Zoran Ćirjaković

Ovdašnje vatrene evroljupce i romantične rusofile vezuje činjenica da i jedni i drugi slabo poznaju svet van svojih dveju izmišljenih “majki”. Srbija možda već ima i plan A i plan B, i staru briselsku i novu moskovsku opciju. Ali, državi nedostaje plan C koji će, ako se ispostavi da su obe “majke” samo nemarne ili zle maćehe, postati ne samo naša srednjoročna, već i dugoročna izvesnost

Evropskoj uniji se mnogo žuri. Slovenci, koji će vladati Unijom narednih meseci, poručuju nam da briselsko udruženje neće sačekati ni da izblede posteri iz predizborne kampanje da bi poslalo “policijsku i pravosudnu misiju” koja predstavlja prvi korak ka priznavanju nezavisnosti Kosova. Iz Qubljane su u Beograd stigli i umirujući signali. Maja Kocijančič, uviđavna slovenačka funkcionerka, polovinom januara je poručila da se ništa neće desiti pre februara kako se EU “ne bi mešala u trenutnu situaciju u Srbiji”.
Gospođa Kocijančič i drugi zvaničnici bogate Unije, koja sebe voli da poistovećuje sa Evropom, već mesecima nam uverljivo demonstriraju da u stvarnosti veruju u kolektivni krivicu Srba i serijski vređaju inteligenciju građana Srbije. Oni čak podrivaju i poziciju predsedničkog kandidata kome bi to trenutno nemešanje valjda trebalo da pomogne. Teško je pobrojati sve najave nestrpljivih evropskih zvaničnika da će EU sačekati samo par nedelja kako bi posle izbora smanjila i destabilizovala zemlju koja je konačno postala stabilna i demokratska. Iza ovakve brbljivosti i arogancije krije se ili potpuna uverenost u neoborive temelje demokratske i proevropske orijentacije Srbije ili verovanje da ovde glasaju ljudi sa mentalnim karakteristikama kokošaka.

Ove nedelje, više od sedam godina po obaranju Miloševićevog režima, Karel Švarcenberg, češki ministar spoljnih poslova, davanje nezavisnosti Kosovu nazvao je poštovanjem realnosti koje je posledica Miloševićeve politike koja je “dovela do raspada bivše Jugoslavije”. Današnje Kosovo nudi brojne realnosti koje vredi poštovati – neke bi najadekvatnije mogli opisati koristeći diskurs aparthejda ili geta.

Ali, Srbija izgleda nema sreće sa zapadnim prepoznavanjem i “poštovanjem realnosti”. Sa ovom kategorijom smo se susreli i kada je Milošević svojevremeno u Vašingtonu od „balkanskog kasapina” preimenovan u garant mira i stabilnosti u regionu. Olako ispoštovane realnosti i izgovorene izjave su pre Rambujea bile oružja kojima je Zapad usporavao demokratizaciju Srbije. Medlin Olbrajt je kao ministarka spoljnih polova jedine supersile volela da baš pred izbore Miloševićevu televiziju, koja je tada verglala o “izdajnicima” i “stranim plaćenicima”, časti izjavama o milionskoj dolarskoj pomoći demokratskim snagama u Srbiji. Način na koji njeni američki i zapadnoevropski “naslednici” u predvečerje predsedničkih izbora govore o odvajanju Kosova i preduslovima koje Srbija mora da ispuni da bi se malkice pomakla ka članstvu u Uniji dovode u sumnju prave motive njihove kontraproduktivne retorike.

Ako kandidat kome bi ovakvo “nemešanje” trebalo da pomogne pobedi na izborima, to će se desiti uprkos a ne zbog uvredljivo arogantnog mešanja navodnim nemešanjem. Iako on jedini uverljivo demonstrira i želju i sposobnost da Srbiju uvede u EU bez obzira na kartografsko mešanja bez presedana, koje najavljuju slovenačka funkcionerka i njene kolege, ovog kandidata napadaju i domaće organizacije i partije koje dobijaju najveću zapadnu pomoć. One govore jezikom dekontaminacije i denacifikacije i dodatno usporavaju demokratizaciju i evropski put Srbije.

