Zorica Tomić

Hladni rat u domaćim uslovima

Intervju vodila Marina Vulićević

Podsmešljivost „globalista” prema naporima tradicionalista da očuvaju koncept „kulturnog identiteta” u potpunom je nesaglasju s obavezujućim standardima civilizovanog sveta o očuvanju i negovanju upravo kulturnih razlika. Drugim rečima, male kulture mogu superiorno učestvovati na globalnoj mreži samo ako neguju svoju autentičnost – kaže Zorica Tomić

IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA

Kako se uključiti u sve veću porodicu evropskih naroda, a sačuvati svoj identitet? Srbija između Istoka i Zapada, Srbija u Evropi, ali kako, kada, po koju cenu? Ova pitanja postavljamo jedni drugima u prelomnim danima za našu državu. Serijom tekstova o ovoj mnogoznačnoj temi, i u razgovorima sa vrhunskim srpskim intelektualcima, pokušavamo da sagledamo sebe u političkom, ekonomskom, socijalnom i kulturološkom smislu. Ovoga puta naš sagovornik je prof. dr Zorica Tomić, univerzitetski profesor, kulturolog, sociolog kulture, publicista, kolumnista…

Kako biste definisali srpski dominantni kulturni obrazac?

Čini mi se da u Srbiji danas ne postoji jedan dominantan, nego dva paralelna kulturna trenda koji odgovaraju savremenom ideološkom naponu između „globalnog” i „lokalnog”. I mada se i mnogo veće i snažnije kulture od naše suočavaju sa osciliranjem između ova dva pola, kod nas to dobija razmere „blokovske podele”, svojevrsnog „hladnog rata” u domaćim uslovima. Podsmešljivost „globalista” prema naporima tradicionalista da očuvaju koncept „kulturnog identiteta”, međutim, u potpunom je nesaglasju s obavezujućim standardima civilizovanog sveta o očuvanju i negovanju upravo kulturnih razlika. Drugim rečima, male kulture mogu superiorno učestvovati na globalnoj mreži samo ako neguju svoju autentičnost, ako rade na pomenutoj „filozofiji razlike”.

Koliko se zapravo trudimo da budemo autentični?

Od kada se Evropa ujedinila, mnogi narodi, pa i mi sa njima, suočavaju se sa svojevrsnim paradoksom. Solanina izjava da u Evropi ima mesta za nove nacionalne države, kao i priznavanje nezavisnosti Kosova, predstavljaju paradoksalan opoziv upravo onog duha moderne Evrope oko kojeg su se njene članice ujedinile. Tom izjavom kao da je Evropa zauvek digla ruke od ideje suverenosti modernog evropskog duha, nad bilo kojim nacionalnim identitetom. Srbi nisu jedini narod koji se suočava sa sukobom između nacionalnog identiteta Evropljanina i njegovog evropskog identiteta. A time se zapravo pokazuje da je ne samo svest o zajedničkom evropskom identitetu još uvek u rudimentu, već da su evropski čelnici promašili u projektu stvarnog razvoja zajedničke sudbine.

Da li je ta matrica, učitana u našu svest, bliža Istoku ili Zapadu i, u stvari, čemu treba težiti?

Naša matrica je tačno tamo gde je i naša zemlja – na granici između Istoka i Zapada. Na žalost, prosečnom građaninu Srbije je od mozga napravljen pire-krompir, pa se pod pretnjom nacionalističke kvalifikacije, gotovo sve što ima nacionalno obeležje proglašava arhaičnim, neprosperitetnim ili retrogradnim. Da se našalim, u takvoj klimi u kojoj se permanentno obavlja svojevrsni „semantički lifting”, čak će i srpska salata morati da promeni ime. U osciliranju između dve pomenute opcije, prepoznatljivi su na obema stranama i Trijumfalisti i Katastrofičari. Obe opcije su fundamentalističke, međusobno isključujuće, i zato loše. Treba težiti autentičnoj integraciji najboljeg u tradiciji i Istoka i Zapada koje su duboko odredile srpski kulturni identitet.

Kuda nas vode mediji, sa sve prisutnijim emisijama tipa „Velikog brata”, muzikom koja forsira jeftine sadržaje, nasiljem?

Mediji više ne reprezentuju stvarnost, već je kreiraju. Setimo se samo filma „Psi rata” u kojem se pokazuje kako mediji simuliraju „stvarnost”, kako bi se napravila platforma za političku akciju usmerenu protiv obeleženih „neprijatelja”. Savremena kultura je u osnovi medijska, a to znači da je kreiraju mediji, odnosno, da pitanje o tzv. „elitnoj” nasuprot „popularnoj” kulturi više nije funkcionalno, budući da ono što nije u medijima gotovo da i ne postoji. U epohi simulacije, glad za „stvarnim” obeležava savremene medije, pa je svojevrstan „infekt” medija prodro u svakodnevicu, za šta su serijali poput „Velikog brata”, direktnog prenosa egzekucije Sadama Huseina, ili mini-klipovi adolescentskih porno-divljanja na Internetu, najbolji dokaz. Može se reći da su mediji razbaštinili svet njegove bazične začaranosti, učinili su ga transparentnim i opscenim. Ako se tome doda i činjenica da mediji, gladni sadržaja, na javnu scenu, nekada rezervisanu za najodličnije u vrlini ili veštini, izvode beznačajne i raspoložive osobe, onda je jasno da nas oni navikavaju na prosek, odnosno na vladavinu „srednje mere”. Da se opet našalim, u epohi vladavine medija, nepriznatost koja je bila jedno od glavnih obeležja izuzetnih, ili genija, danas je uslov koji je gotovo nemoguće ispuniti.

Vaša nova studija o poljupcu na osoben način govori o fenomenu prisnosti ili njenog odsustva. Da li je otuđenost isključivo posledica društvenog razvoja, diktiranog sa Zapada, ili možda zaostalosti?

Ni jedno ni drugo. Savremeni svet nije ni svet Istoka ni svet Zapada, već svet vladavine hipertehnologije i time nedvosmislene vladavine multinacionalnog kapitala. Tamo gde se kapital pozicionira kao jedini organizator komunikativne prakse, tamo gde interes ili profit predstavljaju vrhunsku vrednost sa kojom se računa, ni jedna od kategorija sa kojima je svet računao, kao što su Istina, Dobrota, Lepota ili Pravda, više ne funkcioniše kao samorazumljiva. Tamo gde je interes organizaciono načelo, komunikacije, prijateljstva, ljubavne veze, ili politički angažman predstavljaju produkt kalkulacije i gube svaku vezu sa spontanošću, otvorenošću ili prisnošću. Time se zapravo renovira vrednost Hobsove političke doktrine prema kojoj je „čovek čoveku vuk”. To sa jedne strane ima za posledicu anksioznost koja se pokazuje najpre u neviđenim sredstvima zaštite od drugih – od simuliranja stvarnih relacija sa drugima, do sve snažnije opsednutosti sigurnosnim sistemima, kao što su alarmi, „lavlje kandže”, bodigardovi, ili blindirani automobili. S druge strane, filozofija „bezbedne distance”, svojevrsne „samačke kapsule”, lišava nas sposobnosti za stvarnu, otvorenu i kreativnu komunikaciju sa drugima.

Od kojih sve pojedinosti u istoriji i kulturi jednoga naroda zavisi na koji način će izraziti svoje proteste ili svoja slavlja?

I protesti i slavlja predstavljaju modele društvenih rituala. Društvena slavlja imaju demonstrativan, veseli ili svečani karakter, poput karnevala u Riju, vojnih parada ili sletova na primer. Struktura i forma, kako slavlja tako i protesta, zavise od vrednosnog sistema koji je u osnovi svake kulture. Budisti protestuju mirnim putem, francuski imigranti su zapalili nekoliko gradova u štrajkovima, a deca cveća su, da se podsetimo, protestovala muzicirajući na Vudstoku. Svaki miran protest u osnovi računa sa validnošću institucija kojima se obraća. Svaki agresivan, rušilački orijentisan protest, u kojem se ogoljava sirova sila, demonstrira nepoverenje u vladajuće institucije.

[objavljeno: 08/03/2008]