Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi

Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru

Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet

Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete

 

 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo Večernje Novosti

   

 

Dušan Mihajlović

Moja bitka sa mafijom

BIO sam potpredsednik u prvoj demokratskoj vladi Zorana Đinđića i "privremeni" ministar unutrašnjih poslova na predlog mandatara i predsednika države Vojislava Koštunice, čijoj je stranci pripadalo to mesto.
Nažalost, moj mandat obeležila je bitka sa mafijom, mnogo više nego reforma policije, oslobađanje hipoteke prošlosti, i bilo koja druga delatnost kojom sam se bavio. Zato je to i osnovni sadržaj drugog toma "Zapisa o životu i politici" koje sam vodio u mojoj kući na Kneževcu, ispod Malog Povlena (1.347 m.n.v.) i pretočio u obimnu knjigu "Povlenske magle i vidici".
Taj simboličan naziv tačno odražava dileme sa kojima sam napustio Ministarstvo unutrašnjih poslova. U tim "maglama" su i mnogi "hendikepi" sa kojima sam došao u ovaj osinjak i bastion režima, koji smo hteli da promenimo narodnim buntom 5. oktobra. U njima su i najvažnija pitanja na koja nisam dao odgovore u svojim zapisima. Ne služi mi na čast izjava da bi "istorija Srbije bila drugačija da sam na početku ministrovanja znao ono što sam saznao po prestanku mandata".

"HENDIKEP" MINISTRA

POČEĆU o pitanjima na koja nisam dao odgovor. Ona se uglavnom poklapaju sa konstatacijama koja je dala predsedavajući sudija Specijalnog suda Nata Mesarević, prilikom izricanja presude atentatorima na premijera Đinđića. Primetila je da postoji potreba da se raspravi politička pozadina atentata, kao i pitanje kako je bilo moguće da kriminalni klan, poznat policiji, uspe da ubije premijera, odnosno, gde su BIA i MUP zakazali u obezbeđivanju premijera?
Odmah po dolasku u MUP shvatio sam da je mafija osnovni problem, ne samo policije, već čitavog društva, i ustvrdio sam da ćemo sve probleme demokratski rešiti, političkim sredstvima, ali da od ishoda borbe sa mafijom zavisi - da li će Srbija biti "balkanska Kolumbija ili savremena evropske država". Brzo sam shvatio i da su policiji vezane ruke i da postoji neka viša sila koja sabotira sve njene prave napore u borbi sa tom Hidrom sa bezbroj glava.
Istina, na određeni način sam i odgovorio na to pitanje, zapisujući da su to oni koji su omogućili puštanje Šiptara i Kuma iz zatvora u kome su se našli posle optužnice za zločinačko udruživanje, otmicu Miškovića i brojna druga krivična dela. Da su oni ostali u zatvoru i osuđeni po navodima iz krivične prijave MUP-a, ne samo da još ne bi bili na slobodi, nego ne bi bilo ni pobune "crvenih beretki", pa ni akcije "Stop Hagu", odnosno pucnja u državu i ubistva premijera Đinđića. Ali, dok sam bio ministar nisam saznao ko je taj tajanstveni moćnik koji nam vezuje ruke. Moji saradnici su izbegavali da o tome govore, jer su znali moć tadašnjeg podzemlja, a možda su neki i sumnjali da i ministar pripada toj svemoćnoj organizaciji. Treba imati u vidu i spomenute "hendikepe" sa kojima sam došao.
O kojim je "hendikepima" reč?
Reč je o tome da novi ministar nije imao kontakt ni sa jednim rukovodiocem iz nasleđene strukture državne i javne bezbednosti. Još teži "propust" je činjenica da mi nijedno ime, ni lice, iz tzv. "Bele knjige" nije ništa značilo. Prvi koga sam upoznao na početku mandata, bio je Milorad Luković Legija, a poslednji koga sam upoznao, na kraju mandata bio je Stanko Subotić Cane. Ni jednog, ni drugog nisam upoznao svojom voljom i po svom zahtevu.
Dalje, nisam bio obavešten o dogovorima koji su predstavnici DOS-a napravili sa pojedincima iz državnih struktura bezbednosti vojske i policije, i podzemlja. Jednostavno, nisam u njima učestvovao, niti me je neko o njima informisao. A kada sam o tome pitao mandatara za sastav nove republičke vlade Đinđića, prilikom razgovora o mom ulasku u vladu kao potredsednika, on je energično negirao da oni postoje i da vlada ima obaveza prema bilo kome ko se poziva na "zasluge" za 5. oktobra.

BEBA RASTERAO MAGLE

OSTAJE da objasnim zašto sam ćutao, što govorim tek sada.
Rekao sam da kao ministar nisam znao sve odgovore. Teškoće i sumnje koje sam imao, opisao sam najbolje, zapisujući i ove rečenice, još 2002. godine: "Pritisci mafije na policiju i mene tada se pojačavaju. Imao sam utisak da se `surčinska mafija` prosto igra sa mnom i da na volšeban način nalazi puteve do vlasti. Osećao sam da ostajem sam. Mnoge kolege nisu htele da se zameraju svemoćnim bosovima, i na razne načine nastojali su da ne budu njihova meta".
Ćutao sam o tome iz pijeteta prema pokojnom premijeru i da ne otežavam poziciju DOS-a, koja je ionako bila preteška. Nisam hteo da neko tada dovede u pitanje Đinđićevu ulogu u borbi za modernu Srbiju, niti kasnije da osporava političku prirodu atentata, zbog mojih sumnji u njegove saradnike i njihove veze sa podzemljem, uključujući i one koji su likvidirali Đinđića.
Posle 10 godina, vratio sam se poslu od koga sam živeo. Smatrao sam da ne treba da se mešam u sudski proces koji je počeo. Mirno sam podnosio nerazumevanje i šikaniranje mnogih koje je "Sablja" zakačila ili promašila. Nisu me razumeli ni kao ministra, zašto bi me razumeli danas. Tako nisam slušao ni Bebino niti druga svedočenja pred Specijalnim sudom. Smatrao sam da država treba da radi svoj posao.
I onda me je gospodin Vladimir - Beba Popović probudio iz udobne političke penzije, somnabulnom optužbom da sam naredio akciju "Mreža" da bih "ucenjivao" Stanka Subotića, čoveka koga ne bih ni upoznao da mi ga Beba nije doveo. Shvatio sam da se nešto veliko iza brda valja i da Beba nešto drugo ima u planu. Zato sam seo i pažljivo pročitao Bebina "sabrana dela". Zahvalan sam mu na njima. Njegova otkrića u "Insajderu", "Statusu", i nadasve, u knjizi "Svedočenja", rasterala su moje "magle". Dobio sam saznanja koja su mi nedostajala.
Kada se upoznaju "sabrana dela" Vladimira - Bebe Popovića, nije teško razumeti zašto je on toliko aktivan u poslednje vreme. Bivši ministar pravde Vladan Batić ima objašnjenje: "Njegova životna misija je da se otkriju nalogodavci, organizatori, inspiratori, podstrekači ubistva Zorana Đinđića, politička pozadina ubistva Zorana Đinđića" i da tvrdi da se "neće smiriti dok to ne dokaže". Sve govori da je nešto drugo u pitanju. Da bismo to razumeli treba poći od Bebine najave u časopisu "Status" da će se vratiti u politiku "ako u Srbiji dođe vreme da vam za bavljenje politikom neće trebati i stomak". Do tada, on će političkom scenom u Srbiji upravljati iz Beča i Londona i na način na koji je to radio u svojim najboljim vremenima. Naveo je i svoje zastupnike koji će se time baviti do njegovog povratka.

