Siniša Stefanović

Šlomo Ben-Ami i Šimon Peres: Šta je kamen temeljac bliskoistočnog saveza?

Dnevni list Ha'aretz spada u red najuticajnijih medija na čitavom Bliskom istoku. Novinari, obaveštajci i stručnjaci za Bliski istok visoko ga cene zbog izvanredne obaveštenosti, kvaliteta njegovih novinara, plasiranih informacija; ideološki obuhvata cionistički centar te cionističku i anticionističku levicu. Specijalitet ove ugledne kuće su debate koje se neprekinuto vode na stranici „ Mišljenja “. Jedno od sučeljavanja te vrste, indirektno i u razmacima, vodi se između Šimona Peresa, inicijatora mirovnog procesa sa Palestincima (Oslo procesa, od decembra 1992.) u svojstvu ministra inostarnih poslova druge vlade Jichaka Rabina i Šlome Ben Amija, ministra inostranih poslova u vladi Ehuda Baraka koji je trebalo da taj proces dovede do konačnog mirovnog ugovora (1) . Predmet rasprave među dvojicom cionista, a članak The cornerstone of a Mideast alliance Šlome Ben–Amija kojeg je u prevodu objavio NSPM je značajan prilog, su sledeća pitanja: odnos prema Hamasu, prema Saudijskoj (Bejrutskoj) inicijativi i sirijskim mirovnim nagoveštajima, prema Iranu i iranskom (šiitskom) prodoru u arapske dominantno sunitske delove regiona.

Šlomo Ben-Ami i Šimon Peres

Šlomo Ben Ami je istoričar izbrušen na Oksfordu; poreklom iz Maroka, on je prvi sefard u samim vrhovima Laburističke partije. Njegova politička zvezda zgasla je debaklom mirovnog procesa: neuspešnim pregovorima Barak - (Klinton) – Arafat jula 2000. u Kemp Dejvidu, Drugom intifadom, propašću Klintonovog plana iz decembra 2000. i pregovora u Tabi januara 2001. Po povlačenju pojednih ministara nakon Kemp Dejvida Šlomo Ben-Ami je pokrivao i mesto ministra policije; njegovi ljudi su u sukobima sa izraelskim Arapima koji su početkom oktobra 2000. godine pokušali da preseku vitalnu komunikaciju sever-jug ubili dvanaest izraelskih Arapa i jednog Palestinca. O tom incidentu račun je polagao pred državnom (Orovom) komisijom. Zaključeno je da nema osnova za krivično gonjenje, ali da u budućnosti neće moći da obnaša funkciju ministra javne bezbednosti.

Šimon Peres je aškenaz koji je, došavši iz kibuca, rat 1948/49 proveo u blizini (2) Davida Ben Guriona samog, a od tada do danas je pri ili na vrhovima vlasti, odnosno opozicije. Šlomo Ben Ami se povukao po Barakovom porazu na izborima za premijera; preuzevši tada upravu nad strankom Šimon Peres je sa Arijelom Šaronom formirao vladu nacionalnog jedinstva, Ben–Ami kaže, predstaviviši netačno rukovodećim telima stranke da desnica pristaje uz Oslo proces (3). Šlomo Ben-Ami je opozicija unutar Laburističke partije; Šimon Peres je poveo svoje klijente i jednomišljenike da sa Šaronom, koji je u istu svrhu pocepao desničarski Likud, formira partiju centra Kadima. Po Šaronovoj iznenadnoj bolesti početkom ove godine zauzeo je položaj vicepremijera vlade ne-vojnika Ehuda Olmerta i Amira Pereca. Novi lider laburista Amir Perec nije pozvao Ben-Amija.

Ben-Ami je sledbenik politike Jichaka Rabina. U Oslo proces je ušao zato što je „ verovatno bio prvi među svetskim liderima koji je u potpunosti uvideo značenje strateške pretnje koju predstavlja islamski fundamentalizam “; želeo je da u novoj ekonomskoj eri otvori Izrael, prevaziđe osećaj izolovanosti i iskoristi mogućnosti globalne ekonomije; da tim otvaranjem novom pokoljenju Izraelaca, društva koje je izgubilo „ borbeni duh “, otvori nove horizonte. On je želeo mir da bi se odvojio od Palestinaca. Zid nije izmislio Šaron, izmislio ga je Rabin. Za razliku od njega, Šimon Peres je mirovnoj politici prišao iz snoviđenja Novog Bliskog istoka. (4)

Rabinova škola i Novi Bliski istok

Peres je svoj koncept detaljno predstavio knjigom The New Middle East , New York , 1993. Njegova je namera propala zbog odbijanja arapskih režima da prihvate ulazak Izraelaca u svoje više ili manje, ali od reda regulisane ekonomije. Decenijama je među Arapima slika Jevrejina građena na Protokolima Sionskih mudraca , izvedenoj ili srodnoj literaturi i servirana karikaturama u dnevnoj štampi; sejano je uverenje u postojanje plana i namera Jevreja, svih, da ostvare Veliki Izrael koji bi se rasprostirao do duboko u Mesopotamiju. Verovalo se i veruje se da je Novi Bliski istok zavera kojom bi se izraelska vojna prevlast zamenila ekonomskom. (5) Sa izbijanjem Druge intifade ugasile su se krhke formalne veze i ekonomski kontakti sa Arapima izuzev Egipta i Jordana.

Šimon Peres, međutim, nije odustao. U programskom članku Upgrading war , privatizing peace vicepremijer isti plan stavlja na novi osnov, koji će biti detaljno obrazložen u knjizi The Privatization of Peace koju upravo piše. Tvrdi ... da je većina promena koje su u svetu nastale nakon Drugog svetkog rata bile rezultat ekonomskih promena pre nego vojnih intervencija (6). Umesto država privatni kapital i interes treba da budu osnova zajedničke palestinsko-jordansko-izraelske ekonomske zone (Quality Industrial Zone) (7) između Crvenog mora i Jarmuka. Kičma projekta je 2-4 mlrd US $ teška investicija u kanal koji bi svežu morsku vodu dovodio iz Eilata (8) do Mrtvog mora, obezbeđujući energiju i desalinizovanu vodu. Potreban novac obezbedila bi privatna inicijativa na otvorenom tržištu kapitala. Moguće je, stoga, privatizovati deo mira, ne samo delove privrede. (9)

Ben-Amijevi smatra da je mirovni proces devedesetih bio opterećen nekolikim virusima samodestrukcije i zabludama od kojih je koncepcija Novog bliskog istoka dvostruka. Dvostruka stoga što očekivanje da će ekonomski razvoj ubediti Palestince da umanje zahteve u političkoj sferi nije osnovano, kao što nije osnovano ni očekivanje da će Arapi prihvatiti izraelsku vrstu kolonijalizma/imperijalizma (white man's burden). (10) Propast mirovnog procesa, tvrdi, ima više uzroka: Arafata samog, borbu njemu blisko podređenih za nasleđe, neblagovremenu arapsku podršku koja je u obliku Saudijske (Bejrutske) inicijative došla tek kada je Arafat izgubio kontrolu, nepripremljenost izraelske javnosti za velike ustupke. Pored nerešenog pitanja povratka izbeglica i tapije nad Jerusalimom, ključno je to što Palestinci nisu prekinuli teror, a Izraelci naseljavanje (11) u čemu Šimon Peres ima znatnu ulogu (12). Dajući si oduška u članku The cornerstone of Mideast alliance ne propušta priliku da zajedljivo napominje da nikada nije „verovao ... u snove o začuđujuće prijateljskoj integraciji u „Novi Bliski istok“.

Ne verujući da će Arapi biti u stanju da prihvate Izrael Ben-Ami se zadovoljava političkim rešenjem o razdvajanju i „hladnim mirom“ kakav već postoji sa Egiptom i Jordanom. Za to je potrebno da Izraelci načine ustupke i povuku naselja, ali „ ... kada kažem da treba da činimo ustupke to nije zato što me se tiče budućnost Palestinaca ili zato što me se tiče međunarodno pravo. (...) Moja interpretacija, moj pristup nije moralistički. On je striktno politički.“ (13)

Ben Ami: Multilateralno uz sunitski blok

Ben-Ami misli da je Iran motivisan željom da očuva režim i dođe do položaja strateške regionalne sile; odgovor na iransku pretnju je politika detanta koja će promeniti obrazac ponašanja iranske elite. Protiv sunita, koji su mu prirodni neprijatelji, on koristi izraelsko-arapski sukob. Razrešenje tog sukoba, u okviru kojem bi međunarodna zajednica na mirovnoj konferenciji dala pun legitimitet, omogućilo bi sunitima da sve snage bace na suzbijanje iranske ekspanzije. Iran nije toliko neprijatelj Izraela koliko je neprijatelj arapsko-izraelskog mirovnog procesa. (14) Sa Arapima treba postići dogovor o granicama i time konkretno podržati razumevanje postignuto tokom letošnjeg rata u Libanu. Pritisnuti islamskim radikalizmom arapski režimi žele sporazum sa Izraelom da bi olakšali unutrašnji pritisak. Ideološka pobeda Irana, koji islamsko stavlja iznad nacionalnog (arapskog), mogla bi da sporazumu naklonjene režime zameni islamskom demokratijom, religioznim naserizmom (zanimljiv pojam) koji bi iransko-sirijske tenkove doveo na izraelsku granicu.

Ideje o izraelsko-sunitskom sporazumu mogu da se prepoznaju kako u Bejker-Hamiltonovom izveštaju koji deo rešenja iračkog pitanja sugeriše na regionalnom nivou i diplomatskim metodom, tako i iz autorskog obraćanja Havijera Solane u Al Hajatu. (15) Međunarodna zajedica, koja nije imala mehanizme nadzora tokom Oslo procesa, što je bila jedna od njegovih velikih slabosti, u Ben-Amijevom konceptu ima ključnu ulogu. Međunarodni legitimitet je znatno snažnija odbrana od celokupne snage izraelske vojske; bez međunarodne zajednice mala zemlja poput Izraela ne može da čini unilateralne korake. Ne verujući da bi Izraelci i Palestinci mogli da se dogovore, jer niti jedno niti drugo društvo nisu za sporazum gotovi, on smatra da Amerika treba da nametne rešenje koje bi bilo „Saudijska inicijativa ili Klintonov plan “ kojim bi bile određene međunarodno priznate granice. (16) Za održavanje mira bile bi angažovane međunarodne trupe, kao u Libanu.

Početkom godine Ben-Ami je Finkelštaju rekao da je Hamas „ pokret znatno više pragmatičan nego što se obično vidi “ te da je „ zainteresovan ... da postane politički entitet “. Izrael ne treba da ih odbacuje zato što ne pristaju da priznaju ranije ugovore, državu Izrael i odreknu se terorizma, već treba da razgovara sa njima i vidi da li se sa tim ljudima nešto može postići, kao što je Rabin učinio sa PLO. Očigledno da je prevaga Halida Mešala (šef politbiroa, Damask) i oružanih formacija u Hamasu nad Ismailom Hanijehom (premijer PA, Gaza) i pragmatičnom strujom, kao i višemesečna agonija palestinskog nacionalnog sporazumevanja na međunarodno uslovno prihvatljivoj platformi „Zatvoreničkog dokumenta“, uticala da Ben-Ami od Hamasa digne ruke i rešenje traži spolja. Dodirna tačka svih strana, s izuzetkom Izraela i SAD, je Bejrutska inicijativa Arapske lige („Saudijska inicijativa“) iz marta 2002. Tu inicijativu su za osnov politike uzeli predsednik Palestinske autonomije Mahmud Abas, PLO i Fatah kao njegov stožer, a prihvata je i Hamas, istina, u specifičnoj islamističkoj interpretaciji. (17) Alternativno, do ugovora između Izraela i Palestinaca može se doći na osnovama Klintonovog plana (decembar 2000) i razultata pregovora u Tabi (januar 2001) (18), koji se takođe baziraju na rezolucijama Saveta bezbednosti 242. i 338.

Najznačajniji otklon kojeg ovaj koncept donosi je u tome što bezbednost Izraela ne nalazi u tradicionalnom osloncu na faktor odvraćanja i specijalne veze sa SAD već u strateškom savezu sa Sunitima pod okriljem i vojnim prisustvom međunarodne zajednice. Stavovi Šlome Ben-Amija nose još jednu, za izraelsku spoljnu politiku nezgodnu implikaciju: priznanje da je palestinsko pitanje neodvojiv deo regionalne krize, što je bila i jeste politika Hamasa. Igranjem na iransku kartu Hamas je poništio sa izraelskog aspekta centralno dostignuće Oslo procesa – lokalizaciju i svođenje palestinskog pitanja na teritorijalno. Konačno, Ben-Ami kolje još jednu svetu kravu: Izrael treba da iz korena izmeni principe svoje spoljne politike, da prihvati multilateralno pregovaranje i sporazumevanje umesto bilateralnog uz američko posredovanje.

