Ljiljana Nedeljković

Kidanje Iraka

Da li je srednjovekovno pogubljenje Huseina još jedna u nizu grešaka i pogrešnih procena tipičnih za način na koji Bušova administracija upravlja Irakom, ili pak postoji moćna grupa ljudi kojoj je stalo da po svaku cenu održi građanski rat u Iraku, kao da joj interes leži u stvaranju haosa u toj, za ceo region ključno značajnoj zemlji

Šta god da se kaže o njemu, Sadam Husein je u smrt otišao dostojanstveno, visoko uzdignute glave, ne tražeći milost i ne povijajući se pred dželatima”, objavio je Jediot ahronot prvog dana 2007. godine. Jedan londonski zvaničnik organizacije Amnesti internešenel rekao je, neposredno posle pogubljenja, da se na snimku koji je munjevito obleteo svet videla gomila maskiranih hulja kako se sprema da po kratkom postupku obesi dostojanstvenog sedobradog čoveka u poodmaklim godinama. Dodao je da je to “katastrofa sa stanovišta odnosa sa javnošću i bruka za vek u kome živimo”.

Najtiražnijem izraelskom listu, koji je u Sadamu uvek video arhineprijatelja i organizaciji koja je na drastična kršenja ljudskih prava ukazivala još u vreme kada je on bio saveznik Zapada u borbi protov homeinizma, niko ne može da prebaci neodmerene simpatije prema pogubljenom bivšem predsedniku Iraka. Ovakve ocene su, uostalom, potpuno shvatljive ako imamo na umu tanku optužnicu, groteskno suđenje i žurno, usred hadža, izvršenje kazne u atmosferi koja je nedvosmisleno podsećala na linč.

Činjenica da je pogubljenje izvršeno u osvit Kurban-bajrama, najvećeg muslimanskog praznika, samo je dodatno doprinela osećanju mučnine i zgađenosti. Kao da su oni koji su pogubljenje izvršili želeli da Sadama ritualno ubiju, podnoseći ga kao žrtvu šiitskim sledbenicima Moktade al Sadra, čijeg je strica i druge bliske rođake svojevremeno pobio Sadamov bezbednosni aparat. Ironija je, međutim, to što je Sadam sebe, koji dan pred smrt, već predstavio kao žrtvu, mučenika koji svesno strada za Irak, panarabizam i slobodnu, arapsku Palestinu, pa bi se moglo reći da je ovakav kraj samo doprineo njegovom budućem kultu.

RAFALI: Ako se izuzmu osude koje su, sasvim očekivano, izrekli Romano Prodi, oficijelna Moskva, Libija, Vatikan i Jemen, prvi zvanični komentari, pre svega pisana izjava predsednika Buša koji je u vreme egzekucije spavao, ali i nekih uglednih listova, poput Fajnenšel tajmsa, nisu nagoveštavali poplavu negativnih reakcija ni talas gnušanja. Američki predsednik je ocenio da je nad Sadamom izvršena smrtna kazna posle pravičnog suđenja i da je takvu pravdu on uskraćivao žrtvama svog brutalnog režima. “To nije nešto što će osloboditi Irak nasilja, ali jeste etapa na putu ka demokratiji”. U stvari, Buš je samo varirao ocenu koju je izneo kada je Sadamu izrečena smrtna kazna: i tada je govorio o važnoj etapi na putu ka demokratiji.

Fajnenšel tajms je u egzekuciji takođe video šansu za demokratiju i pomirenje. U tekstu očigledno pisanom pre no što su se videli snimci, najugledniji svetski ekonomski dnevnik ocenio je da se “premijeru Al Malikiju sada pruža politička šansa i otvara mu se prostor za delovanje”, jer je Sadamova smrt “dokaz da bivša vladajuća partija Baas, koja ima vrlo aktivnu ulogu u pobunjeničkim snagama, više ne može da diktira događaje”.

Doduše, Sadam još od proleća 2003. godine ne diktira događaje, a pobunjenici u tim događajima vrlo aktivno učestvuju. Teško da iko može poverovati da će sada, posle pogubljenja, kada je napetost još više porasla, euforične šiitske milicije biti spremne tek tako da polože oružje, ili da će ogorčeni i poniženi sunitski pobunjenici biti spremni da se priključe vladinim snagama i prestanu kroz kamiš da gledaju vojnike koalicije.

Reakcije uličnog trijumfalizma, s jedne, i duboke ogorčenosti, s druge strane, koje su se morale očekivati, čine da takva perspektiva pomirenja i pokajanja bude još mnogo dalja no ranije. Na ulicama Bagdada rafali su odjeknuli odmah posle vesti o pogubljenju. U početku je američkim izveštačima s lica mesta izgledalo da su svi ti rafali uobičajeno orijentalno šenlučenje. Onda se, posle prvog samoubilačkog napada na jedno šiitsko predgrađe, u kome je poginulo više od 30 ljudi, ispostavilo da nisu baš svi stanovnici radosni, da ima i onih koji pucaju iz nekih drugih razloga a ne iz ganutosti zbog iznenadne slobode i demokratske perspektive. “Kako razlikujete ko iz kojih razloga puca?”, pitao je voditelj Si-En-Ena koleginicu koja je izveštavala sa terena. “Sasvim iskreno, ne znam, moram da se oslonim na instinkt”, glasio je odgovor.

GNUŠANJE: Što su se snimci više ponavljali na televizijskim ekranima, to su i reakcije, pre svega u svetu – u Iraku uglavnom nema struje, pa je prenošenje od usta do usta najpouzdaniji metod oglašavanja – to je postajalo sve jasnije da se dogodilo nešto što civilizacija sebi nije smela da dopusti. Internet stranice bile su preplavljene porukama običnih ljudi, očigledno najrazličitijih ideoloških opredeljenja i kulturnih miljea, koji su, u ogromnoj većini, izražavali gnušanje. Samo na komentatorskom forumu NJujork tajmsa oglasilo se oko 2 000 ljudi. Nisu zaostajali ni čitaoci Gardijana. Najčešće pominjana rečenica bila je Gandijeva “Oko za oko da ceo svet oslepi”, dok je naša epoha u mnogim prilozima upoređivana sa dobom pada i propasti Rima. To, naravno, nije reprezentativni uzorak, ali nije ni sasvim zanemarljiv podatak, tim pre što je takva vrsta komunikacije u zapadnim zemljama odavno uobičajena.

Tek, za svega dva-tri sata koliko je potrebno da se prelistaju elektronske strane, moglo se na jednom mestu naći obilje podataka (i linkova sa zvaničnim sajtovima) o tome kako je Sadam Husein prešao put od za Zapad omiljenog arapskog nacionaliste do za Zapad omraženog arapskog nacionaliste. Svi su ti podaci i citati poznati, ali se retko mogu naći na jednom mestu u nespecijalizovanoj publikaciji. Citirane su američke ocene iz 1971. o Sadamu Huseinu al Takritiju koji je kadar da svojom sekularističkom strankom Baas popuni vakuum u arapskom svetu i pruži alternativu komunizmu, te je, u tom smislu, gospodin Takriti prihvatljiviji za SAD od drugih dveju političkih grupacija koje se u Iraku bore za vlast – Komunističke partije i Al Barzanijeve Kurdistanske demokratske stranke. Sadam, u to vreme g. Takriti, hvaljen je i zbog sposobnosti ekonomskog upravljanja zemljom i udvostručenja priliva od nafte u sasvim kratkom roku.

Bio je mlad, energičan, uspešan, spreman da pruži ruku Zapadu i zaboravi na kolonijalnu prošlost, i nije, baš kao ni Zapad, mnogo mario za Kurde koji su ionako očijukali sa Sovjetima. On sam je sa Sovjetima održavao korektne odnose, koje je Vašington uvek bio spreman da vidi u ključu kakav mu je u datom trenutku odgovarao. Uostalom, Sadam je bio leporek: “Mi smo do sada britansku i američku politiku doživljavali kao neprijateljsku. Ipak, nećemo zatvoriti vrata pred pozitivnim promenama u toj politici”, govorio je, i to je prijalo anglo-američkim ušima kad je dolazilo od prvog čoveka zemlje koja ima tako povoljan strateški položaj, posebno u hladnoratovskom kontekstu, i toliko bogate rezerve nafte.

