Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

 

 

Vladimir Milutinović

Žižek u Beogradu

Kad sam posle susreta Slavoja Žižeka sa beogradskom publikom izašao napolje iz Dvorane kulturnog centra, otišao sam do obližnjeg bankomata gde sam čekao zajedno sa momkom koji je preko telefona objašnjavao tok predavanja. Posle, u autobusu za Novi Beograd, preko puta mene je sedela žena koja je u krilu držala knjigu “Ispitivanje realnog” koja je bila povod Žižekovog gostovanja. Tako je izgledalo da je čitav grad unekoliko zaokupljen ovim događajem, koji je pokazao da, iako skoro da nema filozofsku scenu, Beograd ima filozofsku publiku koja može da ispuni jednu bioskopsku dvoranu.

Prethodnog dana, Žižek je gostovao u Novom Sadu, pa je primedbu kolege filozofa i voditelja programa (takođe urednika izdanja) Časlava Koprivice da zbog toga ne treba očekivati ponavljanje jer je Žižek majstor improvizacije, prokomentarisao ocenom da se kod njega uvek radi o istom “kvalitetnom proizvodu u drugom pakovanju”. I tako je i bilo, Žižekova “predavanja” su filozofija na delu, ne samo improvizacija, nego delatnost koja pokazuje šta filozofija u stvari jeste i treba da bude. U tom kontekstu, “vulgarni” početak u realnosti aktuelne komunikacije pravi taj procep između suprotnosti koji intrigira i otvara misao za nešto što joj može biti novo. Time Žižek pokazuje čemu danas filozofija može da služi. Suprotno od onoga što dosta intelektualaca misli, zadatak inteligencije nije da neki unapred dati ili zadobijeni poredak dovede do krajnjih konsekvencija tako da u njemu ne bude nikakvih protivrečnosti a da svi fenomeni zadobiju svoje mesto u simboličkom poretku teorije, nego upravo suprotno da postojeće pojednostavljene, ideološke konstrukte izlaže izazovima koji dolaze iz onoga što je ostavljeno kao isključeno i nepotrebno.

Tako smo u svega sat vremena “predavanja” i nešto manje od sat odgovaranja na pitanja čuli kratak uvod u Lakanov filozofsko-psihoanalitički aparat, tumačenje fantazma, ideologije, Lenjina, ateizma i hrišćanstva, neurologije. Usput, dobili smo tumačenja nekoliko filmova od kojih je publici najprijemčivije bilo tumačenje filma Titanik kao sage o tome kako više klase, simbolizovane u Kejt Vinslet, isisavaju u hipu situacije životne energije iz nižih klasa (Leonardo di Kaprio), dok je glavna tema filma – katastrofa Titanika – samo posledica opasno približene mogućnosti da Kejt Vinslet izda svoju klasu i poredak.

Ostalog se sad dok pišem ne mogu setiti, i to je glavna mana predavanja uopšte, koja su inače verovatno bolji uvod u filozofiju nego filozofske knjige. Ne treba ni pominjati da se Žižek najavljene teme svog predavanja (“Boj se bližnjeg svog, kao što se bojiš samoga sebe”) setio tek na samom kraju – kome je do unapred isplaniranog predavanja kada ima priliku za interakciju sa jednom publikom posle puno godina, na mestu koje ima simboličku vrednost i koje nije tek nevažan deo na mapi Realnog Žižekove filozofije.

Ne mislim ovde samo na to da je dolaskom u Beograd Žižek, s jedne strane, sišao dublje u evropsko nesvesno (Balkan), niti na to da je istovremeno posetio centar boljih vremena o kojima je takođe govorio. Baš me je upravo Žižekov dar za neočekivane interpretacije ponukao da ponovo razmislim o još jednoj specifičnosti Balkana i Srbije: o čuvenoj rečenici “Ne filozofiraj!”, koju ja barem nisam čuo kao uzrečicu u drugim jezicima. Najpre sam to tumačio kao izraz našeg poslovičnog zaostatka za Evropom, ali možda bi trebalo stvar okrenuti: u Srbiji se filozofija doslovno nalazi na ulici i treba je samo pokupiti. Pogledajmo samo poslednjih 20 godina. Dok su drugi morali da zamišljaju kako izgleda kada ideologija promeni odelo ali ne i ćud, mi smo to imali u praksi; protivrečnosti demokratije kao sistema smo od 2000. pratili uživo, izbor između rata i mira pravimo svaki dan, drugim rečima, možda je izraz ne filozofiraj samo izraz zamora od tolikih filozofskih izbora. Sama stvarnost kod nas “filozofira”.

Tu bi mogli da primenimo jednu drugu Žižekovu opasku “Enjoy your simptom!” i bacimo se na filozofiju. Ali, da završimo sa nečim drugim.

Više u Intervjuu Politici od 22. marta, nego na samom predavanju, Žižek je insistirao na tome da ne treba da budemo ni buntovni Balkanci koji se opiru Evropi, ni ponizni Evropljani koji jedva čekaju da zaborave na svoj identitet, nego da treba da se oslobodimo tog balkanskog kompleksa: “Moramo da se ponašamo kao jedan od ključnih kulturnih elemenata Evrope. Šta su sve Srbi dali Evropi... Nemojmo prihvatati dilemu: ili sluge Evrope ili ponosni Balkanci. Ponašajmo se kao ključni, sastavni deo Evrope.”

Ako su ovi saveti tačni, onda se i tu potvrđuje paradoksalna priroda stvarnosti: ako želiš da očuvaš svoj identitet treba da budeš otvoren prema drugima, ako želiš više slobode treba da insistiraš na redu, ako želiš da te protivrečnosti ne uništavaju u stvarnosti, moraš ih osvestiti u mišljenju. Takođe, ako želimo da ostanemo Balkanci moramo insistirati na Evropi, inače ćemo samo poslužiti kao primer (ako treba proizveden) da se sva blagostanja u ostatku Evrope ne podrazumevaju kada već postoji divlji, siromašni i zavađeni Balkan.

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM