Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Sudbina dejtonske BiH i Republika Srpska

   

 

Slobodan Durmanović

Doprinos međunarodnih činovnika političkoj konfuziji u BiH

Nakon predaha dugog više od godinu dana, međunarodni činov- nici u BiH rešili su da ponovo pokrenu „reformu Ustava BiH“, s obzirom da do sada nije primećen ni milimetar približavanja među vodećim srpskim, bošnjačkim i hrvatskim političarima o tome kako i u kojoj meri izvesti ustavne promene. Međunarodni činovnici obrazlažu da ovu priču pokreću s mrtve tačke baš zato što domaći političari ne mogu da postignu konsenzus o meri u kojoj bi postojeći „dejtonski“ Ustav BiH bio „obogaćen“ novim amandmanima. No, sa evidentnom nesaglasnošću između političkih Srba, Bošnjaka i Hrvata stranci vešto manipulišu: terajući ih da se barem u nečemu slože, stranci, izgleda, namerno previđaju bitne detalje u stavovima koje zastupaju domaći političari i metodima kojima se služe. Tako, u nameri da stvore kakvu-takvu situaciju za izvodljive promene, stranci, zapravo, zaobilaze političku stvarnost onakvu kakva je zaista.

Naopaka računica

Nije to ništa novo, ali zbog iste postavke ovog problema, međunarodnim činovnicima se obio o glavu i projekat ustavnih promena iz aprila prošle godine, tzv. „aprilski paket“. Kao što su tada izgarali da taj „paket“ unesu u BiH, gurajući ga na mišiće, da bi im na kraju ispao iz ruku - tako su opet svojski zapeli, mada nije jasno kakav sada „paket“ žele da izbace narodnim predstavnicima u Parlamentu BiH. Sami su, zapravo, ponajviše doprineli konfuziji. Kada, na primer, tvrde kako je najbolje da najpre bude usvojen „aprilski paket“ ustavnih promena - a to najčešće govore - stranci izbegavaju da eksplicitno naglase da je za dosadašnje neusvajanje tog „paketa“ odgovorna Stranka za BiH Harisa Silajdžića, a sa njim i disidenti iz HDZ-a BiH, sada organizovani u partiju pod nazivom HDZ 1990. Uostalom, oni i danas odbijaju da prihvate „paket“.

Podsećanja radi, ustavne promene iz tog „paketa“ prihvatili su i svojim rukama i sami pokušali da uguraju među stanovništvo BiH sve ostale najuticajnije političke partije među Srbima, Bošnjacima i Hrvatima (videti opširnije tekst S. Durmanovića pod naslovom „Zašto je propala „reforma“ Ustava BiH?“ na www.nspm.org.yu). No, sem tapšanja po ramenu, do danas od stranaca za to nisu dobili gotovo ništa više u odnosu na Silajdžića i ostale „opstrukcioniste“. Šta više, može se primetiti da međunarodni činovnici gaje nemalo razumevanja za izuzetno tvrdu Silajdžićevu poziciju. E, sad, da li oni nemaju hrabrosti da Silajdžiću saspu u lice da, recimo, sprečava kakav- takav konsenzus, kad već neće da mu priprete sankcijama - pod izgovorom koji su ranije upotrebljavali prilikom kažnjavanja srpskih zvaničnika - ili je, pak, po sredi nešto drugo, pitanje je na koje siguran odgovor znaju strani činovnici.

No, izvesno je da „kooperativni“ Srbi, Bošnjaci i Hrvati iz ovakvog držanja stranaca prema Silajdžiću i njegovim drugovima mogu najpre da zaključe da je najisplativije biti sasvim nepopustljiv: stranci ti ne prete nikakvim sankcijama, a niko među sunarodnicima te ne smatra „izdajnikom“. „Kooperativni“ Srbi i Hrvati, pak, ne mogu računati na takvu lagodnost: njihovi politički predstavnici bivaju oštro ukoreni ili upozoreni od stranaca i za manje tvrde stavove od Silajdžića.

Kako to izgleda? Kada Silajdžić ne pokazuje nijedan znak odustajanja od zahteva za momentalno ukidanje entitetskog glasanja u Parlamentu BiH - mehanizam koji onemogućava potpuno zaobilaženje stavova RS - niko od stranaca ne kaže jasno i glasno Silajdžiću barem to da takvim zahtevom onemogućava svaki dalji dogovor sa Srbima. Poređenja radi, iz SDA i SDP BiH se slažu sa Silajdžićem da je entitetsko glasanje „višak“, ali su od tog zahteva privremeno odustali zarad konsenzusa sa većinom Srba i Hrvata o „aprilskom paketu“. Oni znaju da time postižu dva cilja: „aprilskim paketom“ jačaju se centralne instutucije BiH, a nakon toga bi Srbi možda pristali da razgovaraju o „redukciji“ entitetskog glasanja.

