Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATE

Prenosimo Reporter (Banjaluka) - Politički život

   

 

Goran Tarlać: Intervju sa Slobodanom Antonićem

Ne sme se dozvoliti još jedan nacionalni slom

Sa jednim od najpoznatijih političkih analitičara na srpskoj javnoj sceni nismo mogli da razgovaramo u njegovom kabinetu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U učionicu pored morali smo da se preselimo zbog buke koja je dolazila od omanje grupe okupljenih strudenata ispod prozora, koji su svoj izvesni protest objavljivali zaglušujućom muzikom.

Ta atmosfera je, barem simbolički, označavala političke prilike koje će tek da podignu temperaturu u javnosti, bar minimalno zainteresovanoj za „državno stanje stvari“ u Beogradu: posle otcepljenja Crne Gore, pre verovatnog proglašenja kosovske nezavisnosti, te dok se između ta dva čina razvija iznenada oživljena bliskost prestonih zvaničnika u Banjaluci i Beogradu. U takvim okolnostima, vlada srpskog premijera Vojislava Koštunice tu zebnju pokušava da niveliše davno obećanim izglasavanjem novog Ustava Srbije, u čijoj preambuli jasno stoji: „Pokrajina Kosovo i Metohija je sastavni deo teritorije Srbije“.

Novi Reporter: Hoćete li izaći na predstojeći referendum?

Antonić: Da, hoću.

Građani Srbije imaju razloge za izlazak na referendum i protiv izlaska. Koji su ti razlozi?

Prvo da krenemo od ovih drugih. Svaki građanin, svaki čitalac Ustava, može da nađe u Ustavu nešto što mu se ne dopada. Ali, sa druge strane, najveći broj ljudi može da kaže da je najveći deo tog teksta sasvim zadovoljavajući. Meni se, recimo, ne dopada jezik tog ustava, ne dopadaju mi se pojedini članovi koji govore o tome da se jednom uspostavljena prava ne mogu smanjivati - jer ustav treba “da otvara”, a ne “da zatvara”, on ne sme da obavezuje sledeće generacije. Ali, celina tog ustava je sasvim korektna, i najvažnija stvar u tom ustavu jeste da on omogućava da se stvari na miran, predvidljiv i funkcionalan način mogu mnogo lakše menjati nego do sada.

Da li nekog može da brine formulacija kojom se Srbija u novom ustavu definiše kao “država srpskog naroda i svih njenih građana”?

Ustav je stvar kompromisa. To se vidi i po članu 1, koji vi pominjete. Ali, bez obzira na to šta u tom članu može da piše, celina Ustava je takva da je Srbija kombinacija nacionalne i građanske države. Postoje dva osnovna principa. Princip da su svi u državi građani - onda je to građanska država i tada nemate posebne kolektivne povlastice ili kolektivna prava, nemate Srbe, Mađare, Muslimane, Rome... Svi su građani. A drugi princip je onaj po kome postoji jedna većina, dakle, to su Srbi, a svi ostali imaju posebne povlastice i prava. Novi ustav je kombinacija jednog i drugog. Istovremeno se govori i o građanima, ali i o kolektivitetima, grupacijama, društvenim entitetima. Pošto je ceo Ustav takav, onda i član 1 prosto izražava njegov duh. Sa pravne tačke gledišta i sa tačke gledišta političke nauke, to nije čisto rešenje. Ali, Ustav prosto odražava stvarnost Srbije u kojoj živimo.

U kom smislu?

Još smo društvo koje traga za identitetom. Sa jedne strane imate elemente čisto građanskog, a sa druge strane imate identitete koji su čisto etnički. Sam dvojni identitet nije problem. Nemci iz Alzasa i Lorena osećaju Francusku kao svoju domovinu. Oni su etnički Nemci, ali pripadaju francuskoj naciji. I uvek će navijati za Francusku, ne protiv Francuske. Druga je, međutim, stvar ako su identiteti isključivi. Za mnoge Srbe iz «kruga dvojke» biti dobar i tolerantan građanin znači ne biti Srbin, čak prezirati Srbiju. Takođe, za mnoge političke vođe naših manjina biti dobar Mađar ili Musliman znači izdvojiti se iz tog društva, napraviti jedno zaokruženo i samodovoljno društvo unutar srpskog. Takve vrednosne matrice nikuda ne vode.

