Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo NIN

   

 

Bogdan Tirnanić

Stvarno i moguće, nada i strepnja

Vlada koja je u minut do dvanaest ustoličena samo je formalno demokratska. Meseci koji su pred nama pokazaće da li ona može da funkcioniše kao stvarno demokratska vlada

Bio je to još jedan poslanički eksces: nakon što su se izvesno vreme preganjali oko toga čiji je član njen stric, a kakav je (stranački) aktivista njen deda, tzv. narodni predstavnici su podigli zadnjice iz skupštinskih skamija da nečim što je ličilo na (buran?) aplauz pozdrave pobednicu Evrosonga Mariju Šerifović, koja je u ovaj visoki dom stigla tobože na poziv svih poslaničkih grupa. Sirota devojka, inače potpuno apolitična, došla im je pod moranje na noge da na njenoj slavi kao na neonskoj sijalici ogreju staračke, reumatične kosti. To je besramna drskost.

Ali, ako je već tako, pitam se šta su poslanici trebali da učine. Nije mi nimalo teško da na to odgovorim: morali su da prekinu svoje nedeljno zasedanje, koje je bilo poslovično ogledalo našeg parlamentarnog zastranjivanja, i da se kolektivno upute na zborno mesto s druge strane ulice, gde je više od 70 000 građana, uglavnom onih koji će glasati tek na sledećim izborima, strpljivo čekalo da pozdravi Mariju Šerifović, onu koja je pokazala da i Srbin može biti pobednik. I još nešto: da su otišli tamo gde je trebalo da odu poslanicima ne bi bilo mesta na balkonu gradske kuće; morali bi da se nekako snađu u masi naroda. Izgleda da se gospođe i gospoda toga naročito plaše. Wihov strah je opravdan.

Ma, dobro, i to je prošlo na užas i sramotu televizijskih gledalaca. Neukus sa Marijinim privođenjem u skupštinski salon bio je samo šlag na sklepanoj torti parlamentarnog iživljavanja, koji je bio naročito intenzivan poslednjih dana: te izaberi Tomu Nikolića za spikera, te smenjuj Tomu Nikolića sa mesta spikera i tako to. O kej, navikli smo. Može da nas uteši jedino činjenica da je vlada konačno formirana, to jest da će biti konstituisana u danu kada ispisujem ove redove (utorak).

Jedan moj kolega, kolumnista u izvesnom tabloidu, čija su sabrana dela novijeg datuma, dakle neko ko je primoran da piše bez dlake na jeziku, na vest da je vlada najzad sklepana zaključio je kako je to poslednja demokratska vlada, a da vlast nakon sledećih izbora preuzimaju radikali. Međutim, pitanje je da li je nova vlada zbilja demokratska. Jer, vlada koja je skockana na kantar (dve kile meni, kilo tebi) teško da se sme dičiti čvrstim demokratskim predznakom. To ne znači da, ukoliko bude sreće, njeno delovanje neće biti na demokratskom kursu. Ostaje da se vidi.

S druge strane, što se tiče radikalske pretnje, situacija je nešto komplikovanija, mada se čini da je jasna kao vedar dan. Nema sumnje kako bi SRS, da je došlo do novih izbora, imala izglednu šansu da konačno ostvari skupštinsku većinu koja bi joj omogućila formiranje samostalne (radikalske) vlade. Jasno je da su aktivisti opravdano odsutnog Šešelja tipovali na takvu opciju. Vlada koja je, na osnovu neprincipijelne koalicije stranaka iz tzv. demokratskog bloka, formirana u sekund do dvanaest jeste plod iznudice, način da se raspisivanje novih izbora spreči.

I šta će biti dalje? Vidljivo je kako su radikali spremni da strpljivo čekaju svoju šansu. Oni ispravno računaju da će, jednom, kad-tad, najverovatnije uskoro, na sledećim izborima birači kazniti DS i DSS, kako zbog njihovog tromesečnog pijačarenja u stilu uzmi-ostavi, tako i zarad moralne neprincipijelnosti koja je došla do izražaja u postavljenju-smenjivanju Tomislava Nikolića. Ako tome dodamo da pomenuta iznudica nije otklonila poluge međusobne netrpeljivosti vodećih stranaka tzv. demokratskog bloka, radikali zbilja smeju očekivati kako će profitirati kada među njima, tzv. demokratama, pukne tikva.

Postoji li lek za tu eventualnu buduću pošast? Samo jedan: ne dopustiti da pukne tikva. Hoće se reći da je najvažniji zadatak nove vlade da što duže izdrži u svom mandatu, po mogućstvu do njegovog kraja kroz četiri godine. Nije to nimalo lak zadatak. Naprotiv – mnogo je težak. Pre svega, njegov nužni preduslov je skladna koordinacija ministarskih rogova u vreći, to jest saradnja članova kabineta iz različitih partijskih rovova po cenu permanentnog gutanja knedli. S tim da taj priželjkivani sklad može biti tek ikebana od fikusa u procesu večnog vraćanja istog. Kakva god bila, harmonija je lažna ukoliko nije podržana državničkom efikasnošću. Veliko iskušenje za svakoga, pa i za Tadića i Koštunicu. Naime, da bi se održala što duže u sedlu, po mogućstvu do kraja mandata, vlada koju je skupština verifikovala (da li je?) u 23.59.30 sati u noći između utorka i srede mora se pokazati sposobnom da reši nagomilane probleme, od okončanja saradnje sa Hagom, preko statusa Kosova, priključenja EU i, najvažnije, standarda građana, onih koji su dočekali Mariju Šerifović kao izrazom svoje želje za pravim, punim životom.

Elem, da zaključimo, baš kada se time više nismo nadali dobili smo vladu koja je formalno demokratska. Meseci koji su pred nama pokazaće da li ona može da bude stvarno demokratska.


 

 
 
Copyright by NSPM