Batić Baćević

Intervju sa predsednikom Borisom Tadićem

Šta nudim Srbiji

Iako kaže da je veoma zadovoljan što se usvajanjem Ustava ostvarila poruka iz njegove predsedničke kampanje – vreme je da se dogovorimo, predsednik Srbije Boris Tadić se ovih dana u brojnim analizama opisuje kao lider koji je u teškim pregovorima dao previše, a premalo dobio. To će se, međutim, tek pokazati na izborima...

Prvi čovek Srbije ne deluje zabrinuto zbog teških, malignih optužbi koje mu stižu od starih radikalskih protivnika i od doskorašnjih partijskih kolega koji ga sve češće prozivaju da je izdao Zorana. Tadić je smireno i promišljeno uspeo da ojača stranku na čijem je čelu, ali je istovremeno uspeo da u savremenu srpsku politiku uvede jedva poznate pojmove kao što su kompromis, dijalog, tolerancija.

Nakon razgovora za NIN, obavljenog u večernjim satima, Tadić pokazuje radni kabinet u kojem je nekada radio Slobodan Milošević. “Nismo zatekli nikakve zapisnike ili stenograme iz tog perioda”, konstatuje.

Pitamo ga kako se osećao u nedelju, 29. oktobra, po podne, kada nije bilo izvesno da li će referendum uspeti iako je Srbija postigla jedinstvo svih političkih stranaka i važnih institucija?

- Razmišljao sam da ako ne prođe referendum ponudimo izbore za ustavotvornu skupštinu kao prvo sledeće najlegalnije rešenje. Sada naknadno saznajem da je bilo dosta komešanja po raznim političkim kabinetima.

A u vašem tog komešanja nije bilo?

- Nije bilo drame. Dao sam nalog da se još jednom pozovu svi birači da izađu na referendum i glasaju za Ustav.

Kako bi Srbija izgledala da nije usvojen Ustav?

- U Srbiji danas nisu svi do kraja svesni šta bi se u stvari dešavalo. Mogli bismo da vidimo naslove u nekim svetskim medijima: Srbija se opredelila za Miloševićev ustav, jer to su jednostavne slike koje svet razume. Zato sam pokušavao ljudima da objasnim da mi u stvari ne glasamo samo za novi ustav, nego glasamo i protiv Miloševićevih političkih vrednosti.

Svi oni koji su, na primer, branili Vojvodinu od novog ustava morali bi da objasne svojim biračima zbog čega su rešenja za Vojvodinu u Miloševićevom ustavu bolja od rešenja za Vojvodinu u novom ustavu.

Mislim da je u javnosti nametnut stav da su radikali i DSS nametnuli više svojih ideja u Ustavu, što uopšte nije tačno, jer su sve tri stranke odustale od nekih svojih zahteva i to je zaista posledica kompromisa.

Da li sada, uoči izborne kampanje, osećate teret tog kompromisa, budući da se u raznim medijima, analizama, ocenjuje kako je Demokratska stranka zapravo napravila najviše ustupaka?

- Hajde da konkretizujemo. Šta bi to bio, na primer, kompromis Demokratske stranke? Možda nepostojanje predsedničkih i parlamentarnih izbora istovremeno, što se najčešće navodi. Lično nemam nikakav problem da odustanem od nečega ukoliko time rešavamo opšti problem. I siguran sam da na kraju, možda ne u prvom trenutku, ali na kraju građani to poštuju. I mene uopšte ne zanima trenutni, već krajnji politički rezultat. I danas, kada obavljam posao predsednika, nemam na umu samo današnji dan, jer su naši prethodnici napravili tolike strukturne probleme u društvu da mi sve što danas radimo moramo da ugradimo u neku 2012. godinu kad se stvaraju šanse da podvučemo liniju, ali i da Evropa podvuče liniju i kaže da li smo mi društvo koje baštini evropske vrednosti i da li je kvalitet naše državne organizacije takav da pripadamo evropskom društvu u punom smislu te reči. Sve što činimo danas u stvari jeste investicija u tu budućnost.

Ali kako se osećate kada čujete Tomislava Nikolića koji kaže: preambula Ustava je naša, status Vojvodine je naš, i dobija aplauze. Da deo vaših birača doživljava ustupke koje ste učinili kao izdaju politike za koju se Demokratska stranka zalaže...

- Kad sam ja u pitanju ili politika stranke koju vodim, mogu samo da konstatujem da uvek na izborima postižemo odličan rezultat. Tako da uopšte ne obraćam pažnju na neistinite komentare. Evo, prvi prolazni cilj su sledeći izbori.

