Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - Polemike - Prenosimo Politiku

   

Stranke pred izbore

Branko Milanović

Radikalni problem Srbije


Kao nekadašnji KPJ, radikali su stranka koja ne prihvata samokritiku niti priznaje da je ikada napravila političku grešku

Radikalni problem Srbije jeste Srpska radikalna stranka. Ovo je veoma jaka tvrdnja i, naravno, potrebno ju je valjano obrazložiti. To ću i učiniti. Postoje dva osnovna razloga za to. Prvi je fundamentalni: da li su radikali „sistemska” stranka, što znači da li zaista prihvataju demokratska pravila? Pokazaću da oni to, bar za sada, nisu. Drugi razlog je tehničke prirode. Čak i ako ekstremna ili ekstremistička stranka prihvata pravila demokratije, stabilnost demokratskog sistema zavisi od postojanja jakih stožernih partija levog i desnog centra. Naprotiv, jake ekstremne partije, bilo leve ili desne, prouzrokuju političku nestabilnost, otežavaju donošenje kompromisnih odluka i formiranje stabilnih vlada. Krenimo od ovog poslednjeg.

Zamislimo „politički prostor” koji se kreće od nacionalne (ili nacionalističke) desnice do krajnje liberalnih („anacionalnih”) stranaka. U srpskim okolnostima, mislim da bi se većina analitičara i birača složila da bismo, idući od desnog na levo, stranke poređali po ovom redu: radikali, DSS, Demokratska stranka, G17 plus, LDP. Ako sada, uz svaku od ovih stranaka, stavimo i približni procenat glasova koji očekuje da dobije na sledećim izborima (kako to dosadašnje ankete pokazuju), imamo sledeću situaciju: 30 odsto (radikali), 20 odsto (DSS), 20 odsto (DS), 5 odsto (G17 plus), 5 odsto (LDP). Preostalih dvadeset odsto glasova odlazi na manjinske stranke ili stranke koje je teško definisati na ovoj jednodimenzionalnoj političkoj osi (kao što je, recimo, slučaj sa SPS-om). Ovakav raspored glasova potpuno odskače od onoga koji očekujemo u „normalnim”, stabilnim demokratskim sistemima, gde bi približan raspored bio oko deset odsto za ekstremnu desnicu, 40 procenata za umerenu konzervativnu desnicu, 40 odsto za umerene liberale, i možda desetak procenata za krajnje liberalne stranke. U stabilnim režimima imamo dakle „gomilanje” glasova i partija oko centra tako da središnje (umerene) stranke mogu da računaju na bar dve trećine ukupnih glasova. Takva je situacija i u celoj istočnoj Evropi. Jedino je u Srbiji raspored asimetričan, jer jedino u Srbiji ekstrem (desni) ne samo da je značajniji nego što bi to sa tačke stabilnosti sistema bilo poželjno, već ima i najjaču pojedinačnu stranku.

Ovaj „tehnički” problem političku scenu čini neuravnoteženom. Prednost postojanja najvećih stranaka u centru nije samo u tome što središnje stranke vode umerenu politiku tako da ne dolazi do naglih „iskakanja” nego i u tome što su stožerne stranke sposobne za pravljenje koalicionih vlada. U srpskom, neuravnoteženom, sistemu, čak i veoma široka koalicija (u smislu da pokriva raznorodni politički teren, znači različite ideologije) može lako da se pokaže nedovoljnom za formiranje stabilne većinske vlade.

Ali, kao što smo već rekli, ovo je tehnički problem koji će nastaviti da srpske vlade čini nestabilnim dokle god ili radikali ne postanu marginalna stranka, ili se pak (kao HDZ u Hrvatskoj ili bivši neofašisti u Italiji) ne transformišu u stranku nacionalnog konzervativnog centra. Ali, da li je ovo potonje moguće, tj. da li su radikali, kako je Dušan Pavlović pre više od godinu dana tačno postavio pitanje, sistemska stranka ili ne?

Pogledajmo ovo suštinsko pitanje. Uzmimo da su dve osnovne i minimalne odrednice demokratije: 1. poštovanje osnovnih sloboda svih članova zajednice (sloboda reči, misli, okupljanja, verskih i nacionalnih osećanja, vlasništva) i 2. prihvatanje rezultata izborne utakmice (pošteni i slobodni izbori). Nazovimo prvu karakteristiku trpeljivost, a drugu smenjivost. Kakva su, u ovih 15 godina postojanja višepartijskog sistema, dosadašnja iskustva sa radikalima?

Što se smenjivosti tiče, radikali su se uglavnom pokazali spremnim da poštuju rezultate izborne utakmice. Njihov štab je često davao bar jednako tačne, a nekad i pouzdanije, rezultate izbora nego druge partije. Ali, postoje bar tri izuzetka. Iako radikali nisu direktno učestvovali u dve velike Miloševićeve krađe glasova, posle lokalnih izbora 1996-97. i naravno u septembru 2000. godine, u oba slučaja SRS je prećutno, a često i otvoreno, podržavao rezultate krađe i napadao one koji su se krađi suprotstavljali. Znači, to je velika mrlja što se poštovanja demokratskih rezultata tiče. Postoji i treća, čudna, mrlja: to je bilo kada su radikali prihvatili očiglednu izbornu krađu čija je žrtva bio upravo njihov lider. U predsedničkim izborima 1997. godine protiv Lilića i zatim Milutinovića, Šešelj je, prema opštem uverenju, osvojio više glasova i od jednog i od drugog protivkandidata, ali je konačno prihvatio da bude pobeđen. I to nije plus za demokratiju – jer prihvatanje poraza je moralo da ide uz neki „dogovor” sa Miloševićem. Znači, što se smenjivosti tiče, radikalski dosadašnji učinak je prilično mršav.

Pogledajmo sada stav SRS prema trpeljivosti ili poštovanju osnovnih sloboda građana, uključujući i političke suparnike. Ovde je situacija mnogo gora. SRS ne samo da neguje govor mržnje i uvreda prema svima sa kojima se u datom trenutku ne slaže već ga, kako je to Đorđe Vukadinović nedavno primetio, sve više upražnjava u ovoj najnovijoj fazi „rešešeljizacije” partije. Radikalska netrpeljivost nije ostala samo na rečima. Treba se setiti Šešeljevog prebijanja političkih neistomišljenika (palicom za bejzbol!), kao i činjenice da se SRS, kada je bio na vlasti u koaliciji sa socijalistima, iz petnih žila trudio da donese i primeni tri užasno represivna zakona koja su išla protiv slobode štampe, autonomije univerziteta, i slobodnih elektronskih medija. Ti zakoni su doveli do noćnih prepada na novine i radio stanice, zaplene i prodaje njihove imovine, anuliranja akademskih sloboda i kasnije sistematskog i dnevnog premlaćivanja građana.

Nema razloga da verujemo da bi se SRS ponašao drugačije sada kada bi, kojim slučajem, ponovo došao na vlast. To nemamo razloga da verujemo upravo zato što se SRS pokazao nesposobnim ili nevoljnim da krene putem postajanja „sistemske” stranke desnog centra. U stvari, činjenica da SRS nije sistemska stranka postaje očigledna kada razmislimo da pri glasanju za bilo koju stranku sem SRS, naša odluka da li da glasamo za datu stranku ili ne zavisi od toga da li se slažemo s njenim stavom o Kosovu, ekonomskoj politici, evropskoj integraciji itd. Jedino u slučaju SRS-a, moramo sebi da postavimo i dva dodatna pitanja: da li verujemo da je SRS postao trpeljiva stranka („da li bi slali tenkove na demonstrante ili ne?”) i da li verujemo da bi SRS prihvatio da izgubi vlast? Znači, samo oni koji bi i na ova dva dopunska pitanja odgovorili potvrdno, mogu da smatraju da su radikali postali sistemska, „normalna” stranka. Meni se čini da na oba dodatna pitanja, na žalost, moramo odgovoriti odrečno. Kao nekadašnji KPJ, radikali su stranka koja ne prihvata samokritiku niti priznaje da je ikada napravila političku grešku. To naravno ponekad dovodi do komičnih situacija kao kada se granice Srbije još uvek zamišljaju na liniji Virovitica – Karlovac – Karlobag. Ali nerealnost takve politike ne sme da nas zaslepi te da ne vidimo ono što je važnije, a to je ostajanje na tvrdim ideološkim pozicijama ekstremizma, nespremnost na promene, i ono što je najvažnije – netrpeljivost prema različitim mišljenjima. Zbog svega toga mislim da prva rečenica ovog članka nije bila preterana – štaviše, mislim da je ona potpuno tačna.

Saradnik Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir

[objavljeno: 06.01.2007.]

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM