Mario Brudar

Dve hiljade šesta – poslednja godina pred fajront

„Svako nervozno ubrzavanje rešenja preskupo će koštati ceo region“- S. Rašković-Ivić

„Odlaganje neće olakšati donošenje rešenja, već će ga samo otežati“- Joahim Riker

„Mora se odbiti svako postavljanje vremenskih rokova“- V. Čurkin

„Lako se može desiti da ovo pitanje bude odloženo, ali ne više nego do prvog kvartala naredne godine“- V. Suroi

Iako je na početku 2006. godine izgledalo da će Kosovo i Metohija do decembra dobiti novi status, te je i ministar spoljnih poslova tada još uvek postojeće Srbije i Crne Gore Vuk Drašković polovinom januara izjavio da će cela priča biti gotova do kraja ove godine, to se nije dogodilo. Odlaganje donošenja statusa za 2007. godinu je, može se reći, najznačajniji događaj vezan za Kosovo u godini na izmaku i najveći uspeh Koštuničine vlade u vezi sa kosovskim pitanjem. Odlaganje su omogućila dva događaja: ruski stav, koji je u julu izneo predsednik Putin, da će kosovski slučaj, kako god da bude rešen, poslužiti kao primer i za ostale slične slučajeve u svetu (u npr. Gruziji, Moldaviji, Azerbejdžanu itd.) i, na drugoj strani, održavanje u Srbiji uspešnog referenduma o novom ustavu (28. i 29. oktobra) i raspisivanje skupštinskih izbora za 21. januar 2007. koje je u paketu dogovoreno između vlasti i opozicije. Ovime je međunarodna zajednica praktično stavljena pred svršen čin što je rezultiralo (iznuđenom) odlukom da Marti Ahtisari, prvi čovek UN za srpsko-albanske pregovore, sa predlogpm rešenja statusa Kosova i Metohije izađe posle izbora u Srbiji.

I dok su na taj način srpski (i ruski) postupci obeležili završnicu godine, njenim početkom dominirali su događaji na albanskoj političkoj sceni na Kosovu i Metohiji. Smrt Ibrahima Rugove (21.januara), koji je bio najistaknutija ličnost u poslednjih 15 važnih godina političkog života kosovskih Albanaca, otvorila je pitanje ne samo izbora njegovog naslednika na položaju predsednika Kosova i lidera Demokratskog saveza Kosova (DSK), najveće kosovske partije, već i pitanje mirnog ili nasilnog prelaska u postrugovinski period. Za nepuna dva meseca izabrani su novi predsednici Kosova (Fatmir Sejdiu), Skupštine (Kolj Beriša umesto Nedžata Dacija) i Vlade (Agim Čeku umesto Bajrama Kosumija), očuvana je koalicija DSK i Haradinajeve Alijanse za budućnost Kosova i nije bilo nikakvih nemira i nasilja. (1) Kosovski Albanci su time dobili značajan poen kod međunarodne zajednice.

Nekako između albanskog starta i srpskog finiša godine odvijali su se srpsko-albanski pregovori u Beču, od februara do septembra, koji nisu doveli do kompromisa i za obe strane prihvatljivog rešenja. U situaciji u kojoj je srpskoj strani bilo prihvatljivo sve sem nezavisnosti, a albanskoj ništa sem nezavisnosti, drugo se nije ni moglo očekivati. U oktobru je čak i Ahtisari izjavio kako sumnja „da je moguće pronaći sporazumno rešenje. Srbi i Albanci“, dodao je obeshrabrujuće on „neće se dogovoriti, bar ne u mom životu“ (Večernje novosti, 10.10.2006.).

Srpska strana usvojila je pregovaračku platform u 5. januara. Ona se zasniva „na suverenitetu i teritorijalnom integritetu naše zemlje, suštinskoj autonomiji za Kosovo i Metohiju unutar Srbije, formiranju srpskog entiteta na Kosmetu kroz proces sveobuhvatne decentralizacije, zaštiti pravoslavnih crkava , manastira i čitave kulturne ba š tine na Kosovu i Metohiji , kao i zaštiti javne i privatne imovine u pokrajini”. Konkretno to znači najmanje 16 srpskih opština i 39 zaštićenih manastirskih zona, a Albanci nude skoro upola manje, s tim što postoje i razlike u viđenju nivoa njihove samostalnosti. Srpska strana nije spremna da se odrekne teritorijalnog integriteta i otvoreno je najavila da neće priznati nijednu međunarodnu odluku koja bi u sebi sadržavala bilo kakvo spominjanje nezavisnosti Kosova i Metohije. Premijer Koštunica je čak izjavio da je Kosovo pitanje obraza, a ne teritorije, a Vuk Drašković je čak predložio i tajvanski model kao mogućnost za Kosovo. Stiče se utisak kao da im je više stalo do očuvanja formalne teritorijalne celovitosti Srbije, nego do toga koliko na Kosovu ima Srba i kako žive. Jer za povratak i poboljšanje uslova života Srba na Kosovu i Metohiji učinjeno je vrlo malo.

U ovoj godini je, doduše, počelo nešto i na tome da se radi, ali Srbi objektivno još uvek imaju lošu perspektivu povratka i ostanka na Kosovu. Za šest i po godina, od kako je Kosovo pod međunarodnom upravom, Srbi i dalje nemaju nijednu urbanu sredinu sem severne Mitrovice. Nema validnih podataka koliko se Srba vratilo na Kosovo i koliko ih tamo živi, što otvara prostor za razne manipulacije. Početkom 2005. godine pompezno osnovan Državni fond za Kosovo i Metohiju sveo se na humanitarnu dimenziju, a republički Savet za Kosovo i Metohiji ne sastaje se već više od godinu dana. Koordinacioni centar pod rukovodstvom Sande Rašković-Ivić ne vodi vlastitu politiku, kao što je bio slučaj u vreme dok mu je na čelu bio Nebojša Čović, s tim što je operativno rukovođenje Centrom, praktično, prepušteno potpredsedniku Nenadu Popoviću koji je na tom mestu zamenio Milorada Todorovića. (2) Nema, međutim, isto kao i u vreme Čovićevog predsednikovanja, jasnih podataka o troškovima i učinku Koordinacionog centra, zbog čega se, možda i sa pravom, javlja sumnja da ima malverzacija i zloupotrebe sredstava. Izabran je i novi rektor prištinskog univerziteta u Kosovskoj Mitrovici – dekan Medicinskog fakulteta Zdravko Vitošević, lekar bez partijske biografije – pošto Radivoje Papović, koga je DSS izvukao iz miloševićevske prošlosti, očigledno nije ispunio željena očekivanja.

I jedini srpski ministar u Vladi Kosova Slaviša Petković, koji je odlično u svoju korist iskoristio to što je Beograd (i vlast i opozicija) protiv uključivanja Srba u kosovske institucije vlasti, bio je primoran da podnese ostavku zbog nepravilnosti u radu ministarstva za povratak koje je vodio. Zamenio ga je izvesni Branislav Grbić, sekretar tog ministarstva, inače, iz Petkovićeve Srpske demokratske stranke Kosova i Metohije. Učinak Petkovićevog ministrovanja u vezi sa povratkom Srba nije utvrđen, sem ako mu se ne poveruje na reč da je vratio nekoliko hiljada Srba. Činjenica je da je zahvaljujući njemu u Prištini odigrana prva pozorišna predstava na srpskom jeziku posle 1999. godine, da se vozio u blindiranom džipu BMW, da je zatečen u noćnom baru pored Prištine i da je imao srčanih problema (zvanično dva infarkta).

Kosovska politička scena postala je u 2006. godini bogatija za tri srpske stranke. Samostalnu liberalnu stranku vodi do sada politički neafirmisani Slobodan Petrović, poznat po tome što se prvi venčao na zgarištu crkve sv. Nikole u Prištini uz kumstvo Olivera Ivanovića. Registrovana je i Čovićeva Socijaldemokratska partija, čiji je zastupnik bivši rektor Prištinskog univerziteta Gojko Savić, kao i Srpska kosovsko-metohijska stranka na čelu sa Dragišom Mirićem, bivšim potpredsednikom Petkovićeve SDSKM. Ove stranke ukoliko budu uspele da opstanu, svoje političko mesto pod suncem tražiće za početak među Srbima južno od Ibra, jer na severu konce u rukama za sada drži Marko Jakšić iz DSS sa svojom ekipom.

