Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATE

Prenosimo Politiku - Intervjui

   

 

Vladimir Radomirović

Intervju sa Dejvidom Bajnderom

Srbija može da stekne poštovanje u svetu jačanjem svoje ekonomije, kaže dugogodišnji dopisnik „Njujork tajmsa” iz Beograda

INTERVJU
Dejvid Bajnder (75) prvi put je u Beograd došao 1963. godine kao dopisnik „Njujork tajmsa”, a Jugoslavija i njen glavni grad dopali su mu se toliko da im se već više od četiri decenije redovno vraća. Jugoslavija je u međuvremenu nestala, u istoriju je otišla i Državna zajednica Srbija i Crna Gora, pa je ovih dana Bajnder, 43 godine nakon prvog dolaska u Beograd, stigao u samostalnu Srbiju. Bez Crne Gore. „Ali Srbija ni 1963. nije bila spojena sa Crnom Gorom. Za Srbiju je bila zakačena Jugoslavija. Srbija je s njom bila spojena glavom, nogama i stomakom”, opisuje američki novinar.

Da li je Jugoslavija bila preveliki teret za Srbiju?

– Sigurno. Ogroman teret. Ja mislim da je ideja Jugoslavije bila veličanstvena. Veći deo moje generacije bio je projugoslovenski nastrojen. Ako me dobro služi pamćenje, gotovo svi su mislili da je Jugoslavija bila dobra ideja. Ljudi iz istočne Evrope, iz „narodnih demokratija” – Mađari, Poljaci, Čehoslovaci, odnosno Česi i Slovaci – divili su se onome što je postignuto u Jugoslaviji. Jugoslavija je imala obožavaoce i na istoku i na zapadu. I na severu i na jugu. Sada toga nema.

Srbija je sama.

Srbija je sama i niko je ne ceni kao što su cenili Jugoslaviju. Ali isto tako, niko ne ceni ni Hrvatsku, ni Crnu Goru ni bilo koji drugi deo Jugoslavije . Slovenija je napredovala, ali ni u kom slučaju nema ni značaj ni poštovanje koje je Jugoslavija imala .

Ali, ako pogledate dovoljno daleko unazad, na primer u 1904. kad je dobila svoj prvi ustav, ova je zemlja bila poštovana, obožavana i cenjena.

Ipak, posle 1903. godine, majskog prevrata i ubistva kraljevskog para, o Srbiji se veoma loše pisalo, naročito u britanskim medijima. Onda je srpska vlada pokrenula kampanju koja je promenila odnos britanske javnosti prema Srbiji. Šta mislite o sadašnjim naporima Vlade Srbije, o angažovanju lobističke firme u Vašingtonu? Koje su šanse za uspeh?

Rekao bih da je gotovo prekasno za to . Ali Srbija ipak može da stekne poštovanje radeći pozitivne stvari za svet. Neke pozitivne stvari. Kao, na primer, da ojača svoju ekonomiju, da ima dobre odnose sa susednim zemljama. Možda će napori u odnosima s javnošću imati neki efekat, ali ja sumnjam u to.

Ako uporedimo albanski lobi, koji je 95 odsto svog truda uložio u stvaranje nezavisnog Kosova, a samo pet odsto za Albance u Makedoniji, Crnoj Gori i Albaniji, oni su donekle uspeli. Kad bih se šalio, rekao bih da je američki Kongres spreman da uradi sve za Kosovo, sem da mu da novac. Albanski lobi je uspešan u Kongresu, u medijima, u Stejt departmentu, u Savetu za nacionalnu bezbednost.

Ali, mislim da bi bilo pogrešno smatrati da će SAD pomoći Kosovu više od uzimanja manje-više pozitivnog stava prema nezavisnosti Kosova. Drugim rečima, ne vidim da će Kosovo postati „omiljeno dete” Sjedinjenih Država.

SAD traže načine da se izvuku s Kosmeta i prepuste ga Evropskoj uniji?

– Da. Mislim da bi SAD bile veoma srećne da prestanu da troše novac na pitanja bezbednosti na Balkanu. One bi, na drugoj strani, volele da ovde imaju baze kako bi projektovale snagu dalje na istok.

