Dejan Petrović

Čarlijev rat za slobodan svet

I na ovogodišnjem Festu, trideset šestom po redu, prikazano je više filmova koji imaju više ili manje dodirnih tačaka s političkim temama, odnosno koji sadrže pozive na određenu vrstu društvenog angažmana. Ne uzimajući u obzir ona ostvarenja koja bi veoma uslovno mogli povezati s ovom problematikom, odlučili smo se na prikaz četiri filma gde je politička (odnosno ratna) tematika u samoj njihovoj srži.

OVO JE SLOBODAN SVET – U udarnom programu „Horizonti“, u petak 29. Februara u velikoj dvorani Sava centra prikazan je novi film prekaljenog engleskog veterana Kena Louča Ovo je slobodan svet. Nakon prošlogodišnjeg kanskog trijumfa s Vetrom koji njiše ječam, od njega se daleko više očekivalo, iako je i ovim svojim ostvarenjem ostao dosledan svojoj posvećenosti socijalnim temama, s jakom levičarskom porukom. Priča prati sudbine dve mlade žene koje, pokušavajući da pokrenu svoju sopstvenu agenciju za zapošljavanje, vremenom neosetno postaju sve ono protiv čega su se borile. Angažovani filmovi često u sebi nose rizik da otvorenim iskazivanjem poruke zatome umetnički kvalitet dela, to je njihov generalni problem, čemu je, nažalost, Louč u velikoj meri podlegao. Svima nama je dobro poznata surova, nemilosrdna logika velikog, nadnacionalnog kapitala, koji verovatno upravo ovih godina, posebno na anglosaksonskom tržištu rada, dostiže svoj vrhunac. Međutim, pravu empatiju prema bednim i nesrećnim radnicima koji u talasima pristižu u Britaniju, prvenstveno s prostora istočne Evrope i Bliskog istoka, ovde nećemo osetiti, njihove tužne priče su samo skicirane, ima ih previše da bismo se i s jednom identifikovali, a čak ni glavna junakinja Endži nije odmakla dalje od jednodimenzionalnog lika. Razume se da je Louč želeo da kaže da nije sistem loš zbog toga što su ljudi poput nje prisiljeni na različite vrste nama ovde tako bliskih i razumljivih snalaženja, već da oni postaju takvi upravo zbog lošeg sistema. Protagonistkinja ima svoj alter-ego u vidu svoje cimerke i partnerke Rouz, koji više služi trenutnom umirivanju savesti i klasičnoj rezonerskoj racionalizaciji jedne oprezne osobe nego što će uspešno izvršiti nameravanu kritiku neoliberalističkog načina organizovanja ekonomije. Ovo je utoliko iritantnije ukoliko znamo sve postojeće anomalije dotičnog sistema, koje su veoma brojne i nimalo zanemarljive, a koje pogađaju sve šire slojeve svetskog stanovništva. Osim toga, po svojoj strukturi Ovo je slobodan svet više naginje dokumentarnom, gotovo TV filmu, uz sasvim minimalne igrane elemente, pa bismo mirne duše mogli zaključiti da bi ovo ne baš najsrećnije Loučovo ostvarenje programski daleko više odgovaralo npr. festivalskoj koncepciji „Slobodne zone“ nego Festu. Najzad, neuspešan je i nemušti pokušaj katarze na završetku filma, s obzirom da će Endži, u pokušaju iskupljenja, završiti u Ukrajini vrbujući tamošnje radnike za poslove u Velikoj Britaniji. Potpuna neosetljivost za sudbinu pojedinca, želja da se prečicom stigne do bogatstva i boljeg života, očigledni dvostruki standardi kada se radi o „nama“ i „njima“, neki su već odavno uvreženi stereotipi kojih se ni glavna junakinja neće do kraja osloboditi. Za svaku je pohvalu Loučova višedecenijska upornost u tematizovanju, pa i u otvorenoj agitaciji za stvar u koju on veruje – bratstvo, jednakost, socijalna pravda, itd. – što danas u vremenu skoro potpune moralne anemije nije nimalo beznačajno, niti odveć popularno; ali upravo ga te činjenice obavezuju da već svojim narednim filmom nastavi tamo gde je stao s Ječmom, razumevajući njegov poslednji film kao slabiju epizodu u jednoj vrlo plodnoj i uspešnoj karijeri.

AGITBRIGADA „UDRI NEPRIJATELJA“ – Najbolju potvrdu stare teze da recentno ne mora obavezno da znači i savremeno dobili su gledaoci programa „Iskreno iz Rusije“ u filmu Agitbrigada „Udri neprijatelja“ Vitalija Meljnikova, jednom od najbizarnijih momenata ovogodišnjeg Festa. Ovo delo nas pre podseća na „zlatna vremena“ Veljka Bulajića i sličnih snažnom finansijskom podrškom od države podržavanih soc-projekata širom istočnog lagera, te na udarničke projekte famoznih filmskih radnika , nego na film koji je snimljen krajem prve decenije dvadeset prvog veka! Agitbrigada bi sasvim sigurno delovala anahrono i na prvom Festu, održanom pre gotovo četrdeset godina, ali ukoliko za trenutak svesno zanemarimo ove činjenice, možemo konstatovati da su u njemu mlađi gledaoci otkrili njima potpuno nepoznate čari propagandnog filma sovjetske ere, a da su stariji svoja sada već davna sećanja o njemu mogli da obnove. U pitanju nije loš film, daleko od toga, šarolika grupa veoma živopisnih likova pri kraju drugog svetskog rata putuje po nepreglednim sibirskim prostranstvima i bespućima, održavajući koncerte, prikazivajući ratne filmove i, generalno, agitujući za sovjetsku stvar, tamo negde daleko na frontu, živeći u uverenju da čine veoma bitnu i korisnu stvar. Tu možemo pronaći amaterske slikare, pevačice, fizički hendikepirane ljude, devojke iz provincije i lokalne ribare/dezertere, sve pod komandom Nikanora koji je zadužen da u ovoj svojevrsnoj grupi TNT sve funkcioniše besprekorno. Zaista može delovati i dirljivo-utopijska vera u skorašnju pobedu i kasniju svetliju budućnost, koja će – tek što nije – označiti i konačni dolazak tog komunizma. Pošto po svemu deluje kao da je sniman pedesetih ili šezdesetih godina prošlog veka, bez ikakve ironijske distance, ali ni s vulgarno propagandističkim pristupom/pozivom na mržnju, Meljnikovljevo ostvarenje sadrži i poneku simpatičnu epizodu, poput subverzivnog prikaza jedne fanatične verske sekte, čiji će susret s veselom agitpropovskom brigadom proteći u doista duhovitom tonu, kao tenzije prilikom susreta s i dalje prisutnom reakcijom , oličenom pre svega u lokalnom, tradicionalno orijentisanom seljaštvu. Agitbrigada „Udri neprijatelja“ je solidan primer školski režiranog filma, ali osim onoga što smo mnogo puta – istina, u nekim sasvim drugim vremenima – već videli, ne donosi ništa novo. Osim što, možda, da ne budemo previše strogi prema autoru i njegovim poznim godinama, predstavlja jedno specifično oglašavanje postojanja koje za tu životnu dob možda ni nije sasvim zanemarljivo.

RAT ČARLIJA VILSONA – Ako ste živeli u uverenju da pojedinac nije u stanju da samostalno učini neke epohalne stvari, što rušenje berlinskog zida i okončanje hladnog rata par excellance jesu, onda će vas film Rat Čarlija Vilsona, renomiranog autora Majka Nikolsa – koji je režirao neke od bitnih filmova epohe, poput Diplomca, Kvake 22 ili Ko se boji Virdžinije Vulf – u tome u potpunosti demantovati. Posmatrano sa čisto umetničke strane, u pitanju je rad daleko ispod renomea koji Nikols uživa, čak smo ubeđeni da nećemo mnogo preterati ako ustvrdimo da se radi o jednom serijskom, gotovo konfekcijskom ostvarenju. Međutim, iako je na momente pravo mučenje posmatrati takve glumačke zvezde kao što su Tom Henks i Džulija Roberts kako krajnjim snagama pokušavaju da izvuku nešto više od onoga što im je oskudni scenario namenio, ovaj film ima svoj nedvosmisleni značaj i dalekosežne implikacije zbog onoga o čemu govori. Naime, rađen po istinitoj priči, inspirisanoj istoimenom knjigom Džordža Krila, on otkriva neke izuzetno bitne materijalne činjenice, do sada potpuno nepoznate i brižljivo čuvane od očiju šire javnosti. Neobičan i bizaran pakt tri osobe promeniće ishod rata u Avganistanu i, posledično, pobednički završiti poluvekovnu bitku titana između suprotstavljenih rivalskih blokova. Čarli Vilson je teksaški kongresmen, konvencionalan i stereotipan do granica neukusa, jednodimenzionalni hedonista ne sasvim lišen smisla za humor, Džoan Hering je desničarka velikog imetka i širokog uticaja, povremena Vilsonova ljubavnica i, najzad, Gast Avrakotos, prototip autsajderskog kancelarijskog moljca, potomak je doseljenika iz Grčke i strasni zaljubljenik u Ameriku, kakvom je on doživljava. Udruženim snagama, ova nesvakidašnja trojka će uspeti u onome što nije polazilo za rukom daleko brojnijim i moćnijim igračima tokom niza decenija. Jedini način da se pomogne borcima u Avganistanu, beznadežno zaglibljenim u živom blatu krvavog sukoba s nadmoćnom sovjetskom silom, jeste da im se dopremi moderno naoružanje, pre svega ono za rušenje helikoptera. To je lakše reći nego učiniti, jer aktuelna i oficijelna američka politika sasvim cinično insistira na produžetku njihovih patnji, zvaničnoj administraciji na pamet ne pada da uveća više nego skromna sredstva za naoružanje „svetih ratnika“, koja će, ipak, naporima Vilsona i Heringove, s početnih pet miliona dosegnuti astronomsku sumu od čitave milijarde dolara. Prvi korak je učinjen, ali je mnogo teži pred njima: kako dostaviti naoružanje a da ono ne bude američkog porekla?! To će ih odvesti u pravu avanturu, naizgled apsolutno osuđenu na neuspeh, sklapanja saveza između žestokih neprijatelja poput Izraela, Pakistana i Egipta, kako bi to ove zemlje učinile umesto njih. Rezultat je spektakularno uspešan, što će Nikols linearnom radnjom i jednostavnim tokom priče efikasno dočarati, ali završni trenuci filma rađaju novo pitanje, ono koje je verovatno inspirisano terorističkim napadima od jedanaestog septembra u Njujorku, i otkrivaju koren nastanka zloglasnog talibanskog režima. Ovenčan slavom stvarnog pobednika u avganistanskom ratu, ali ne i adekvatno zasluženom javnom pažnjom, Vilson će pokušati da ponovo izdejstvuje određena materijalna sredstva – daleko skromnija od onih koja su utrošena za ratne operacije – kako bi se na ruiniranom području ponovo pokrenuo život, izgradile škole, bolnice, otvorila radna mesta itd. Opominjuće zvuče njegove reči, izrečene još davnih osamdesetih godina, da američki problem nije pobeda u ratu već ono što će se na datom poprištu nakon njega događati. U ovom slučaju, koji nipošto nije usamljen, već je pre paradigmatski primer, rezultat takve nebrige i nadobudne ignorancije plaćen je najskupljom cenom, koja ni do danas još nije u dovoljnoj meri poznata, time nezasluženo stavljajući u senku napore, pa zašto ne reći i zasluge, ljudi koji su lično doprineli slomu komunizma. Rat Čarlija Vilsona, ako ništa drugo, bar u ta dva pogleda opravdava svoje postojanje. A kakav je bio taj sistem koji je sebi mogao da dozvoli da bude srušen od jednog ovakvog lika, najviše govori o samom tom – sistemu.

RUSKI TROUGAO – Ako je već notorna i dobro poznata činjenica da Amerikanci imaju svoj vijetnamski, a u sve većoj meri i irački sindrom – što je više nego učestalo eksploatisano i u području sedme umetnosti – novost predstavlja valjani fimski odgovor na vrlo sličnu skorašnju rusku traumu u Čečeniji. Iznenađujuće dobro ostvarenje Ruski trougao , prikazano u takmičarskom programu Festa „Evropa van Evrope“, koje varira jednu specifičnu (post)ratnu tematiku, dolazi nam od gruzijskog reditelja Alekoa Cabadzea. Dosledno sledeći sve obrasce trilera, kroz povezane sudbine tri junaka, donosi nam nešto sasvim drugačije: ni vulgarno propagandističku, verbalno agitatorsku i primitivno naivnu ratnu epopeju, kao ni, već u velikoj meri potrošenog naboja, jednu isto toliko stereotipnu i banalnu anti-ratnu priču. Pravilno se opredelivši za brutalno realnu vivisekciju aktuelnog ruskog, preciznije moskovskog postratnog vremena (što je tema za koju se, na svoj način, još maestralnije, na ovom festivalu, opredelio i Nikita Mihalkov u svom filmu 12 ), Cabadze uspeva da nam prikaže sve njegove, obično minimalizovane ili čak otvoreno prećutkivane strahote. Kolja Voroncov je svršeni student prava koji će u svom pripravničkom stažu u lokalnoj policiji morati da prođe sve tako tipične maltretmane od strane nadređenih kolega, ali će ispravno primetiti, u slučaju ubistva koje se tamo istražuje, neke detalje koji će ga naposletku, u najvećoj meri potpuno samostalno, odvesti do razrešenja jedne krupne lične, životne i kriminalne drame, koja će na snažan način potcrtati sve one nevidljive žrtve koje ovaj rat i dalje odnosi. Naročito su efektna rešenja kojima je autor pribegao u umešno režiranim, pravilno doziranim i na pravim mestima ubačenim „flešbekovima“, zapravo jedinim momentima filma u kojima su eksplicitno prikazane scene ratnih sukoba. U njima a posteriori saznajemo genezu ludila profesora Alešina i upečatljivo realnu atmosferu sveopšteg očaja i beznađa. Kriminalna priča dovodi u vezu ljude čije se sudbine inače nikada ne bi ispreplele, a istinski lajtmotiv ovog odličnog filma jeste gotovo filozofski dijalog Kolje i njegovog prijatelja o tome može li se u trenucima kada se u neposrednoj blizini događaju strašne stvari, to u prilično lagodnoj izvesnosti udobnog moskovskog života efikasno ignorisati i pokušati živeti „normalno“, kao da nas lično to sve uopšte ne dotiče. Cabadzeov odgovor je nedvosmisleno jasan: ne može! Sve posledice jednog krvavog rata jednako nas pogađaju i nakon njegovog završetka, što će izuzetne završne scene Ruskog trougla, s odlaskom uvek novog „topovskog mesa“ ka (ispravno) neimenovanom dalekom horizontu, ubedljivo potvrditi. Jednako ispravnom se čini i odluka da se ova poruka iskaže u jednoj strogoj žanrovskoj formi trilera, čija su sva (ne)pisana pravila uzorno ispoštovana, čime se dobija na stalnoj površinskoj dinamici i uzbudljivosti priče, dok se na dubokom, suštinskom nivou nagoveštava da sam rat nije ono najstrašnije što se čoveku može dogoditi, tj. onima koji ga prežive.