Malo je verovatno da će njegovi stavovi biti primenjeni u doglednoj budućnosti. Izrael se brani sam, svojom vojskom, i o svojoj sudbini odlučuje sam, izabranom vladom. Zvuči prosto neverovatno mogućnost da Izrael prihvati međunarodnu konferenciju, da se obaveže na odluke na koje je pri donošenju teško uticati a pri izvršenju još teže izvrdati. Takva bi fundamentalna promena značila prihvatanje niza odgovornosti koje u današnjem svetu, to nam je u Srbiji dobro poznato, u najmanju ruku relativizuju državni suverenitet. Izrael, sa mnogo i dubokih razloga, do suvereniteta veoma čvrsto drži.

Peres: Bilateralni ugovori, proivatna inicijativa i faktor odvraćanja

Šimon Peres ne smatra da Iranu bomba treba da bi branio svoj režim i mesto u sistemu bliskoistočnih država. Iran je stvorio sistem u kojem se preko Sirije, koja je država, u ulozi izvršilaca javljaju država u državi Hisbalah i država u nastanku Hamas, sa namerom da gospodari Bliskim istokom. Arapske zemlje su svesne šiitskog prodora i zabrinute su jer Bliski istok smatraju svojim, a ne Persijskim regionom. (19) Iranskog predsednika Ahmedinadžada koji je na vlast došao nakon čistke koju je nad umerenim kandidatima provodio Savet čuvara revolucije od 2004. godine on naziva ludakom, kaže da predstavlja satanu i da će od sablje završiti kao što su završili i ostali ludaci koji su njome razmahivali. (20) Iran je slab: 45% stanovništva su nacionalne manjine, opterećen je nazadnom privredom i enormnim demografskim rastom. Snaga kojom se u provođenju nuklearnog programa Iran diči izvire iz nejedinstva i slabosti kojom se međunarodna zajednica sa iranskim nuklearnim izazovom nosi. „ Ono šta je sprečilo Sadama Huseina da poseduje atomske bombe je američki napad 1991.“ Kao mala zemlja Izrael se Iranom neće direktno baviti: rešenje tog pitanja je posao za međunarodnu zajednicu, njena odgovornost. „ Dokle god svet ostane podeljen Iranci će nastaviti da divljaju .“ (21)

Peres smatra da je Sirija nejaka i da su za nju dovoljne pretnje. Za Bašara al-Asada kaže da je „ lider koji je sin mudrog čoveka, povremeno problematičan “, odnosno da nije kompetentan jer „ Asad Senior nikada nije dozvolio Hisbalahu da upravlja poslovima u Libanu “ (22) Sirija je privredno slaba, razjedena korupcijom, bez besplatnih sovjetskih isporuka zastarele i slabo hranjene vojske. Ona sama neće napasti Izrael. Arapske zemlje ga uvek napadaju u savezu, a zemlja koja je u posedu oružja, Egipat, neće rat. Jordan takođe. Sirija treba da bude uključena u rešenje, ali treba da prekine snabdevanje Hisbalaha raketama i protera štab Hamasa (t.j. Halida Mešala i tvrdu liniju) iz Damaska. Treba da odluči na kojoj je strani: snaga terora ili snaga antiterora. (23) Smešna je pomisao da će Izrael da prihvati sirijske preduslove da bi do pregovora uopšte došlo. Na Asadov poziv na pregovore Peres odgovara da Sirija, ako želi mir, mora da istupi otvoreno, direktno i bez ultimatuma. (24) Tako se do mira došlo sa Egiptom i Jordanom, tako je počelo sa Palestincima, tako treba da bude i sa Sirijom.

Uslov za takav mir sa Libanom i Palestincima je da tamo budu stvorene jedinstvene vlade sposobne da kontrolišu postupke svojih građana. U obe zemlje problem je u grupacijama koje preko Damaska kontroliše ili potiče Iran. Nerešavanje palestinskog pitanja neće uvećati radikalizam među Arapima, jer su oni radikalni zbog sasvim drugačijeg razloga: demografskog pritiska koji „jede“ privredni rast i ne dozvoljava porast opšteg blagostanja. Ključna reč bliskoistočnog mira je modernizacija – visoka tehnologija koja po sebi spušta granice i otvara društva. Uslov modernizacije je obrazovanje, naročito žene, jer utiče na obuzdavanje demografskog rasta. Primer Turske pokazuje da islam, umerenost i modernizacija nisu nespojivi pojmovi. U političkom smislu govoreći „ ja mislim da bi modernizacija trebalo da prethodi demokratizaciji“ . (25)

U pogledu Palestinaca Peres zastupa zvanični stav: Izrael je već pristao na dve države za dva naroda. Princip je zemlja za mir. Izrael je dao zemlju i u Libanu i u oblasti Gaze, ali nije dobio mir već kaćuše i kasame. On podržava volju Mahmuda Abasa da se sporazume sa Izraelom, ali put do mira i palestinske države je već definisao bliskoistočni Kvartet (SAD, EU, Rusija, UN) i on vodi Mapom puta koja podrazumeva nation building proces. Hamas to sprečava. Nema opasnosti od radikalizacije zbog toga što Izrael ne daje Abasu konkretne ustupke kojima bi mogao da izađe pred narod i tvrdi da je njegov način, umerenost, bolji od islamističkog nasilja. Ankete pokazuju da danas polovina Palestinaca čvrsto želi mir a nisu daleko za nama vremena kada ga niko nije hteo. Palestinci treba da se dogovore na međunarodno prihvaćenoj platformi, da govore jednim glasom, da uvedu unutrašnji red i organizuju jedinstvene oružane snage odgovorne vlade. On smatra da je Hamas više religiozna nego politička formacija, a s religioznim ljudima teško je postići ustupke i kompromis.

Iz iskustva neprekinutog raketiranja Sderota i predgrađa Aškelona iz oblasti Gaze i činjenice da je Hisbalah do samog kraja rata tukao Haifu Šimon Peres ne izvlači zaključak da se problem može rešiti stavljanjem pod zaštitu međunarodnih ugovora i trupa. Izraelu su s obzirom na prirodu današnjeg neprijatelja potrebna nova sredstva odvraćanja. Više ne postoji klasični rat armija za teritoriju, već se borba vodi protiv među civilima raspršenih boraca koji ratni cilj žele da dosegnu dalekometnim gađanjem civila i civilnog života. Klasično oružje više nije dovoljno delotvorno – ne šalje se avion koji košta milione da juri jednog operatora unapred pripremljene kaćuše i izlaže se modernim ručnim protivavionskim lanserima. Pored klasične vojske koja bi se suprotstavila napadu druge države potrebno je da se razviju sasvim nove vrste oružja da odgovore na novu vrstu izazova. Ta nova vrsta sredstava treba da bude bazirana na sasvim novoj osnovi, na nanotehnologiji, bila bi robotizovana, daljinski upravljana, takva da gerilsko-teroristički neprijatelj bude svestan da će biti otkriven i uništen čak i ako se skriva u gomili. U Izraelu postoje naučnici sposobni da razviju takvu tehnologiju. Kao što su pre pedeset godina potrebe odbrane postavile temelje današnje izraelske industrije visoke tehnologije, tako treba da bude i danas jer će nova tehnološka generacija doneti mnogo blagodeti civilnom aspektu života. (26)

Šimon Peres ne veruje da bi brzo i mulitilateralno rešenje pitanja kakvo je palestinsko moglo da utiče na opšti tok događaja. Nuklearni problem je ispred palestinskog. (27) On ostaje veran klasičnoj izraelskoj školi: veruje u bilateralne ugovore, ne u mulitlateralno pregovaranje. Saudijska inicijativa je dokument Arapske lige, ali s njom Izrael nije u sukobu, već sa Hamasom, Sirijom i Iranom. Umesto međunarodne konferencije na osnovu Saudijske inicijative i stiktnog principa „zemlja za mir“ na kojoj se bazira on sugeriše, imajući u vidu faktičku nemogućnost evakuacije velikih blokova jevrejskih naselja na Zapadnoj obali, modifikaciju koju bih definisao kao „nešto manje zemlje i blagostanje za mir“. Palestincima ne treba finansijska pomoć koja će da ih korumpira već ekonomska prespektiva koja će da ublaži decenijama taložene gubitke, frustracije i socijalni pritisak. Mirovnom procesu trebaju saudijske investicije više nego Saudijski plan.

Opasne veze

Šlomo Ben Ami je intelektualac bez stranačkog ili državnog angažmana, dok je Šimon Peres vicepremijer vlade kojoj su palestinski napadi kasamima i hisbolahovi kaćušama uništili program povlačenja sa Zapadne obale. Bez takvog programa, opterećena lošim planiranjem i vođenjem kopnene vojske (28) i posledičnim nepotrebnim gubicima u vojnicima-sugrađanima, ta vlada nije u mogućnosti da javnosti nametne strateške odluke. Za takve odluke potrebno je vreme, potrebni su novi izbori: malo je verovatno da će Izraelci razočarani palestinskom nemoći da bilo šta garantuju i zabrinuti iranskom nuklearnom pretnjom birati one koji bi da dogovaraju mir na multilateralnim osnovama poveravajući, uz odricanje od strateške kontrole do Jordana, Golana i sa Asadovim režimom u Damasku, svoju bezbednost multilateralnim snagama i savezu sa Arapskom ligom. S druge strane, Bejker-Hamiltonovi predlozi, kako se prema reakcijama Bele kuće vidi, neće uticati na Buša toliko da počne da vodi klintonovsku regionalnu politiku. Naznake pokazuju da bi problem persijskog prodora u istočni Mediteran, koji obuhvata palestinski ćorskokak, libansku krizu i iračku noćnu moru, Džordž Buš mogao da počne da rešava od najslabije karike. Sirije.

Fusnote:

1. Prikrivene kontakte sa Palestincima održavao je još od 1989 Josi Beilin, tada Peresov poverljiv čovek, koji je angažman nastavio na tajnim pregovorima sa predstavnicima Jasera Arafata (odmah po izboru Bila Klintona) decembra 1992. u Londonu, zatim u Oslu. Rezultat tih pregovora je potpisivanje Deklaracije principa u ružičnjaku Bele kuće 13. septembra 1993. godine. Ehudu Baraku je dopalo da proces završi potpisivanjem konačnog ugovora o miru do kraja drugog Klintonovog mandata. Nije uspeo. Sa intifadom i odlaskom Klintona, otišla je i vlast laburista u Izraelu. Josi Beilin, Barakov ministar pravde, je kasnije sa grupom istomišnjenika prišao krajnje levoj cionističkoj grupaciji Merec, koalicionom partneru Rabinove i Barakove vlade , gde je nasledio vođstvo od Josi Sarida.

2. Josi Sarid, sada penzioner i komentator, kaže da je Peres uz Ben Guriona bio u svojstvu peharnika, onaj koji je „sipao Ben Gurionu vodu“. Yossi Sarid, Olmert's poodle, Ha'aretz, September 15 th 2006. http://www.haaretz.com/hasen/spages/762917.html

4. Shlomo Ben-Ami, The Rise and Fall of Oslo Process, The Middle East Lecture Series , University of Utah, March 2nd, 2004. http://www.mec.utah.edu/Lectures/2004%20lecture%20pages/ben-ami.html

5. Ohad Lesau, The New Middle East: From the Perspective of Old Middle East, The Middle East Review of International Affairs , vol 10, no.3, September 2006. http://meria.idc.ac.il/journal/2006/issue3/jv10no3a4.html

6. Shimon Peres, Upgrading war, privatizing peace, Ha'aretz , August 31 st 2006 http://www.haaretz.com/hasen/spages/756832.html

7. Takve zone u kojima učestvuje mešovit kapital postoje sa Jordanom i Egiptom i za njih posebno interesovanje pokazuju industrije kojima je potreban jeftiniji šrafciger. Sa 20-30 izraelskog udela u finalnom produktu roba se u SAD carini po veoma povoljnoj izraelskoj tarifi. Za svega nekoliko godina takva zona je uticala na kvalitativno i kvantitativno preusmeravanje jordanskog izvoza.

8. Israel, Jordan, Palestinians launch study on topping up Dead Sea , Ha'aretz , December 10 th 2006. http://www.haaretz.com/hasen/spages/799111.html O ovom projektu razgovara se i u naletima piše već godinama.

9. Shimon Peres, Upgrading war, privatizing peace

10. Shlomo Ben - Ami , The Rise and Fall of Oslo Process . U ovom slučaju Ben-Ami, laburist, u argumentaciji koristi navod Zeeva Jabotinskog, desnog cionistu, ideologa Likuda: „ Prirodni patriotizam Arapa je čist i plemenit poput našeg i ne može se otkupiti.“

11. U bliskoistočnim studijama uticajni Anthony H . Cordesman ( Center for Strateigic and International Studies , Washington ), u delu koje je radi revizije i komentara bilo dostupno samo nekoliko dana i nije ga slobodno navoditi, problem definiše kao asimetrične vrednosti : za Izraelce je ključna reč bezbednost, za Palestince zemlja.

12. Poznato je da se Jichak Rabin i Šimon Peres nisu baš voleli: tokom prve vlade Rabin je svog ministra odbrane sumnjičio da ga potkopava, a u drugu ga je uzeo uz oklevanje. “Labour was always much more keen to advance the defining ethos of Labour, which is settling the land. This was never the ethos of right. (…) … the settlements were, in fact, started by Shimon Peres when he was Defense minister of Yitzhak Rabin.” Norman Finkelstein and Former Israeli Foreign Minister Shlomo Ben - Ami Debate : Complete Transcript , February 14 th , 2006 , p. 21 http :// www . democracynow . org / finkelstein - benami . shtlm Razgovor je vođen povodom izlaska Ben-Amijeve knjige Scars of War , Wounds of Peace : Israeli - Arab Tragedy .

13. Norman Finkelstein and Former Israeli Foreign Minister Shlomo Ben - Ami Debate : Complete Transcript , p. 25.

14. Shlomo Ben-Ami, The basis for Iran's belligerence, Ha'aretz , September 7 th , 2006, http://www.haaretz.com/hasen/spages/759731.html

15. „Aujourd'hui, je vois quatre défis auxquels il est impératif, ensemble, de faire face : le conflit israélo-palestinien, le dossier nucléaire iranien, la situation au Liban et la guerre en Iraq. Ma conviction a l'égard du conflit entre Israéliens et Palestiniens est ancienne : ce conflit est d'une certaine maniere au cour des autres crises. Une solution ne permettra pas nécessairement de régler chacune des autres crises régionales du moment, mais elle aidera a priver les discours extrémistes de leur ferment traditionnel . “ Javier Solana, La paix est possible au Moyen-Orient, Al-Hayat , December 7th, 2006, http://english.daralhayat.com/opinion/contributors/12-2006/Article-20061207-5ceafb6b-c0a8-10ed-019f-76a566d3db1a/story.html

16. Akiva Eldar , A love for Labor lost

17. Premda je krajnje neuviđavno, za detalje sam primoran da uputim na moj članak objavljen na NSPM O nevoljama prve palestinske islamističke vlade

18. Unutar tog kruga rešenja kretali su se i tvorci Ženevske inicijative , među kojima je svakako najistaknutiji Josi Beilin, ministar pravde u vladi Ehuda Baraka.

19. Shimon Peres, The Current conflict in the Middle East (Rush Transcript: Federal News Service, Inc.), Council on Foreign Relations , July 31 st 2006 http://www.cfr.org

20. Peres: ‘Ahmedinadjad represents Satan', CNN , April 15 th , 2006. http://www.cnn.com/2006/WORLD/meast/04/15/peres.iran/index.html

21. Shimon Peres, The Current conflict in the Middle East

22. o.c.

23. Israel's War against Hizballah and Its Battle against Hamas, Featuring Shimon Peres, The Washington Institute of Near East Policy , August 1, 2006 http://www.washingtoninstitute.org/templateC07.php?CID=301

24. Shimon Peres, Upgrading war, privatizing peace

25. Shimon Peres, The Current conflict in the Middle East

26. Shimon Peres, Upgrading war, privatizing peace

27. Israel's War against Hizballah and Its Battle against Hamas,

28. Jevrejska avijacija i mornarica su – toga u istoriji nikada bilo nije – od Fenikije za 24 časa načinile ostrvo i opsele ga s mora. Nije izgubljen niti jedan avion, a oštećen je samo jedan brod i to, Izraelsci tvrde, zato što je kapetan toliko podcenio neprijatelja da nije smatrao za potrebno da uključi sistem za odbranu od raketa zemlja-more.