Ali, da bi Beba došao na vlast, treba prepraviti istoriju i pridobiti javno mnjenje. Kako je danas osnovna politička tema odnos prema Kosovu i Metohiji, treba i tu naći rešenja. Da se Vlasi ne dosete, da je reč o borbi za vlast. A zna se da pitanje vlasti u Srbiji nije više interes samo njenih građana, već i mnogih faktora u međunarodnoj zajednici.
To smo već videli u velikoj operaciji združenih domaćih i međunarodnih demokratskih snaga rušenja Miloševićevog režima. Jedini cilj je bio skinuti Miloševića sa vlasti. Tada su sva sredstva bila dozvoljena i svi dobrodošli. Uključujući i kontraverzne biznismene, pa i lidere podzemlja. Uz međunarodnu zajednicu, veliki saveznik demokratske opozicije u Srbiji bila je demokratska vlast u Crnoj Gori.
Da ne elaboriram dalje o ovoj temi koja je već istorijska, već da vidimo koja je danas centralna tema na Balkanu istih onih snaga koje su nas izdašno pomagale u rušenju Miloševića.

PRANJE BIOGRAFIJE

I VRAPCI na grani znaju da je danas ta tema, ili bolje rečeno, zadatak - nezavisno Kosovo. I pridobijanje podrške za to, kako u svetu, Ujedinjenim nacijama, tako i u javnosti i političkim strukturama Srbije. Opet, svim sredstvima. I opet su dobrodošli svi, čak i oni koji su do juče bili nepoželjni i sa kojima nije bilo poželjno družiti se.
Međutim, isto tako je jasno da se na vlast u Srbiji ne može doći sa "potpisom na nezavisnost Kosova". Ali se na vlast može doći ako ste "jedini, pravi i autentični" nastavljač dela pokojnog premijera Zorana Đinđića. Jer on jeste borac za demokratsku, evropsku i modernu Srbiju. I atentat na njega jeste pucanj u državu sa nesumnjivom političkom pozadinom. Zato se Beba upire da bude njegov naslednik i "apostol", kako bi svaki napad na sebe predstavio kao napad na samog Zorana. U našim političkim prilikama Zoran Đinđić jeste "politički svetac", ali Beba nije Đinđićev "apostol".
Da bi postao to što želi, mora da opere svoju biografiju. Iz nje se moraju izbaciti sve veze sa šefovima podzemlja koji su, kada su se posvađali sa Bebom, krenuli na premijera Đinđića. Takođe, i njegova uloga u vođenju poslova državne i javne bezbednosti, uključujući i brigu o poslovima premijerovog obezbeđenja. Istina, sam Beba se čak i hvali tim svojim ulogama, ali se zaklanja iza mrtvog Đinđića i tumači ih na svoj način.
Treba doterati i Đinđićevu biografiju. U njoj nisu poželjni detalji o tome kako se "preumio" tokom jeseni 2002. godine. Nisu poželjni razgovori sa Dobricom Ćosićem, Đinđićev plan za Kosovo, kao ni njegov "Najlošiji scenario", koji nam je podelio pred smrt, tražeći da svi ministri naprave planove za slučaj ponovnog zaoštravanja odnosa sa međunarodnom zajednicom, zbog Kosova, Republike Srpske. Đinđić, kao državnik koji brani nacionalne interese, ne uklapa se u taj scenario. Ne uklapa se ni podatak o razlazu sa Bebom i činjenicom da je zabranio davanje podataka BIA njemu, čim je odlučio da krene u konačan obračun sa mafijom, zbog čega me je i zadržao na mestu ministra i pored dogovora da početkom jeseni 2002. pređem na potpredsedničko mesto.
Da bi se srušila ova "neposlušna" vlada i dovela poželjna, treba prvo kompromitovati lidere vladajuće koalicije. "Koštunica je ubio Đinđića!", Tadić "mrzi Zorana Đinđića!", "G 17 plus je mafijaška organizacija!" Niko ne valja, uključujući i one koje je Đinđić predložio, kao što su današnja predsednica Vrhovnog suda Vida Škero, razni Vučetići, Ivoševići, Karamarkovićeva i drugi. "Srbija mi izgleda tačno onako kako su Koštunica i njegova banda i najavljivali, a ja početkom 2004. u jednom intervjuu predvideo. Pučisti od 12. marta, uz pomoć ratnih zločinaca, a predvođeni frustriranim akademicima, udbaškim vladikama i Miloševićevim tajkunima vode Srbiju u 19. vek, ne bi li tamo uz pomoć KGB-Rusije izemnili istoriju i kako bi Dobrica, Koštunica, Matija i Jovica ispravili `nepravdu` i završili ono što nisu bili u stanju Miloš i Apis, Ratko i Radovan". "Danas medijima vlada novac, strah i interes". "Crkva osveštava kolevke zla: od DB-a do KOS-a zato je vode lopovi, pedofili, doušnici Udbe, secikese i zločinci na čelu sa onim `Svetim čovekom` koga su tako prozvale pevaljke i kurve, ubice i lopovi, pa sad svi, kao papagaji, horski to ponavljaju".
Zašto se Beba toliko obrušava na sve nacionalne institucije u Srbiji? Vredi se zamisliti.
Za izvođače radova Beba ne treba da brine. Dok bude para biće i igara, kao i prodanih duša koji će obaviti taj prljavi posao. U ime najviših ideala. Biće, istina, nekih koji neće ni znati šta rade. Već viđeno u Srba!

BEZ PODATAKA

U "POVLENSKIM maglama" nema ni odgovora na drugo pitanje koje je pokrenula sudija Mesarević: kako je "zemunski klan" uspeo da ubije premijera pored BIA i MUP?
Zašto ih policija nije ranije uhapsila, već sam delimično dao odgovor - policiji su bile vezane ruke. A i kad ih je uhapsila, njihovi zaštitnici i šefovi su našli načina da ih oslobode, i zatvora i optužbi. Policija i ministar bili su na tapetu javnosti, a ne otmičari.
Odgovor na drugi deo problema, šta je radilo premijerovo obezbeđenje, je još jednostavniji. Iz meni, tada nepoznatih razloga, sistem premijerovog obezbeđenja bio je "država u državi". Nijedan akt, od plana, ljudi, sredstava i mera, nije išao preko ministra i njegovog kabineta. Takođe, nijedna informacija o ugroženosti premijera bukvalno nijedna, nije došla od nadležne službe.

Poigravanje sa državom

"Novosti" će objaviti u više nastavaka, pisanje ministra policije u vladi dr Zorana Đinđić - Dušana Mihajlovića. U vrelim i često kontradiktornim izjavama policijskih čelnika, članova Vlade, službenika Vlade, tužioca i sudija, svedoka i zapisničara, saznanja i procene prvog čoveka srpske plicije mogu, verovatno, da bace i novo svetlo na novu, ozbiljnu temu: politička pozadina ubistva premijera Srbije.
"Novosti" otvaraju svoje stranice da i drugi učesnici, pre svega zbivanja kažu svoje stavove i poglede, svoja saznanja i tumačenja, jednog dramatičnog vremena i tragične smrti.
Raznolikost u tome ne smeta. Biće na kraju, samo - jedna istina.

U predvečerje predsedničkih izbora, Slobodan Milošević je išao iz greške u grešku. Pitanje je sada da li su te greške bile U predvečerje predsedničkih izbora, Slobodan Milošević je išao iz greške u grešku. Pitanje je sada da li su te greške bile samo rezultat njegov­og rada ili je Milošević jednostavno bio tako vođen. Kada su objavljeni rezultati izbora 2000. godine, Milošević je napravio istu grešku kao i posle lokalnih izbora. Pokušao je da promeni rezultat. Time je izazvao re­volt građana širom Srbije, koji su ustali u odbranu svog glasa. Da Milošević to nije uradio, tačnije da je odmah priznao rezultate izbora, čes­titao Koštunici i povukao se na "rezervni položaj", politička situacija bila bi potpuno drugačija, odnosno mnogo pogodnija za njega i za socijaliste, a neuporedivo teža za DOS.

KRIZNI ŠTAB

Nova demokratija je u protestu 5. oktobra učestvovala kao i sve druge stranke DOS-a. Izveli smo svoje članstvo i pristalice na ulice Beograda i drugih srpskih gradova. Učestvovali smo u organizovanju neprekidnih kolona građana, koji su iz provincije dolazili u Beograd. Na moju nesreću, neposredno pred 5. oktobar dobio sam teško zapalenje pluća i najveći deo te nedelje proveo sam u krevetu. Posle neuspešnog pokušaja lečenja antibi­oticima morao sam da pređem na inekcije. Bilo mi je strogo zabranjeno da nešto više od nedelju dana napuštam ne samo kuću, nego i krevet. U opera­tivnoj pripremi 5. oktobra neposredno su učestvovali moji saradnici, tako da nisam bio lično uključen u sama događanja, i u dogovore koji su pravljeni sa predstavnicima pojedinih struktura društva i vlasti, uključujući delove policije, vojske i podzemlja.
Događaj, koji je odredio sudbinu 5. oktobra, po mojoj proceni, bila je pobuna u rudniku uglja "Kolubara", jer podrška rudara DOS-u bila je jezičak na vagi koji je pretegao i doprineo da revolu­cija krene u korist svih građana Srbije.
Aktivno sam se vratio u politički život 5. oktobra 2000. godine. Počeli su dogovori na Predsedništvu DOS-a o političkoj odbrani pobede, koja je izvojevana na ulicama Beograda i Srbije. Bilo je potrebno da se bunt naroda artikuliše, da se zaustavi revolucija na ulici i delovanje tzv. kriznih štabova, koji su počeli da preuzimaju vlast u pojedinim državnim institucijama, i u firmama, sa bubnjevima i kalašnjikovima, koji su oteti iz beogradske stanice policije u Ulici Majke Jevrosime. Kako se to oružje našlo kod građana, postojala je opasnost od anarhije, koja bi mogla, ako ne da dovede u pitanje građansku pobedu, onda da baci veliku senku na demokratski preobražaj Srbije. U DOS-u je zato ocenjeno da proces preuzi­manja vlasti treba vratiti u institucije i da poslovi oko primopredaje vlasti i funkcionisanja vlasti treba da se obave na miran način, demo­kratskim i političkim sredstvima.
Krizni štab DOS-a, formiran je pošto je Predsedništvo bilo veliko i neoperativno. U Štab smo izabrani nas sedmorica, sa dr Vo­jislavom Koštunicom na čelu. Svako je odmah dobio određene zadatke, pa smo profesor Miroljub Labus i ja dobili zadatak da se "pozabavimo na­jvišim državnim institucijama". Trebalo je da razgovaramo oko preuzi­manja vlasti sa predsednikom Republike Milanom Milutinovićem, predsednikom Narodne skupštine Draganom Tomićem i guvernerom Naro­dne banke Dušanom Vlatkovićem.
Obavili smo sve za manje od dva dana.

DOGOVOR SA RDB

Tokom oktobra 2000. godine, Predsedništvo DOS-a mi je poverilo i vanredan zadatak, koji je trebalo obaviti na oprezan i delikatan politički način. Naime, procenjeno je da je moguć sukob sa pripadnicima Resora državne bezbednosti, jer su pojedine grupe građana imale ambiciju da što pre stave pod kontrolu policiju i srpsku tajnu policiju. Trebalo je ostvariti kon­takt sa državnom bezbednošću, i uz njihovu saradnju, svesti mogućnost izbi­janja tih incidenata na minimum. Iako nisam poznavao Rada Markovića, načelnika Resora državne bezbednosti prihvatio sam zadatak i preko zajed­ničkog prijatelja, sa kojim je Marković igrao tenis, dogovorili smo susret.
Sastali smo se u teniskom klubu na Dedinju, koji se nalazi iznad sta­diona FK "Partizan", a ispred Karićeve vile "Jelena". Seli smo u baštu kluba, i razgovarali o tome kako da ne dođe do sukoba građana sa pripad­nicima srpske tajne policije. Rade Marković, koji je na naš sastanak došao sa grupom momaka koja ga je obezebeđivala, obučen u bluzu kakvu nose vaz­duhoplovci, obećao mi je da će se pripadnici RDB-a ponašati kao profe­sionalci. I da se ništa neće desiti, ako grupe građana, koje su posebno bile agresivne prema njemu i tražile njegovu ostavku, fizički ne napadnu pri­padnike službe. Markovićev zahtev je bio da "niko silom ne pokuša da upadne u Službu državne bezbednosti i hapsi radnike RDB."

-Ja ću bez ikakvih problema dati ostavku dr Vojislavu Koštunici i predati dužnost novom čoveku, koji dođe na mesto načelnika Resora državne bezbednosti - obećao mi je tada Rade Marković.
I na tome se taj naš razgovor završio.

JAKI MOMCI

Sledeći posao koji sam dobio od Predsedništva DOS-a bio je da organizujem sednicu Savezne skupštine i inauguraciju novoizabranog predsednika Jugoslavije dr Vojislava Koštunice. Pošto, zbog oštećenja na zgradi saveznog parlamenta, nije bilo uslova da se sednica održi na tom mestu, odlučeno je da se inauguracija obavi u Sava centru. Preneo sam za­datak saradnicima iz Nove demokratije i precizirao zaduženja za organi­zaciono-tehnički i protokolarni deo posla. Sjajno su obavili posao i sve je proteklo u najboljem redu. Ne sećam se da li je neko odbio da dođe na inauguraciju Vojislava Koštunice. Ali se sećam da su nam pred početak te vrlo važne sednice Savezne skupštine najviše smetale raznorazne službe za obezbeđivanje ličnosti, koje su se prosto sudarale u holu i u sali Sava centra.
Posle inauguracije sam obavešten da je te večeri ispred i oko Sava centra bilo nekoliko grupa bezbednjaka iz Vojske Jugoslavije, iz Resora državne bezbednosti, iz JSO, koji su štitili armijske generale i funkcionera tajne policije, i nekoliko grupa "jakih" momaka iz više delo­va grada, uključujući i Surčin i Zemun, koji su kao telohranitelji bili sa pojedinim liderima DOS-a. Obaveštavaju me i da se Rade Marković žali na stalne pritiske i zahteve jedne neformalne grupe da njoj podnese ostavku i preda dužnost. Kako je to rađeno "u ime DOS-a", skrenuo sam pažnju Zo­ranu Đinđiću i drugim liderima u DOS-u, tražeći da se prekine sa tim pritiscima. Sreća je što je cela manifestacija u Sava centru protekla bez ikakvog incidenta, s obzirom na tako veliku koncentraciju mladih ljudi iz različitih vrsta obezbeđenja, što je čitavu situaciju oko inauguracije Vo­jislava Koštunice činilo jako ranjivom i veoma osetljivom.
To je bio način da se proces borbe za promene vrati u institucije, odnosno u političke tokove i da se više ne maše kalašnjikovima i ne talambasa bubnjevima. Meni je, kao političaru, bilo potpuno jasno da, kako dođeš na vlast, tako ćeš sa vlasti i da odeš. Nisam pristalica revolucionarnog preuzimanja vlasti. Ali i ovo je imalo svoju cenu. Dogovor o formiranju Prelazne tro­jne vlade i o novim parlamentarnim izborima u Srbiji u decembru 2000. go-dine, dao je četiri meseca staroj vlasti da se povrati od poraza i da se kon­soliduje. I što je još gore, da ukloni mnoge tragove političkog nasilja, do kojih bi DOS lako došao da je nastavio da primenjuje revolucionarnu prav­du. Sada se zna da je krajem oktobra 2000. godine, na Banjici, danonoćno uništavana dokumentacija RDB-a, koja bi danas dala potpuno drugačiju sliku o mnogim događajima u Srbiji u poslednjih 15 godina.

Siva zona politike

U DOS-u je postojala ozbiljna dilema - šta nam valja činiti sa Vojskom Jugoslavije, sa Ministarstvom unutrašnjih poslova Srbije i sa Resorom državne bezbednosti MUP Srbije? Došli smo u paradoksalnu situaciju da smo bukvalno svi mi, dakle celo Predsedništvo DOS-a, bili za to da general Nebojša Pavković i general Rade Marković odmah podnesu ostavke. Neki članovi Predsedništva su tražili njihovu ličnu odgovornost, hapšenje i suđenje. Jedini koji je bio protiv toga da se Nebojša Pavković i Rade Marković smene ili otpuste, bio je predsednik Jugoslavije dr Vojislav Koštunica. Za svoje protivljenje smenjivanju Markovića nije dao nikakvu argumentaciju, dok su mu kod Pavkovića argumenti bili da ćemo dovesti u pitanje funkcionisanje države, vojske i bezbednosti, kao vitalnih državnih funkcija. Bio je ovo prvi slučaj podele unutar, do tada, jedinstvenog DOS-a.
Na jednom od prvih sastanaka Predsedništva DOS-a, kada smo razgovarali o tome šta da se radi u oblasti bezbednosti, izašao sam sa idejom da se odmah formira savet za nacionalnu bezbednost, koji će objediniti rad svih vojnih, civilnih, diplomatskih i drugih službi za bezbednost u čitavoj zemlji. I da se međusobni rat tajnih službi, koji čak ni u Titovo vreme nije prestajao, spreči ili zaustavi. Međutim, ni taj predlog jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica nije prihvatio, bez obzira na to što sam bio veoma uporan i ponavljao ga iz sednice u sednicu.

TAJNE VEZE

OVO sam napisao u svojim zapisima. Tada nisam znao ko stoji iza pojavljivanja Legije, Čumeta i Šiptara na ulicama Beograda, u zgradi Skupšine Beograda, gde je bilo sedište DOS-a, na inauguraciji predsednika države. Tačnije, o tome se javno šaputalo, ali važnije je to što o dogovorima sa njima i njihovoj ulozi niko nije upoznao Predsedništvo DOS-a. Tek iz svedočenja pred Specijalnim sudom Vladimira - Bebe Popovića saznajemo ključne podatke o tome. Zato ću morati da ga citiram i da pravilno protumačim njegovo svedočenje.
Beba svedoči: “Da, da. Hteo bih, pre nego što pređem na konkretne stvari koje se odnose na sam ovaj proces i suđenje za ubistvo Zoranovo, da napravim kraći uvod i da objasnim nešto što mislim da je vrlo važno, a što je do dana današnjeg nerazjašnjeno: o jednoj izmišljenoj i lažnoj vezi između Zorana Đinđića i, navodno, nekog podzemlja, sive zone iz vremena dok je bio opozicionar, a naročito u vreme kada je postao predsednik Vlade. Znam i ko je to uradio i zašto je to uradio.“
I nastavlja: “Zašto sve ovo govorim? Govorim zbog toga što je tokom te 1996-1997, a naročito 1999. godine, kada je Zoran Đinđić bio proglašen `izdajnikom broj jedan ove države` i čovekom koji je naručio bombardovanje i koji je u stvari `sluga nemačke države` i koji `ovde ima zadatak da se što više štete nanese`, on morao da ima kontakte sa raznoraznim društvenim slojevima i strukturama. Zbog čega? I zbog ogromne odgovornosti koju je taj čovek imao, a to je - da je bio predsednik najveće opozicione ili jedine opozicione stranke u državi, i da je u isto vreme bio čovek koji je bio odgovoran za hiljade i hiljade drugih ljudi koji su za njim mesecima hodali i tukli se sa policijom, pili suzavce, ili mnogi od njih gubili poslove, bili ubijani i tako dalje, i tako dalje. Iz tog perioda i potiču Zoranovi kontakti sa određenim funkcionerima Miloševićeve vlasti, što mu se kasnije na vrlo ružan način imputiralo. Na primer, susreti sa Jovicom Stanišićem, koji su se desili jedanput ili dvaput za sve to vreme, znači do 5. oktobra, i to na nekim privatnim skupovima. Ili kontakti sa nekim ljudima za koje se kasnije ustanovilo ili utvrdilo da su šefovi kriminalnih grupa. Da li je on u to vreme znao da ti ljudi pripadaju sivoj zoni? Naravno da je znao i naravno da se sa njima viđao upravo zbog toga da bi od njih dobio informacije, da bi saznao koji su to razlozi, elementi koji prete ne samo njemu lično, jer je on o sebi najmanje vodio računa, nego prete onim ljudima za koje je on osećao odgovornost, pošto je bio njihov predvodnik. I tu dolazimo do 2000. godine i do priprema za izbore... To je vreme kada svakog dana dolazi do ubistava na ulicama... Nikakva tajna nije da to radi mafija povezana sa Službom državne bezbednosti. Nikakva tajna nije da to radi JSO... “
Očito je i Bebi teško da objasni neobjašnjivo. Šta je lider opozicije imao sa „određenim funkcionerima Miloševićeve vlasti“? Ko je za koga u stvari radio? U jednoj rečenici kaže: „kontakti sa nekim ljudima za koje se kasnije ustanovilo ili utvrdilo da ti ljudi pripadaju sivoj zoni“, da bi odmah u sledećoj ustvrdio da je Đinđić znao i tada sa kim ima posla. Čak i da zna da ti ljudi sa kojima se viđa ubijaju po Beogradu. Pošto pominje i susrete na slavama, zna se ko kod Srba ide kome na slavu.

S ONE STRANE

I ONDA Beba nastavlja o pripremama za 5. oktobar: “Do nas su dolazile informacije da oni spremaju bojevu municiju za taj dan i da će tog dana doći do krvoprolića. Pokušali su ljudi iz državnih organa, određeni funkcioneri policije, neki i visoki, da stupe sa Zoranom u kontakt. Stupili su sa njim u kontakt i tražili od njega da otkaže taj miting. U protivnom, oni ne garantuju, i tako dalje, i tako dalje... Zbog svega toga dolazi do tog susreta i tog kontakta, da li je bio 4. ili 5. oktobar, ne znam, to uopšte nije ni bitno, između Zorana Đinđića i komandanta JSO... I do tog kontakta dolazi, ne znam tačno, to ne mogu da tvrdim, ali znam da je posrednik u tome bio Dragoljub Marković, jer je Dragoljub Marković poznavao Ljubišu Buhu Čumeta i to je bila jedina, da tako kažem, posredna veza i kontakt Zorana Đinđića sa nekim ljudima iz nekog podzemlja, te kategorije i te vrste. Mada je tokom perioda opozicione borbe i terora, koje je morao da preživi za vreme vladavine Slobodana Miloševića, mislim naročito na godine od 1995. do 2000, imao i neke druge kontakte. Podsetiću vas i na to da su ljudi koji su bili njegovo obezbeđenje, bili ljudi koji su u mladosti bili sa one strane zakona... Ali te vrste kontakata pripadnika njegovog obezbeđenja činili su korpus nekih posrednih saznanja o tome šta se dešava u beogradskom podzemlju, šta se u beogradskom podzemlju priča, ko je s kim povezan, ko je s kim u kakvim odnosima, i tako dalje.... Dragoljub je dao tu neke garancije..."

