(Ne)razumevanje demokratije

Zoran Avramović

Da li je narod problem Srbije

Komičan je stav Branka Milanovića da SRS treba sebe da samokritikuje. Takva rečenica se čula u komunističkom socijalizmu

U diskusiju o demokratiji i predstojećim izborima u Srbiji uključuju se i Srbi koji žive i rade u inostranstvu. Jedno mišljenje, prepuno netačnosti, poslao je iz Amerike Branko Milanović („Radikalni problem Srbije”, Politika, 6-7. januara 2007) što je pokvarilo nekim čitaocima božićno raspoloženje.

Tekst o kome je reč dobar je primer kako se kombinuju izmišljene činjenice, nelogičnosti i nerazumevanje (srpske) demokratije. Zapravo, kako se privatno verovanje pokušava predstaviti kao objektivan sud i kako se doprinosi krivotvorenju srpske demokratije ovde i u svetu. Radi se o nastojanju da se srpska demokratija stalno drži u nepunoletstvu, da se neprekidno difamira.

Kada se iznose ocene o ličnostima i događajima iz bliže ili dalje prošlosti, potrebno je poštovati činjenice. Tako, zna se da kada su Srbi isterivani iz Krajine, vođe radikala su bile u srpskom zatvoru a ne na vlasti. Nije poznato kada je to Šešelj „bejzbol palicom premlaćivao” političke neistomišljenike, ali zna se da je 27. 2. 2001. u Saveznoj skupštini jedan ministar opalio šamar Šešelju. Već ovakav odnos prema političkim činjenicama sugeriše zaključak da nije istina interes onoga ko to iznosi. Ovome treba dodati i zanimljivu tvrdnju po kojoj stranka koja „otvoreno prizna rezultate” izbora „prećutno podržava rezultate krađe”. Na predsedničkim izborima 1997. Šešelj je po „opštem uverenju” pobedio ali nije tražio da se ponovo broje glasovi, niti je izašao na ulicu da demonstrira. Zašto? Ako hoćemo da razumemo političko vreme između 1990. i 2000. u Srbiji, onda moramo da znamo elementarnu činjenicu da je u to vreme Srbija bila u okovima sankcija, neopisive međunarodne demonizacije i nezakonitog bombardovanja. U takvim okolnostima neke stranke su prihvatale i savez sa đavolom samo da se sruši Milošević i u tom poslu primale ogroman novac i svaku drugu podršku iz inostranstva. SRS nije htela u taj savez sa đavolom i pored toga što je bila osam godina opozicija tom režimu. Znači, jedan suštinski patriotski interes, koji se može formulisati kao „rešavati unutrašnje probleme bez mešanja inostranstva” rukovodio je SRS u političkom delovanju pomenutog razdoblja. Šta je bilo politički moralno ponašanje u takvim okolnostima, nije baš teško odgovoriti, izuzev u slučaju da moral izbacimo iz politike.

A sad da vidimo kako naš zemljak razume demokratiju. On najpre napravi nekakav konstrukt demokratije, pa onda podeli etikete strankama koje učestvuju u političkoj utakmici. Najpre, šta je to „normalni” stabilni demokratski sistem (navodnici nisu moji)? Ko je to propisao? Kada? Gde je pronađen famozni raspon procenata (40, 40, 10, 10...)? Zna se da u demokratiji deluju stranke koje se bore za glasove birača, a normalno je da pobednik formira vladu. Da bi se pojačala „normalnost” uvodi se nekakva terminološka zabava sa levim, desnim, centrom, levo i desno od centra. Uvodi se etiketa da je SRS ekstremistička stranka a potom i tvrdnja da jake ekstremističke stranke prouzrokuju političku nestabilnost. Da li se iz Karnegijeve zadužbine vidi da jedna strančica učestvuje u izbornoj trci i pri tom ne poštuje Ustav? To nije ekstremizam! Do sada smo znali da male stranke predstavljaju faktor destabilizacije, ne samo zbog sopstvene frustracije već i u situaciji kada sa malom biračkom podrškom dobiju velika državna ovlašćenja. Ta činjenica nužno destabilizuje vladu, a ne poredak, kako veruje naš zemljak. On, inače, pojam političke stabilnosti vezuje samo za vladu. U tom slučaju, opozicija i ne treba da postoji.

Drugo, pisac pomenutog teksta nije dugo u zemlji i nije upoznat sa rasporedom sistemskih i nesistemskih stranaka, a to dokazuje njegovo pozivanje na jedan tekst od pre godinu dana. Odnos prema nedavno usvojenom Ustavu jasno pokazuje ko je sistemska a ko antisistemska stranka.

Treće, komičan je stav Branka Milanovića da SRS treba sebe da samokritikuje. Takva rečenica se čula u komunističkom socijalizmu. U višestranačkoj demokratiji stranke se međusobno kritikuju i to je onaj mehanizam koji uslovljava prilagođavanje stranke na novonastajuće okolnosti (Karl Manhajm). Uopšte nije potrebno da se stranke samokritikuju („posipanje pepelom”) kada postoji javna i politička kritika.

Četvrto, u članku o kome je ovde reč, pravi se zbrka između političkog govora i institucija. Od suštinskog je značaja da postoje demokratske institucije, a o načinu govora sude birači. Nedefinisani govor mržnje čuje se sa svih strana i nije pošteno samo za „demokratski blok” rezervisati govor ljubavi. Kada već piše o netrpeljivosti prema različitim mišljenjima, onda bi trebalo da kaže da danas čujemo kako DS izjavljuje da su lokalne koalicije sa SRS zabranjene. SRS nije tako nešto izjavljivala. A treba poslušati i govor kritičara SRS pa ponoviti tvrdnju o netrpeljivosti. Uostalom, čak i da postoji, ona se odvija u pluralitetu institucija, a to je od suštinskog značaja za demokratiju.

Peto, svoje nerazumevanje demokratije autor teksta pokazuje i kada piše o tri „užasno represivna zakona”. Treba podsetiti da se zakoni donose u parlamentu i mogu biti dobri ili loši. Oni koji su donosili te zakone verovali su da su dobri. Opozicija postoji da bi kritikovala donete zakone. Zato postoje izbori. Ali, radilo se opet o instrumentalizaciji svega i svačega što je bilo u funkciji rušenja Miloševića. Tako, u njegovo vreme, cvetalo je osnivanje elektronskih i štampanih medija (sada su muke da se elektronski ograniče) pa ni to nije bilo pozitivno.

Šesto, rečeno je davno da mašta može svašta. Svoju uobrazilju da SRS ne bi prihvatio gubitak vlasti na izborima, naš zemljak dopunjava nekakvim apsurdnim citatom o tenkovima i za sve to kaže da mu se „čini”. Stvarno mu se pričinjava, ali svaki ozbiljan posmatrač srpske demokratije ne bi smeo da svojim privatnim maštarijama širi krivu sliku o Srbiji, u zemlji i inostranstvu.

Kada se sve ovo sabere, možemo zaključiti da je problem u verovanju našeg zemljaka, a ne u činjenicama i logičkim tvrdnjama. Iz takvog verovanja on spekuliše i kleveta SRS kao ekstremističku stranku. I ne samo SRS već i srpsku demokratiju. Njegovo je pravo da navija za koju god hoće stranku. Ali, intelektualno je obavezan da poštuje neke političke činjenice i neka dokazana ponašanja političkih stranaka. Laži nikome ne koriste, osim na kratak rok. A što se tiče njegove tvrdnje da su radikali problem Srbije, mogu da kažem da je njegova misao (ili verovanje) u velikoj zabludi. Nisu oni problem već narod Srbije koji u najvećem broju bira SRS. To treba da kaže. Izbori su u Srbiji slobodni i građani Srbije na biračkim mestima zaokružuju ime stranke u koju imaju poverenje. A to što se u takvom broju opredeljuju za ovu stranku postoje brojni socijalni, nacionalni, ekonomski, moralni, državotvorni razlozi. Narod koji je u toku poslednje decenije toliko doživeo nepravdi (sankcije, bombardovanje, javna medijska ponižavanja, proterivanje iz bivših republika i Kosova) ne može drugačije da se ponaša. Kakav bi to bio čovek koji bi se odrekao svog dostojanstva? Kakav bi to bio narod koji bi odbacio vlastito dostojanstvo?

Sociolog, naučni savetnik