Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

 

 

Jovana Papan

Eurosong 2008: Osveta srpske frizerke

Sve u svemu, izgleda da smo imali dosta sreće. Odneli smo pobedu poslednje godine kada za takav poduhvat nije trebalo uložiti 10 miliona evra, i bili smo domaćini takmičenja verovatno njegove poslednje godine kada se održava u manje-više kompletnom sastavu. Jer, kako stvari trenutno stoje, ukoliko se okolnosti debelo ne promene u njihovu korist, zapadnoevropske zemlje, koje su poslednje decenije postepeno počele da puštaju korenje na dnu tabele, teško da će opet zagristi evrovizijsko kiselo grožđe. Jednostavno, dosadilo im je da budu deo nečega u čemu se osećaju kao autsajderi, što – iskreno rečeno – zaista i jesu.

Naime, Evroviziju su, nakon „demokratizacije“ takmičenja krajem devedesetih – uvođenjem televouting sistema – načisto preuzele pod svoje zemlje istočne polovine kontinenta, budući da su one ovo „kičasto“ takmičenje shvatile daleko ozbiljnije i ambicioznije od njegovih osnivača. Zapravo, Evrovizija je danas postala veliko kulturno bojno polje, na kome baš oni politički najmarginalniji imaju šansu da nadigraju velike igrače, i to upravo zahvaljujući svom lošem usudu, koji je doveo do toga da budu iscepkani na mnoštvo državica, a njihovi stanovnici rasejani na toliko strana, što se konačno ispostavilo i kao prednost. Rezultat je više nego drastična dominacija istočnjaka – ove godine, na levoj polovini tabele, Norveška je predstavljala jedinu usamljenu kotu zapadno od Sarajeva. A na samom vrhu tabele zavladala je prava „Džingiskanija“, kako je konstatovao slovenački kolumnista Boris Jež – Rusija, Ukrajina, Jermenija, Grčka, Azerbejdžan, Srbija, Turska, Gruzija. Sve same lokacije iz košmara za očeve evropske ideje, tamo negde izvan granica civilizovanog sveta, gde u udžbenicima zapadnih zemalja stoji samo jedno rečito „Ubi leones“, ili eventualno „vole da seku uši“.

Čak je i čuveni britanski komentator Teri Vogan najavio svoje povlačenje nakon tridesetak godina komentarisanja prenosa Evrovizije. Ser Vogan je konačno izgubio strpljenje i konstatovao da se ovde više uopšte ne radi o muzici, i da se „gvozdena zavesa“ spustila na takmičenje, samo što ovaj put iza zavese ostaju oni koji najviše i plaćaju za njegovo organizovanje – Engleska, Francuska, Nemačka i Španija. Teri Vogan je, uzgred rečeno, svojim tradicionalno ciničnim komentarima upravo i najzaslužniji što se u Britaniji ustalila predstava o Evroviziji kao vrhunskoj budalaštini dostojnoj jedino podsmeha i sarkazma, i vrednoj gledanja samo zarad Terijevih „bisera“, za čije prosipanje dobija honorarčić od tričavih 150.000 funti, jer se dobro zna da bez njega Evrovizija u Britaniji nema budućnost. Ali mada vole da nipodaštavaju takmičenje sa uobičajenom ostrvskom indignacijom, šaljući pesme osuđene na propast i ne ulažući ni penija u njihovu promociju, Britancima se očigledno nimalo ne dopada kada na njemu loše prolaze, i kada kojekakve „srpske frizerke“ (kako je prošle godine britanski Tajms komentarisao Marijin trijumf) počnu da svojim glasovima utiču na odluku o pobedniku. Naravno, nisu Britanci baš tako naivni – znaju oni i razlog zbog kojeg je njihov sjajni Endi Ebrehejm, kojeg je Ser Teri toliko nahvalio, tako loše prošao – istočna Evropa je veoma rasistička, a siroti Endi je crn, i još uz to musliman. Pored nas, poznatih eksploatatora drugih rasa, nije imao ni šanse. Da, to je pravi razlog.

Njihovi cimeri na dnu tabele, Nemci, pokazali su manje sujete zbog još jednog evrovizijskog debakla. Pre se može reći da su zapali u tešku malodušnost. „Zašto nas niko ne voli?“, „Da li smo suviše glupi da pobedimo?“ pita se ovih dana nemačka štampa, naglašavajući da su ovaj put stvarno poslali najbolje što imaju. Vama je u sećanju ostala samo grupa devojaka obučenih kao drečavi slepi miševi koji pomalo falširaju? Dobro ste zapamtili, ali, za slučaj da niste obavešteni, „No Angels“ je najpopularnija grupa protekle decenije u Nemačkoj, sa milionima obožavalaca i prodatih albuma.

Pobeda Rusije bila je, svi se slažu, očekivana. Jednostavno, sve kockice su se ove godine sklopile. Dima Bilan je mega-giga-turbo muzička zvezda Rusije i okolnih zemalja, u pesmu i promociju takmičara uloženo je, kako prenose agencije, oko 10 miliona evra (Srbija je u čitavu organizaciju takmičenja uložila oko 8 miliona). Rusi su ovaj novac potrošili što na produkciju (Timbaland), što za angažovanje vrhunskog violiniste Edvina Martona, klizačkog šampiona Pluščenka, što za ante festum turneje po zemljama regiona i šire. Investicija je urodila plodom – čak i srpske šiparice intravenozno priključene na Grand produkciju uveliko okapavaju za ruskim seks simbolom, a zna se koja ciljna grupa najviše voli da tipka po mobilnom kada dođe vreme za glasanje. O srpskim frizerkama i da ne govorimo. Takođe, i tajming za pobedu bio je pravi – „ruski medved“ nekako je baš prošle godine na velika vrata zakoračio nazad na svetsku političku scenu, pa bi ovaj trijumf trebalo da „overi“ taj veliki kambek, i ublaži loš imidž koji Rusija ima na Zapadu.

Doduše, prema reakcijama zapadnih medija, pobeda Rusije je jedina stvar koja može biti gora od prošlogodišnje pobede Srbije. Mi Srbi možda jesmo jedna primitivna država-parija koja je beskrupulozno eksploatisala svoju dijasporu kada je došlo vreme za glasanje, ali smo bar sitni, jadni i gotovo simpatični u svojoj želji da se trsimo (a i neka nas, bar nečemu da se radujemo, kad smo se već toliko primili). A Rusija, opet, nije nimalo jadna, niti simpatična, naročito otkako je malko ojačala. U britanskoj štampi već se pojavljuju apokaliptični scenariji po kojima će se za nekoliko godina ruski jezik moći čuti u evrovizijskom prenosu barabar sa engleskim i francuskim. Zamislite samo taj imperijalizam! Naravno, Englezi imaju i teoriju o tome zašto je baš Rusija pobedila: to je zato što su danas svima potrebni ruska nafta i gas, pa moraju da se šlihtaju u strahu da im ne zavrnu slavinu. Sada, kada su Rusi u energetskoj poziciji da mogu da pogase svetla u jednom Brajtonu, moraće da se igra onako kako oni sviraju i pevaju...

Što se tiče nas kao organizatora, kao što je već svako konstatovao, nismo se obrukali. Bilo je malčice previše kompleksaških izjava kako smo konačno položili ispit i dokazali da smo Evropa, kako je stvar odrađena evropski itd. Što se tiče prilike za promociju Srbije i Beograda, čini se da je ona samo polovično iskorišćena. Nekoliko spotova na nivou one nesrećne reklame na Si-En-Enu pokazali su da i mi imamo lišće, granje, zalazak sunca i ptice, ali teško da će iko spakovati kofere i zapucati u Srbiju samo da bi pravio herbarijum. Umesto da bezobrazno iskoristimo svaki raspoloživi trenutak da pokažemo nešto od naših turističkih atrakcija, mi smo pravili neke bezlične vinjete-razglednice sa europsko-umetničkim pretenzijama, valjda da pokažemo da smo iznad tih niskih pobuda samoreklamiranja. Vrlo viteški, samo što nikog nije briga. I predstavljanje naših lepota i znamenitosti moglo je da bude odrađeno „evropski“ maštovito i originalno, a pri tome bi Srbija dobila besplatnu reklamu koju gleda najmanje 100 miliona ljudi. Vrlo dobro se zna koliko je slika važna, a upečatljivih prizora Srbije sve tri večeri bilo je samo u tragovima.

Još nekoliko pikanterija: mada smo mislili kako smo se pred strancima pokazali u jednom sasvim drugačijem, pozitivnom svetlu, neke od njih ipak nismo uspeli da prevarimo svim tim lažnim sjajem i navlačenjem jagnjeće kože. Jer dobro se zna kakve smo mi u stvari prevejane balkanske zveri. Na pitanje „Gde si bila do sada Evropo? Srbija te je toliko dugo čekala…“, koje je u prenosu izgovorio Željko Joksimović, voditelj irske televizije (kako izveštavaju forumaši sa B92) odvratio je „Gledali smo kako ste, vi Srbi, klali svoje komšije.“ Takođe, provalili su i naš pokušaj da pesmom širimo „šifrovane“ političke poruke, tu je pominjanje Vidovdana, a tu je i Marijino podmuklo podizanje tri prsta prošle godine – kakva niskost. Drugi nisu imali mnogo nerava ni za naše pokušaje da šarmiramo Evropu svojom balkanskom, razbarušenom muzičkom poetikom. Kada je na binu Arene izašao Goran Bregović, pomenuti britanski komentator Teri Vogan utišao je ton prenosa i poslao gledaoce Bi-Bi-Sija po piće, uz komentar: „Ovo će da potraje.“ Zaista, kako čovek da sluša to srpsko škripanje i orcanje, nakon što je Endi ostavio i srce i dušu na podijumu…

Šta da očekujemo sledeće godine u Rusiji? Jedan od scenarija jeste i da će zapadnjaci zaista pokupiti pinkle i ostaviti nama Džingiskancima da i sami pevamo, i sami plaćamo svoju terevenku. Međutim, ipak je nešto izglednije da će na svaki način pokušati da povrate kontrolu nad svojim evro-čedom. Tu će se susresti sa nekoliko problema – iako su već dugo pretplaćeni na neuspeh, gledanost svake godine raste. Zarada od postojećeg sistema je, opet, suviše veliki zalogaj da bi ga se iko tako lako odrekao. Na kraju, ostaje im da urade ono što rade i svi ostali – da shvate takmičenje smrtno ozbiljno, zasuku rukave i pošalju predstavnike kakvih se čak nijedan Azerbejdžan ili Srbija ne bi postideli. Samo, da bi uradili tako nešto, morali bi da priznaju ono što već decenijama iz petnih žila pokušavaju da poreknu – da im ovo „kičasto“, „bizarno“ i „glupavo“ takmičenje, sa kojim toliko vole da se sprdaju, da ga potcenjuju i vređaju, zapravo znači upravo koliko i nama.

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM