Stranačke pozicije

Vladimir Gligorov

Ekstremni i umereni

Radikalni je problem Srbije nešto veći i zbog toga što 2000. godine, sada vidimo, nije doneta definitivna odluka

U napisu „Radikalni problem Srbije” (dvobroj 6-7. januar), Branko Milanović razmatra tehnički i, da ga tako nazovem, politički aspekt ekstremizma u Srbiji. Hteo bih da izrazim tri neslaganja sa tim i sa drugim napisima u „Politici” na koje se on poziva i na koje se oslanja.

Prvo, iz „biti umereniji” ne sledi „biti umeren”, kao što iz „biti ekstremniji” ne sledi „biti ekstreman” (obratno, pak, sledi). Dakle, ako se rasporede stranke po nekoj dimenziji političkog ili ideološkog prostora, ništa se netrivijalno ne može reći o njihovom umerenjaštvu ili ekstremizmu tako što će se samo uočiti njihov položaj u odnosu na druge stranke. Da bi se zaista odredio položaj neke stranke u, na primer, ideološkom prostoru, potrebno je (I) imati neku meru ideološke udaljenosti u tom prostoru, i (II) imati neku ideju o normalnoj distribuciji dimenzije o kojoj je reč, u ovom slučaju dimenzije nacionalizma.

Zato što, na primer, DSS može da bude veoma bliska Srpskoj radikalnoj stranci po nacionalizmu, kao što, po mome sudu, i jeste, ali ne i sasvim identična sa njom. To što je nešto umerenija od SRS, ne bi još činilo DSS umerenom strankom. Takođe, sasvim je moguće da je čitav prostor nakrivljen na jednu stranu, u tom smislu da se sve partije tiskaju na jednom kraju, recimo kad je reč o privrženosti nacionalizmu, što, opet po mom sudu, objašnjava izborne rezultate radikala. U tom slučaju, čak i kad bi se broj sledbenika radikala smanjio, a broj sledbenika DSS povećao, to bi i čisto tehnički imalo značaja za, recimo, stabilnost demokratije samo ukoliko bi DSS bio značajno udaljeniji od radikala. Zato što je ideološki prostor pomeren u jednu stranu, nekima može da se čini (to nije slučaj sa Milanovićem) da ne samo da ima smisla govoriti o građanskom ekstremizmu ili, kako ga je krstio Svetozar Stojanović, građanizmu, već i da samo on u Srbiji postoji.

To, međutim, što se nalazi na drugom kraju ideološke dimenzije, ne čini stranku kao što je, na primer, LDP ekstremnom, jer je sasvim moguće da ona, u stvari, zauzima veoma umereno, pa čak i mesto u sredini ideološkog prostora, kada se ima u vidu njegova normalna distribucija. Recimo, mislim da nikako nije ekstremno ako se smatra da ustav ne bi trebalo da jednu etničku pripadnost ističe više od drugih, pa čak i ako se smatra da je etnička pripadnost privatna, a ne javna stvar. U nekim okolnostima, na primer u kontekstu liberalnog konstitucionalizma, to bi trebalo da je ishod jednoglasnog odlučivanja. Ekstremno bi bilo kad bi se, na primer, tražila zabrana isticanja etničkog identiteta za račun nekog socijalnog ili, na drugom ekstremu, ako bi se tražilo da građani i pripadnici manjina budu u drugorazrednom položaju u odnosu na dominantnu, državotvornu etničku grupu.

Moje drugo neslaganje sa Milanovićem je u vezi s političkim karakteristikama ekstremizma. Radikalna stranka nije sistemska i može da predstavlja pretnju demokratskoj stabilnosti, jer je pokazala spremnost da namešta izbore, da prihvata ishod takvih, nameštenih, izbora koji je po nju nepovoljan, a i spremnost da oštro i netrpeljivo kritikuje druge stranke koje brane svoje osvojene glasove, kao u slučaju napada na koaliciju koja je 1996-1997. branila rezultate lokalnih izbora. Uz to je netrpeljiva jer koristi govor mržnje. Dakle, nije jasno koliko prihvata smenjivost i trpeljivost u demokratskoj političkoj konkurenciji.

Po tome, dakle, Srpska radikalna stranka nije još uvek dokazano sistemska stranka. Ovde problem nije u izabranim kriterijima, mada oni i nisu najkarakterističniji za nedemokratični nacionalizam u Srbiji, već u njihovoj primeni. Jer, oni se na jednak način odnose i na druge stranke, posebno na DSS, a delimično i na DS. Naime, sve su te stranke, i još neke druge, bile spremne da u dužem periodu prihvate manipulaciju glasovima na Kosovu, pa i kada je, kao što je uvek, manipulacija glasovima na Kosovu bila na njihovu štetu. Izuzetak je Socijalistička partija Srbije, koja je naravno od te manipulacije imala koristi. Takođe, DSS je veoma žestoko kritikovao demonstracije protiv izborne krađe 1996-1997. Čak i demokratizacija DS u stvari počinje tada. Nema, dakle, Srbija samo problem sa SRS, bar ne po ovim kriterijima . Isto se može reći i za „trpeljivost”, bar kada je reč o sklonosti govoru mržnje i crtanju granica Srbije; „šešeljizaciji” su u prošlosti bili skloni mnogi. Da li su se iskreno preobrazili i demokratizovali, ostaje da se vidi, to jest iz njihovog dosadašnjeg ponašanja to se ne može uzeti kao gotova stvar. Isto kao i u slučaju radikala.

Treće moje neslaganje je u vezi s kriterijima demokratičnosti i demokratske stabilnosti. Tačno je da je postojanje velikih, umerenih stranaka od ključnog značaja za stabilnost i održivost demokratije. Ali je isto tako važna i sposobnost političkih partija i političke javnosti uopšte da obezbede jasan izbor između suprotstavljenih alternativa. Nisu svaki izbori takvi da se na njima odlučuje između dva veoma suprotstavljena programa, ali neki jesu. I zemlja nije demokratizovana ako njene političke stranke i njena politička javnost nisu u stanju da suprotstave dva jasna i različita programa kada je potrebno odlučiti o ključnim alternativama. Recimo, kad je reč o tome šta su nacionalni interesi i koja se sredstva mogu koristiti da bi se oni ostvarili? I po tom kriteriju, DS, DSS i SRS, uz naravno socijaliste, imaju demokratski deficit. To je pogotovo tako ako se oslanjamo na iskustvo, a ne na, često, dvosmislene izjave. Sve te partije su, na jedan ili drugi način, podržale politiku Dobrice Ćosiće, Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića i vojevanje Ratka Mladića i srpskih armija u periodu od 1989. do 1999. godine, sa izuzetkom Zorana Đinđića i možda DS-a u poslednjem ratu na Kosovu. Radikalni je problem Srbije ipak nešto veći i zbog toga što 2000. godine, sada vidimo, nije doneta definitivna odluka. Pa ako se ta odluka ne može doneti na jednim izborima, potrebno je takve izbore sa jasnim izborom držati više puta, inače će zemlje u dužem periodu imati radikalni problem. A demokratičnost partija i demokratizovanost javnosti ceni se i po sposobnosti da tu jasnu alternativu ponudi.

Na kraju jedno opštije zapažanje. Naime, dobro je da se ekstremizam i umerenjaštvo razmatraju na ideološkoj dimenziji nacionalizma. Ali ne bi trebalo izgubiti iz vida da je ideološki i politički prostor multidimenzionalan, kao i politički i socijalni identitet ljudi, i da je svojevrsna potvrda skučenosti ideološkog i političkog prostora Srbije, i skučenosti javnih rasprava, to što se sve druge dimenzije svode na ovu, i po mestu na njoj se ceni položaj jedne ili druge stranke. Liberalne, demokratske, građanske, socijalističke, zelene, i moderne konzervativne stranke deluju ekstremno u zemlji u kojoj se razlike svode na umerenije i ekstremne nacionaliste.

Ekonomista, saradnik Instituta za međunarodne ekonomske studije iz Beča

[objavljeno: 11.01.2007.]