Zašto referendum o novom ustavu Srbije baš sada? U kakvoj je vezi ta vremenska lokacija sa pregovorima o budućem statusu Kosova?

Pitanje Kosova poslužilo je kao pritisak na učesnike u pregovaranju oko ustava, da lakše prihvate određene stvari. Kompromisi su, inače, kod nas do sada bili po modelu: “Ili će biti ovako kako ja kažem, ili neće biti nikako”. Ali, kada je novi ustav stavljen u kontekst Kosova, teško je bilo reći “ne”. Kako ćete tvrdoglavo da insistirate na pojedinim ustavnim rešenjima – recimo, na izboru predsednika u skupštini, ili na uvođenju i latinice kao službenog pisma - ako će vas to dovesti u položaj da budete optuženi za stranačku sebičnost i državnu nebrigu? Kosovo je u tom smislu bilo značajno, jer je ono bila neka vrsta katalizatora, ubrzalo je proces dogovaranja.

Dakle, to je pozicija od Kosova ka referendumu. A obrnuto? Da li je referendum baš sada zbog skorog rešenja kosovskog pitanja?

To bi trebalo razdvojiti. S jedne strane imate činjenicu da su mnoge zapadne i domaće političke sile želele da se referendum i, pre svega, izbori održe pre konačnog rešenja statusa Kosova. Jasno je zbog čega. Smatrali su da bi, ukoliko bi bila proglašena kosovska nezavisnost, Vlada pala, i da bi onda imali izbore povišenih emocija. A u njima bi Srpska radikalna stranka osvojila mnogo više glasova nego sada. To je bila jedna opšta procena stranih i domaćih činioca. Zato se toliko požurilo.

Referendum – izbori - rešenje o statusu Kosova: ako kažete da su te tri tačke povezane, znači li to da i ovde državni vrh zna da je proglašenje nezavisnosti Kosova veoma izvesno? Znači li to da su svesni toga?

Da, sa jedne strane postoji jasna svest da je glavno rešenje nezavisnost Kosova, i to “nezavisnost Kosova odmah”, čak ne ni uslovno, sa nekakvim kratkim periodom....

...a pri tome se donosi ustav koji kaže “Kosovo je integralni deo Srbije”. Šta ako Kosovo proglasi nezavisnost, posle novog ustava Srbije?

To je već nešto drugo. Imate činjenicu da u Ustavu jasno piše da je Kosovo sastavni deo Srbije. Ukoliko Kosovo proglasi nezavisnost, to se ne reflektuje na Ustav, nego se samo reflektuje na srpsku spoljnu politiku. Svaka vlada će biti ustavno obavezna da vodi takvu spoljnu politiku da može da vrati Kosovo. Sama nezavisnost ne znači ništa za Ustav.

Ali znači za praktično stanje stvari.

Kao što je Zapadna Nemačka svojevremeno u Ustav stavila da Nemačka kad-tad želi da bude ponovo ujedinjena, sa Istočnom Nemačkom...

...u kojoj žive uglavnom Nemci.

Da, tako je. I Srbija je isto sad stavila taj deo o Kosovu...

...na kome uglavnom ne žive Srbi?

To se može. Sa etničkog stanovišta, naravno, daleko bi prihvatljivije bilo staviti Republiku Srpsku. Ali, sa državnog, teritorijalnog stanovišta, Kosovo je sasvim legitimno. Oni koji u preambuli odbacuju Kosovo zbog etničkog principa, time nesvesno prizivaju da se u tu istu preambulu stavi Republika Srpska, na koju su, inače, alergični. Ali, ja samo govorim o tome da li će Ustav biti oštećen ili ne sa nezavisnošću Kosova. Kosovo se pominje u Ustavu u čisto deklarativnim i simboličkim delovima, u preambuli i u zakletvi predsednika. Dakle, nezavisnost Kosova neće imati uticaja na celinu Ustava, na to da li se on drži ili pada. Ustav ne može da padne zbog nezavisnosti Kosova.

Ukoliko dođe do toga, na kakvu vrstu nacionalne radikalizacije se u Srbiji može računati?

Do radikalizacije će svakako da dođe. Ali, pitanje je koliko će ona biti velika i kako će da se ispolji. Ono što je očigledan plan različitih političkih krugova koji imaju uticaja na dešavanje u srpskoj politici jeste da tu moguću radikalizaciju dočeka vlada u kojoj bi bili svi – i DS i DSS i G17 i Nova Srbija, praktično sve stranke osim radikala i socijalista. Tako bi ta vlada sa mnogo većim legitimitetom nego sadašnja mogla da održi mir. Ali, postavlja se pitanje da li ijedna vlada može da opstane posle toga. Jer, ono što bi u najmanju ruku bilo pristojno, korektno, demokratski, bilo bi da vlada koja je izgubila deo teritorije ponudi ostavku u parlamentu .

A kad imate to sve u vidu, nije čudo da će sastavljanje sledeće vlade biti vrlo, vrlo interesantno. Biće zanimljivo videti ko će, u situaciji kada nezavisnost Kosova visi kao Damoklov mač, hteti da stane na čelu vlade. Jer, taj će rizikovati da uđe u istoriju kao neko ko je definitivno izgubio Kosovo. Pod Koštunicom je Srbija definitivno ostala bez Crne Gore. Hoće li, recimo, on želeti da opet bude na čelu vlade pod kojom će Srbija definitvno da ostane i bez Kosova?

To simbolički ima mnogo veći značaj od Crne Gore.

Naravno! Jasno je da Koštunica, ili bilo ko drugi, neće biti glavni krivac za gubitak Kosova. Ali, neuspešno zaustavljanje otcepljenja, ipak, je važna stvar. Pogotovo je to važno za čoveka, kao što je to Koštunica, kome je veoma stalo do istorije. Njemu nije stalo do novca, do toga da ima 10 miliona ili 10 milijardi dolara. Ali, veoma mu je stalo to toga šta će istorija da kaže o njemu.

I? Šta će istorija na kraju da kaže o njemu?

Polako. On je još politički aktivan. «Niko pre smrti srećan», tj. ni o kome ne možemo reći kakav je bio dok ne završi karijeru. Zasada, ipak, mislim da istorija o njemu može da kaže daleko više dobrih stvari, nego loših.

Da li vas je iznenadilo i kako tumačite iznenadno zbližavanje zvaničnih vlasti Beograda i Banjaluke?

U kontekstu kosovskog zbivanja bilo je potpuno jasno da će do toga doći. Republika Srpska jeste jedna vrsta dobrog argumenta Srbije u pregovorima oko Kosova. Ako usvojite kosovski presedan, onda se mora otvoriti i pitanje Republike Srpske. Ne možete dezintegrisati Srbiju po etničkoj osnovi, pozivajući se na volju naroda sa jednog dela njene teritorije, a da ne dozvolite da se isto primeni i u Bosni i Hercegovini. Ako se ne poštuje integritet Srbije kao države, ako se od njene teritorije pravi nova država, onda nema nikakvih razloga da se ne potegne pitanje Republike Srpske.

Mislite li u tom smislu da je inicijativa premijera Dodika za mogućim referendumom u RS realna?

Zasada, ipak, ne. Osim u slučaju da pritisak oko ustavnih promena u BiH ne postane toliki da budu ugroženi dejtonski principi. U tom slučaju, referendum može biti jedna vrsta samoodbrane Republike Srpske. Ali kako sada stvari stoje, to je još uvek samo pretnja, ne i realna opasnost. Dodikova ideja zasada je više politički potez, koji je, istina, veoma prijao ušima ljudi sa obe strane Drine...

Kao što rezultati izbora u BiH o tome i govore.

Da, prosto je očigledno da u stanovništvu, tamo i ovde, i dalje postoji čvrsta svest o interesima nacije i države. Istina, ljudi su, posle desetak godina poraza, gubitaka i ponižavanja pomalo umorni od nacionalne priče. Ali, očigledno, postoji minimalna granica, nešto ispod čega ne žele da idu. I to su osetili političari u Srbiji i u Republici Srpskoj. Jednostavno se sve, u kontekstu kosovskog problema i taktike srpskih pregovarača, složilo. I mislim da sada srpska politička elita mnogo više misli o Republici Srpskoj, nego što je to bilo do sada.

U kom smislu?

Jasno je da je Republika Srpska vrlo često bila ekonomsko pa i političko pastorče Srbije. Sada, međutim, RS ovde dobija na važnosti. Naravno da ona, sama po sebi, još nije među prvih pet tačaka dnevnog reda srpske politike. Ali, ona se veoma približila tom mestu. Vi ste videli ove sporazume, koji nisu samo politički nego i ekonomski. Oni su važni makar zbog jedne stvari - zbog kulturnog povezivanja. Zbog stvaranja jedne vrste neprekinutog kulturnog prostora, jednog društva, jednog sveta života... A oni su od suštinskog značaja za održavanje nacionalnog identiteta.

Kulturni prostor nikada nije bio razjedinjen, ali politički i ekonomski jeste. Zašto predsednik Tadić, premijer Koštunica, ministar Dinkić ili ko god je išao u Banjaluku pre desetak dana to nije učinio pre godinu, dve, pet?

Prvo da kažem nešto u vezi s kulturnim prostorom. Kulturni prostor ne određuju ni Koštunica, ni Tadić. Kulturni prostor je nešto što se tiče celokupne društvene elite, i kulturne, i političke, i naučne, i ekonomske. Kulturni prostor nije samo stvar kulture, on je svojevrsni okvir za život, za razmenu ideja, mišljenja i osećanja, okvir za razmenu kulturne, ali i svake druge robe. I kad govorimo o kulturnom prostoru, onda se postavlja pitanje kakve su zapravo stvarne kulturne i društvene veze između Beograda i Banjaluke, Beograda i Pala. Šta je ono što mi jedni drugima dajemo, i šta je ono što jedni druge možemo da naučimo. Ja, recimo, imam utisak da je veza Beograda mnogo intenzivnija sa Palama nego sa Banjalukom. Možda je to zato što je Banjaluka geografski bliža Zagrebu, nego nama. Ali, dok to ne bude jedinstveni prostor, u kome je simbolička granica Sava, a ne Drina, nema istinske kulturne i nacionalne integrisanosti.

Što se tiče odnosa prema Republici Srpskoj u Srbiji, ne verujem da će RS opet pasti na začelje srpske politike. Gubitkom Kosova jedina značajnija teritorija van Srbije koja je naseljena Srbima biće Republika Srpska. RS je nešto što će tek doći u prvi plan, ili će se bar takmičiti sa Crnom Gorom za to mesto. Jer, i u Crnoj Gori je dosta srpskog življa, mada se brojnost tog stanovništva ne može uporediti sa brojnošću Srba u Republici Srpskoj. Svejedno, mislim da RS može ispasti iz vidokruga srpske politike samo u slučaju nekakvog ozbiljnog nacionalnog sloma.

Dosadašnja iskustva govore da je taj odnos između RS i Srbije konstanta, kontinuitet koji traje 15 godina.

Da, Srbija je bila prezaokupljena svojim unutrašnjim problemima, nije mogla da obrati dovoljno pažnje na Republiku Srpsku. Ali, Milošević je otišao, Srbija se stabilizovala, stvar sa Crnom Gorom se nekako razrešila, rešiće se ubrzo i Kosovo. Tako da će u Srbiji i preokupiranost sobom biti manja. Ono što je, međutim, važno jeste svest da smo u istom čamcu. Da se ne sme dozvoliti još jedan nacionalni slom, ni sa ove, ni sa te strane Drine. A to jeste realna opasnost, kojoj i mi sami doprinosimo. Jer, buđenje nacionalnih energija, kome smo svedoci, može lako da dovede do nekontrolisane radikalizacije. To opet jača ekstremne političke snage, a one lako uvode zemlju i naciju u svakojake političke, pa i ratne avanture. Slučaj Nemačke između dva svetska rata veoma je poučan. Nemačka je izgubila Prvi svetski rat i onda je dodatno bila ponižena Versajskim sporazumom, koji je zaista bio nepravedan i nerazuman. Nemačka je jedno vreme ćutala i trpela, a onda je došlo do buđenja nacionalnih energija. Ali, to se završilo u jednoj vrsti ekstremizma, koji je Nemačku uvukao u rat sa celim svetom. Sve se okončalo u ratnom porazu i gotovo potpunom uništenju nemačke nacionalne ideje. Nemci su to mogli da prežive, njih je bilo 80 miliona. Ali, Srba ima deset puta manje. Takvu vrstu novog i totalnog poraza Srbi teško sebi mogu da dozvole.

Ovih dana u Srbiji skoro i nečujno proslavljen je famozni 5. oktobar. Da li su ispunjena vaša očekivanja od pre šest godina, kada je Milošević sklonjen sa vlasti? Da li je Srbija mogla više da napreduje?

Mi smo svi onog 5. oktobra očekivali da će stvari da idu mnogo bolje i brže. Sada možemo da kažemo da je naša realnost razočaravajuća i da je daleko ispod našeg očekivanja. Ali to što imamo verovatno je ono najviše što, zasada, možemo imati. U ovih šest godina ipak smo shvatili svoj pravi položaj u svetu. Mislili smo da ćemo ponovo biti ljubimci Zapada, kao nekada s Titom. Ali, pokazalo se da smo još uvek pastorčad zapadnih sila, kao nekada s Miloševićem. I to nije beznačajno iskustvo. Neke druge šanse možda jesu propuštene. Ali, ja ne mislim da smo sa bilo kojom politikom, ili sa bilo kojim političarima, mogli da odemo dalje nego što smo otišli sa onima koji su nas vodili u ovih proteklih šest godina. Prosto, to su naše realne mogućnosti. Uopšte, možda je i bolje ići postepeno, ne žuriti, ne trčati, jer se jedna tako mladalački nezrela nacija, kao što je naša, najlakše saplete kada krene da brza. Nekima u Srbiji se žuri, ali Srbija ne treba da žuri.

Dobro je i što se društvo stabilizovalo. Istina, to nije stabilnost nekog bogatog društva. Ali je ipak stabilnost, a za njom su ljudi u Srbiji dosta dugo težili. Zato sve nas, realističke posmatrače, datum proglašenja kosovske nezavisnosti toliko brine. Kroz to kako će Srbija na nju odgovoriti ispitaće se i ova moja teza - tj. teza da je najveća tekovina postpetooktobarske Srbije stabilizacija društva i politike.

Biografija:

Rođen 1959. u Beogradu, gde je diplomirao 1982. i magistrirao 1988. na fakultetu političkih nauka. Doktorsku disertaciju izradio je i odbranio na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu 1995. gde je danas zaposlen kao docent opšte sociologije. Objavio je knjige „ Izazovi istorijske sociologije“ (1995) i „ Zarobljena zemlja: Srbija za vlade Slobodana Miloševića“ (2002).

(Objavljeno u „Novom Reporteru“, Banjaluka, 18. 10. 2006.)

 

 

 
 
Copyright by NSPM