Vladimir Putin:

Kosovo - problem sa svetskim posledicama

Prošlog petka (1. jun) Vladimir Putin je u Moskvi razgovarao sa grupom izabranih novinara svetskih medija. Izvodi iz tog razgovora naširoko su citirani. NIN je napravio širi izbor iz tog razgovora koji je tempiran pred sastanak G8 u Nemačkoj

Špigl: Izgleda da Rusija više ne voli Zapad. Odnosi sa Nemačkom su se unekoliko pogoršali, a još su se više pogoršali odnosi sa Amerikom. Znači li to da se opet bližimo hladnom ratu?

Putin: U inostranim poslovima i u odnosima među državama teško da se može upotrebljavati terminologija koja dolikuje odnosima među ljudima, posebno u vreme medenog meseca, ili neposredno pre no što muškarac i žena odu kod matičara. Na međunarodnoj sceni i u odnosima među državama tokom cele ljudske istorije najvažnije načelo bilo je interes. Međutim, što su ti odnosi postajali civilizovaniji, to je postajalo jasnije da se vlastiti interesi moraju usklađivati s interesima drugih zemalja. Treba znati kako sklapati kompromise prilikom rešavanja najkomplikovanijih pitanja. Danas je jedan od najvećih problema to što neki učesnici u procesu međunarodne komunikacije smatraju da su njihova mišljenja sušta, apsolutna istina. To, razume se, ne doprinosi stvaranju atmosfere poverenja, a ona je ključna ne samo za traganje za obostrano prihvatljivim, već i za optimalnim rešenjima. Naravno, ne treba dramatizovati stvari. Ako otvoreno iznosimo svoje mišljenje, to nikako ne znači da težimo konfrontaciji. Štaviše, duboko sam uveren da bi za sve bilo korisno kada bismo uspeli da na međunarodnoj sceni ponovo uspostavimo praksu koja se ne svodi samo na pošteno razmatranje problema, već obuhvata i veštinu traganja za kompromisom. Tada ne bi ni bilo nekih kriza sa kojima se danas suočava međunarodna zajednica, ili one bar ne bi tako pogubno uticale i na unutrašnjepolitičku situaciju u pojedinim zemljama, niti bi bile uzrok takvih glavobolja kakav su, recimo, za SAD događaji u Iraku. To je najmarkantniji, ali ne i jedini primer. Sećate se da smo se mi suprotstavili vojnim akcijama u Iraku. I danas smatramo da je bilo mogućno rešiti zadatke koji su u tom periodu bili stavljeni pred nas drugim sredstvima, a rezultat bi, ubeđen sam, bio u svakom slučaju bolji od ovoga što danas imamo. Prema tome, mi nismo raspoloženi za konfrontaciju već za dijalog, ali taj dijalog mora biti ravnopravan i u njemu svaka strana mora voditi računa o interesima one druge.

Volstrit džornal: Jedan od najakutnijih problema u odnosima između Vašingtona i Moskve u poslednje vreme jesu planovi Amerike da delove svoje protivraketne odbrane postavi u Evropu. Da li se nadate da će Vašington na kraju krajeva odustati od svojih planova da postavi PVO ili pak imate neke druge ciljeve, jer je Vašington već saopštio da Rusija nema veto na taj njegov program?

Putin: Bolje da ovaj odgovor počnemo sporazumom o ograničenju konvencionalnog naoružanja u Evropi. Mi nismo samo izjavili da smo spremni da ga realizujemo u istoj onoj meri kao i druge zemlje, već ga realno ostvarujemo, povukli smo celokupno svoje teško naoružanje iz evropskog dela Rusije na položaje iza Urala. Smanjili smo svoje oružane snage za 300.000 ljudi. Preduzeli smo i neke druge korake shodno tom sporazumu. A šta je bio odgovor na to? Istočna Evropa se zatrpava novim naoružanjem, grade se dve nove vojne baze – u Rumuniji i u Bugarskoj, i formiraju radarski sistem u Češkoj i raketni sistemi u Poljskoj. Onda je logično da mi postavimo pitanje: šta se to zapravo događa? A događa je jednostrano razoružanje Rusije. Ali, ako se mi jednostrano razoružavamo, onda bismo želeli da vidimo makar spremnost naših partnera da isto to urade u Evropi. Umesto toga, Istočna Evropa se puni novim sistemima oružja. To ne može a da ne izazove zabrinutost. Šta smo u takvim uslovima mogli da uradimo? Razume se, proglasili smo moratorijum.

