Slobodan Reljić

Narodna volja

Jedva je namaknuta natpolovična većina podrške za novi ustav. Neko ko je bio u onom nedeljnom loncu (29. oktobar) – kad je valjalo izvoditi patrijarha koji nikad nije glasao u devet decenija dugom životu, gurati predsednika, premijera i prvog čoveka najveće partije da pokorno mole, kad se nije moglo bez uvođenja Čekua “u igru” – dakle, taj neko nedorastao je situaciji ako sve zaboravi.

Način na koji je naša politička zajednica morala da u nekoliko sati iz srpskog društva iscrpi maksimum morao bi biti predmet ozbiljnog razmišljanja. Ispostaviće se kako teško greše ako te ljude, pola građana države, krste apstinentima. Sadržaj tog tehničkog pojma iz istraživanja javnog mnjenja uopšte ne može objasniti šta se to odigrava u srpskom tranzicionom društvu.

Pre svega bi politička elita morala da počne da razumeva kako se njihove “političke igre” od naroda doživljavaju samo kao sredstvo. U zamišljenom maglovitom cilju, pa i u etapama, građanin implementira svoj status i sudbinu. Jeste, razumevaće narod “gvozdeni zakon partijskih oligarhija” – da su po pameti “partijskih radnika” jedini cilj ciklično dobijani izbori, ali neće zaboraviti kako se u trenu, u deliću sekunde – kad je RIK na osnovu reprezentativnog uzorka izračunao da je ipak izbegnuta blamaža – javni deo partija otrgao iz orbita uticaja društva i krenuo na “svoj posao”. Gde je tu, bar, “veština vladanja masama”? Ono što bi trebalo, logično, da bude deo međupartijskih dogovora pretvara se u najvažniji društveni zadatak. To da li ćemo za neki mesec ranije ili kasnije dobiti novu vladu i predsednika, koji naravno za društvo i državu ne mogu učiniti bog zna koliko više nego ovi koje sada podnosimo, postavlja se iznad svih problema. Jedan manir iz vremena kad su Srbi mogli da se zavaravaju da će neki koje oni nikad nisu videli “na vrhu” biti moćni da sve crno za tili čas prefarbaju u belo i ružičasto – ostao je da živi kao vrhunsko načelo na političkoj sceni.

Ali, sve je to već viđeno. Sem partijskih portparola i unajmljenih PR-agencija niko više ne veruje u čuda. A na partijska žongliranja sve se više gleda kao na televizijski program koji možeš da gledaš a da ne plaćaš: baciš pogled, ništa, klikneš ponovo daljinski. I sve više cele društvene grupe preplavljuje utisak da se “ovi gore” i ne foliraju. Njima zaista ide bolje: i kad su u vlasti i kad su vanparlamentarna opozicija nose odela koja nikako ne može pokriti srpska plata za ozbiljan jednomesečni trud, ne ostaju bez posla – ni oni ni njihovi, ne voze se javnim prevozom, pita ih se, savetuju, (pr)ocenjuju... Profinjen analitičar će još uvek na ovakav narodni argument reći da je demagoški. Verovatno u nekom uređenom društvu jeste. Ali ima društava, nažalost takvo smo, gde je i najprizemnija demagogija moćan društveni argument. I lako postaje legitiman.

Ako pojedinac ostane bez posla i u najbolje privatizovanom preduzeću on neće imati dobro mišljenje o privatizaciji. I to bi bila samo jedna potresna lična i, eventualno, porodična drama kad se broj ljudi s tim osećajem ne bi neprekidno uvećavao. Tu su povoljna statistika, vešta objašnjenja, “pretnja” ulaskom u rajsku baštu koja se zove Evropska unija, samo aspirini za bolest koja se može lečiti jedino drastičnom operacijom.

Društvo koje nam donosi novi ustav diči se visokom efikasnošću i konkurentnošću u svetskoj tržišnoj utakmici. Ako sedite bez posla u Ćićevcu ili u nekom sivom predgrađu Beograda ili Novog Sada, to sve izgleda kao scenario za holivudski spektakl u kome za vas, sasvim izvesno, neće biti ni epizodne ulogice. A solidarnost na kojoj se držalo ono prethodno metiljavo društvo – kopni. Računi nam svakog dana postaju sve više evropski. I onima kojima ne ide.

Dobro, budimo pravedni. Ne precenjujmo ni snagu onog što mi zovemo naša politička elita. Ma koliko bi se mnogi iz društva rado menjali za njihov položaj oni su, ipak, “slamka među vihorove”. Teško da se može reći da za njihove i naše nevolje ima nekog ozbiljnog razumevanja u tom “velikom svetu”. Naprotiv, oni uopšte nisu amnestirani od “Miloševićevog greha”, što se na kraju XX veka u tzv. međunarodnoj zajednici knjižilo kao ozbiljan problem za čije se solviranje angažovalo toliko resursa: od dopuštenog iranskog šverca oružja i muyahedina u Bosnu, do još od Drugog rata nezamislivih bombardovanja po Evropi i ustanovljavanja suda koji će na primeru “Miloševićeve nediscipline” odrediti šta su pravila ponašanja za male a neposlušne. Nisu amnestirani, iako im je to na sav glas obećavano.

Ako bi neki prosečan i baš demokratski opredeljen Srbin naleteo na komentar povodom svog novog ustava u američkom “Njuzviku” zaprepastiće ga kako se neke činjenice ekstremnih bojkotaša – čije se mišljenje, uzgred, nije poklapalo ni sa zvaničnim stavom EU ni SAD – uzimaju kao aksiomi. Ustav, valjda samo zato što se donosi u Srbiji, “problematičan je dokument” sa „tom odvratnom preambulom”, ćirilica se ustanovljava kao zvanično pismo “uprkos velikim albanskim, mađarskim i muslimanskim manjinama”, a to što je “Srbija država Srba” – autorovo citiranje Ustava je naravno obogaljeno da bi mogao da se izvede zaključak – “zastrašujuće podseća na etnički nacionalizam koji je bivšu Jugoslaviju zavio u crno”. I finale: “Ali, najviše zabrinjava deo u kojem se kaže da je Kosovo ‘sastavni deo teritorije Srbije'.” To što je jedini sagovornik u tekstu lobista Danijel Server i što je i sam autor dve godine proveo na Kosovu pomažući albanskom novinarstvu da stane na noge neće biti činjenica od nekog značaja. Jer ovde se, ipak, radi o moćnom “Njuzviku”. Šta reći nekom Vizneru koji u avionu za Beograd pročita ovakvu analizu? Pozvati se na međunarodno pravo i podsetiti ga da je i Kondoliza Rajs nad izgubljenim Avganistanom primetila da su SAD i zapadni saveznici još od sovjetske intervencije pravili greške koje sad plaćaju?

U pravu su oni koji tvrde da se ne mogu povući sve paralele između Vajmarske republike i današnje Srbije, ali neke nenamerne sličnosti bi vazda valjalo imati na umu. Jeste mnogo toga iznad snaga naših političara i zaista ni na stalnom sudu kod svetog Petra oni za to neće biti odgovorni. Ali, i za njih i za nas bi valjalo da su svesni kako se kredit koji imaju kod onih od kojih crpu svoju moć tanji i da se jednog dana mogu probuditi sa tolikim kamatama da uopšte neće moći izmiriti svoje račune. Nije lepo zamišljati Srbiju u kojoj se ni radikali neće smatrati dovoljno radikalnim, mada tu sliku budućnosti nikako ne treba bacati niz vodu.