Sava Kostadinović

ŠTA JE U STVARI INTELEKTUALAC I GDE MU JE MESTO U DRUŠTVU

Intelektualci, sram vas bilo. Sada, kada našoj naciji kao nikada do sad (iako naša istorija beleži zle godine, poput onih kada smo povlačeći se pred neprijateljem morali da napustimo i sopstvenu teritoriju), treba sve, ama baš sve, i kada je svaka pomoć više nego neophodna i dobrodošla, vaša pera i vaši glasovi ćute. Sada, kada svako pero koje je kadro da napiše makar dve kasvetne (valjane) reči mora da radi u korist naroda kome pripada, a koji propada. A propadamo upravo zato, što mesto elite zauzimaju neki drugi, izdajući se za ono što nisu i ni po kom osnovu ne mogu biti.

Biti intelektualac podrazumeva izuzetno visok stepen moralnosti i svesti i poseban način poimanja sveta koji ga okružuje. Poimanja, koje je sposobno da kroz sebi specifičan lični gest, kao produkt svog uma i duha, ostvari delo ili dela trajnije odnosno trajne vrednosti, bez obzira na to kojim se vidom ljudskog delanja bavi. Iz toga proizilazi da se intelektualac rađa i dograđuje pre svega zbog ličnog interesovanja, a ne stvara nikakvim visokoškolskim ustanovama. Dakle, intelektualac može biti i najsitniji inovator koji je samo za jotu unapredio neki proizvodni proces ili vaspitač koji je zahvaljujući sopstvenom osećaju uočio i usmerio neko talentovano mlado ljudsko biće i na taj način omogućio stvaranje novonastalih vrednosti dobra koje će uticati na oplemenjivanje sveta ili dalji uspon u pravcu pozitivnih stremljenja civilizacije kojoj pripadamo. Naravno, to podrazumeva izuzetnu moralnost i između ostalog neophodnu hrabrost da se uprkos mogućim posledicama izgovori istina, što se pre svih očekuje od umetnika i naučnih radnika kao prirodnih nosioca progresa.

Na pitanje zašto se ne odrekne svoje nacije i imena i ne zadrži status, jedan profesor Jevrej za vreme drugog svetskog rata odgovorio je: " Ali ja predajem etiku i moral ".

U Brozovo vreme bio je u upotrebi termin " poštena inteligencija " što samo po sebi podrazumeva da ima i nekakve druge, dakle nepoštene ili tačnije rečeno, one koja ne razmišlja po principu direktiva odozgo. Termin “poštena inteligencija” u stvari se odnosio na visokoobrazovne ljude lišene morala, koji su zahvaljući tome mogli da se sažive sa sistemom koji pre svega i u mnogome odstupa od prirodnog sleda stvari izjednačavanjem onoga što se nikako ne da izjednačiti.

Postavlja se pitanje: kakvi su današnji srpski intelektualci ili bar oni koji za to važe ili vrede?

Prvo, na ovim prostorima se pod intelektualcem podrazumeva neko ko je akademski obrazovan, bez obzira na malopre pobrojane elemente koji karakterišu istinsku intelektualnost. Pošto je u Brozovo vreme opšteprihvaćen termin “poštena inteligencija” preživeo njegovu smrt, poslušnici, dakle ljudi labavog morala i dalje imaju neuporedivo bolju prohodnost kroz obrazovne intitucije i institucije vlasti, što naravno znači i moći. Uzmemo li u obzir to, da period koji sam pomenuo nije tako daleko iza nas, veliki broj onih koji se nazivaju i koje nazivaju intelektualcima potiču upravo iz tog perioda, bilo da su oni ta poštena inteligancija ili da su to njihova deca, koja su zarad poštovanja statusa njihovih roditelja i genetske ljigavosti, imala bolju prohodnost kroz obrazovne institucije. Ovo opet nema nikakve veze sa njihovim sposobnostima, niti sa moralom kako njihovih roditelja, tako i pedagoga, ali itekako ima veze sa njihovim, po moral pogubnim iskustvom. Ako znamo da deca u roditeljima vide uzor, možemo samo naslutiti kakve nam je moralne nakaze za intelektualce ostavilo Brozovo doba i kakve porađa ovo potonje. Mali je broj onih koji su se vrlinom izborili za taj zaista vredan epitet i to uglavnom zbog tihosti sopstvenog bitisanja.

