Slobodan Samardžić:

Branićemo se do kraja

Intervju vodila Dubravka VUJANOVIĆ, V.novosti 18. septembar 2007

POSLE stava zvaničnika Stejt departmenta da će SAD, ukoliko ne dođe do dogovora o statusu KiM, jednostrano priznati nezavisnost, Albanci su dobili krila. Pregovori ih više ne zanimaju, čekaju da se, 10. decembra, proces završi i da proglase državu. Upozorenje nekoliko evropskih zemalja da takav potez nije prihvatljiv, nije ostavio poseban utisak na američko-albansko viđenje epiloga kosovske drame. Iako je istovremeno predstavljao udar - pregovorima, Beogradu, ali i Evropi - čija se pozicija, na ovaj način, potpuno ignoriše.

Očekujete li da Evropa konačno "izađe na crtu" jednostranom stavu Amerike i da pokaže da neće dozvoliti da se njeno upozorenje o potrebi pronalaženja rešenja putem dijaloga, kroz Savet bezbednosti - ignoriše?
- Američka politika prema KiM, nažalost, sve više liči na politiku kosmetskih Albanaca, kao hazardna odluka koja ne pita za posledice i cenu. U tom smislu, nema suštinske razlike između ekstremističke izjave Kurta Vokera i objašnjenja američke ambasade u Beogradu ili pojašnjenja Rozmari Dikarlo. Poruka je jedinstvena: vi se lepo zabavljajte na pregovorima, ali mi smo već doneli odluku. Ako ne verujete, setite se Bušove izjave u Tirani. Evropa ne može da sledi ovakvu ubitačnu politiku, ali još nema svoju, niti se usuđuje da je formuliše. Izgleda da je odluka o četiri meseca pregovora doneta zbog Evrope, a ne zarad istinskog traženja rešenja u kompromisu dveju strana. I umesto da se konsoliduje u pravcu američkog osnovnog stava, sve više evropskih zemalja, računajući i članice EU, suprotstavljaju se tom stavu. Iako je ovo nesumnjivo pozitivan trend u Evropi za tzv. evropsko rešenje kosmetskog pitanja, još smo jako daleko od jasne formulacije takvog jednog stava.

Činjenica je da i u stavovima većine onih koji odlučuju u Evropi stoje zacrtani rokovi za završetak pregovora - 10. decembar - što ukazuje da ni oni nisu dali pravu šansu dijalogu, niti su obezbedili ravnopravnu poziciju dve strane od kojih jedna, albanska, sada ima sve razloge da čeka da prođe preostalo vreme, a da se rešenje ne pronađe. Ima li u tim uslovima svrhe pregovarati?
- Tu je u pitanju jedna zanimljiva dijalektika. Vreme je oročeno iz dva razloga: da bi se Albanci smirili i da bi se Evropljani konsolidovali. Ali, jasno je da, ni privremeno smirivanje Albanaca, ni konsolidacija Evropljana u pravcu američkog osnovnog stava, ne može iole da poboljša situaciju u kojoj se svet našao posle neuspeha da se na Savetu bezbednosti nametne prejudicirana nezavisnost KiM. Iz prostog razloga što su u igri još neki učesnici. Recimo, Srbija i Rusija. Ali, ne samo te dve države. Ako se u preostala dva meseca ne dogodi čudo, što nikako ne treba isključiti, bićemo tamo gde smo bili krajem juna. Doduše, tada će opasnost jednostranog priznanja biti veća nego u junu, premda svi znaju da je jednostrano priznanje najgore moguće rešenje. U takvoj situaciji, na nama je ne samo da pregovaramo, jer u istinskim pregovorima stoji jedini put mirnog rešenja, nego i da se pripremamo za adekvatan državni odgovor eventualnom aktu pravnog i stvarnog nasilja nad našom zemljom.