Uopšte se ne radi samo o sistemu protivraketne odbrane. Ako taj sistem bude uspostavljen, on će biti u automatskom režimu rada sa celokupnim nuklearnim potencijalom SAD. Biće neotuđivi deo nuklearnog potencijala SAD. Želeo bih da skrenem vašu pažnju i pažnju svih vaših čitalaca na to da se prvi put u istoriji na evropskom kontinentu pojavljuju elementi nuklearnog potencijala SAD. To jednostavno menja celokupnu konfiguraciju međunarodne bezbednosti. Konačno, postavlja se pitanje šta se pri tom navodi kao obrazloženje. Navodno, potrebna je odbrana od iranskih raketa. A te rakete ne postoje. Iran nema rakete dometa pet do osam hiljada kilometara. Nama govore da je sistem protivraketne odbrane usmeren na zaštitu od nečega što jednostavno ne postoji. Zar vam se ne čini da je to u najmanju ruku smešno? U stvari, bilo bi smešno da nije toliko tragično. Nimalo nas ne zadovoljavaju objašnjenja koja nam se nude. Jednostavno, nema osnova za raspoređivanje tog sistema u Evropi. Naši vojni stručnjaci smatraju da taj sistem može da domaši teritoriju Ruske Federacije, sve do Urala. Podrazumeva se da ćemo biti prinuđeni da reagujemo na to
.
Pitate šta time želimo da postignemo. Prvo, želimo da nas čuju. Želimo da se naš stav shvati. Ne isključujemo mogućnost da naši američki partneri revidiraju svoju odluku. Mi nikome ništa ne namećemo. Međutim, mi polazimo od zdravog razuma i pretpostavljamo da je ono što je zdravorazumsko svima blisko. Ipak, ako se to ne dogodi, onda želimo da skinemo sa sebe odgovornost za korake koje ćemo preduzeti u odgovor, zato što mi nismo inicijatori ove nove trke u naoružavanju koja na taj način započinje u Evropi. Želeli bismo da svima bude sasvim jasno da mi nećemo snositi odgovornost za to, iako pokušavaju da nam prebace tu odgovornost isto onako kao što pokušavaju da na nas prebace odgovornost u vezi sa usavršavanjem sistema strateškog nuklearnog oružja. Mi nismo bili inicijatori istupanja iz Sporazuma o protivraketnoj odbrani. Kada smo o tome raspravljali s našim američkim partnerima, govorili smo da mi nemamo ni resursa ni želje da gradimo takav sistem. Razume se, savršeno dobro shvatamo da sistem protivraketne odbrane koji poseduje jedna strana i odsustvo tog sistema na drugoj strani stvara iluziju zaštićenosti i povećava mogućnost otpočinjanja nuklearnog sukoba.
Razume se, sve ovo govorim čisto teorijski. Očigledno je da se strateška ravnoteža u svetu narušava. Da bi se ta ravnoteža ponovo uspostavila, a da ne budemo prinuđeni da na svojoj teritoriji postavljamo sisteme protivraketne odbrane, moraćemo da gradimo sisteme koji će biti kadri da savladaju tu protivraketnu odbranu i to je upravo ono što danas činimo. Već smo se naslušali od svojih partnera: ništa to nije strašno, mi nismo neprijatelji, mi nećemo raditi jedni protiv drugih. I zato mi samo podsećamo i šaljemo poslednji signal upozorenja: raspoređivanje sistema protivraketne odbrane izazvaće uzvratne korake. Mi smo prinuđeni da osiguramo sopstvenu bezbednost. I nismo mi inicijatori tog procesa.

Konačno, bez ikakve želje da se stvara nekakva iluzija o tome da smo mi prestali nekog da volimo, moram reći da se ponekad pitam zašto se sve to uopšte radi, zašto naši američki partneri tako uporno nastoje da sprovedu u delo planove za raspoređivanje protivraketne odbrane u Evropi, ako ti sistemi, što je sasvim očigledno, uopšte nisu potrebni za zaštitu od iranskih, a kamoli od severnokorejskih raketa? (Pa valjda se zna gde se nalazi Severna Koreja i koliki bi trebalo da bude domet njenih raketa da bi mogle da pogode ciljeve u Evropi.) Očigledno je da to nije upereno protiv tih zemalja, Irana i Severne Koreje, a izvesno je da nije upereno ni protiv nas jer je valjda svima jasno da Rusija nema nameru nikoga da napadne. Pa čemu onda svi ti sistemi? Možda ih postavljaju baš zato da bismo mi preduzeli uzvratne mere? I zato da ne dopuste dalje zbližavanje Rusije i Evrope? Ako je stvarno tako (pri tom uopšte ne tvrdim da je zaista tako, to je samo jedna od mogućih verzija), onda mislim da je to još jedna greška, jer na taj način nećemo poboljšati ni međunarodnu bezbednost, ni međunarodni mir.

Špigl: Da li ste spremni da razmotrite mogućnost da na primer na Kubi, dakle blizu SAD, rasporedite vlastite sisteme protivraketne odbrane koji su analogni američkima?
Putin: Ne samo da ništa takvo ne planiramo, već smo, kao što je poznato, pre izvesnog vremena čak i demontirali svoje baze na Kubi. Baš u vreme kada Amerikanci grade takve baze u Evropi – u Rumuniji i u Bugarskoj. Demontirali smo ih zato što je naša politika posle sloma Sovjetskog Saveza poprimila sasvim drugačiji karakter, jer se samo naše društvo iznutra promenilo. Mi ne želimo nikakve konfrontacije, želimo saradnju, uopšte nam nisu potrebne baze u neposrednoj blizini nečijih bočnih strana, jednostavno, ništa takvo ne planiramo. Drugo, za savremene sisteme naoružanja, u celini gledano, nešto takvo nije ni potrebno. Tu je po pravilu reč o političkim odlukama.
Komersant: U poslednje vreme se odnosi sa Zapadom razvijaju od zla nagore: energetski dijalog je zamrznut, Energetsku povelju više niko i ne pominje, razvija se trka u naoružavanju. Vi sami to potvrđujete. Juče ste rekli da to jeste trka u naoružavanju, sami ste izgovorili te reči. U vašem rečniku pojavila se i reč koje ranije nije bilo – “imperijalizam”. To je reč iz sovjetske stvarnosti. Sećate se, uvek se uz “američki imperijalizam” pominjala i “izraelska soldateska”. Wima su se suprotstavljale samo sovjetske mirovne inicijative, baš kao što im se i danas suprotstavljaju ruske mirovne inicijative. Zar ne smatrate da je moguće govoriti o nekakvim kompromisima, ići na nekakve kompromise, makar se povremeno osvrnuti i obratiti pažnju na javno mnjenje u Evropi, u Sjedinjenim Državama, na javno mnjenje koje postoji u Rusiji, na kraju krajeva? Zar vam se ne čini da pozicija kakva je ova danas zapravo nikuda ne vodi? Ona se još samo učvršćuje ovom trkom u naoružavanju, tim našim raketama. Šta je tu cilj?
Putin: Iskreno govoreći, za mene je ovo čudno i neočekivano pitanje. Trka u naoružavanju se stvarno aktivirala. Ali, nismo valjda mi bili ti koji su istupili iz ugovora o protivraketnoj odbrani? Bili smo prinuđeni da reagujemo na akcije svojih partnera. Dve godine smo ih ubeđivali: “Nemojte to da radite, to ne treba da se radi. Pa vi rušite sistem međunarodne bezbednosti. Nemoguće da ne shvatate da nas primoravate na uzvratne korake.” A oni su odgovarali: “Pa šta, nije to strašno, samo preduzimajte svoje korake. Mi nismo neprijatelji. Radite šta god hoćete.” Mislim da se sve to temeljilo na iluziji da Rusija ničim neće odgovoriti. Ali mi jesmo upozoravali, samo nas nisu slušali. Onda smo čuli da rade na istraživanju i razvoju nuklearnih projektila male snage. Shvatili smo da ih planiraju za pećine u kojima se skriva Bin Laden. Ali, možda bi ipak bilo bolje pokušavati naći neke druge snage i sredstva za rešenje tog problema, a ne praviti nuklearne projektile male snage, čime se samo snižava prag moguće primene nuklearnog oružja i samim tim čovečanstvo dovodi na ivicu nuklearne katastrofe? Ali, nas ne slušaju. Mi kažemo da ne treba raspoređivati oružje u kosmosu. Mi to ne želimo da radimo. Ne, i to se nastavlja, po sistemu “ko nije s nama, taj je protiv nas”. Ceo dijalog se samo na to svodi.

Pomenuli ste javno mnjenje. Javno mnjenje u Rusiji zalaže se za to da mi jačamo svoju bezbednost. Ne znam gde ste našli to javno mnjenje po kome mi treba u potpunosti da se razoružamo, a potom možda, sledeći neke teoretičare kakav je Bžežinski, još i da izdelimo svoju teritoriju na tri ili četiri države? Ja nisam izabran za predsednika Ruske Federacije da bih svoju zemlju doveo na ivicu katastrofe. A ako bude definitivno narušena ta ravnoteža u svetu, onda će to biti katastrofa ne samo za Rusiju, već za čitav svet. Poneko gaji iluzije da može da radi šta god hoće ne vodeći računa o interesima drugih. Razume se, upravo je to ono što pogoršava međunarodnu situaciju, upravo je to razlog trke u naoružavanju o kojoj govorite. Nismo mi njeni inicijatori. Mi ne želimo trku u naoružavanju. Zašto bismo bacali sredstva na nju? I mi ni sa kim ne pogoršavamo odnose. Ali, mi moramo da odgovorimo. Navedite mi makar jedan korak, makar jednu akciju koju smo mi preduzeli a ona je provocirala pogoršanje situacije. Ničeg takvog nema. Mi jednostavno nismo zainteresovani za to. Zainteresovani smo za to da oko Rusije postoji povoljna atmosfera i da se vodi energetski dijalog. Već 15 godina subvencionišemo bivše sovjetske republike dajući im jeftine energente. Zašto bismo mi bili dužni to da radimo, gde je tu logika? Ukrajinu smo 15 godina subvencionisali, svake godine sa tri do pet milijardi dolara. Baltičke zemlje takođe. Ima li još nekog u svetu ko to radi? Prešli smo na jedinstveno formiranje cena sa svim zemljama Zakavkazja – i sa Gruzijom sa kojom zaista nemamo naročito dobre političke odnose, i sa Jermenijom, sa kojom imamo izvanredne odnose, i koja se smatra našim strateškim saveznikom. Jednostavno rečeno, nećemo više da trošimo ogromna sredstva na subvencionisanje privreda drugih zemalja. Spremni smo da razvijamo integraciju na postsovjetskom prostoru, ali samo na ravnopravnoj osnovi. Ako želimo da na međunarodnoj sceni vlada red i da ona stvarno bude regulisana međunarodnim pravom, onda moramo poštovati to pravo i moramo poštovati interese svih učesnika u međunarodnoj komunikaciji.

Korijere dela sera: Rekli ste da ne želite da učestvujete u trci u naoružavanju. Ipak, ako SAD nastave da grade strateški štit u Poljskoj i Češkoj, nije li to znak da se vraćamo na pređašnju situaciju, da se vraćamo u ono vreme kada su sovjetske nuklearne snage bile uperene na evropske gradove i ciljeve u Evropi?

Putin: Razume se da je tako. To je potpuno očigledno, jer ako se deo strateškog nuklearnog potencijala SAD nađe u Evropi i ako nam, po mišljenju naših vojnih stručnjaka, bude pretio, onda ćemo mi biti prinuđeni da preduzmemo protivmere: moraćemo da imamo nove ciljeve u Evropi. A kakva će biti sredstva za nanošenje udara tim objektima koji po mišljenju naših vojnika predstavljaju potencijalnu opasnost za Rusiju, da li će to biti balističke ili krstareće rakete ili potpuno novi sistemi, to je već čisto tehnička stvar.

Gloub end mejl: I dalje se čuju glasovi da Rusija ne bi trebalo da bude članica G8. Tvrdi se da vaša zemlja napušta vrednosti liberalne demokratije, da nije uspela da poboljša stanje na planu obezbeđivanja političkih sloboda, javnosti rada i razvoja ljudskih prava i tako dalje. Jedan deo ruske privrede takođe je napustio načela slobodne ekonomije i vratio se u državne ruke. Šta mislite o takvim tvrdnjama?

Putin: Mislim da je to samo još jedna u nizu gluposti, možda i nečija želja da privuče pažnju ili da ostvari neke svoje političke ciljeve. Nismo mi sami sebe primali u G8. Rusija se menja i to veoma odlučno. Po ukupnom obimu privrede sada smo dostigli deveto mesto u svetu, a po nekim pokazateljima prestigli smo članice G8. Rusija ima treće po veličini devizne i zlatne rezerve u svetu, vodi veoma uravnoteženu makroekonomsku politiku i na taj način utiče na svetsko finansijsko tržište. Jedan smo od vodećih aktera u međunarodnoj energetskoj politici. Prošle godine smo izbili na prvo mesto u svetu po eksploataciji nafte. Što se tiče gasa, tu već odavno zauzimamo prvo mesto. Na kraju krajeva, Rusija je jedna od najvećih nuklearnih sila. Uostalom, nemojmo zaboraviti da je Rusija jedan od osnivača OUN i da je stalna članica Saveta bezbednosti. A ako neko hoće da pretvori G8 u zatvoreni klub malog broja država koje će pokušavati da među sobom rešavaju probleme čovečanstva, uveren sam da to ne može izaći na dobro. Naprotiv, sada se razmatra ideja o proširenju tog kluba kako bi u njega ušle Kina, Indija , Brazil , Meksiko, Južnoafrička Republika. Znate, nema potrebe da budemo licemeri ni kada je reč o demokratskim slobodama i ljudskim pravima. Već sam pomenuo izveštaj Amnesti internešenel, u kome se pored SAD, pominju i Velika Britanija, i Francuska i Nemačka. Pominje se, naravno, i Rusija. Ipak, nemojmo zaboraviti da druge članice G8 nisu preživele tako dramatične preobražaje kakve je preživela Ruska Federacija. Nisu preživele ni građanski rat, a mi smo na Kavkazu faktički imali građanski rat. Ipak, uprkos tom ratu, nismo ukinuli moratorijum na smrtnu kaznu. A u nekim članicama G8 smrtna kazna i dalje postoji.

Špigl: Bivši savezni kancelar SRN Gerhard Šreder rekao je za Vas da ste sušti demokrata. Da li sebe takvim smatrate?

Putin (uz smeh): Naravno, ja sam apsolutni demokrata. Znate samo u čemu je nevolja? Čak ne nevolja, prava tragedija. U tome što sam sam-samcat, što ovakvih kao što sam ja jednostavno nema u svetu. Gledajte šta se radi u Severnoj Americi – prosto užas: mučenja, beskućnici, Gvantanamo, pritvor bez sudske odluke, bez istrage. Gledajte šta se događa u Evropi: surovo postupanje s demonstrantima, primena gumenih metaka, suzavca u jednoj prestonici, dok u drugoj demonstrante na ulicama ubijaju. O postsovjetskom prostoru bolje i da ne govorimo. Postojala je nada u vezi sa momcima u Ukrajini, ali su oni sami sebe potpuno diskreditovali, i tamo se stvari razvijaju u pravcu čiste tiranije – potpuno kršenje ustava, svih zakona i tako dalje. Jednostavno, posle smrti Mahatme Gandija nemam s kim da popričam.

Špigl: Znači li to da u vašoj zemlji nema nikakvih tendencija povratka na totalitarni režim?

Putin: To je potpuna budalaština.

Korijere dela sera: Znamo kakav je Vaš stav prema Kosovu, prema direktnim
pregovorima između Srba i Kosovara. Zar ne smatrate da takav stav protiv Ahtisarijevog plana praktično podstiče Kosovo da jednostrano proglasi nezavisnost?

Putin: Rekli ste da se mi zalažemo za dijalog između albanskih stanovnika Kosova i Srba. Ali, naš stav se ne svodi samo na to, on je širi. Prvo, naš stav se temelji na načelima međunarodnog prava, a jedno od glavnih načela je upravo načelo teritorijalnog integriteta države. Drugo, naš stav se temelji na odlukama Saveta bezbednosti OUN. Želim da naglasim da rezoluciju 1244 za koju su svi jednoglasno glasali, niko nije ukinuo. U samoj toj rezoluciji i njenim aneksima crno na belo piše da je Kosovo neotuđivi deo Srbije.
Dalje, ako želimo da princip samoopredeljenja naroda, samoopredeljenja nacija, a upravo je to bio sovjetski pristup u vreme borbe s kolonijalizmom, postavimo iznad principa teritorijalnog integriteta, onda u tom slučaju ta odluka i taj pristup moraju imati univerzalni karakter i moraju se primeniti i na druge regione sveta, u svakom slučaju, na druge regione Evrope. Izjava naših partnera da kosovski slučaj ima jedinstveni karakter nas ne može da ubedi. Nema argumenata koji bi govorili o tome da se kosovski slučaj po nečemu razlikuje od situacije kakva postoji u Južnoj Osetiji, u Abhaziji ili u Pridnjestrovlju. U jednom slučaju raspala se jugoslovenska komunistička imperija, u drugom slučaju se raspala sovjetska komunistička imperija. U jednom slučaju radilo se o etničkom konfliktu, i u svim drugim slučajevima radilo se o etničkom konfliktu. I tu i tamo vođen je rat. I tu i tamo bilo je žrtava. I tu i tamo bilo je zločinaca i žrtava njihovih zločina. južna Osetija, Abhazija i Pridnjestrovlje sebe već 15 godina smatraju nezavisnim državama. U svima njima su izabrani parlamenti, predsednici, usvojeni su ustavi. Nema nikakve razlike. Zato nam nije razumljivo zbog čega bi trebalo da podržavamo jedno načelo na jednom mestu Evrope, a da se u drugim delovima Evrope rukovodimo drugim načelima, i da malim narodima, na primer Kavkaza, uskratimo njihovo pravo na samoopredeljenje.
Drugi stav se sastoji u tome da ja ne isključujem mogućnost da postepeni rad sa srpskom stranom može dovesti do neke transformacije njihovih pogleda na Kosovo. Ne želim da odgovaram u ime srpske strane, ali uporan, taktički rad može dovesti do nekih kompromisa. Ne razumem zašto bi nam bilo potrebno da danas ceo jedan evropski narod lomimo preko kolena, da ga ponižavamo i bacamo na kolena, kako bi potom cela ta zemlja videla neprijatelje u onima koji su to učinili. Takva pitanja moraju se rešavati samo na osnovu saglasnosti i, ponavljam, kompromisa. Mislim da mogućnosti za to nisu iscrpljene.
Neprestano slušamo jedan te isti odgovor: treba žuriti. Kuda žuriti? Šta se to dešava da treba da skačemo kao opareni?

Figaro: Recite kakav je to kompromis na Kosovu moguć. Ili je zemlja nezavisna, ili nije nezavisna. Gde Vi uopšte vidite mogućnost kompromisa?

Putin: Kad bih znao, odavno bih to predložio. Treba tražiti. To je težak i komplikovan posao. Ne znam. Zasad ne znam. Ipak, u nekom istorijskom periodu bio je pronađen kompromis između Srbije i Crne Gore, zar ne? I svi su se s tim složili. To vam samo navodim kao primer. Ali, vama ne pada na pamet da će primena načela samoopredeljenja nacija podstaći negativne procese ne samo u postsovjetskom prostoru, a to je nešto s čim ćemo se mi ovde u Rusiji suočiti i biće nam veoma teško da malim narodima severnog Kavkaza objasnimo zbog čega je u nekom delu Evrope nekom narodu to pravo priznato, a njima ovde, na Kavkazu, iz nekih razloga nije priznato, s tim što pri tom jedan deo osetinskog naroda živi u Rusiji, a drugi deo živi na teritoriji Gruzije i sebe smatra nezavisnom državom. Kako da objasnimo Osetincima zbog čega su oni u Evropi ljudi drugog reda? Zašto je Albancima dozvoljeno da se tako ponašaju, a recimo Osetincima nije? To nije mogućno objasniti.
Sem toga, takvo rešenje će, hajde da to otvoreno kažemo, podstaći separatističke pokrete u samoj Evropi. Koliko mi je poznato, u Škotskoj planiraju da kroz tri godine na referendumu postave pitanje nezavisnosti. U Kataloniji već slušamo o takvim pokretima. U Baskiji se taj proces odavno razvio. Ako začeprkamo po Balkanu, videćemo da će Republika Srpska poželeti da se pripoji Srbiji. Neću više poimenično o njima da govorim, da ne bih isprovocirao odgovarajuće pokrete. Ako razgovarate s ekspertima, videćete da postoji masa sličnih problema. Zašto bi se to provociralo? Mislim da je to krajnje štetno i veoma opasno. A ako neko hoće da daje za pravo tim ljudima koji zbog nečega neće da se strpe, koji zbog nečega što ne razumemo nemaju vremena, onda izvolite. Mi se s tim ne možemo složiti.

Tajms: Možete li da prihvatite ulazak Ukrajine u EU? Kako ćete se prema tome postaviti?

Putin: Pozitivno. Mi se u celini gledano zalažemo za jačanje EU. Ni jedan jedini put ništa loše nismo rekli o procesu evropskih integracija. Ne znam samo koliko je sama Evropska unija spremna da prima nove članove, ali to već nije naš problem. Koliko ja vidim, takve spremnosti zasad nema. Ako se i govori o proširenju, onda se misli na zemlje južne Evrope, pre svega na neke balkanske zemlje. A Ukrajina je zemlja sa 45 miliona stanovnika i velikim ekonomskim i političkim problemima.

Korijere dela sera: A u NATO?

Putin: Ne, mi smatramo da bi to bilo štetno jer je NATO vojno-politički blok. To je dodatni remetilački element u odnosima s Rusijom. Ne vidimo nikakve potrebe za tim jer Ukrajinu niko neće napasti. A priče o tome da proširenje NATO povećava mogućnost borbe protiv terorizma nisu ništa drugo do besmislica. U borbi sa terorizmom pomaže multilateralna saradnja, ne NATO. A savremeni izazovi i pretnje – to su terorizam, šverc narkotika, trgovina ljudima, organizovani kriminal i širenje nuklearnog oružja. Šta će tu blokovska politika? Zbog čega toliko jača napetost? Zato što raste agresivnost naših partnera i to u nekoliko pravaca. Vi kažete “NATO i Ukrajina”. A da li znate kakvi su rezultati anketa javnog mnjenja? Čak 60 do 70, a možda i svih 80 posto građana protivi se ulasku Ukrajine u NATO. Bez obzira na to Kongres SAD ipak donosi odluku o tome da finansira stupanje Ukrajine u NATO. Ukrajinski narod niko ne pita.

Gloub end mejl: Ako NATO ima određenu prednost sa stanovišta protivraketne odbrane, onda bi on tu možda mogao da bude iskorišćen. SAD preduzimaju jednostrane korake. Ako bi se time bavio NATO onda to možda ne bi izgledalo kao imperijalistički korak. Možda bi sve bilo drugačije da ovde više učestvuje NATO i da Rusija i sama učestvuje u tim planovima u vezi sa protivraketnom odbranom?

Putin: Kad bi učestvovao NATO u suštini se ništa ne bi promenilo, zato se odluke u NATO donose isto onako kao što su se donosile u Varšavskom ugovoru. U Istočnoj Nemačkoj je svojevremeno bila popularna šaljiva pitalica: Kako prepoznati koji telefonski aparat na Honekerovom stolu služi za direktnu vezu s Moskvom? Onaj koji nema mikrofon, samo slušalicu. U NATO je sve potpuno isto, jedino što telefon nije povezan sa Moskvom, već sa Vašingtonom.


Priredila i prevela Ljiljana Nedeljković