Ovi cinični, hipertrofirani rasisti, čiji se svet vrti oko skupih briselskih restorana i konferencija u udobnim hotelima, govore nam da na horizontu iza idealizovane ujedinjene Evrope nema ničega. Oni veruje u samo jednu, zapadnu civilizaciju i gadi im se sve ono što joj ne pripada, svaki recept ili vrednost koji nisu u njoj ukorenjeni i testirani. Svašta je pobrkano i smućkano u bauk gladnog i siromašnog “neevropskog” zla kojim nas plaše i koje nas navodno neizbežno čeka ako se Srbija nekako ne ugura u klub samoživih Evropljana.

Na sećanja građana Srbije na oskudicu i sankcije iz Miloševićevih godina igra i Danijel Frid, pomoćnik američke državne sekretarke Kondolize Rajs, kada kaže da Srbija sada bira “između Evrope i izolacije”. Put koji vodi u Evropsku uniju je bez sumnje najbolji i najlakši za Srbiju, ali njegova alternativa nisu izolacija i samoizolacija. Srbija i njeni lideri možda mogu da biraju između nesumnjivih prednosti koje bi jednog dana donelo moguće članstvo u EU i težeg ekonomskog puta kojim bi godinama išli čak i ako vlada prihvati nezavisnost Kosova. Ukoliko Srbija i posle zapadnog priznavanja nezavisnosti južne pokrajine ostane na demokratskom kursu, onda ono što nekome može zaličiti na izolaciju neće predstavljati reprizu ružnih devedesetih. Privid izolacije Srbije bi nastao kao posledica zatvorenosti tržišta “tvrđave Evropa”, kako zapadni mediji često nazivaju Uniju koja dozirano i škrto otvara kapije za ulazak robe i ljudi. Ovo je za Srbiju potencijalno opasno uglavnom zato što nije pravovremeno stvarala alternative i otvorala se prema Rusiji i brojnim dinamičnim i lukrativnim neevropskim tržištima.

Američki zvaničnik koji izmišlja opasnost od izolacije demokratske Srbije nesumnjivo zna da čak i ovdašnji političari, koji bi da Beograd sada brzo približe Moskvi, nisu na vreme izveli stratešku računicu koja bi obezbedila maksimiziranje dugoročnih nacionalnih i razvojnih interesa. Nasuprot Fridovog strašila izolacije, u značajnom delu srpskog javnog mnjenja pojavila su se nerealna očekivanja od približavanja Rusiji. Sve je popularnija iluzija po kojoj Srbija, država koja će uskoro na geografskim kartama širom sveta postati malo veća od osmanlijskog Smederevskog sandžaka, može ekspresno da bude pretvorena u svojevrsnu privilegovanu “rusku guberniju”. Čini se da ova i slične vizije nisu zasnovane na poznavanju stvarnih interesa Kremlja na Balkanu.

Ako se alijansa sa Rusijom Srbiji isplati i značajnije kompenzuje moguće zatvaranje kapija EU, to će prvenstveno biti posledica toga da je stub obnovljene moći Moskve danas postao mnogo stabilniji nego što je bio pre samo godinu dana. Činjenica da bure nafte danas košta skoro sto dolara – i da nema indikacija da će u bliskoj budućnosti značajnije pojeftiniti – za kalibrisanje srpskih nezapadnoevropskih očekivanja je mnogo važnije od svih priča o panslovenskom bratstvu i “majci Rusiji”.

Ovdašnje vatrene evroljupce i romantične rusofile vezuje činjenica da i jedni i drugi slabo poznaju svet van svojih dveju izmišljenih “majki”. Srbija možda već ima i plan A i plan B, i staru briselsku i novu moskovsku opciju. Ali, državi nedostaje plan C koji će možda, ako se ispostavi da su obe “majke” samo nemarne ili zle maćehe, postati ne samo naša srednjoročna, već i dugoročna izvesnost. Privatizacija, sve brža prodaja ostataka “porodičnog srebra”, samo odlaže i poskupljuje suočavanje sa korisnošću trasiranja jednog kreativnog i kompleksnog, ali potencijalno izuzetno profitabilnog i, možda, ako vrata EU ne budu otvorena, preko potrebnog trećeg puta. To ne bi predstavljalo potragu za nekom novom utopijom, nalik skupom i besmislenom kardeljevskom samoupravnom zavaravanju, već odgovoran napor da se analizom obilja tranzicionih iskustava iz svih delova sveta nađu najbolja rešenja za obezbeđivanje ekonomskog prosperiteta i stabilnosti države kojoj snažni politički ili emotivni, unutrašnji ili spoljni razlozi mogu zaprečiti najbolji razvojni put.

Problem Srbije je i to što su na jednoj strani oni koji ne umeju da zamisle demokratsku i razvijenu Srbiju “van Evrope”, iako naše članstvo u EU možda više zavisi od samovolje Brisela, Pariza ili Londona nego od kooperativnosti Beograda. Za ovaj segment političko-ekonomske elite “Evropa nema alternativu”, ne zato što ona ne postoji, već zato što oni ne umeju da je prepoznaju i iskoriste. Ovi krugovi se podsmevaju ideji da se nešto može naučiti, pa čak i iskopirati, sa dalekih meridijana za koje sasvim ignorantski, uprkos činjenicama da već godinama beleže rekordne stope ekonomskog rasta, vezuju despotiju, bedu i nazadovanje.

Skupi kursevi i treninzi, koje su svojevremeno za neke od ovih eksperata, lidera i liderčića organizovale zapadne institucije, ostavili su i posledicu koja može postati opasna po Srbiju – čvrstu veru značajnog dela srpske elite da Srbija ne može razviti bogata i civilno društvo ako se ne priključi EU i ne iskopira njena rešenja i zakone. Ovo verovanje opstaje uprkos činjenici da EU ne šalje nedvosmislene signale da namerava da nastavi da se širi van granica Hrvatske, jedine katoličke zemlje u Evropi koja još nije ostvarila ambiciju da se priključi Uniji i koja ima ogromnu podršku Nemačke, jedne od najmoćnijih članica. Turska je još 1964. godine potpisala sporazum koji je sličan onome koji će Srbiji možda biti ponuđen između dva izborna kruga, ali još nije postala članica EU.

Na drugoj stani, u Srbiji su lideri koji su se sve moćnijoj Rusiji okrenuli na brzinu, više iz besa i razočarenja prema ciničnoj i nekritičkoj podršci koja EU daje Hašimu Tačiju i albanskim secesionističkim aspiracijama, nego zbog ubeđenja da će Vladimir Putin na Balkanu “ostati” i posle uspostavljanja kosovskog presedana. Pronalaženje novih “strateških partnera”, koje sada pominju neki političari, neće biti teško samo zbog malog globalnog značaja Srbije. Mnogo veći problem je činjenica da je Srbija tokom prethodnih sedam godina neodgovorno vodila jednosmernu politiku koja je podrazumevala da je članstvo u EU izvesnost i da predstavlja samo pitanje vremena. Čak je i samo pominjanje moguće neevropske perspektive Srbije bilo stigmatizovano kao odustajanje od “evropskog puta” i vraćanje u Miloševićevo vreme.

