Nikola Vrzić

Veliko TV finale

Suđenje za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića konačno se primaklo svom kraju, završnim rečima koje su – sasvim očekivano – pokazale da je 12. mart 2003. godine moguće tumačiti na nekoliko potpuno različitih načina. Govori li i to nešto o kvalitetu ponuđenih dokaza

Kada se za govornicom sudnice br. 1 Specijalnog suda prošlog petka pojavio s vukom razjapljenih čeljusti na grudima, Milorad Ulemek Legija bio je svestan koliko će time isprovocirati i sudsko veće i ovdašnju javnost. Prethodno, okretao je leđa sudijama da bi bio izbačen iz sudnice, pa je odbijao da se u nju vrati, onda se predomislio i zamolio da ga vrate među optužene... Sve u svemu, ponašanje prvookrivljenog – zadugo mirno i staloženo, čak i kad je čuo da ga čeka 40 godina robije za ubistvo Ivana Stambolića – upadljivo se promenilo. Promenilo se kada je sudija Nata Mesarović odbila predlog odbrane da se izvrši rekonstrukcija zločina od 12. marta 2003. godine. Tada je Legija počeo da se nervira.

Sad, što je odbrana ta koja predlaže rekonstrukciju, a ne tužilac, i što prvookrivljeni veruje da bi u njegovu korist išao postupak koji po pravilu predstavlja izuzetno važan dokaz tužiočevih teza, jedno je u nizu spornih pitanja u analizi dosadašnjeg sudskog postupka. Postupka koji ima za cilj da presudi okrivljenima za učešće u atentatu, ali i cilj koji je još važniji od puke sudske istine – da otkrije sve okolnosti i razloge zbog kojih je srpski premijer izgubio život.
Proces se, dakle, posle tri i po godine razvlačenja konačno dotaljigao do kraja. Samo još da tročlano sudsko veće izvaga dokaze koje su ponudile jedna i druga strana postupka, tako da (prvostepena) presuda može da se očekuje pre letnje pauze. Možda već i tokom maja.

Ali, da li je sve moralo da traje ovoliko dugo? I zašto je trajalo toliko? Naizgled paradoksalna činjenica da se proces ubrzao kada je odlaskom sudije Marka Kljajevića prošlog septembra formalno počeo ispočetka, pruža uverljiv odgovor na oba pitanja. Nije, naime, proces veka ni izbliza morao da se rastegne i duboko u četvrtu godinu, a krivac za to je onaj ko je procesom rukovodio – raniji predsednik veća, Marko Kljajević.
Suđenje za ubistvo političara, pogotovo prvog demokratski nastrojenog premijera ove zemlje od Drugog svetskog rata, po prirodi stvari je prvorazredni politički događaj. Otezanje postupka – pravdano besmislenim izgovorom da je sudnica zauzeta – politizaciju je učinilo i znatno većom. Toliko da se pojavila i teza da se proces namerno odugovlači kako bi na njemu mogli da se skupljaju politički poeni. U svakom slučaju, sudnica br. 1 Specijalnog suda na momente zaista jeste postajala ogledalo stanja u koje je zapalo srpsko društvo.

Od političkog mitingovanja, umesto pravog svedočenja koje predsedavajući sudija nije prekidao (Čedomir Jovanović, Vladimir Popović), neprekidnog optuživanja vlasti da se mešaju u postupak a da pri tom nijedan dokaz mešanja nije ponuđen, do tvrdnji da je s Legijom napravljen nekakav dogovor u noći njegove predaje, koje nisu utihnule čak ni kada je on dobio 15 godina zatvora za Ibarsku magistralu i 40 za Stambolića...
Kolika se, tek, buka podigla kada je isticao mandat specijalnom tužiocu Jovanu Prijiću. Wegov odlazak sa te funkcije predstavljan je, maltene, kao smak sveta; njegovo smenjivanje kao atak na proces za ubistvo premijera. I, šta se dogodilo? Na Prijićevo mesto došao je Slobodan Radovanović, a Prijiću je ostavljeno da, kao Radovanovićev zamenik, potpuno odrešenih ruku postupak privede kraju. Iako se sam Jovan Prijić silno opirao da, uopšte, i uđe u sudnicu.

Izvansudski pritisci bili su i dolazak u sud onih tipova u majicama s JSO-vukovima, ali treba spomenuti i mladiće i devojke s bedževima LDP. Uz to, Rajko Danilović, jedan od zastupnika porodice Đinđić, postao je član Političkog saveta LDP-a, a i Srđa Popović, drugi zastupnik, vrlo je blizak ovoj opciji; njihovo je pravo, naravno, da se opredele kako hoće, ali problem nastaje kada kroz sud pokušaju da provuku LDP-ove političke stavove, u momentu kada je to za stranku politički oportuno – predložili su Vojislava Koštunicu i njegove saradnike za svedoke, ljude koji znaju nešto o ubistvu premijera, tek pošto ih je LDP u predizbornoj kampanji optužio da su saučesnici. Iako su imali cele tri godine da ih pozovu a nisu to učinili. Razume se, oštećene porodice imaju pravo da ovlaste da ih zastupa onaj koga one izaberu, ali i građani isto tako mogu o tome da imaju svoje mišljenje.

Ili, s druge strane, čuveno saopštenje Dejana Mihajlova, potonjeg genseka Vlade Srbije, u kome je optužio čelnike Demokratske stranke da znaju ko je ubio Đinđića, ali da neće to da kažu. Pa se posle pred sudom vadio na žar političke borbe...
Istrajno su se trudili da ne uznemiravaju sud, tek, oni koji zapravo imaju pravo da budu nešto zainteresovaniji od ostalih – Demokratska stranka, stranka pokojnog premijera. Ovo izuzimajući njenog nekadašnjeg potpredsednika Zorana Živkovića koji je, u ulozi predsednika vlade, vizionarski zaključio kako je “sve dokazano, i policijski, i pravno”, i to pre nego što je optužnica uopšte i bila napisana.

Posebna je priča način na koji je država (oni koji su njome upravljali) odabrala ljude koji će da rukovode postupkom. Počev od predsednika sudskog veća, izabranog iako je bio najneiskusniji među sudijama Okružnog suda u Beogradu, pa do tužilaca, em neiskusnih em opterećenih biografijom (Jovan Prijić i članstvo u JUL-u) i problemima druge vrste, no da ne zalazimo u lične detalje. Po kom kriterijumu su birani? Svi uključeni u njihov izbor, posredno ili neposredno, izbegavaju svaku priču na tu temu.
Elem, opterećen ovakvim vansudskim teretom, već dovoljno težak sam po sebi, proces za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića dospeo je u završnu fazu. Završna faza, u kojoj su tužilac, zastupnici oštećenih i branioci okrivljenih pretresli iznete dokaze, prenošena je (odloženo) na ovdašnjim televizijama, prvi put u istoriji srpskog pravosuđa i srpskih televizija.

Još jednom je potcrtana osnovna falinka istrage i na osnovu njenih rezultata napisane optužnice; inspiratori, nalogodavci, organizatori, sve to je strpano u jednu osobu, Milorada Ulemeka Legiju. Kako to jednom, u neformalnom razgovoru, reče tužilac Prijić: “Meni je Legija – kraj”. Mnogi, ipak, otvoreno sumnjaju u takvo objašnjenje, povodeći se za logikom: kojeg je to državnika ubila grupa lokalnih bandita, samo na svoju ruku? Ali i za onim što je svojevremeno rekao Dušan Mihajlović, bivši ministar policije – istina će se možda saznati za 30-40 godina. I još nešto – govoreći o onome što Rajko Danilović u završnoj reči naziva pozadinom zločina, Mihajlović je napisao: znam i ko je taj ko može da izda falsifikovan važeći pasoš. Ciljao je, razume se, na Hrvatsku.
Temelj Prijićeve optužnice čine svedočenja svedoka-saradnika i priznanje Zvezdana Jovanovića dato u pretkrivičnom postupku. U principu, važan deo dokaznog materijala tužioca trebalo bi da budu i materijalni dokazi i veštačenja formulisana na osnovu tih dokaza. Međutim, da u svoje dokaze i veštačenja ima poverenja u meri u kojoj ga očekuje od sudskog veća, tužilac Jovan Prijić sam bi predložio rekonstrukciju zločina od 12. marta. A on joj se usprotivio, obrazloživši da je nepotrebna.

Priznanje Zvezdana Jovanovića, iako kasnije osporeno, ostalo je snažan dokaz njegove krivice, na kome će se verovatno i zasnivati (očekivana) presuda protiv njega. Problem je, ipak, što ga nijedan od neposrednih očevidaca nije prepoznao, niti postoji materijalni dokaz koji bi ga “smestio” u kancelariju 55 u Admirala Geprata 14.
Što se pak svedoka-saradnika tiče, vredi podsetiti na ono što je NIN u nekoliko navrata objavljivao – objavili smo, naime, pismene dokaze da je iskaz Zorana Vukojevića Vuka u nekoliko navrata menjan u pogledu bitnih činjenica; uglavnom tamo gde se spominje ime Čedomira Jovanovića. A Vukojevićevim je iskazima rukovodio tužilac Jovan Prijić. Ko nam garantuje da i iskazi ostalih svedoka-saradnika nisu modifikovani? S kojim ciljem je to rađeno? Sigurno ne da bi se istina otkrila.

Zanemarena su svedočenja ranjenog telohranitelja Milana Veruovića i njegovih sedam kolega (svi, od prvog dana, govore da su na njih ispaljena tri a ne samo dva metka), zanemaren i materijalni dokaz postojanja tog trećeg metka, sadržan u prvom veštačenju instituta iz Vizbadena. Na sličan način, bez valjanog objašnjenja odbačena su i podudarna svedočenja još dva neposredna očevica, policajca Zorana Trajkovića i Saše Simića, vozača Gaše Kneževića. Obojica su poslednji trenutak pokojnog premijera videli sasvim suprotno od onoga što se tvrdi u optužnici.

Niko se nije potrudio da razjasni drastičnu nesrazmeru u veličini ulaznih rana kod premijera i njegovog telohranitelja (nemoguću ako su pogođeni mecima istog kalibra), niko da objasni misteriozne rupe od metka unutar zgrade vlade, zabeležene na fotografijama sa uviđaja a kasnije netragom nestale zajedno sa vratima i ragastovom u koji su se ostaci od metka zabili 12. marta 2003. godine. Istraga nije ispratila ni podudarna svedočenja bar tri čoveka koja su se zatekla u Gepratovoj, na osnovu čijih je svedočenja sastavljen foto-robot jednog od učesnika u atentatu – trag koji jednim svojim krakom vodi ka Hrvatskoj, a drugim ka jednoj od ovdašnjih službi bezbednosti, onoj u čijem je vlasništvu bio (takođe nestali) crni “volvo” karavan, kojim se ova osoba odvezla s mesta zločina...

Uz sve to, krv sa puške kojom je (tvrdi se) pucano na premijera izbrisana je a sama ta činjenica bila sakrivena; tragovi krvi ispred petog ulaza u zgradu vlade su se mimo svih zakona hemije ubuđali pa nisu mogli da budu analizirani, u cilju preciznijeg pozicioniranja Đinđića odnosno Veruovića... Ukratko, kompromitovan je skoro svaki materijalni dokaz do koga se došlo, iz razloga potpuno neshvatljivih svakome iole upućenom u materiju. Time je otvoren put odbrani onih koji su, nesumnjivo, učestvovali u atentatu, ali je istovremeno i otvoren prostor pretpostavkama da sve to nije urađeno slučajno ili iz neznanja.
Kako će se sudsko veće izbaviti iz ovolikog galimatijasa? Može se pretpostaviti da će – ne samo zbog velikog pritiska javnosti – okrivljene osuditi na maksimalne kazne. Sudeći po tome što je odbilo da sprovede rekonstrukciju zločina, da se naslutiti i da se neće previše obazirati na dokaze koji ne idu u prilog zvaničnoj verziji zločina. Predmet će, onda, dospeti i pred Vrhovni sud. Hoće li se on pokazati hrabrijim? Ili ćemo, stvarno, morati da se strpimo još 30-40 godina da bismo saznali istinu o 12. martu 2003. godine? Ako ona tada ikoga bude zanimala.