Severno Kosovo (severni deo K. Mitrovice, Zvečan, Leposavić i Zubin Potok) koje je kost u grlu kosovskih Albanaca, iako zvanično u kosovskom sistemu, u mnogo čemu je autonomno, i ima najveće šanse da i u slučaju da Kosovo dobije neku vrstu nezavisnosti ostane srpsko. Već je sasvim jasno i sa time je i naša javnost upoznata da su SAD i vodeće zemlje Evropske unije (u prvom redu Velika Britanija i Nemačka, ali i Francuska) za neku vrstu kontrolisane nezavisnosti za Kosovo. U prilog ovoj opciji govori da su sve relevantne političke stranke kosovskih Albanaca izrazito proamerički orijentisane. Tu je i procena da će manje problema napraviti Srbi ako Kosovo bude nezavisno, nego Albanci ako ne bude nezavisno kao i demografske procene koje predviđaju povećanje broja Albanaca i smanjenje broja Srba u narednih nekoliko decenija. Na srpskoj strani je međunarodno pravo koje još uvek počiva na poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta država. Ovome treba dodati i strah Zapada od jačanja islamskog faktora, imajući u vidu izrazito većinsko muslimansko versko opredeljenje kosovskih Albanaca (3) i, možda najjače od svega, rusko insistiranje na univerzalnosti kosovskog rešenja kakvo god ono bilo, na šta Zapad za sada nema adekvatan odgovor. Srbija je uspela da odloži rešenje statusa Kosova i Metohije i sledeći zadatak, kako predlaže kosovskometohijski vladika Artermije, trebalo bi da bude politička borba za suprotstavljanje nametanju rešenja. To je već teži deo posla, ali Srbija i nema drugog izbora nego da odugovlači. U tom kontekstu treba gledati i na stav Beograda (koji podržava i Moskva) da srpsko-albanski pregovori treba da budu nastavljeni do postizanja kompromisa. Kupovinom vremena čeka se na eventualnu promenu međunarodnih okolnosti u korist Srbije, čemu bi u prilog išlo da kosovski Albanci izgube strpljenje i ponovo krenu sa nasiljem kao 17. marta 2004. godine. No, kosovski premijer Agim Čeku izneo je da Albanci imaju plan B, koji bi podrazumevao da, ukoliko ne može drugačije, Skupština Kosova, uz prećutnu saglasnost SAD jednostrano proglasi nezavisnost, koju će potom parcijalno priznavati druge države. Veton Suroi, možda, najameričkiji od svih kosovskih političara, izjavio je nedavno da „Kosovo ne može da očekuje suverenost kakvu imaju države poput Crne Gore, Velike Britanije ili Španije“ ( Danas , 18/19 novembar 2006.). Drugačije rečeno, Albanci bi trebalo da počnu da se privikavaju na ograničenu suverenost i nezavisnost. U albanskim medijima je u tom smislu objavljeno da Ahtisarijev predlog predviđa Kosovo bez sopstvene vojske, mesta u UN i ministarstva spoljne politike. Srbija bi to sigurno prihvatila, ali uz uslov da Kosovo makar formalno ostane u njenom sastavu, što je Albancima, a, za sada, i Zapadu neprihvatljivo.

Predstoji, dakle, već na početku 2007. godine velika politička borba za Kosovo u kojoj će mnogo značiti i kako će izgledati buduća srpska vlada, na čije formiranje bi, osim birača u Srbiji, moglo da utiče i to da li će Ahtisari predlog za rešenje statusa Kosova i Metohije obelodaniti odmah posle izbora ili će najpre sačekati novu srpsku vladu.

U svakom slučaju treba očekivati da će u 2007. godini biti završen period istorije Kosova i Metohije koji je počeo u junu 1999. godine. Period u kome su, ukupno uzev, gubitnici Srbi. Počeće, međutim, novi period za koji ne znamo koliko će trajati i šta će doneti. Srbija, ako želi da ostanu u igri, mora da shvati da će to moći da učini ne ni pozivanjem na međunarodno pravo, ni na opasnost od islamskog faktora, niti pričom o obrazu i „svetoj srpskoj zemlji“. Uticaj Srbije na Kosovo i Metohiju biće onoliki koliko Srba bude živelo tamo. Što više Srba to više srpskog Kosova. I obrnuto. (25.12.2006.)

Fusnote:

1. U decembru je Fatmir Sejdiu izabran i na mesto predsednika DSK.

2. Milorad Todorović je pod nejasnim okolnostima napustio mesto potpredsednika, ali je uspeo da se nađe na listi kandidata za poslanike DSS-NS na predstojećim izborima. S druge strane, sajt Koordinacionog centra koji je bio i vizuelno i sadržajno poboljšan posle odlaska N.Čovića, u poslednje vreme je posustao – nije ažuriran od 29. septembra.

3. Od 1999. godine je na Kosovu i Metohiji, kako tvrdi vladika Artemije, izgrađeno 400 džamija.