Ta računica je sasvim tačna. Politički Srbi podvlače da zarad „funkcional- nosti BiH“ pristaju, praktično, na gubitak dela entitetskih nadležnosti što je de facto predviđeno „aprilskim paketom“. Srbi, zapravo, pristaju da izgube kasnije još ponešto, ali odbijaju da izgube sve to odjednom i ne mogu da zamisle da ostanu bez Republike Srpske kao kakve-takve federalne jedinice u BiH. Što, dakako, nije izvesno. Zato i reaguju burno i oštro kada se „aprilskom paketu“ pridoda još i Silajdžićev zahtev za ukidanje entitetskog glasanja, a posebno su ljuti kada primete da međunarodni činovnici imaju za to razumevanja. Srbi taj zahtev shvataju u osnovi kao prvu stepenicu ka drastičnom sužavanju autonomije, što vodi ka potpunom ukidanju Republike Srpske. Većini međunarodnih činovnika ovakvo srpsko shvatanje, međutim, malo šta znači. Šta više, deo njih i dalje uverava Srbe da neće ostati bez RS ako se odreknu entitetskog veta. Tako, dakle, stranci samo pojačavaju konfuziju među Srbima: ubeđuju ih u nešto u šta i sami malo veruju, a time, praktično, pušu u politička jedra Harisa Silajdžića i potcenjuju spremnost Srba na konstruktivost u pogledu izgradnje „funkcionalne“ BiH. Sem što u jednu ravan postavljaju „kooperativnost“ Srba sa maksimalističkim zahtevima Harisa Silajdžića i njegovih sledbenika, strani činovnici (ne)svesno utiču i na radikalizaciju prilika među samim Bošnjacima: umesto da Silajdžićevu partiju upućuju na približavanje konstruktivnijem stavu jače partije, SDA, stranci svojim delovanjem izazivaju obrnut proces, odnosno nagone SDA ka Silajdžićevom radikalizmu.

Dakle, i Srbi i većina u SDA i u SDP-u BiH, kao i većina Hrvata, može slobodno da pomisli da stranci, zapravo, favorizuju Silajdžića i njegove političke metode koje se mogu sažeti u „princip“ koji, u nešto slobodnijem

tumačenju, može da glasi „odbijam sve što se ne podudara sa mojim stavom“!?

Krah i pouke „vašingtonske inicijative“

Problem se, dakle, uvećava kada i uticajni stranci dopuste da se sa takvom logikom može učestvovati u pregovaračkom procesu. To se dogodilo i nedavno u Vašingtonu, kada je nekome od američkih činovnika - da li iz administracije ili iz američke ambasade u Sarajevu, to još niko nije načisto - palo na pamet da iskoriste istovremene posete Milorada Dodika i Harisa Silajdžića kako bi ih zajedno sastavili na sastancima kod Danijela Frida i Nikolasa Bernsa. Odmah nakon tih sastanaka Stejt dipartment je ispoljio „razočarenje zbog nemogućnosti dogovora Dodika i Silajdžića“, a da niko u Vašingtonu nije pomenuo nijedan razlog za takvo osećanje. Šta nam to govori? Ako su Frid i Berns zaista mislili da će, onako usput na dva sastanka, uspeti da nagovore dvojicu vođa da prebrode razlike u konceptima koji se u osnovi međusobno isključuju - onda nam to govori ili da su dvojica „iskusnih“ američkih diplomata poprilično neupućeni s kim i s čim imaju posla, ili, pak, da su želeli samo da zadovolje formu u susretima sa Dodikom i Silajdžićem, ne ulazeći u suštinu problema.

Ipak, dve su se zanimljive stvari čule sa tih sastanaka. Milorad Dodik je po prvi put izjavio da je spreman na „redukciju“ entitetskog glasanja, odnosno na blažu redukcionističku varijantu. Dodik je, zapravo, predložio da poslanički cenzus za entitetski veto prilikom izglasavanja zakona u Parlamentu BiH bude snižen sa postojeće jedne trećine na jednu četvrtinu poslanika koji se biraju u RS. Bio je ovo još jedan novi Dodikov politički izlet, koji, dakako, njegovi sledbenici i obožavaoci smatraju dobrim taktičkim potezom, dok ga Dodikovi politički protivnici ni u RS ni u Federaciji BiH gotovo nisu ni primetili. No, teško da će Dodikovu ponudu, prvu dosadašnju srpsku ponudu za kakav-takav ustupak kada je reč o mehanizmu entitetskog glasanja, iko zaboraviti kada jednom - a sva je prilika da do tada neće proteći puno vremena - međunarodni činovnici ozbiljno „zalegnu“ za razgovore o opstanku entitetskog glasanja. Razmatranje tog pitanja - ko se toga seća još - ne tako davno „preporučila“ je i Venecijanska komisija u svom mišljenju o potrebi ustavnih promena u BiH. No, teško je objasniti kakva je to nužda naterala Dodika da sam „otvori“ prvu ponudu u pravcu Silajdžićevih zahteva i to baš u Vašingtonu, gde Frid i Berns niti su pretili štapom, niti su nudili šargarepu.

Ako je Dodik želeo da pokaže da ima znatno konstruktuvniji pristup u rešavanju problema u BiH od Silajdžića - teško da je ikoga u to ubedio: oni koji nisu politički slepi to su i do sada mogli da vide, dok zaslepljenima to nije pomoglo da otvore oči za bosanskohercegovačku realnost.

To se najjasnije moglo primetiti kada se pomenulo čak i otvaranje „problema“ imena Republike Srpske. U ponudama za „rešenje“ ovog „problema“ Dodik nije improvizovao, ali jesu američki domaćini i Silajdžić, pojavljujući se u ulozi nepozvanih kumova. No, njihovo pokrštavanje RS u „Republika Srba, Hrvata i Bošnjaka“ izazvalo je uglavnom nevericu i sprdnju Srba u RS. Da posla za kumove neće biti sve dok se ne naprave nešto veće promene Ustava BiH, davno je još primetio i vođa SDA Sulejman Tihić, kada je sam odustao od svoje inicijative za ispitivanje ustavnosti naziva RS pred Ustavnim sudom BiH, priznajući da je ime RS u skladu sa postojećim Ustavom BiH.

Tihić je, dakako, shvatio da najpre mora da poradi na ustavnim promenama da bi došao u situaciju da postavi pitanje imena „manjeg bh. entiteta“, kako to u Sarajevu vole da kažu. Za razliku od Silajdžića, Tihić i vođa SDP BiH Zlatko Lagumdžija se služe taktikom „korak po korak“ koja je, do sada, Bošnjacima i dala najviše rezultata. Obojica se trude da ne podlegnu Silajdžićevom radikalizmu, obazrivo prateći Silajdžićeve zahteve i trudeći se, istovremeno, da ga diskredituju u onim situacijama kada stranci smognu snage da stidljivo ukažu na nemogućnost brzog ostvarenja tih zahteva. Tihić i Lagumdžija pokušavaju, zapravo, da pokažu biračima da se oni zalažu za isto to što i Silajdžić, s tim da se predstavljaju mudrijima od Silajdžića u realizaciji dugoročnog svebošnjačkog cilja.

S druge strane, Srbi su sve uvereniji da im Silajdžićevi nastupi više pomažu, nego što odmažu. Čak i ozbijni političari razmišljaju da dok god Silajdžić ide đonom prema RS, Republika Srpska ne treba da brine za svoju budućnost. Nešto slično nedavno je javno prozborio Dodikov koalicioni partner Mladen Ivanić. Politički Srbi misle da sa Silajdžićem ponekad mogu i da se zaigraju, kao Dodik, pa da izlete sa ponekim predlogom koji inače ne bi ni pomislili da prevale preko usana, sve znajući da Silajdžić ne prihavata ništa sem onoga što sam smisli. Sem što je neozbiljna, od takve političke računice nema ni mnogo koristi, sve dok međunarodni činovnici ne shvate da najveći problem u BiH imaju sa Harisom Silajdžićem, a ne sa Miloradom Dodikom, Mladenom Ivanićem, Sulejmanom Tihićem, Zlatkom Lagumdžijom i drugima. Ovi ostali misle da imaju probleme između sebe, uveravajući i sebe i druge da ih mogu lakše rešiti bez Harisa Silajdžića.

No, i to je varka. Svi oni se, zahvaljajući uticaju međunarodnih činovnika, nezaustavljivo kreću prema tački na kojoj će se na pitanje „da li želite BiH sa Republikom Srpskom ili bez nje“ morati odgovoriti jedino sa „da“ ili „ne“. Politički Srbi tada će konačno morati zauzeti i jasan i jedinstven stav o tome kakvu i koliku Republiku Srpsku žele i mogu da odbrane.

 

 

 
 
Copyright by NSPM