da, s obzirom na svoju “reputaciju”, treba da iole povedu računa o svom političkom ponašanju i delovanju jer im je, kao definitivno “ispravnim”, uglavnom sve dozvoljeno.

I u jednom i u drugom slučaju u pitanju je, dakle, ista fiksacija prema Miloševiću, devedesetim godinama i raspadu zemlje, samo sa različitim predznakom. Iz obe perspektive reč je o grandioznom preterivanju prema jednom autokratski nastrojenom političaru kome su, zapravo, događaji stalno isklizavali iz ruku i koji je za njima neprestano kasnio, a čiju su ulogu mitologizovali svi – od sukobljenih strana u bivšim YU republikama, stranih intervencionista, do domaćih fanova ili neprijatelja. Svima je on, navodno, na ovaj ili onaj način “ukrao više od deset godina života”, čime se zapravo stalno beži od potrebe da se realno sagledaju brojni uzroci balkanskih problema i sukoba i razmišlja o sopstvenoj odgovornosti. Lakše je sve svaliti na pleća jednog čoveka.

Apsurd je nastavljen kada je taj čovek pre više od sedam godina svrgnut sa vlasti i ubrzo utamničen, da bi početkom 2006. godine preminuo u pritvorskoj jedinici u Ševeningenu. Međutim, za našu političku scenu kao da se ništa nije promenilo. “Demokratski” blok je svoja negativna osećanja prema Miloševiću (još za njegovog pritvoreničkog života) samo preusmerio na drugu ličnost (klasičan vid psihološke projekcije), na navodnog “naslednika njegove politike”, Vojislava Koštunicu, i tako ostao da se vrti u istim simplifikovanim mitskim matricama devedesetih. Umesto Miloševića, nađen je drugi “zli vožd” iza koga stoje mračne službe i strukture iz devedesetih koje predstavljaju osovinu “kočionih snaga”, ka kome treba usmeriti celokupnu frustraciju za sve propuste i nedaće koje nam se dešavaju na putu u “svetlu budućnost”.

Drugoj strani čak ni to nije bilo potrebno. U prvom periodu, za “patriotsku” psihološku stagnaciju bio im je dovoljan sâm utamničeni Milošević, da bi njegovom smrću narastao konkurentski, bizarni kult takođe utamničenog Šešelja, koji je, inače, mitskih devedesetih, u jednom delu “patriotski” orijentisane populacije ionako pretendovao da odmeni “vožda” iz Požarevca, naročito u periodima Miloševićeve kooperativnosti sa međunarodnom zajednicom zapamćenim po paroli “mir nema alternativu”. Povremeni pokušaji evolucije tzv. “patriotskih snaga” kao da su svesno kočeni od strane kulta ličnosti koji im se nametao, kao svojevrsna avet, iz pritvorske jedinice u Ševeningenu, sa svojim vrhuncem u Šešeljevom testamentu, koji kao da je želeo da ih trajno hibernira u 1991. godini.

Situacija je krajnje tragična. “Taoce devedesetih” možemo sa različitim “varijacijama na temu” naći kod svih relevantnih političkih opcija, osim možda kod – da apsurd bude veći – korumpiranih frakcija bivše Miloševićeve stranke SPS, koje jedine pokušavaju da naprave izvesni otklon od sopstvene “loše reputacije” iz prošlosti i prilagode svoje nastupanje aktuelnom socijalnom i političkom trenutku, mada iz krajnje oportunih razloga. Tužna je istina da jedan Ivica Dačić, ma šta o njemu mislili, ima više pameti da učini ovaj otklon od svih vajnih prvoboraca “obe Srbije” koji uporno ponavljaju svoje mantre iz ranih devedesetih, kao da ne primećuju da živimo gotovo na kraju prve decenije sledećeg milenijuma, kada se ceo svet i međunarodna politika menjaju brže nego ikada. Svet više nije poprište zapadnog trijumfalizma, kretanja u pravcu multipolarizma i ekonomskog uzleta evroazijskih sila, ali i iskliznuće latinoameričkog prostora iz sfere uticaja severnog moćnog suseda više nisu samo želje već sve više realnost. Svet je nakon 11. septembra i intervencija u Avganistanu i Iraku prešao iz faze ideoloških percepcija (istok – zapad) 20. veka na percepcije koje sve ozbiljnije stvari provlače kroz prizmu hantingtonovskog sukoba civilizacija. Ideološke predstave o idealtipskim razmerama liberalne demokratije nasuprot svetu autoritarnih diktatura, potencirane posebno u vreme prvog Klintonovog mandata, potkopane su i teorijski i praktično, naročito u svetlu razvoja multikulturnih istraživanja i postkolonijalnih teorija, tako da ih se još samo gorljivi, zatucani fanatici na periferijama dodira sfera uticaja i civilizacija drže, mada pretežno u dnevnopolitičke, odnosno demagoške svrhe. Srbija je, čak više nego takođe podeljeno ukrajinsko društvo, valjda jedan od retkih preostalih prostora na kome društvene elite slepo veruju u ovakve ostrašćene ideološke simplifikacije.