I ovde Beba otkriva mnoge nepoznate detalje njegovog opozicionog delovanja. Saopštava nam da je Đinđić: „naročito od 1995. do 2000. imao i neke druge kontakte“. Pošto svedoči o kontaktima sa funkcionerima Miloševićevog režima, šefom njegove tajne službe i mafijaškim vođama, na koje to „druge kontakte“ misli? Da li je reč o kontaktima sa predstavnicima stranih obaveštajnih službi, jer se jedini oni mogu dodati listi sumnjivih kontakata? I da li je reč o Đinđićevim ili Bebinim kontaktima? Svakako da Beba duguje razjašnjenje i ove enigme. Kao i objašnjenje o „nekim garancijama“ koje je Dragoljub dao u vezi sa Đinđićevom bezbednošću tokom susreta sa komandantom JSO-a. Zanimljivo je da se Beba negativno određuje prema ljudima iz njegovog ličnog obezbeđenja, koji su to ostali i kad su prešli u SMUP, pre nego što je Đinđić postao premijer.
Beba objašnjava i opredeljivanje vrha Državne bezbednosti prema novoj vlasti: “Ti novi su bili Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić. I jedan deo vrha Državne bezbednosti, oličen u Radetu Markoviću i njegovim saradnicima, ide ka prijateljima, saradnicima Vojislava Koštunice, a Legija ide ka Zoranu Đinđiću.“
Komentar nije potreban.
Potom prelazi na svoju omiljenu temu: “Vojislav Koštunica je proglašen za predsednika. Postao je predsednik. Otišao je u kabinet, okružio se ljudima Slobodana Miloševića, koji su bili u toj zgradi, od obezbeđenja do ostalih saradnika po kabinetima. Počeo je da dovodi u svoj kabinet ljude kojima je jedina zajednička crta bila mržnja prema Zoranu Đinđiću, koja je bila ili lična ili je poticala otuda što nisu uspeli da dobiju neke funkcije koje su želeli da dobiju. Na primer, savetnik za medije Vojislava Koštunice postao je čovek koji nije uspeo da bude direktor `Politike` i za to je lično okrivio Zorana Đinđića, i to javno. Svakodnevno je u javnosti istupao protiv premijera, ogovarao ga, vređao... Njega je Koštunica uzeo za savetnika za medije“...
Beba zaboravlja svoje ranije druženje sa Tijanićem, njegovu ulogu u pripremi javnosti za Koštuničinu kandidaturu i činjenicu da se u zemlju vratio da pomogne DOS-u u kampanji, na poziv nekoliko lidera DOS-a, među kojima smo bili Žarko Korać i ja. Pripisuje Tijaniću ambicije da je hteo da bude direktor „Politike“, a istina je sasvim drugačija. Tijanić je na mesto direktora „Politike“ izabran po predlogu usvojenom na sednici Predsedništva DOS-a. Svi su glasali za taj predlog, uključujući i Čedomira Jovanovića, koji je na sastanku zamenjivao odsutnog Đinđića. Beba je time počeo prljavu igru „čiji je šef bolji“, koja se pretvorila u „rat kabineta“, kako sam krstio poguban sukob Bebe sa Tijanićem i drugim Koštuničinim savetnicima.
Beba zatim nastavlja: “Vojislav Koštunica u to vreme izigrava `kraljicu`, putuje po svetu, prima čestitke, Srbija ulazi u Ujedinjene nacije, građane više ne interesuje šta se dešava iza scene, postali smo deo sveta. A u isto vreme svi su i dalje na svojim funkcijama, svi oni za koje znate da su ubijali, pljačkali i krali su tu oko vas... I tog trenutka ta njegova iznuđena izjava - da neće dati da oni idu u Hag - i te priče kao pokušaji da se uznemiri JSO i da se napravi neki novi postpetooktobarski puč. A taj postpetooktobarski puč nije trebalo da bude puč da bi se Koštunica uklonio, nego bi Koštunica ostao kao figura, ali bi se ovo "radikalno krilo" DOS, što je tad tako i nazivano, koje je predstavljao Zoran Đinđić, uklonilo, pa bi se onda tu verovatno napravio neki kompromis, kako to već u Srbiji ide - nema veze šta je bilo, sada smo prijatelji, koaliciona vlada, koncentraciona vlada, pa šta ima veze, pa neka dođe i Milošević i tako dalje, i tako dalje... Znači, zbog te odgovornosti je to uradio. Možda je dao još jedanput ili dvaput izjavu na tu temu, ili na temu Jovice Stanišića. To je sve što je taj čovek ikad pozitivno, afirmativno, ili bilo šta rekao o toj jedinici“...
Opet Beba izvrće suštinu. Đinđiću su, po njegovom mišljenju, dozvoljeni susreti i dogovori sa onima „za koje znate da su ubijali, pljačkali i krali“, a Koštunici ne.

"HEROJSKA JEDINICA"

NASTAVLjA sa ulogom JSO-a i opisom njenog komandanta: “Tako dolazi do 5. oktobra, dolazi do te čuvene priče da je JSO spasla pokolj u Beogradu, što nije tačno. Odnosno, delimično je tačno... Onda je od toga stvorena priča, vrlo brzo je stvorena priča zato što je bilo potrebno da se stvori mit, da iza toga stoji čojstvo i junaštvo JSO... Tu mu je u prilog išla još jedna stvar, a to je da je Zoran Đinđić bio prinuđen da da nekoliko izjava koje su potpuno zacementirale tu njegovu priču... To su bile izjave da je JSO herojska jedinica, da ne dozvoljava da mu iko dira komandanta i njih, i da, dok je on na vlasti, nikad niko od njih neće otići u Hag...“
Ovde Beba zaboravlja da je priča o kojoj govori cementirana izjavama Đinđića da će „pre otići sa vlasti nego što će dozvoliti da se ovim junacima nešto desi“. A zna se ko je bio Đinđićev čovek za odnose sa javnošću.