• Da li izveštaji o nasilju nad manjinama na Kosmetu igraju bilo kakvu ulogu u javnoj percepciji onoga što se ovde dešava?

– Gotovo nikakvu. Jedini ljudi koji pridaju pažnju ugroženim manjinama jesu jevanđelisti, i to tek odnedavno. Od pre nekoliko meseci. Prekasno i premalo.

Kako vidite Kosovo i Metohiju u bliskoj budućnosti?

– Ne verujem da imam bolji dvogled od drugih, a i gotovo sam slep na jedno oko. Kosovo neće imati nikakvu ekonomsku perspektivu, a stanje će se još pogoršati kad Unmik i njegovi preplaćeni međunarodni službenici koji godinama nisu radili skoro ništa odu ili im broj bude drastično smanjen pošto Evropljani preuzmu taj posao .

Politička perspektiva, i sa nekim stepenom nezavisnosti i bez njega, znači da će tu biti kosovska vlada, po prirodi većinski albanska, koja će imati više odgovornosti i više problema na svojim plećima.

Treba pogledati i istoriju. Albanci sve doskora nisu imali državu u Tirani. Albancima i dalje uglavnom vladaju klanovi. Tako je i danas na Kosovu. Ja ne vidim nijedan znak da će Albanci, pametni kakvi znaju da budu i vredni kakvi znaju da budu, napraviti jaku, efikasnu civilnu vladu. Možda se desi čudo i oni uspeju da to urade, ali ja sam vrlo skeptičan da Albanci mogu da naprave efikasnu vladu.

U poslednjih nekoliko meseci vidimo sve veću saradnju Srbije i SAD, pre svega na vojnom planu. Da li mislite da postoji mogućnost da Srbija preuzme ulogu nekakve „male Jugoslavije” koja bi imala dobre odnose i sa SAD i sa Rusijom, sa Kinom i sa Evropskom unijom?

– To je lepa ideja. „Mala Jugoslavija”. To bi bila velika stvar, ako bi mogla da se ostvari. Kao što sam rekao, pripadam generaciji koja je mislila da je Jugoslavija veoma dobra stvar na ovom svetu. Priznajem da sam jugonostalgičar. Kriv sam za to. Ali ja ne sumnjam da Srbija ima dobru perspektivu za pozitivne odnose sa Rusijom, Kinom, SAD i EU. Ja bih voleo da to vidim. Onda bih mogao da umrem srećan. Vrlo srećan.

Ekonomski, šanse za to su veoma velike. Ne treba zaboraviti da Srbija ima dobre prijatelje i u Latinskoj Americi, uključujući  Meksiko i Kubu. Tamo ima mnogo pritajene energije i duha koji mogu da budu iskorišćeni u jednom boljem svetu. Isto kao i sa Srbijom. Ja sam optimista.

U ovom narodu ima mnogo energije. Mnogo te energije je izgubljeno, dosta je pritajeno jer nema načina da se ispolji. Ali, ona je tu.

Prokonzuli

Pre četiri godine napisali ste o tadašnjem američkom ambasadoru u Beogradu i drugim ambasadorima u regionu da su prokonzuli. Poredili ste ih sa prokonzulima starog Rima koji su imali potpuna ovlašćenja nad pokorenim oblastima. Da li je njihova uloga sada smanjena?

Srećan sam što mogu da kažem da je smanjena . Mislim da bi neki od tih ambasadora voleli da su i dalje prokonzuli. Intervjui koje oni daju, saveti srpskom narodu i vladi koje novine objavljuju gotovo svake nedelje jesu šokantni. Oni pokazuju da nemaju smisla za stvarnost .

Mislim da ni srpski narod, ni srpska vlada ne obraćaju pažnju na to šta ovi samopostavljeni prokonzuli govore. Ozbiljni ljudi ne mare za taj egocentrični, prokonzulski šou koji oni izvode.

[objavljeno: 18.10.2006.]

 

 

 
 
Copyright by NSPM