Srpska elita se tako, mada sebe prikazuje za najsavremeniji deo i motor razvoja ovdašnjeg društva, ponovo pokazuje kao struktura kroz koju još deluju prevaziđene ideologije koje na Balkan stižu sa zakašnjenjem da tamo, kao na nekom groblju ideologija, ostave svoje poslednje tragove. Zato se pokazuje osnovanom bojazan da će, bez obzira na to što će se za nekoliko narednih godina iz korena promeniti odnosi unutar EU, kao i odnosi i uloge EU, SAD i Rusije na ovom prostoru koji je izložen drastičnim transformacijama, naši politički akteri i za deset godina pričati iste priče, pozivati na granice Karlobag–Karlovac–Virovitica i obračunavati se sa “Miloševićevim nasleđem i politikom devedesetih”. Zdrava pamet postavlja pitanje: da li će se na Miloševića (ili nekog drugog na koga se fiksacija transponuje) i 2017. godine moći prebacivati odgovornost da je kriv za sve što nas je snašlo?

Srpski višestranački Underground

Domaća politička scena, sa svoja dva bočna ekstrema, zapravo funkcioniše po principu spojenih sudova i nalikuje na poznatu metaforu iz Kusturičinog filma Podzemlje u kojoj jedan vešti manipulator drži svoje saborce ispod zemlje servirajući im decenijama priču o tome kako Drugi svetski rat još traje ne bi li se okoristio o njihovo teško psihofizičko stanje i izolovanost od sveta, sa tom razlikom što su u našoj političkoj stvarnosti i manipulatori sami izmanipulisani sopstvenim psihološkim mehanizmima pomešanim sa ideološkom ostrašćenošću.

Sa jedne strane je SRS, koji svojom rigidnom politikom ne samo da svoje glasače drži u mentalnim okovima devedesetih koje im je namenio “otac na službenom putu u Ševeningenu”, već oni time daju i potpuni alibi tuđim strahovima, i onima unutar domaće, a pogotovo onima u međunarodnoj javnosti i politici, čime bude iracionalne strahove o “ponavljanju istorije” i navode protivnike na prenagljene, paranoične i nimalo demokratske reakcije, koje se pravdaju frazeologijom da “za neprijatelje demokratije nema demokratije”. Pored toga, svojim retrogradnim “testamentalnim izvršenjima”, radikali – svesni toga ili ne – u “patriotski” plićak preusmeravaju ogromne količine socijalnog nezadovoljstva većine svog biračkog tela (a 2/3 njihovih glasača su gubitnici tranzicije, prvenstveno zainteresovani za socijalno-ekonomsku sferu), dok njihova demagoška socijalna retorika samo služi kao dimna zavesa da se, grmeći protiv korupcije i društvenih nepravdi, zapravo beži od odgovornosti koju nosi vršenje vlasti. Istinitost ovih tvrdnji pokazuje vladavina radikala u mnogim opštinama u Srbiji u kojima ne da nisu preduzeli gotovo ništa od onoga čega se plaše njihovi protivnici, nego nisu preduzeli ni elementarne korake da se pobrinu za bazične ekonomske interese svojih glasača. Naprotiv, oni su se s lakoćom prilagodili koruptivnim mehanizmima srpske tranzicije, doduše na lokalnom nivou.