Da li vam je poslednji sastanak u Beču, posle kojeg je bilo izvesne doze optimizma, dao nadu da pregovori neće biti farsa? Da li je albanska strana odavala utisak nekog ko želi da pregovara?
- Ne računajući albansku stranu, sve je bilo prilično dobro. Ali, problem, razume se, nije samo u ponašanju albanske strane. Jer, ona se ponaša kako joj se može. Sve dok ona ne sedne za pregovarački sto sa predstavnicima Srbije i ne otpočne razgovor o temi koju je definisala Rezolucija 1244, a to je budući status KiM, neće biti dobrog znaka ni za ponašanje SAD. Dakle, tu leži ključ problema, a ne u bilo kakvom stavu kosmetskih Albanaca.

Jasno je, iz američkih, albanskih i pojedinih evropskih procena, da bi 11. decembra mogao da "vaskrsne" Ahtisarijev plan, koji za mnoge nije mrtav, nego "na čekanju". Da li je to scenario koji pokušava da nam se nametne, i za koji, pre svih, Amerika i navija?
- Ahtisarijev plan je danas još samo poštapalica za sve one kojima je jasno da im je Finac potrošio dragoceno vreme, a bogami i dobar novac. Od tzv. sveobuhvatnog rešenja, taj plan se pretvorio u platformu albanske strane. Prava je šteta što je nije napisao već novembra 2005, pa idemo dalje. Ali, nikad nije kasno. Neka Albanci sada u pregovorima nastupe sa svojom, tj. Ahtisarijevom platformom, a mi ćemo sa svojom. Za pregovore je već samo po sebi napredak to što se Finac sa posredničke stolice premestio na savetničku. Ali, ne znam zašto bi bilo ko iz međunarodne zajednice, ko pretenduje na objektivnost, navijao za njega.

Vlada Srbije upozorava da se proglašenje nezavisnosti KiM sprema već za 11. decembar. Možemo li sprečiti takav rasplet?
- Srbija nije velika sila, ali to ne znači da treba da se ponaša kao da nije ni država. Iz prvog stava sledi da mi sami ne bismo mogli da sprečimo rđav rasplet po naše interese. Ali, ako budemo delovali kao država, siguran sam da nam šanse nisu male. To znači da treba da aktiviramo celokupni potencijal kao država, a ne samo kao vlada. Ovo nije pitanje poreske politike ili politike kamatnih stopa, gde vlada i vladina većina ima pravo i dužnost da vodi svoju politiku. Ovo nije ni pitanje slično evropskim integracijama, gde postoji jasna i legitimna razlika između vlade i većeg dela opozicije bez većih posledica po uspešnu politiku integracija. Za razliku od takvih, reč je o pitanju koje je više puta zadobilo gotovo punu parlamentarnu saglasnost u državi i koje ima demokratsku saglasnost u javnom mnjenju čitave zemlje. Hoću da kažem da postoje stvari u vezi sa kojima normalan čovek ne treba da oseća demokratsku nelagodu ako zahteva ili prihvata državno jedinstvo. Kosovo i Metohija je takvo pitanje. Takav stav države je nešto što se poštuje i među protivnicima, pa čak i među neprijateljima. A oni koji su spremni da nas podrže u međunarodnom okruženju učiniće to još jače i doslednije.

Ima li Srbija odgovor za slučaj da se to dogodi i da pojedine zemlje krenu u pojedinačna priznanja države Kosovo?
- Puni odgovor na ovo pitanje mora se, po prirodi stvari, ostaviti u državnoj diskreciji, a to konkretno znači u diskreciji onih koji danas imaju demokratski mandat da donose takve odluke. Drugo je pitanje da li građani imaju poverenja u državu, tj. vladu, da će povući najbolje i najodlučnije poteze. Na vladi je da osvoji poverenje građanja za tako nešto. Ako bismo sada, zarad dobijanja takvog poverenja, stali da licitiramo o takvim potezima, i da takvu licitaciju izložimo javnoj diskusiji, bila bi to najobičnija lakrdija od države. Mislim da je dovoljno reći da je država spremna da u odbrani svog suvereniteta i teritorijalnog integriteta upotrebi sva raspoloživa sredstva u meri i na način koji su neophodni za ostvarenje tog cilja.

Kako se pripremate za sledeću fazu u pregovorima, ima li nekih kontakata sa pregovaračkom "trojkom" ili albanskom stranom u međuvremenu?
- Očekujemo prvi direktan susret najviših predstavnika Srbije i kosmetskih Albanaca u Njujorku 28. septembra, a potom učestale susrete pregovaračkih timova dve strane tokom oktobra i novembra. Sa članovima „trojke“ imamo i direktne i telefonske kontakte. Oni su i angažovani i korektni. Sa njima nemamo nikakvih problema, kao ni oni sa nama, sudeći po njihovim reakcijama posle ovih mnogobrojnih kontakata. Ne znam da li je tako i sa albanskom stranom, sa kojom do sada nismo imali susrete. Njihova čvrsta namera je da se na dnevni red stavi bespredmetna tema o budućim odnosima Srbije i Kosova kao nezavisnih država. Nadam se da će se tim povodom "trojka" držati svog mandata da organizuje pregovore o budućem statusu KiM.

Svakodnevna upozorenja DSS-ovih ministara o stvaranju NATO države na Kosovu, dodatno su podigle tenzije na relaciji Beograd - međunarodna zajednica. Ima tumačenja da su izjave prenagle, kao i da su u funkciji podilaženja ruskim pozicijama...
- Kada je reč o odnosu jedne stranke u vlasti prema vojnom savezu, čiji zemlja nije član, mogu da kažem da je to njeno elementarno pravo sve dok postoji sloboda javnog govora. Ali, i više od toga, u ovim izjavama se poziva na aneks 11. Ahtisarijevog plana, koji stvarno trasira NATO državu na prostoru današnjeg Kosova i Metohije. Ko ne veruje, neka pročita. A narod u Srbiji, računajući i onaj u pokrajini, ima pravo da ovo zna.

ODLAGANjE IZBORA ZNAČI OPREZ

KONAČNO, u Srbiji se pravi nepotreban rivalitet oko pitanja šta je prioritet - izbori ili status Kosova. Jeste li vi uverenja da treba "zamrznuti" političke procese koji bi mogli destabilizovati srpsku pregovaračku poziciju, pa i ako su u pitanju izbori kojima je vreme, po tumačenju Ustava?
- Na ovo ću da odgovorim protivpitanjem: možete li da zamislite izbornu kampanju za predsednika države u situaciji kada vam jedna nacionalna manjina na delu teritorije proglašava secesiju, a taj čin odobrava i priznaje jedna svetska sila i istovremeno vrši besomučan pritisak i kampanju na sve vaše susede i gotovo sve države u Evropi da to isto učine. Mislim da se u takvoj situaciji svako izigravanje redovnosti može samo pretvoriti u žalosnu farsu i gotovo sam siguran da niko normalan to ne bi želeo. Drugo je pitanje da li je procena takvog scenarija oko KiM realna ili ne. Moja je procena da je takva mogućnost dovoljno realna da država unapred manifestuje oprez, između ostalog i odlaganjem predsedničkih izbora.

NADAM SE
IMATE li vi lično nadu da će se rešenje tražiti dok se ne nađe, i posle 10. decembra?
- Budući da sam na izvoru događaja, stalno se susrećem sa neprijatnošću da mi se nada iskušava u činjenicama stvarnosti. Do sada se dobro držala, a nadam se da će tako biti u ubuduće. Znači imam nadu u svoju nadu.

SIGURNA RUSIJA
IMATE li puno poverenje u stav Rusije da se neće držati po strani i da će do kraja braniti svoju poziciju očuvanja principa međunarodnog poretka prema kojima nije moguće zaobići UN i otrgnuti od jedne njene članice deo zemlje?
- Sve što je Rusija do sada uradila jasno govori da je rešena da do kraja, a to znači do postizanja kompromisnog rešenja, brani načela i norme međunarodnog prava povodom slučaja KiM.