Nebrojena su podsećanja na osamdesete godine, kada je u Iranu već uveliko ustoličen Homeinijev teokratski režim, utoliko dogmatičniji i autističniji ukoliko je onaj prethodni, šahov, bio korumpiraniji i blagonakloniji prema stranim kompanijama. Bilo je potrebno da mu se neko suprotstavi, da obuzda njegov nesporni uticaj na mase islamskih vernika, da ga primora da se usredsredi na nešto drugo, a ne na širenje islama. Taj neko je bio Sadam koji se, osokoljen, odlučio da napadne islamskog suseda. Koliko su čvrste veze između SAD i Bagdada bile u vreme iračko-iranskog rata koji je trajao od 1980. do 1988. i odneo bar milion i po života može se, između ostalog, videti sa zajedničkih fotografija Sadama i specijalnog Reganovog izaslanika Donalda Ramsfelda iz 1983. Tada je Bagdad sklopio ugovor sa kompanijom Monsanto i uskoro je počeo da koristi hemijsko oružje. Iračke šiite i Kurde tretirao je kao petu kolonu i tako prema njima i postupao. Kurdima to, doduše, nije bilo prvo bombardovanje te vrste; Englezi su ih, znatno ranije, upoznali sa tim vidom ratovanja.

“UŽASNUTI”: Iz rata je Irak izašao oslabljen i u dugovima. Zato se Sadam brzo, već 1990. odlučio na novi rat, sada protiv Kuvajta. Iako sasvim zvaničnih potvrda nema, mnogo je tvrdnji i izjava koje ukazuju na to da je i za taj pohod imao neku vrstu ako ne blagoslova, a ono najave okretanja glave na drugu stranu, od SAD. Možda je samo reč o nagađanjima ostarelih šezdesetosmaša, okorelih levičara koji nisu postali deo establišmenta, možda se Sadam stvarno već tada oteo kontroli, tek američka vojna industrija je ostvarila lepu stopu rasta, a Pustinjska oluja, istina izvedena pod okriljem UN, poslužila je i za testiranje nekih novih vidova eksploziva i nekih novih vrsta političko-propagandnih kampanja.

Neposredno posle tog rata, današnji potpredsednik Dik Čejni govorio je da je Sadam postao isuviše beznačajan da bi neki američki vojnik rizikovao život da ga svrgne. Ostao je na vlasti, a zemlja je jedva disala pod teretom sankcija, klasično žarište napetosti koje se stalno održava u manje-više istom intenzitetu.

Tada se međunarodna zajednica setila i šiitske većine i kurdske manjine, i odjednom se užasnula nad gvozdenom pesnicom kojom je Sadam vladao Irakom. Ponajviše ga se setila Bela kuća, odmah posle strašnog terorističkog napada 11. septembra 2001. na Wujork i Vašington i počeo je sunovrat. Žudnja za ratom, svejedno da li iz ekonomskih ili osvetničkih razloga (govorilo se da je Sadam planirao da ubije prvog predsednika Buša), učinila je da priče o postojanju oružja za masovno uništenje deluju američkim zvaničnicima isto onako verodostojno koliko i one pređašnje, o Sadamovoj otvorenosti i sekularnosti.

To što ih je kazivao ovejani prevarant po imenu Ahmet Čalabi nije menjalo stvar. Pričao je on i druge stvari koje su godile ušima, recimo da će američki vojnici u Iraku biti dočekani cvećem, ili da Sadam, koji je u međuvremeno postao zagriženi džihadista, jača veze sa Al kaidom (istine radi, ovo je delovalo besmisleno i mnogim američkim komentatorima koji nisu progutali priču o vezama sa Al kaidom, ali jesu onu o oružju za masovno uništenje). To je, uz ugovor koji je kompanija Behtel već ranije sklopila sa Pentagonom o obavljanju radova na obnovi Iraka, bilo dovoljno da u martu 2003. koalicija na čelu sa SAD, bez blagoslova UN i iz žestoko protivljenje Francuske i Nemačke, uđe u Irak ne bi li, kako je govorio Frano Cetinić, “utjerala demokratiju u Mezopotamiju”. Nije bilo cveća, ali nije nedostajalo nafte.