Legija postavljao šefove policije

U NASTAVKU svedočenja Beba objašnjava „nužnost“ svojih susreta sa Legijom i ostalim junacima priče, uvek se zaklanjajući iza Đinđića. Citiram: “Međutim, vesti manipulatori, pre svega komandant te jedinice, ali i ljudi koji su bili oko njega, uspevali su da u tom periodu nesigurnosti i neizvesnosti nametnu kao neophodnost da se svakodnevno s njima ili viđate ili razmenjujete informacije. Jer, bez obzira na to što je Slobodan Milošević priznao da je izgubio izbore, toga dana kada je Vojislav Koštunica trebalo da bude proglašen za predsednika Jugoslavije (pošto to ne može da se desi u Skupštini, nego se dešava u Sava centru), stiže informacija koja dolazi ne tako što vam je kaže neko neozbiljan - da se tog dana sprema krvoproliće u Sava centru, koje će izazvati radikali, jer neće to da dozvole. I šta sad? Čija je odgovornost ako se, ne daj bože, to desi? Normalno da u takvim situacijama morate, ko god vam se ponudi da ima neku informaciju, da se sa njim viđate i da se sa njim nalazite... Šta podrazumevam pod manipulacijom? Pod manipulacijom podrazumevam svakodnevne informacije tipa: Preti vam opasnost odavde, odande... Pretpostavljam da to svi znate, to je jedan oproban udbaški metod, gde ljude za koje znate da nemaju iskustva, za koje znate da nisu službenici državne administracije, kao što nije bio Zoran Đinđić. Bez obzira na svoje uspehe, bez obzira na svoje znanje i na svoju inteligenciju, on ne zna šta znači upravljati državom. A vi to znate, jer imate iskustva, jer ste tu bili deset godina. I onda svakodnevno stižu informacije u stilu: Vojska se sprema, hoće da ubiju Stambolića... To su sve informacije koje su dolazile od Milorada Lukovića: "Mi ćemo da nađemo gde Stambolića drže..." Došlo je - to može da se proveri - četiri ili pet akcija saveznog MUP, jer mi smo tada dobili savezni MUP i Zorana Živkovića, pa pošto nismo imali poverenja u republički MUP, jer tu su i dalje ostali isti kadrovi, a ministar nije postojao, nego je bio "tročlani ministar", pa nikad nije mogla da se, sem konsenzusom, donese odluka .. Ja znam za dve..."
Kad pročitamo Bebino svedočenje i objašnjenje tih mafijaških „manipulacija“, shvatamo da se u stvari radilo o stalnom druženju i intenzivnoj razmeni informacija. Tako su Legija i ostali Bebini pajtaši postali njegovi partneri, odnosno partneri u podeli odgovornosti za rovito stanje u zemlji, opet pripisujući Đinđiću, čitaj - sebi, najveću odgovornost u svemu tome. Dakle, već tada vlast počinje da curi iz Predsedništva DOS-a i legalnih institucija u neformalne vode kojima je gospodario Beba. Oni koji su bili obične sluge kod Miloševića, postaju sad partneri moćnom Bebi.

DIREKTNO UNAPREĐENJE

SAZNAJEMO i ko je kadrovik nove demokratske vlasti koja hoće da raskrsti sa Miloševićevim kadrovima, za razliku od Koštunice, koji to neće. Beba nastavlja svedočenje: “I vi ste, znači, to morali da proveravate i da se u tim danima viđate sa tim ljudima. Milorad Luković je taj period iskoristio da promoviše i postavi svoje ljude. Znači, on je direktno postavio Boška Buhu. Ja sam bio prisutan kada je to tražio. On je direktno postavio Gorana Radosavljevića... On je sebe jednostavno predstavio: `Ja sam vaš, vi možete da računate na mene.` Zoran Đinđić je sa njim obavio razgovor tada, neposredno oko 5. oktobra. Ja sam bio prisutan, ne na tom sastanku njih dvojice, prisustvovao sam sastanku do koga je došlo 6. oktobra u Skupštini grada, gde je pored Milorada Lukovića bio prisutan i Bracanović. Tada sam prvi put video i jednog i drugog... Bili smo zajedno u jednoj maloj sobi, u onoj atmosferi naoružanih ljudi, pušaka i tako dalje, gde je Legija otprilike predlagao da Bracanović bude šef DB, odnosno prvo je pitao da li Jovica Stanišić hoće da bude šef DB. Ako hoće, sve je u redu. Zoran je rekao: `Ne znam, nisam imao kontakt sa njim.` Da li tada ili kada smo se videli sa Jovicom Stanišićem, dva-tri dana kasnije, Zoran mu je rekao da Jovica Stanišić neće, jer je bolestan, odbija da bude. Onda je Legija predlagao da to bude Bracanović kao `super tip`. On je, kao, najbolji za to mesto. A ako baš on ne može, pošto smo tad čuli da je on bio komandant, odnosno šef za obezbeđenje JSO, pa malo nije baš zgodno da iz tako prokažene institucije njen čovek bude na tom mestu uz prvu demokratsku vladu kao šef DB, onda je predložio Andriju Savića, ali je doveo i Boška Buhu tu i upoznao ga sa Zoranom Đinđićem. Ja sam bio prisutan tada. Rekao je: `Evo, ovo ti je...` (ne znam kako se zvao prethodni šef beogradske policije), `evo, on može da ti bude to`. Predložio je i Gurija, predložio je i Radovana Kneževića. I direktno je Radovan Knežević, po njegovim preporukama, bio postavljen. Znači, ta viđanja tih dana, neposredno oko 5, 6, 7. oktobra, i te manipulacije koje su dolazile sa njegove strane, a u isto vreme i izjave koje je davao Zoran Đinđić ili neki drugi lideri DOS, počele su da stvaraju atmosferu, otprilike, Koštunica se ogradio vojskom, on ima vojsku i vojska je oko njega, a Zoran Đinđić je prigrabio JSO. I to je otprilike, da tako kažem, bila neka neformalna percepcija u Srbiji.“

I tako saznajemo: "Ja sam vaš, vi možete da računate na mene." Kao i to ko je trebalo da bude zamena za Radeta Markovića, koga su tih dana „surčinci“ i „zemunci“ jurili po ulicama Beograda da njima preda Resor državne bezbednosti MUP Republike Srbije. Niko dugi nego Legijin potrčko iz JSO-a -Bracanović. To baca sasvim drugačije svetlo na Koštuničinu odluku da umesto postavljanja Bacanovića zadrži Markovića. Zanimljivo je da Bebi tada nije bilo sporno da se na tom mestu nađe Jovica Stanišić. Ali je to ovaj odbio.

OPASNA TROJKA

POŠTO često upotrebljava reč - manipulacija, Beba pokušava da objasni šta pod tim podrazumeva: “Pod tim podrazumevam da se komandant Jedinice za specijalne operacije sa Zoranom Đinđićem viđao isključivo zbog provere ili saopštavanja nekih informacija koje su bile od životne važnosti tipa: E, imam da vam se javim, pa da vam kažem, znam gde je Stambolić. To je strašno važno da nađete, je li tako? Ili: Hej, pazite, spremaju se ovi da upadnu tu i tu, moramo da se organizujemo, morate da vidite, idite ovde, idite onde... To su mi informacije... I onda se to prepričava i kaže: Hej, Legija - Zoran, Legija - Zoran. Ta vrsta manipulacije koja je počela da se odigrava i koja je kulminirala tokom perioda novembar, oktobar, decembar, kada Zoran Đinđić formalno nije imao nikakvu vlast, i kada je praktično sedeo ili u Braće Jugovića ili u Demokratskoj stranci, ali se pripremao i za te izbore i pripremao za novu vlast, kulminirala je do tog nivoa da je 7. januara 2001. godine (na pravoslavni Božić) Zoran Đinđić tražio sastanak sa Ljubišom Buhom Čumetom i Miloradom Lukovićem. Ja sam bio prisutan na tom sastanku. Taj sastanak se odigrao u prostorijama moje agencije `Spektra`... Tema tog razgovora je bilo Zoranovo obraćanje njima, kada je rekao: `Hej, da vam kažem...` ...`Ej, samo da vam kažem, ja za dvadeset dana postajem predsednik vlade. I kada budem postao predsednik vlade, da ne mislite da smo mi neki drugovi, ili prijatelji. Ono što ću ja da radim, prva stvar, to će da bude obračun sa kriminalom, i ne optužujem vas.` Pošto su oni otprilike rekli, kao: `Hej, dobro, pa šta to nama pričaš, kakve mi veze imamo, što to nama...`, on je rekao: `Ne optužujem ništa, ne govorim, ali vam samo kažem, bilo kako da ste u bilo šta umešani, ili bilo šta da radite, ili bilo kad, ne interesuje me. Šta je bilo, ne interesuje me sad uopšte. Budete li nastavili to da radite, da se ne desi da bude priča da je Zoran Đinđić izdao prijatelje, ili izdao ljude koji su mu nekad pomogli, ili da je on takav i takav.`
Tako Beba stavlja pokojnom Đinđiću u usta izjavu da su mu Legija i Čume “prijatelji”, koji su mu nekada “pomogli”. Ima li teže optužbe izrečene na Đinđićev račun? Postavlja se pitanje šta je prava priroda tog “prijateljstva” i šta su to oni “pomogli” Đinđiću? Ili Bebi, pošto je verovatnije da se to odnosi na Bebu, a ne na pokojnog premijera. Na taj zaključak navodi sam Beba, kad kaže: “Nažalost, kažem, nažalost, Zoran Đinđić se nije bavio takvim stvarima i, drugo, Zorana Đinđića, kao predsednika vlade, interesovalo je ono što treba da radi predsednik vlade, a to je da se bavi svim ministarstvima, ali pre svega ekonomijom.“ Poslove državne bezbednosti i policije, kao i odnose sa mafijom, prepustio je njemu, sudeći po njegovim izjavama. Međutim, svakako najvažnije otkriće predstavljaju imena trojke koja je žarila i palila Srbijom. Koja je odlučivala, ne samo o tome ko će šta biti, ko će dobiti koji posao i privatizovati neku dobru firmu, već je uskoro postala i „gospodar života i smrti“ u Srbiji. Tako je kriminalna piramida, stvorena za Miloševićevo vreme, samo zamenila svoj vrh. Na njemu su se, po Bebinom svedočenju, umesto rasturene „familije“ instalirali Beba, Čume i Legija.

PARTNERI I SARADNICI

ALI sve je išlo na Zoranov račun. I o tome Beba svedoči: “Bio sam prisutan kada mu je to govorio Nenad Čanak i bio sam prisutan kada mu je Kole - MK komerc - Kostić, govorio isto to, kao: `Ej, Zorane, pa ovo je strašno, svi se pozivaju na tebe, pa znaš šta rade.` Pa, kao: `Hej, ti si novi Sloba, a Čeda je novi Marko, iz razloga što se viđaju sa Čedom toliko i toliko puta i što se viđaju sa tobom toliko i toliko puta, pa to je katastrofa`... Legija se ponašao kao da to njemu Zoran govori kao partneru i saradniku koga moli da sad, kad Zoran dođe na vlast, on, Legija raščisti kriminal..."
Čanak je poznat po tome da nema dlake na jeziku, a Kostić je bio direktor DS, blizak Đinđićev saradnik. To što su mu rekli govori dovoljno dokle su Bebini kontakti doveli. A sam Beba priznaje da se Legija ponašao kao „partner“ i „saradnik“. I to ne samo u „raščišćavanju kriminala“, već i u poslovima tranzicije i privatizacije. Ali o tome nešto kasnije.

Čume - glavni informator

BEBA nastavlja da politički sahranjuje mrtvog Zorana. Nastavlja svedočenje: “Umirio je savest tim razgovorom i onda je samo tražio i čekao da vidi način na koji će se ti novi ljudi koji budu postavljeni, obračunati sa njima i ako nastave to da rade, on je svoju savest umirio. Tada dolazi do formiranja nove Službe državne bezbednosti. Komandantu za specijalne operacije, kao i Jovici Stanišiću, s kojim sam ja u to vreme održavao kontakte i viđao se, bilo je veoma stalo ko će biti ti ljudi ... Ja sam bio umešan, kao što je poznato, to sam više puta rekao, u postavljenje tog čoveka ,.. Meni je dao da to sa ostalima nekako koordiniram. Ja sam saznao, ne sećam se više od koga, možda čak i od Dušana Mihajlovića, da postoji neko ime, Goran Petrović, neki čovek koji nije loš, koji nije bio u službi kada su ubijali, koji nije bogat, koji živi u stanu od 40 kvadrata, koji ima 15 godina iskustva, koji zna jezik, koji normalno izgleda, čita novine, knjige i tako dalje, i da, kao, treba da obavimo razgovor sa njim, a prethodno je već sa njim razgovor obavila i Ljiljana Nedeljković, šef kabineta Vojislava Koštunice i da oni, otprilike, nemaju ništa protiv. Ja sam ga video na deset minuta i rekao Zoranu: `Pa, mislim, nije loše`."
Ispada da je Đinđić „umirio savest“ i vlast, bar kad je reč o poslovima državne i javne bezbednosti, predao Bebi lično. Uostalom, već smo čuli da to njega i nije interesovalo i da nije hteo da se time bavi.

LjUTI LEGIJA

ZATIM, Beba objanjava kako je „smirio“ iznerviranog partnera: “Postavljenje Gorana Petrovića je vrlo iznerviralo Milorada Lukovića. Pretio je tog dana da će da da ostavku, da će da napusti Jedinicu, da to nije fer prema njemu, da ne može da se postavlja načelnik državne bezbednosti, a da se on ne konsultuje. Tada me je drugi put u životu pozvao telefonom. Pre toga me je pozvao 6. ili 7. oktobra da mi kaže da će nekog tamo da polomi, nekog za koga je mislio da ima veze sa nama, ko je njegovog brata kada su upali u carinu udario nekim aparatom za gašenje požara. Tada me je drugi put pozvao telefonom da me pita da li ja znam ko je Goran Petrović, da je on brat, ne znam, nekog Munje, lopova sa Novog Beograda, kriminalca, da je uključen u to; pa je onda, posle pola sata bila, kada se utvrdilo da nije to on, bila sledeća priča, da je on izdajnik, da radi za Amerikance i tako dalje. Ta njegova nervoza je smirena time što je postavljen Milorad Bracanović na mesto šefa Sedme uprave, po njegovom insistiranju i uz protivljenje Gorana Petrovića. Znači, to znam, jer sam u to bio direktno uključen. Zoran mi je dao papirić na kome je pisalo to ime, i rekao: `Hej, vidi, pitaj Gorana, da li može ovaj čovek`. To se, znači, dešava neposredno posle postavljenja Gorana Petrovića: `Da li ovaj čovek može da postane neki načelnik, znaš, nema smisla sada, oni se ljute, kao nismo ih konsultovali, nismo ih pitali, što da zaoštravamo sad, da zatežemo odnose. Ako to nije neki problem i ako je čist, neka ga postave`... Goran Petrović je prvi put odbio i rekao mi: `Ma ne, kakvi, ej, šta ti je. Pa, gde on`. Ja sam to preneo Zoranu, onda je Zoran tražio da čuje razloge, mislim, koji su razlozi otprilike, šta ima za njega, da mu kažem ... E, onda je dan ili dva posle toga, ne znam, da li su se u međuvremenu videli Luković i Zoran, ili je to bilo posredno, ili je zvao telefonom, ili je ne znam šta apelovao, jer otprilike tu se strašno puno manipulisalo u to vreme emocijama i išlo se na savest.“
Šta posle ovog otkrića reći? Mogu samo da konstatujem da je ovaj Bebin dil koji je napravio sa Legijom pravi početak naše tragedije i propasti DOS-a, prve demokratske vlade, njenog premijera i ministra unutrašnjih poslova, da o ostalima ne govorim.