Na drugom ekstremu stvari su još evidentnije, a sasvim moguće i pogubnije, jer je njihov uticaj izraženiji spram društvenih elita ideološki upodobljenim da kroz “građansku žvaku” progutaju kukavičje jaje LDP-a. Ova politička opcija ne samo da je glavni motor produžetka retrogradnog psihološkog mehanizma zadržavanja u paradigmi devedesetih, već se svojim, navodno “principijelnim” delovanjem, svojski trudi da fiksacijama iz ovog perioda produži vek što je moguće duže. Stvar je još gora jer se skupina živopisnih likova okupljena oko ove političke opcije (mahom krajnje istrošenih političara poput Batića, Čanka, Mićićke i dr.) reklamira kao nosilac mladalačkog poleta i budućnosti, uz vešto marketinško korišćenje “progresivističkih” fraza i predstavljanjem sebe kao nekakve pseudorevolucionarne organizacije. Ovde čak nije neophodno proniknuti odakle vuku konci spoljnih uticaja i finansiranja ovog “postmodernog simulakruma revolucionarnog patosa”. Nije potrebno razmisliti da li bi pripadnici ove opcije, koji su se ionako pozamašno zaprljali u prvim “herojskim” godinama tranzicije (“Ruke su mi prljave, ali mi je savest čista” – Č. Jovanović), išta ozbiljnije preduzeli spram tajkunizacije, a u pravcu demokratizacije i modernizacije našeg društva. Dovoljno je samo na pet minuta prenebregnuti njihovu “optimističku, pozitivnu”, a u stvari izlizanu frazeologiju političke korektnosti, pogledati simptomatični izgled njenih glasogovornika i videti količinu stereotipa i mržnje iz prošlih vremena koju sipaju, pa uočiti kakva je to “svetla budućnost” koju pripadnici ove koalicije nude.

Srž problema, ipak, nisu ove dve političke opcije na ekstremima našeg političkog spektra, već to što su se oni nametnuli kao osnovni vrednosni reperi prema kojima se pozicioniraju sve druge relativno ozbiljne političke stranke. Svi ostali politički akteri samim tim imaju ne samo podređeni psihološki odnos prema dva opoziciona ekstrema, već ih ovakva polarizacija takođe posredno čini “taocima devedesetih”.

Reč je o o kompleksima – i ličnim i stranačkim. Tek kada to imamo u vidu, može postati jasno zašto npr. DS, koja je ušla u vladu u kojoj potpuno dominira i formira politiku u većini ključnih resora, ima potrebu da se (što je u stvari potpuno besmisleno da nema “fiksacije devedesetih”) pravda pred LDP-ovskim “pravovernicima borbe protiv Miloševićevog nasleđa” zbog ulaska u koaliciju sa “ozloglašenim Koštunicom”, a zašto se, sa druge strane, DSS i njegovi glasači nalaze u položaju čak dvostrukog kompleksa – nacionalnog, spram SRS-a (i stalne potrebe da se pravdaju da su oni, ipak, nekakvi patrioti, samo “umereniji”), i demokratskog, prema DS-u (u odnosu na koje neprestano imaju kompleks niže vrednosti zbog svog narodnjačkog, a nikada dovoljno građanskog imidža, koga ovi drugi sumnjiče za leglo primitivizma).

Dokle je ovakvo stanje moguće

Ovakva situacija psihološke zarobljenosti u opisanim emotivnim stanjima i njima sledstvenim paradigmama prošlosti može da se prekine na dva načina – raskidom samih aktera srpske politike sa psihološkim nasleđem “slobocentričnog” pogleda na svet (što predstavlja dug i nimalo jednostavan proces) i njihovom evolucijom sabraznijom savremenim potrebama, ili – što predstavlja drugi način – protokom dužeg vremena i dolaskom novih generacija srpskih glasača koji će na kraju definitivno prezreti postojeće političke aktere i glasati za neke nove opcije neopterećene ovim paradigmama. Predznak ovakvog ponašanja glasača pokazuje kratkotrajni uspon Bogoljuba Karića zabeležen na predsedničkim izborima 2004. godine. Ne treba posebno napominjati da je ovaj drugi način izvesniji, ali da podrazumeva još dugi period izgubljenog vremena, što je luksuz koji ovdašnje društvo ne bi smelo sebi da dozvoli.

Ako se posmatraju generacije koje sada stasavaju a nisu se formirale burnih devedesetih i nemaju skoro nikakav vrednosni sud o tim događajima jer ne pamte ratove, građanske proteste, hiperinflaciju ili pokradene izbore, videćemo da su one, generalno gledajući, uglavnom ne samo imune na retoriku onih opcija koje zapravo održavaju srpsku političku scenu u stanju iz devedesetih, već da za ovdašnje političke aktere ne mare nimalo. Nasuprot njima, opozicione generacije stasale u devedesetim svojim “građanističkim fundamentalizmom” ili “vatrenim nacionalizmom” sve više podsećaju na starije generacije koje nikako nisu mogle da se ratosiljaju nasleđa socijalističkog samoupravljanja, te su predstavljale predmet podsmeha i prezira svojih potomaka zbog svoje “retrogradne” zatucanosti koja nije korespondirala sa savremenim trenutkom.

Sva je prilika da ovdašnji politički akteri takođe nisu u stanju da prevaziđu svoja ograničenja i da će tek smena generacija na srpskoj političkoj sceni, koja se neumitno približava sa odlaskom gotovo svih stranačkih prvaka s početka devedesetih iz srpske politike, stvari isterati na čistac. Sada je već sasvim izvesno da ni DS, ni DSS nisu u stanju da naprave ozbiljniji otklon od podređenog psihološkog položaja u koji ih stavljaju ovdašnji opozicioni politički ekstremi kao nosioci “produžetka politike devedesetih svim sredstvima”. Pa ipak, sa podmlađivanjem kadrova i vođenjem dugoročne politike koja bi bila u stanju da premosti ovdašnju patološku suprotstavljenost “građanskog” i “nacionalnog”, a sve u skladu s odgovorima na političke izazove koje nosi buduće vreme, pozitivna evolucija još nije isključena, premda joj okoštale partijske strukture i liderski unutarstranački despotizmi predstavljaju veliku prepreku.

Kada je reč o preobražaju sadašnje opozicije u normalne, savremene stranke, stanje je gotovo beznadežno – dok za SRS jedina šansa da se pretvore u savremenu desnu konzervativnu stranku leži u bekstvu od “kulta ličnosti” njihovog predsednika koji ih pritiska, LDP predstavlja “slobocentričnu” stranku (sa negativnim predznakom prema njemu) u punom smislu te reči, koja je ceo svoj identitet izgradila na “principijelnom” suočavanju sa prošlošću, koja u svojoj mitskoj matrici služi upravo tome da se ne pozabavimo sadašnjošću i budućnošću jer time treba da se pozabavi neko drugi – korporativni kapital i njegovi imperijalni namesnici. Najveću šansu za transformaciju i političko delovanje s obzirom na goruća socijalna i ekonomska pitanja mogla bi da ima SPS da je ne oličavaju i njom ne rukovode krajnje kompromitovane ličnosti, spremne na svaku vrstu najprizemnijih dilova, a bez i malo istinskog socijalnog patosa, tj. postojanja iskrenosti u zalaganju za ideje društvene pravde.

Budućnost koja dolazi mogla bi, dakle, da bude bolja i prava. Ona bi se, po svoj prilici, u narednih deset godina mogla stvoriti promenama unutar postojećih stranaka i njihovim posledičnim prekomponovanjem u tri osnovne, dominantne političke grupacije – konzervativno-nacionalnu (“pročišćeni” SRS i “tvrđi” deo DSS-a), građansku, ali i ne anacionalnu (DS i njeni politički izdanci koji će se u nju na ovaj ili onaj način, reintegrisati, kao i “mekši” deo DSS-a) i treću, levo-socijalnu koja tek treba da izraste na ruševinama “potrošene” socijalističke priče i privuče deo “levih radikala”, spajajući iskustva postmoderne levice sa ovdašnjim nacionalnim specifičnostima. Nažalost, promene u smeru ovakvih kretanja – ma koliko na duži rok bile neminovne – još se ne naziru i na njih će se još dosta dugo morati čekati.

Fusnote:

1. Vidi npr. Empirical Evaluation of Political Ideology as Motivated Social Cognition , Ty Amass, 2004.

2. Više o tome kod Abramowitz, A., Social Identity, Ideology, and Party Identification in the American Electorate , American National Election Studies and the 2000, Voter News Service, 2004.

3. S lična situacija je i u SAD kao znatno klasno isprofilisanijem društvu. Videti istraživanja Robert B. Smitha, Untangling Political Ideology and Party Identification in the United States , Quality and Quantity , vol 33, no. 1, 1999.

4. Ovo je vizionarski primetio N. Berđajev u svom delu Izvor i smisao ruskog komunizma (Savremenik, Beograd 1989) posmatrajući pored toga uticaj ruskog mesijanizma na formiranje revolucionarnog resentimana u poslednjim decenijama carske Rusije.

5. O perspektivama revolucionarnog pogleda na svet u savremenim okolnostima i njihovim teorijskim objašnjenjima više u Jack Goldstone, “Towards a Fourth Generation of Revolutionary Theory”, Annual Review of Political Science 4, 2001, str. 139–187.

6. Istorijski redukcionizam i njegove glavne oblike od novijih autora temeljno je obradio Tom Rokmor u tekstu K nowledge, hermeneutics, and history, Man and World , Volume 25, Number 1, January 1992 .