Sadam je pao, i simbolički, kada su američki vojnici, pred oduševljenom masom gladnih i iznurenih ljudi, srušili njegovu džinovsku statuu, i stvarno. Od zarobljavanja do podizanja optužnice proteklo je dosta vremena, suđenje je trajalo kraće. Na osnovu dogovora između tadašnje iračke vlade i Sjedinjenih Država, prva optužnica protiv Sadama podignuta je za ubistvo 148 šiita u Dudžailu, gradu u kome su pripadnici u to vreme zabranjene Malikijeve partije Dava pokušali da 1982. organizuju atentat na Sadama. Ovakav izbor optužbi ne čudi ako se ima na umu da šiiti imaju dominantnu poziciju u vladi, kao i da su SAD samo ovako mogle biti sigurne da se na suđenju ni povodom suđenja neće pojaviti neki neugodan materijal. Suđenje je proteklo u znaku ubistva trojice advokata odbrane, anonimnih svedoka i napamet naučenih iskaza, i prisilnog odlaska iz veća prvog sudije koji je očigledno previše ozbiljno shvatio svoj posao. Taj sudija, Rickar Mohamed Amin, inače Kurd, danas tvrdi da je pogubljenje bilo protivzakonito, zato što “smrtna presuda ne sme biti izvršena ni o državnim, ni o verskim praznicima”. Drugo po redu suđenje, ono po optužnici za ubistva Kurda, nastavlja se bez Sadama, uz mnogo manje pažnje. Za rat sa Iranom optužnica nije ni podignuta.

HAOS: Nije važno što se sad, tri dana posle pogubljenja, SAD i vodeće članice koalicije pozivaju na to da je odluku o egzekuciji donela suverena vlada suverene države, na osnovu presude nezavisnog suda. Nije važno ni što su Amerikanci, drugog dana posle pogubljenja, nagovestili da su oni, zapravo, želeli odlaganje, ali nisu mogli da ga isposluju. Nije važno ni što je Al Maliki izjavio da mu ne pada na pamet da se ponovo kandiduje, ni što će posebna komisija da utvrđuje kako su fotografije dospele u javnost. Mogu svi da peru ruku, tek, srednjovekovno pogubljenje Sadama Huseina oživelo je čoveka koji je odavno izgubio stvarni značaj za svakodnevni život Iračana.

Tačno je da ga je zadesila ista sudbina koja je zadesila nekoliko njegovih prethodnika u nimalo mirnoj istoriji Iraka u 20. veku. Na kraju su ga okružili ljudi zamaskiranih lica koji su uzvikivali pogrdne parole i ubili ga usred molitve. Dogodilo mu se ono što se dogodilo Abdulu Karimu Kasimu, iračkom predsedniku pogubljenom 1963. godine, čiji je leš potom prikazan na televiziji da bi se narod uverio da je zaista mrtav. I njemu je suđeno na montiranom procesu i on je takođe osuđen na smrt. Samo, za razliku od Kasima, Sadam je sačuvao prisustvo duha i delovao kao ljudsko biće u atmosferi slepe mržnje. On je izgovarao molitvu, dželati su ponizili i sebe i žrtve. On, koji je imao na rukama više arapske krvi nego ijedan drugi arapski lider u moderno doba, loš strateg i još gori taktičar, uspeo je da snagom volje nadraste one koji su mu poslali dželate.

Dotle su iračka vlada i američka administracija uspele da antagonizuju i one Arape koji su slovili za prozapadno orijentisane. Ako su najveći politički protivnici Sadama Huseina u Iraku bili ogorčeni, kako li su se onda osetili ostali Arapi koji su ga podržavali? Kako li su oni doživeli ritualno ubistvo, u osvit Kurban-bajrama, praznika praštanja i mirenja; čak i u najtvrđim islamskim režimima to je dan kada šef države potpisuje pomilovanja. I Sadam je to činio.

Možemo samo da nagađamo da li je reč o još jednoj u nizu grešaka, pogrešnih procena i propuštenih mogućnosti tipičnih za način na koji Bušova administracija upravlja Irakom, ili pak postoji jedna moćna grupa ljudi kojoj je stalo da po svaku cenu održi građanski rat u Iraku, kao da joj interes leži u stvaranju haosa u toj, za ceo region ključno značajnoj zemlji. Izvesno je da se Irak dalje cepa po šavovima, a da koalicione snage ne nastoje preterano da to spreče.