Kad je reč o izborima, već se postavilo pitanje jeste li predsednik Srbije ili lider opozicione stranke?

- Oni koji kažu „predsednik svih građana mora da vodi neutralnu politiku”, plediraju za predsednika koji je politički bespolan. To je besmisleno. Ja mislim da bi čak bilo i nemoralno ukoliko bih poziciju predsednika Srbije lišio snažnih i jasnih uticaja o tome u kom pravcu i kako Srbija treba da ide u svakom momentu koji je sporan. A izbori su najsporniji politički trenutak. Tada se bukvalno odlučuje o budućnosti zemlje. Uvek mi je bio fascinantan, prosto neshvatljiv taj argument – i njega vidim u našoj političkoj javnosti – a to je da kada je predsednik izabran, tog trenutka treba da zamrzne svoju politiku i svoja uverenja i da zastupa sve ideje na političkoj sceni. Kakav je to lider koji zastupa sva uverenja?

Jeste li, dakle, predsednik svih građana?

- Da, predsednik sam svih građana, i onih koji misle drugačije od mene, ali nisam predsednik svih politika i političkih stranaka, jer sam dobio mandat od većine građana da upravljam zemljom kandidujući svoju politiku. Ako bih je napustio, bio bih nemoralan čovek.

Iako kampanja još nije počela, već se nazire da će glavna poruka raznih demokratskih opcija biti – pobeda nad radikalima. Mislite li da je to dovoljno primamljiva poruka, dovoljno primamljiv cilj?

- Osnovni je cilj da Srbija postane evropska zemlja i da njeni građani žive evropskim standardom. Sredstvo da se to postigne nije da pobedimo neku stranku, već pogrešnu politiku. Na predsedničkim izborima uvek ću pobediti nekog Tomislava Nikolića. Moram da pobedim tu politiku, koja kaže – tri dinara hleb, koja kaže – poništićemo privatizaciju, to je ona politika koja kaže da mi nemamo ni Evropu, ni SAD kao našu spoljnopolitičku orijentaciju, to je politika koja kaže – naše zapadne granice su na liniji Karlobag – Karlovac – Virovitica. To je politika koja je manifestovala ekstremni šovinizam devedesetih godina. Konsekvenca toga bila je pogibija naših građana pripadnika drugih vera i nacija. Qudima su oduzimani stanovi i imanja u Zemunu ili u Hrtkovcima, deca izbacivana iz vrtića. Radikali se ne stide takve politike, oni smatraju da su to njihove najveće vrednosti. Zato mislim da ta i takva politika mora da bude pobeđena na sledećim izborima.

Kad ste malopre pomenuli 2012. godinu, da li je to neka projekcija naših evropskih želja ili...

- To nije pitanje želje nego međunarodnog kalendara. Ne učlanjuje se Evropska unija u Srbiju, nego se Srbija učlanjuje u Evropsku uniju. A Evropska unija na taj način definiše rokove po kojima je realno vreme za Srbiju 2012. godina. Pošto je to već tako, hajde da pripremimo našu zemlju u svakom smislu da 2012. stvarno postanemo članica EU. Da bih još pojasnio, bilo bi vrlo nekorisno za Srbiju kada bismo morali za godinu dana da pripremimo našu zemlju i da nam se danas kaže – evo, 2007. godine moći ćete da postanete članica Evropske unije, jer ne možemo da pripremimo naše društvo za članstvo u Evropskoj uniji za tako kratak period. To je kao da sportisti koji je van forme kažete – sutra ideš na evropsko prvenstvo!

Kako se vi kao demokratski predsednik zemlje suočavate sa veoma prisutnim uverenjem na Zapadu da Srbija zapravo još nije izašla iz Miloševićeve senke, te da i danas stalno stižu cehovi iz tog perioda na naplatu?

- Danas sam i od vas dobio pitanje koje je sastavni deo svakog mog radnog dana. Naša javnost prosto nije svesna činjenice da svet nas i dalje opaža kao zemlju koju je kreirao Slobodan Milošević. Moram u državničkim kontaktima stalno da dokazujem da mi više nismo takva zemlja. U Srbiji je retko ko svestan te činjenice.

Ali šta nas najviše udaljava od zapadnih demokratskih društava?

