Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo Standard

   

 

Željko Cvijanović

Čedomorci

Da ne gatam da li Mišković ima neku dublju strategiju ili mu je proradio nagon za samo - odbranom ili su ga samo napustili živci - tek njegovo pismo ima rezona samo ako je adresirano na jednog čitaoca - Koštunicu

Da se razumemo: nimalo mi se ne dopada Miškovićevo pismo Čedi Jovanoviću. Bez činjenica koje bi njegovog autora razlikovale od svih koji danas pljuvačkom saobraćaju u političkoj komunikaciji, prepuno viška emocija i pitanja od kojih se odgovori ne očekuju - ono je jedan retorički model kakav preovlađuje na ovdašnjoj sceni; ono je najjasnija negacija Miškovićeve srećne okolnosti br. 1 da je on deo tek komadića srpske elite, bilo da je ona finansijska ili intelektualna, koja nema potrebu za simpatijama masa i koja ne opstaje isključivo zahvaljujući dobroj volji političara.

Zato mi Mišković u pismu u kojem Čedu optužuje za umešanost u njegovu otmicu najviše liči na onaj nesrećni izlet Dejana Mihajlova, kada se ovaj ozbiljno ugruvao, optužujući u Maršićaninovoj kampanji Borisa Tadića i Zorana Živkovića kako su sve znali o atentatu na Đinđića, a ni njemu ni istražnim organima nisu rekli.

Mišković je tako svojim pismom sišao u političku pozornicu; on se, manje ili više dobrovoljno, spustio u blato, gde mu kao jedina satisfakcija stoji činjenica da će na tom nivou moći istom merom da namaže i one koji ga tim istim blatom lepe, ali mu stoji i nesrećna činjenica da tamo nema ničega što bi ga štitilo osim drskosti da udari, a, priznaćete, čovek koga Forbs procenjuje na milijardu dolara morao bi da ima mnogo više boljih aduta od tog.

Šta je, dakle, Miškovića, čoveka koji već 15 godina radije ide kod zubara nego u medije, nateralo da napiše pismo urednicima srpskih novina u kojem tvrdi da je Čeda Jovanović učestvovao u njegovoj otmici. Još važnije, ko je onaj ko je to pismo trebalo da pročita pre svih? Ne verujem da je reč o građanima Srbije. Mišković sigurno drži za lepši deo svog života to što ne mora svake četiri godine da ide na izbore ili da se pravda građanima, i to što njegov uspeh ne zavisi od toga koliko je omiljen u javnosti.

Sumnjam da je svojim pismom želeo da ubedi srpske urednike, oni o Čedi znaju i više od Miškovića. Specijalnog tužioca? I on zna mnogo više, tim pre što Miškovićev jezik nije bio onakav kakvim bi se on obraćao na tu adresu. Hajde da ne gatam šta je Mišković zaista hteo, da li ima neku dublju strategiju ili mu je proradio nagon za samoodbranom ili su ga samo napustili živci - tek njegovo pismo ima rezona samo ako je adresirano na jednog čitaoca.

O Koštunici je reč. Zašto? Zato što se u njemu čita: Vojo, ko je kriv za to što danas na političkoj sceni Srbije moralne lekcije drži čovek, čija biografija liči na život Vita Korleonea, a reč na Martina Lutera Kinga. Dakle, ako je fenomen Čedomira Jovanovića stvoren u vremenima kada je pola ženskog studentskog Beograda želelo da ga ženi; ako mu je političku inicijaciju dao Zoran Đinđić, ako su u njegovo presvlačenje iz kožnjaka u armanija investirali dvojica bogatih ljudi i ako je u svim tim poslovima bilo toliko više keša nego fiskalnih računa i poreza na zaradu; ako mu je Boris Tadić, proterujući ga iz DS, omogućio da otvori prvu samostalnu političku firmu; onda je Koštunica bio taj koji ga je prstom zadržao na ivici ambisa, dok je Mišković svojim pismom bio tek na liniji prokoštuničinih političkih analitičara, koji već godinama o Čedi ispisuju sagu, gde nema ničega pogrešnog osim male činjenice što je uopšte napisana.

Ako čitate to pravoverno štivo, Čeda je u njemu neka vrsta arhineprijatelja, čoveka čija se politika ne voli kao što se ne voli grip - dakle, ne voli se i gotovo, tipa o kome se zna da je postao bogat radeći nekoliko godinica u službi treće najsiromašnije države u Evropi, ali koga nikada nije obišla nijedna poreska policija; lika o čijim vezama s kriminalom bi progovorio svaki medved u zoološkom vrtu, ali se dokazima o tome nije bavio niko.

Ako čitate to pljuvanje po Čedomiru Jovanoviću, saznajemo da ga od tih pisaca ne voli niko, ali, oprostićete, ne saznajemo zašto, onda se sve to pretvara u jedno veliko žitije o srpskom Robinu Hudu, mladiću koji u prvoj fazi svog života nije birao prijatelje, a u drugoj neprijatelje; o čoveku koji se sa nešto partijskih pristalica, medija i para stranog porekla bori protiv Miloševićevih bogataša, svejedno što u svom intervjuu jednog takvog optužuje, a drugog brani.

Zašto Koštunica nije imao snage da se do kraja obračuna s Jovanovićem, čak i kada ga je ovaj optuživao da je učestvovao u ubistvu Zorana Đinđića, što je Voju, pouzdano, bolelo? Plašio se Amera, koji jesu Čedini zaštitnici? Plašio se Borisa, kome je Čeda ipak jedini konkurent na sceni? Hteo je Voja, ali je imao nesposobnu policiju i tužioce?

Đavo će ga znati šta je od toga, ali snagu činjenice ima to da je Čeda u parlament ušao za Koštuničine vlade, činjenica je da je Vojina stranka čedistima činila i malu pomoć kada im je trebalo i kada su Vojini ljudi procenjivali da je Tadić zagrizao previše; činjenica je da protiv Čede iz fioka koje kontrolišu Vojini ljudi nikada nije izašlo ništa što bi imalo snagu dokaza.

Nepobitno je da, što je neki medij, novinar ili analitičar bio bliži Koštunici, to se više bavio Čedom; to ga je žešće pljuvao, dakako, ali je slao i veoma jasnu poruku: ako vam se ne dopada Voja i sve ono što on znači, njegova politička suprotnost zove se Čeda Jovanović, a ne Boris Tadić ili neko treći, i glasajte za Čedu kad već nećete za Voju.

Miškovićevo pismo, iako znam da to nije želeo, na istom je fonu. Ako ne volite Miškovića, ako mislite da on drži nezakonit monopol u Srbiji, ili ako jednostavno ne volite da neko u Srbiji bude bogat u trenutku kad ste vi daleko od toga, Čeda je rešenje za vas, zar ne vidite kako nervira najbogatijeg Srbina, pogledajte kako mu se penje na glavu, uočite koliko maltretira Borisa da se vrati na Đinđićev put; zar vam nije jasno da je on sve ono što Koštunica nije: brz, brbljiv, nepošten?

Zato je Čedomir Jovanović danas mera nepoverenja između Borisa i Voje; on je mera neiskrenih odnosa između poslovnog i političkog sveta; on je celom svojom visinom i širinom aršin kojim se meri uticaj srpske politike na srpsko pravosuđe, a taj uticaj kaže: ne diraj ga, trebaće nam; Čeda je, dakle, merna jedinica za nedostatak dokaza, i Miškovićevo pismo pokazalo je jedino to i ništa više.

Srbija, dakle, nema državu i ono što bi državom trebalo da je čini; ona ima samo prostu političku kalkulaciju i ništa izvan nje, a u takvoj kalkulaciji Jovanović opstaje kao znak da malo nestabilnosti nije na odmet, jer kako bismo svi mi muljali ako bi ovde neke države uopšte bilo?

Zato, ako je ovo što je Mišković napisao o Čedi sve što o njemu imamo da kažemo; ako je sve ono što su protiv njega napisali srpski novinari dokazivo koliko i da se Bog javio Avramu; ako je ono do čega su sve te istrage, policije i tužioci dobacili o Čedi sve do čega može da se dođe; ako je to sve što postoji, onda taj čovek zaslužuje naše najdublje poštovanje i, iako znam da će me lično zamoliti da to ne činim, biću spreman da glasam za njega, makar u znak protesta protiv svih onih koji veruju da će Čedu politički kompromitovati malo njihove muljačine, a ne država na kojoj već četiri godine stoji da kaže da li je ovaj mladi čovek politički Demijan ili egzorcista koji je uprljao ruke vampirskom krvlju, a duša mu je, u stvari, čista kao ananas.

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM