Miloš Jovanović

Sporovi o prošlosti

Za razliku od većine zapadnih demokratija, u Srbiji politički problemi nastaju završetkom izbora. U fragmentiranom političkom sistemu u kojem nijedna politička stranka nije sposobna da obezbedi apsolutnu većinu glasova, izbor vlade, osuđene da počiva na koaliciji, uvek je problematičan. Problem ne nastaje toliko zbog samog broja parlamentarnih stranaka koliko zbog činjenice da u Srbiji nisu jasno identifikovane glavne razlike i političke podele – samim tim ni afiniteti – koje postoje među političkim strankama. Te su razlike daleko dublje nego što se moglo, na prvi pogled, učiniti posmatranjem njihovih veoma sličnih scenskih nastupa tokom predizborne kampanje. Razlika ide zapravo dotle, da čak ni teme, kojima su stranke u protekloj kampanji poklonile najviše pažnje, nisu bile iste. Jedni su, poput DS-a, isključivo govorili o evropskim integracijama i skoro ništa o Kosovu i Metohiji, osim kada bi im se to pitanje postavljalo. Kod drugih, poput DSS-a, i u manjoj meri SRS-a, situacija je bila obrnuta i problem Kosova i Metohije je predstavljao jednu od centralnih tema kampanje, dok se o evropskim integracijama slabo šta moglo čuti. Ovakva situacija je vrlo neobična, jer u demokratskim društvima uglavnom postoji konsenzus kako o problemima o kojima treba voditi raspravu u predizbornoj kampanji tako i o njihovoj važnosti, tj. redu prioriteta.

Kako objasniti ovu specifičnost političkog života Srbije?

Najčešće korišćena podela na demokratski i nedemokrtaski blok, ne zaslužuje veliku pažnju jer je proizvod čistog politikanstva i ne odgovara činjeničnom stanju. Niko u Srbiji posle oktobra 2000. ne dovodi u pitanje pravila demokratske igre. Objektivno posmatrano, ne postoji nikakav ,,nedemokratski blok” – samim tim ni ,,demokratski” već isključivo političke stranke koje formalno-pravno na isti način učestvuju u takmičenju za raspodelu pozicija vlasti što jeste definicija demokratije. Upotreba navedene, umnogome veštačke podele samo doprinosi konfuziji i otežava racionalnu analizu srpske političke scene.

Koji je onda kriterijum koji zbližava ili udaljava srpske političke stranke i određuje njihovo viđenje državnih prioriteta? Odgovor na ovo pitanje je zapravo jednostavan: ono što najviše razlikuje političke stranke u Srbiji je njihov odnos prema prošlosti.

Zapravo, sagledavanje i shvatanje bliske prošlosti predstavlja osu ovdašnjih političkih podela! Iz tog sagledavanja proizilaze i različiti stavovi prema problemima kao što su Hag, procesi evropskih integracija, ali i problem Kosova i Metohije. Stav prema pomenutim pitanjima će se naravno bitno razlikovati u zavisnosti od toga da li se ide intelektualnim prečicama, učestalim nakon oktobra 2000. godine, poput one, najpoznatije, po kojoj je bivši režim oličen u Slobodanu Miloševiću kriv za sve što se dogodilo ovoj zemlji u poslednjih petnaestak godina, ili se, pak, takvo objašnjenje smatra krajnje nezadovoljavajućim i apsolutno preteranim.

Relativna zlovolja dosadašnjeg predsednika vlade Vojislava Koštunice kada je u pitanju Haški tribunal i nepostojanje entuzijazma koji nasuprot njemu pokazuju funkcioneri Demokratske stranke ili LDP-a kada su u pitanju evropske integracije, razumljiv je svakome ko smatra da nismo jedini krivci sopstvene nesreće. Svako ko ne zaboravlja u kojoj je meri EU kumovala nesreći i ratovima u ovim krajevima – suludim i pogrešnim priznanjem slovenačke i hrvatske nezavisnosti – ne može sa širokim osmehom na licu govoriti o evropskim integracijama. Naravno, retko ko spori da je članstvo u EU jedan od izuzetno važnih ciljeva Srbije i da tome treba težiti. To nas međutim ne sprečava da, makar i u knjigama, postavimo pitanje istorijske odgovornosti svih aktera u jugoslovenskoj krizi, kao što ne zahteva od nas ni vulkansku erupciju radosti pri svakom pomenu Evropske unije. Činjenica da smo iz jugoslovenske krize izašli kao poražena nacija sama po sebi nas ne tera da mazohistički prihvatimo tuđu odgovornost kao sopstvenu niti da poverujemo da je pravda nebitna kategorija.

Neko će reći da je sve to prošlost na koju se ne treba vraćati. Kad bi ovaj stav i uzeli kao ispravan, on ostavlja netaknut problem Kosova i Metohije i ne objašnjava ulogu EU u aktuelnom procesu rešavanja statusa južne srpske pokrajine. Izjava zamenika predsednika SRS-a, Tomislava Nikolića da on nije protiv Evrope ali da je pitanje kakva će Evropa biti prema nama - da li će nam pomoći da sačuvamo Kosovo i Metohiju ili će učestvovati u otimanju srpske istorijske teritorije – odlično ilustruje činjenicu da Srbija, ne samo zbog prošlosti već i zbog sadašnjosti ne može imati prema EU isti odnos kao i ostale evropske zemlje – nove članice ili kandidati.

Kako je to pokazala predizborna kampanja, neke političke stranke tu činjenicu žele da zaborave, druge ne, i ta podela će postojati sve dok se ne pristupi jednoj neostrašćenoj analizi bliže prošlosti srpskog naroda. Do tada, možda ne bi bilo neobično prihvatiti činjenicu da postojeći afiniteti između političkih stranaka katkad mogu poprimiti i konkretan – institucionalan oblik kroz stvaranje koalicione vlade.