Ja, koji hvala bogu ne spadam u gorepomenuti soj (iz prostog razloga nedostatka akademskog obrazovanja, neopterećen sam njegovim bremenom, i u prilici da, čini mi se zdravom pameću i pažljivim slaganjem podataka, proniknem bar u mrvice minulog vremena i procenim gde nas vodi vreme u kome živimo) prinudjen sam zbog gotovo bolnog osećaja istinoljublja da se i na ovaj način oglasim, kada drugi ili oni koji bi to morali neće ili ne smeju.

Da zlo u srpskoj kvazieliti nije od juče, svedoči i pismo- zaveštanje dr. Arčibalda Rudolfa Rajsa, osvedočenog prijatelja našeg naroda, koje počinje sa : „ČUJTE SRBI“ i u kom, izmedju ostalog, piše (knjiga Zdenka Leventala Švajcarac na Kajmakčalanu, str 182): “ Vi shvatate brzo i tačno, s takvom inteligencijom i prirodnim bogatstvima treba da vam pripadne jedno od prvih mesta u Evropi, ali vaše mane, pogotovo mane takozvane inteligencije sprečavaju vas da zauzmete to mesto.” Već na sledećoj strani čovek koji je sa Srpskom vojskom pregazio Albaniju za vreme Prvog svetskog rata i zaslužio Karadjordjevu zvezdu, ali i čovek čija je poslednja želja bila da mu srce bude sahranjeno na Kajmakčalanu kaže: “ Vi niste velike rad iše i trošite milione na političke agitacije koje nisu od koristi nego od štete za vašu zemlju. U vašu zemlju koja se nekada mogla podičiti čestitošću uvukla se žestoka korupcija koja je pre svega zarazila one koji sebe nazivaju inteligencijom.“ I tako dalje, u svakom drugom pasusu doktor Rajs, čovek koji se svojom misaonošću i svojom humanošću izdigao iznad sopstvene nacije i koji je svoju sudbinu vezao za srpski narod (te ne bih sumnjao u njegovu dobronamernost) pominje " INTELIGENCIJU " u negativnom kontestu, pre svega ciljajući na njeno poštenje ali i porive da učini neohodan napor da se dovede u situaciju da tako bude nazvana. Dalje Rajs kaže: „Glavešine šikaniraju dokazane prijatelje i ljubazno sarađuju sa dojučerašnjim neprijateljem, pri tom ne odajući ni dužnu počast zaslužnim žrtvama, niti čine neophodno za invalide rata. Inteligencija ne dopušta izdizanje iznad prosečnosti i ljubomorno pazi da nove čestite snage sebi ne prokrče put. Čim otkrije takve, udara ih po glavi, dok ne propadne u blato. Poštenog čoveka smatraju budalom. Političari čine sve da spreče da važnije pozicije pripadnu bivšim borcima, a u parlament su ušli ljudi koji eksploatišu političke strasti.“ Dalje pominje autoritarizam, policajce bivše osuđenike, partijsko obojenje iznad stručnosti, loš odnos političara prema zaslužnim građanima, i naravno konstatuje da bi inteligencija trebala da predvodi narod, a ne da seje kosti razdora.

Ako nekom nije jasno šta nam se upravo dešava, neka pročita integralni tekst dela " ČUJTE SRBI ", upozorenja našeg iskrenog prijatelja doktora Arčibalda Rajsa, potpisanog 1.juna 1918 godine. Sve to kao da je juče napisano pa da dodam i ja: NE ZNAM ZAŠTO SRBI IZ POPISA NACIONALNIH VRLINA UVEK IZOSTAVE PODMITLJIVOST I KORISTOLJUBLJE.

Dakle, šta je intelektualac u stvari i gde je njegovo mesto u društvu ? To je neko, ko je produkt svog uma i duha darovao svima onima koji ga okružuju na korišćenje i dobrobit, a u krajnjem dosegu mogućeg – čovečanstvu. Biti intelektualac podrazumeva obavezu, da se predvode oni koji ga okružuju u pravcu kolektivnog dobra, posebno u prelomnim trenucima. Intelektualac sme da služi jedino istini. NE OSEĆATI SE ODGOVORNIM NE ZNAČI NE BITI TO.

S ponosom, monter čeličnih konstrukcija

Srpski Seljak Sava Sićevski