- Ne sme se nikada govoriti neistina u međunarodnim odnosima. To moramo da naučimo. Miloševićevo vreme je karakterisalo laganje na sve strane, dakle i Rusije i Sjedinjenih Američkih Država. I danas, kada nešto obećamo da ćemo učiniti a ne učinimo, opet dobijamo karakteristiku Miloševićevog političkog društva. Ako obećamo da ćemo završiti saradnju sa Haškim tribunalom, mi to moramo da učinimo jer konsekvence su katastrofalne. Zatim, u svetu postoji uverenje da mi uvek čekamo da bismo na kraju žurili, da imamo neki strukturni problem kao nacija i potrebu da odlaganjem rešavanja problema dovodimo sebe u situaciju da na kraju sve moramo navrat-nanos i po višoj ceni. Uslov za Partnerstvo za mir 2002. godine bio je da Pavković podnese ostavku na mesto načelnika Generalštaba. Danas je cena izručenje Ratka Mladića i završetak saradnje sa Haškim tribunalom. U svetu postoji uverenje da Srbija prosto odbija da nauči pravila igre koja važe u međunarodnoj politici i zbog toga uvek plaća mnogo veću cenu.

U kojoj meri takav odnos prema Srbiji narušava kredibilitet demokratskih snaga?

- Uvek se postavlja pred vas izbor. Ili hoćete ili nećete da budete deo tog sveta. To zemlja odlučuje sama, građani odlučuju da li hoće da budu deo jedne zajednice društava kao što je EU ili neće. Zajednica evropskih društava ima svoj sistem vrednosti i principe od kojih ne odustaje. A mi imamo jednostavan izbor. Ako hoćemo i završimo naše kvalifikacije za članstvo, postaćemo članica Evropske unije. Ako nećemo, onda znači da smo zadovoljni svojim kvalitetom života – u tom slučaju ćemo teže školovati i lečiti našu decu, imaćemo slab ili nikakav tehnološki razvoj, loše ćemo živeti i dugoročno ćemo zaostajati na svakom planu. Ali zato evo imamo izbore na kojima se nudi i jedna i druga opcija.

Ali, na pitanju Kosova, ti kriterijumi i principi EU kao da ne važe za Srbiju. Tolerancija, demokratija, poštovanje manjinskih prava kao da nisu važni. U kojoj meri takav pristup podriva demokratske snage?

- Kada vodim međunarodne razgovore, veoma često kažem da ono što se nameće Srbiji nije pravedno niti principijelno, ali kad to kažem ne očekujem da će se neko sažaliti na nas, jer da bi se to desilo neki pre mene su morali da se izbore za bolju poziciju Srbije. Kad učinite toliko istorijskih grešaka, suočavate se sa nepravednošću i neprincipijelnošću. To je jednostavno tako.

I nije tačno da su druga društva na Balkanu bolja od Srbije, niti je istina da su druge nacije u političkom i kulturološkom smislu naprednije od srpske. Ali tačno je da je srpska politika učinila neshvatljive greške devedesetih godina i cenu tih grešaka plaća generacija koja danas živi u Srbiji.

Zato je opasno da sebe počnemo da doživljavamo kao žrtvu, čemu smo skloni kroz istoriju. Čitava naša politička heraldika je takva da Srbi vlastitu naciju doživljavaju kao žrtvu. Na taj način mi građani koji pripadamo toj naciji počinjemo sebe da opažamo kao nekog ko nema nikakvu budućnost, nikakvu šansu, čini nam se da ovde živimo da bismo trpeli i patili, umesto da radimo svom silom da nešto ostvarimo i živimo punim životom. Sledeće, međunarodno pravo nije božija zapovest. I pravo, kao i sve ostalo, živa je forma. Menja se. U Srbiji postoje oni koji se bave politikom i misle da je međunarodno pravo od pamtiveka...

Mislite na Koštunicu?

- Ne samo na Koštunicu. Svaki čovek koji nije dovoljno zreo ima potrebu za izvesnošću, jer ga izvesnost lišava straha. Tako i nacije koje nemaju dovoljno institucionalne snage, zrelu elitu, žele da žive u izvesnom svetu. A svet je neizvestan čak i za velike sile. Da li je pre deset godina neko razmišljao o Severnoj Koreji kao o problemu nove atomske sile? Nije. Da li je neko govorio o problemima čitavog kaspijskog sektora kao o nekom novom bezbednosnom izazovu čitavog čovečanstva? Nije.

Tako da ako se mi uzdamo u međunarodno pravo kao jedan sistem božijih zapovesti koji važi od pamtiveka za čovečanstvo, bojim se da se ne uzdamo u previše siguran oslonac. Mi, naravno, treba da se pozivamo na međunarodno pravo kada je Kosovo u pitanju, ali i da gradimo kapacitete za odbranu svojih interesa na potpuno nov način. Ukoliko bi naš bruto društveni proizvod bio pet puta veći, ukoliko bismo u Srbiji imali velike investicije američkih i evropskih korporacija, ukoliko bismo bili zemlja integrisana u evroatlantsku strukturu i bila saveznik najvećih sila sveta, ukoliko bi Rusija imala značajne investicije u naš energetski sektor, onda bi Srbija bila snažan partner velikim ekonomskim silama, pa bismo mnogo lakše branili svoje interese na Kosovu i Metohiji.

Na Harvardu sam nedavno držao predavanje i imao sastanak sa trinaest njihovih profesora, najvećih stručnjaka za međunarodno pravo, želeći da čujem od njih kako vide problem Kosova i mogućnost njegovog rešenja. Rekao sam im: međunarodno pravo je princip na kome počiva naš današnji svet, a jedan od njih mi je uzvratio: ne očekujete valjda da će se neko držati zakona kao pijan plota! Pa to je rekao i Josip Broz 1968. godine. Upravo mu je to poslužilo za obračun sa grupom profesora sa Filozofskog fakulteta. Ali, eto, to vam je jedna, nažalost, istinita anegdota na temu međunarodnog prava.

Zamislimo da se održe izbori i formirate vladu sa vašim partnerima, a Kosovo ubrzo postaje nezavisno. Šta Srbija radi?

- Srbija nastavlja da brani Kosovo diplomatskim i pravnim sredstvima. Ali ne vodi rat.

Otkad su počeli pregovori o Kosovu, da li ste primetili da je napravljen neki pomak u korist Srbije?

- Mi smo počeli pregovore kada je postojala maltene opšta saglasnost u Kontakt grupi oko uslovne nezavisnosti. Ta saglasnost nikada nije stavljena na papir i nikad nije rečeno: biće uslovna nezavisnost, ali smo od svih članica Kontakt grupe, osim Rusije, dobijali poruke da je to najizvesnije rešenje.

Sada je jasno, nakon više puta ponovljenog stava Rusije, da saglasnosti oko nezavisnosti Kosova i Metohije nema. Na poslednjim ministarskim sastancima članica Evropske unije neke od zemalja izražavaju ozbiljne rezerve prema nezavisnosti Kosova i nametanju rešenja. Međutim, objektivno gledajući, moja je ocena da je Kosovo i dalje bliže nezavisnosti nego suštinskoj autonomiji. U tu poziciju Kosovo je došlo posle poznatih događaja krajem devedesetih godina i Vojno-tehničkim sporazumom iz Kumanova. Mi danas Kosovo praktično „izvlačimo” iz nezavisnosti u koju ga je gurnula miloševićevsko-radikalska vlast.

Šta vama govori ta činjenica da šest godina posle pada Miloševića demokratske snage moraju da se mobilišu kako bi sprečile povratak te politike?

- Hajde da budemo samokritični. Imali smo tri godine vlade u kojoj je vodeću ulogu imala Demokratska stranka i tri godine u kojima je DSS imao vodeću ulogu. G17 plus je jedina stranka koja je bila sve vreme prisutna u vlasti, i u jednoj i u drugoj vladi. Ubeđen sam da su makar jedna godina vladavine Demokratske stranke i godinu i po do dve vladavine DSS-a bile izgubljene u smislu saradnje sa Evropskom unijom i reforme društva. Da nismo imali taj prazan hod, ubeđen sam da bismo danas bili u statusu Rumunije i Bugarske. U to sam sasvim siguran! Na primer, u bezbednosnim reformama mi smo 2003. godine bili ispred Hrvatske. Danas je Hrvatska ispred nas. I sad se pojavljuje opasnost da ćemo, ako izgubimo i sledeću godinu, ponovo usporiti Srbiju u reformskom, u ekonomskom, u bezbednosnom smislu. I umesto 2012. hvataćemo sledeći evropski voz tek 2020. godine.

Zoran Đinđić i ja

Vodi se rasprava o nasleđu Zorana Đinđića. Ko je taj pretendent? Vi se često optužujete za izdaju njegove politike? Kako to doživljavate?

- Hajdemo redom. Zoran Đinđić je želeo da Demokratska stranka postane članica Socijalističke internacionale. Realizovao sam taj cilj. Drugi su otišli u pravcu frakcije liberalnih partija. Zoran Đinđić je bio jedan od kreatora Ustavne povelje koja je formirala državnu zajednicu Srbije i Crne Gore i jedan od kreatora stvaranja političkog kompromisa u cilju rešavanja određenog problema i otvaranja novih političkih šansi. Na isti način sam i ja učestvovao u kompromisu oko izrade novog ustava.

Dobijam kritike određenih krugova i nevladinih organizacija da previše sarađujem sa Crkvom, a sam Đinđić je uveo veronauku u škole i osnovao društvo za izgradnju Hrama Svetog Save. On je prvi počeo da tretira crkvu kao značajnu instituciju društva, poštujući demokratska načela.

Ali kako se osećate kada vidite da vam aktivisti Liberalno-demokratske partije poručuju da ste izdali Zorana?

- Ima nešto što nikada neću uraditi. Nikada i ni za jednog političkog protivnika neću reći da je izdajnik. Kada za nekoga kažete da je izdajnik, vi praktično otvarate mogućnost da se protiv izdajnika ili neprijatelja primene sva sredstva. Da vas ne podsećam kako je ovih dana jedan član Srpske radikalne stranke javno govorio da se izdajnicima puca u kolena. I taj manir ne samo što predstavlja govor mržnje, nego i u međunarodnom smislu unižava Srbiju, a mi ponovo delujemo kao zemlja za koju će svi u svetu reći: nisu odmakli od Miloševićevog vremena.

Pitao sam vas kako se lično osećate?

- Svakako neću učestvovati u toj tragikomičnoj trci za „najboljeg nastavljača” Zoranove politike. Predsednik sam Demokratske stranke izabran ogromnom većinom glasova na dve skupštine. Time je DS rekao svoje. Kada me neko pobedi na izborima za predsednika Demokratske stranke, koja baštini ideje Zorana Đinđića, ali i Dragoljuba Mićunovića, i socijalne ideje Ljube Davidovića i Milana Grola, prihvatiću, naravno. Do tada ću obavljati svoj posao. I apelujem da se unese više političkog razuma i pristojnosti u ovu diskusiju.

Da li vi, dok donosite važne odluke u Demokratskoj stranci, negde razmišljate šta će na to reći Čedomir Jovanović ili neki samozvani čuvari Đinđićevog nasleđa?

- Sad, ako mi dozvolite, mnogo ličniji odgovor. Dosta davno sam, mislim da sam imao 16-17 godina, pitao oca zašto je on donosio neke odluke u svom životu, neke koje su bile jako rizične za njega. Rekao mi je: veoma je važno ono što je na kraju. Ne smeš mnogo da se osvrćeš na prolazne stanice do tog krajnjeg cilja. Ne moram da vam objašnjavam da se on suočavao sa priličnim životnim iskušenjima donoseći određene odluke. Prosto, moje političko ponašanje je pre svega utemeljeno u vrednostima koje sam poneo iz porodice i nije vezano za to ko će kakve napade na mene vršiti na političkoj sceni.

Na predsedničkim izborima 2004. govorio sam da Srbija treba da se dogovori.

Srbija se na kraju dogovorila, makar o nekim pitanjima. Taj dogovor bio bi nemoguć bez učešća Demokratske stranke. Nastaviću da vodim politiku okupljanja, objedinjavanja oko evropskih vrednosti, ali i politiku koja precizira ciljeve, upotrebljava demokratska sredstva i ispunjava rokove za ostvarivanje tih ciljeva.

Smatram veoma opasnim što, umesto da se „osvrćemo” ka budućnosti, vodimo stalni „dijalog” sa precima. Više volim da čujem mišljenje mlađe generacije nego što se konsultujem sa carem Lazarom. Uopšte me ne zanima šta bi rekao moj čukundeda. Zanima me šta je interes naše dece, sve dece koja žive i koja će živeti u Srbiji.

Bivši premijer Živković rekao je da je Demokratska stranka nezainteresovana za proces ubicama Zorana Đinđića. Kako gledate na taj proces?

- Kada je ovaj proces u pitanju, Demokratska stranka ima princip da čini sve što je u interesu porodice Zorana Đinđića i ne stavlja sebe ispred ili iznad porodice. Drugo, Demokratska stranka se kroz taj proces zalaže za princip nezavisnosti sudstva i ne želi da vrši bilo kakav uticaj na sud. Ali, Demokratska stranka veoma pažljivo prati kako se odvija ovaj proces i želi da se otkrije puna istina i da svi krivci dobiju zasluženu kaznu. U to zaista niko nema razloga da sumnja.