VUK ČUVA OVCE

NISU se svi slagali sa Bebinim kadriranjem: “Znam kada je bio postavljen Buha, bilo je ljudi koji su bili protiv toga. Kad kažem ljudi, mislim na ljude iz policije. Ne mogu da se setim da li je bio i ministar Mihajlović ili neki koji su se tim bavili, ali se sećam da je bilo otprilike priče: `Ej, pa čekaj, pa nije fer, kad je trebalo da se čuva televizija 5. oktobra noću, kada je Koštunica išao da govori, onda je Buha bio dobar da dođe sa brigadom sa Novog Beograda. Da li bi je on sačuvao ili ne bi, vi to ne znate, ali činjenica je da je on tada došao".
Beba objašnjava zašto se moralo tako: “Tako da pretpostavljam da je i to insistiranje za Bracanovića išlo u tom pravcu: `Hej, a kad nismo tamo pobili dvadeset hiljada ljudi i zaklali, što bi inače nama bilo, ono, dnevna obaveza, morali smo da apstiniramo i da se mučimo, frustrirani smo bili što nismo`. Pa kao, `A sad, šta sad? Sad kao, ko nas šiša`. I onda je Zoran rekao: `Dobro, bez obzira, postavite Bracanovića na to mesto`. I onda je on postavljen“.
I kako su pravljeni truli kompromisi: “Ali ja sam posle toga obavio razgovor sa Goranom Petrovićem i pitao ga: `Hoće li to da bude neki strašan problem? Jer, ako to njegovo postavljanje ne bude rezultiralo nekim vašim akcijama koje narod očekuje i Zoran očekuje, pa sutra ili za dva meseca budete rekli da niste mogli ništa da rešite zato što je tu bio Bracanović, onda bolje idi i reci Zoranu da ne možemo to da radimo`. Onda je on rekao: `Pa ne, ne, ne, dobro, mi ćemo to nekako da prespojimo preko Beogradskog centra. Mijatović će to da uradi. Nema veze. Ma, znamo mi njega. Oni su njemu i nudili da bude načelnik`."

I tako je vuk postavljen da čuva ovce. Međutim, obećanja data narodu su problem. Šta sa nerazjašnjenim političkim ubistvima?
Nema kod Bebe šale sa obećanjima datim narodu: “I zbog toga sam ja posle toga pitao, jer mi je to rekao Zoran da pitam, da ne bude posle `nismo rešili Ibarsku, nismo rešili Ćuruviju, jer si nam uvalio Bracanovića.` Onda su oni rekli: `Ne, ne, ne, nema tu problema, imamo mi Beogradski centar, mi ćemo preko Beogradskog centra to da radimo`."
Ali problemi ipak prevazilaze velikog kombinatora: “I kao što se svi dobro sećate, nije prošlo ni 15-20 dana posle toga, Rade Marković je već bio uhapšen i tad počinju problemi na relaciji Jedinica - ta grupa, kako god da se zove, i šta god da je ona, a oni kulminiraju događanjima koja su se posle toga dešavala“...

BUHA - VEZA

I TADA počinje Bebina „igra“, čiji se epilog zna: “Od tog trenutka počinje tzv. igra ko će koga tu nadmudriti. On je bio ubeđen da će on to uraditi. Vlast je bila ubeđena i Zoran je verovao da će to on uraditi, i od tada se stvari proporcionalno menjaju, u zavisnosti od toga koliko se politika u to mešala i koliko je politika bila u to uključena, jer od tog trenutka, znači, siguran sam da je to postojalo i ranije, ali znam od trenutka hapšenja Radeta Markovića i hapšenja ljudi sa Ibarske magistrale da je to bila ta grupa. Pričam to na osnovu onih informacija koje smo dobijali i ranije, i na osnovu tih kanala koji su dolazili i ranije. Najčešće je to bilo preko Ljubiše Buhe. Najčešće. Jer, to je bio jedini kanal i jedina veza. Znači, Ljubiša Buha, pa, ili Dragoljubu, pa Dragoljub to nama prenosi ili, u kasnijoj fazi, Ljubiša Buha meni lično. Sve u stilu da je Zoran potčinjen, da se naziva u njihovim krugovima `pička`, da je izdajnik, da je smrad, da je Koštunica pravi... Naravno, nije se govorilo da je to zbog Ibarske magistrale i zbog droge, nego, naravno, zbog patriotizma, naravno zbog Haga, naravno zbog Srbije, naravno zbog svetih grobova junaka koji su ginuli širom Jugoslavije za odbranu Jajca, Drvara, frižidera i ne znam čega. Naravno, naravno da je postojala veza i naravno da je tad sve to krenulo. I mi smo znali da je to tako“.
Novo kapitalno otkriće. Saznajemo, posle toliko vremena, ko je bio glavni Bebin informator, a samim tim i naše nove vlasti. „Najčešće je to bilo preko Ljubiše Buhe. Najčešće. Jer, to je bio jedini kanal i jedina veza. Znači, Ljubiša Buha“. Šta da se kaže, može samo da se zanemi pred ovakvim saznanjem.
Svaka igra podrazumeva bar dva učesnika: “Bez obzira na to, on je i dalje do juna te godine bio komandant Jedinice za specijalne operacije. Znači, u instituciji vlasti čiji ste vi šef, i kao što i vi morate da se i prema poslednjem saradniku u sudu ophodite i razgovarate na način na koji se to očekuje od nekog ko je šef suda ili predsednik, nije ni važno, to mora da radi i predsednik vlade…“
Treba poštovati ovakvu brigu za saradnike i prijatelje. Jedino se pitam da li je Legija bio saradnik prethodnog premijera Mirka Marjanovića? I zašto se osula tolika lavina na mene kad sam istu osobu nazvao „gospodin“, jer se prema meni uvek ponašao gospodski i prema pravilu službe, salutiranje, „dozvolite da se obratim“? Nisam siguran da se tako obraćao i Bebi.

SVE JE JASNO

STRAH čini svoje: “I sad, kad Radeta Markovića stave u zatvor, da li će Rade propevati ili neće, šta će reći, šta neće reći, i tako dalje. Znači, mislim na pripadnike JSO, mislim i na pripadnike SAJ i na druge delove policije. Oni su samo ekstremna jedinica koja je imala tu ekstremnu moć“.
I kad lopta pukne: “Znači, od tog trenutka počinje rušenje te Službe i počinje diskreditacija Zorana Đinđića sa pričom da je Zoran Đinđić kriminalac. Dokazi za kriminalne radnje su, normalno, izvedeni na osnovu logičkog zaključivanja da je Ljubiša Buha Čume najpoznatiji kriminalac u Evropi, prijatelj, školski drug Dragoljuba Markovića, a da je Dragoljub Marković kum Zorana Đinđića. Prema tome, šta ima tu više da se priča, sve je jasno. Sav kriminal koji u državi postoji, praktično sprovodi Zoran Đinđić“.
Ostaje čitaocima da misle svojom glavom i da sami zaključe ko je najviše doprineo “kriminalizaciji” Zorana Đinđića. I ko pere svoju biografiju preko mrtvog Đinđića koji ne može da se brani od ovakvih odbrana onog koji ga je u svom iskazu pretvorio u svoju “marionetu”.

(Večernje Novosti 1-5. jul 2007)


 

 

 

 
 
Copyright by NSPM