Srboljub Bogdanović

Čestitke

Novinari, već u skladu sa prirodom svoga posla, stavljaju akcenat na ono problematično. Tako je pregled naslova protivrečan: “Trijumf nacionalista” (“Gardijan”), ali i “EU pozdravlja pobedu reformista” (AP). Čime je to Srbija zaslužila tu sumnjivu čast da njeni izbori budu tretirani kao globalni fenomen

Sve je dobro prošlo, demokratske snage su ostvarile (očekivanu) većinu pa iako nema iznenađenja, neke zemlje, poput, na primer, Amerike, dale su oduška svome zadovoljstvu tako što su uputile zvaničnu čestitku. O zadovoljstvu naših starih znanaca Havijera Solane i Olija Rena već ne treba trošiti reči.

Pa iako smo već naučili da smo “ključna zemlja u regionu”, da bez Srbije nema regionalne stabilnosti, da nas Evropa čeka samo dok ispunimo ono malo zahteva što još nismo pa da nastavimo put ka njoj, ipak je tolika zainteresovanost pomalo zabrinjavajuća.

Istina, reagovanja političkih činilaca su mnogo optimističnija nego ono što javljaju štampa i televizija, pošto novinari, već u skladu sa prirodom svoga posla, stavljaju akcenat na ono problematično. Tako je pregled naslova protivrečan: “Trijumf nacionalista” (“Gardijan”), ali i “EU pozdravlja pobedu reformista” (AP). Čime je to Srbija zaslužila tu sumnjivu čast da njeni izbori budu tretirani kao globalni fenomen koji je, jezikom naših poslenika na elektronskim medijima, bio “udarna vest na svetskim medijima”?

Recimo da mnogi u svetu na stvar, pretežno u političkim krugovima, gledaju ovako: radikali i socijalisti su ostali u manjini, čime je srpski narod označio “raskid sa prošlošću” i da ne namerava da bude dalji generator problema. Ispada ovako: sreća naša (srpska) što radikali i socijalisti postoje, jer da nema njih, pažnju na nas i naše interese niko ne bi obraćao. Sve bi tada, manje-više, bilo prepušteno našim proevropskim političarima koji bi, sasvim neinteresantno, zauzimali uglavnom onakve stavove koji su konvergentni sa stavovima međunarodne zajednice, bili ti stavovi u skladu sa našim interesima ili ne.

Najvažnije međunarodno pitanje je, naravno, status Kosova. “Ideja nezavisnog Kosova bila bi mrska vladi predvođenoj Demokratskom strankom, ali bi ona nevoljno, vremenom, ipak nastavila dalje, dok bi ta ideja za vladu predvođenu radikalnim snagama bila isključena, i takva vlada bi mogla da postupi u besu”, kaže američka agencija za strateško predviđanje “Stratfor”, koju citiramo ne zato što je najuticajnija već zato što najmanje uvijeno sažima situaciju.

Bilo bi, ipak, preterano reći da je radost zbog uspeha “demokratskih snaga” izazvana verovanjem da bi “proevropsko” rukovodstvo Srbije bilo kooperativnije u utvrđivanju statusa Kosova, koje bi vodilo njegovoj (većoj) nezavisnosti. Objektivno, položaj Srbije u regionu je suviše važan da bi se na nju gledalo samo u kontekstu kosovskog pitanja. Kosovo, zapravo, i jeste međunarodni problem, pored ostalog i zato što forsiranje rešenja predstavlja problem za Srbiju i to toliki da bi mogao da ugrozi već više puta pominjanu “demokratsku” i “proevropsku” opciju u Beogradu. Takav status Srbije posvedočen je prilikom prijema u “Partnerstvo za mir” novembra prošle godine, kada su, uz Srbiju, primljene i Bosna i Hercegovina i Crna Gora, koje su tom prilikom tretirane potpuno kao kolateralni fenomen. Ako bude primljena Srbija, biće i Crna Gora i BiH, ako ne bude, neće ni oni, i na nepravednost ovog stava, začudo, nisu tada reagovale čak ni diplomatije ovih zemalja.

Proces širenja uticaja Evropske unije u regionu “zapadnog Balkana” doista ne bi bio moguć ukoliko u Srbiji ne bi postojala vlast raspoložena za tako nešto, i to je garantovano već samom činjenicom da je Srbija to što jeste – teritorijalno i populacijski dominantna zemlja koja, povrh toga, ima i takav geografski položaj da se graniči sa čak osam susednih zemalja, što je više od broja zemalja sa kojima se graničila bivša Jugoslavija.

Ako toliko toga u regionu zavisi od Srbije, postavlja se pitanje zbog čega Srbija, makar iz čisto pragmatičnih razloga, ne može da računa na ozbiljnije razumevanje kada je rešenje statusa Kosova u pitanju. Odgovor bi mogao biti da su smernice rešavanja Kosova postavljene već ranijih godina, da je sve upravljano željom Amerike da se sve okonča u skladu sa rezultatima rata iz 1999. godine, da je teško zaobići uticaj nevladinih organizacija i pojedinaca koji su umnogome svoje buyete i svoje funkcije zasnivali na borbi protiv Slobodana Miloševića. U takvim prilikama, srpskim pregovaračima, koji su se relativno kasno uključili u igru, bilo je teško da mnogo toga promene i teško da afirmišu stavove srpske strane među kojima je možda najjači mogao biti da nezavisnost Kosmeta znači legitimizaciju aparthejda u Evropi u 21. veku. Stereotipi su uspostavljeni i njima je teško pa čak i opasno suprotstavljati se koliko god besmisleni bili. Jedan od tih stereotipa glasi da je nezavisnost Kosova potrebna zbog stabilnosti, iako je, naravno, potpuno neshvatljivo kako bi to jedna sporna i nepriznata međunarodna granica mogla biti blagotvorna po stabilnost. Tu imamo u vidu ne samo stav Srbije već i Rusije, ali i nekoliko evropskih zemalja.

Posebno uvažavanje prema interesovanju za izbore u Srbiji treba imati prema okolnim zemljama (BiH i Hrvatskoj), od kojih su neke posebno zainteresovane za moguće povezivanje načina na koji će biti rešen status Kosova sa statusom Republike Srpske u BiH. Ni u Srbiji ni u Republici Srpskoj se u poslednje vreme ne čuje da ova dva pitanja imaju direktne veze. Premijer Republike Srpske Milorad Dodik, istina, nekoliko puta je pomenuo referendum o nezavisnosti, ali samo u kontekstu najava da bi Republika Srpska mogla biti ukinuta ili Dejtonski sporazum preispitan mimo volje Republike Srpske (i Srbije). Štaviše, u svom političkom programu najavio je zalaganje za federalizaciju BiH, što bi se možda moglo shvatiti kao korak u pravcu smanjivanja centralnih ovlašćenja vlade u Sarajevu, ali svakako ne znači dezintegraciju Bosne kao države. Ipak, princip koji zastupnici nezavisnog Kosova primenjuju u svojim zalaganjima (da Srbija nema efektivnu vlast na terenu) svakako nije nešto što bi moglo da ospokoji vlasti jedinstvene Bosne i Hercegovine.

Zanimljiv je primer Hrvatske, čiji premijer Ivo Sanader je citiran i u stranim medijima: “Znamo da Srbiju i međunarodnu zajednicu očekuju teške odluke u vezi sa konačnim statusom Kosova, i u tom smislu je stabilna, proevropska, demokratska vlada sigurno u interesu Srbije, ali i međunarodne zajednice.” Sanaderova izjava zvuči kurtoazno, ali je doprinela da novinske i ostale reakcije u Hrvatskoj budu objektivne i uravnotežene, što inače nije slučaj pošto je običaj u ovim dvema komšijskim zemljama da se naglašeno veliki publicitet daje incidentnim pojavama, a u ovom slučaju takva pojava je rezultat radikala.