Oslanjanje na samo jednog važnog partnera je loše čak i kada on nije, kao što je slučaj sa EU, nesiguran u svoju budućnost i “apsorpcioni kapacitet” – briselski eufemizam za opravdavanje nesolidarnosti sa siromašnijim delom kontinenta. Evropocentrični amovi su od 2001. godine do danas sputavali srpsku spoljnu i ekonomsku politiku. Rizik koji tako usko kanalisana politika nosi sa sobom je ogroman koliko i nepotreban. Posledica je neodgovornosti i neopravdanog optimizma srpskih zvaničnika, naročito onih koji su vodili politiku podsticanja stranih investicija i ekonomskih odnosa sa inostranstvom. Ne treba zaboraviti ni ozbiljne promašaje kreatora naše spoljne politike koji nisu umeli da mrežu ambasada stave u službu srpske ekonomije i koji su odbijali da vide prepreke na evropskom putu Srbije.

Zato i današnje pozivanje na Rusiju i Kinu, njihovu veličinu i ekonomsku moć, zvuči mnogo lepše od moguće koristi koje ono može doneti van sale u kojoj zaseda Svet bezbednosti UN. Nalaženje pravih i pouzdanih partnera je težak i spor posao. Neretko ono zahteva oslanjanje na mnogo malih zemalja širom sveta, naročito u Africi oko koje se sada “tuku” Evropska unija i Kina. Ali, svako pominjanje saradnje sa jednom Nigerijom ili Tanzanijom bi ovde verovatno izazvalo erupciju besa i uvreda liberalne elite koja je toliko zaslepljena ujedinjenom Evropom i kulturasizmom da nije u stanju da sagleda ni dostignuća istočnih ekonomskih “tigrova” i džinova, a kamoli potencijale podsaharske Afrike.

Nažalost, nema magičnog štapića koji bi omogućio da relativno bezbolno zaobiđemo nepremostivu prepreku “evropskom putu” kojim godinama idemo zatvorenih očiju. U takvoj situaciji, koja nikada nije delovala verovatnije nego posle ponovljenih najava februarskog ili martovskog evropskog menjanja karte Srbije, brzi izlaz ne bi bio nađen čak i kada bi Srbija konačno posvetila dužnu pažnju Rusiji, Dalekom istoku i globalnom jugu koji je bogat sirovinama i lepim uspomenama na nesvrstavanje i Beograd , njegovu kolevku.

Pitanje nije samo koliko je Srbija zakasnila, već koliko bi bila velika cena naglog preusmeravanja. Tu je i opasnost da se u Vladimira Putina “zaljubljena” Srbija ponovo osloni samo na jednog partnera, odnosno da se jedan pravac samo zameni drugim, podjednako uskim putem. Dok god Srbija bude gledala samo na jednu stranu, bio to Istok ili Zapad, rizikuje da postane paralisana strašilom “izolacije” koje je tako drago visokom američkom diplomati.

Uz malo više “poštovanja realnosti” (tu lekciju domaći političari nisu uspeli da nauče od zapadnih kolega) i manje evropskih sanjarija, srpska vladajuća i ekspertska elita je mogla da obezbedi da najavljene kosovske lomove i poniženja bar dočekamo bez straha od dodatnog slabljenja Srbije, ozbiljnog usporavanja ekonomskog rasta ili reformi. Akcioni plan za Kosovo, šta god da sadrži, može imati smisla samo ako je praćen akcionim planom za srpsku ekonomiju. Ako treba potražiti dokaz važnosti ekonomske snage u odbrani nacionalnih interesa i ostvarivanju državnih planova, onda verovatno nema boljeg primera od Rusije.

Možemo da se nadamo da će srpska evropocentrična ideja nekako preživeti evropsko odsecanje Kosova, ili da, ako “evropski san” ne postane java, “car Putin” voli Srbiju onoliko iskreno koliko su mnogi Srbi tokom proteklih godinu dana zavoleli njega. Ali, Srbija ovde može i da bira. Izbor između Moskve i Brisela nije lak. Ne treba zaboraviti da tu možda i nema “majki” koju naziru podeljene Srbije, već samo dve samožive maćehe. Cena ovog izbora je ogromna i, koliko god da smo se tokom prethodnih dvadesetak godina umorili od istorije, verovatno istorijska. Biće loše ako ga Srbija bude pravila vrelih glava, u žurbi.