Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

 

 

Jovana Papan

O vukovima i ovčicama

Drage žene, ako ste u životu imale dovoljno sreće ili pameti da ne padnete šaka nekom muškom siledžiji koji voli da kontroliše i ponižava, to još uopšte ne znači da ste bezbedne. Barem ne od vređanja i omalovažavanja. Jer, ako vas muškarci već (nekim čudom) ne smatraju za biće unižene inteligencije i sposobnosti, onda će to činiti druge žene, tačnije, neke ženske organizacije. Baš one, koje bi navodno trebalo da vas zastupaju, da brane vaša prava i da vas podrže u stavu da ste jednake sa muškarcima. Zvuči neverovatno? Na žalost, vrlo je stvarno, i što je najgore, toliko uobičajeno, da to niko ni ne dovodi u pitanje.

Uzmimo, kao primer, poster “Krugovi nasilja” koji je nedavno, povodom Osmog marta osvanuo na panoima po autobusima gradskog prevoza, a čiji je autor “Autonomni ženski centar” – nevladina organizacija kojoj je, kako se da pročitati na njenom sajtu, cilj da se bori protiv nasilja, da osnažuje i edukuje žene. Zamisao je, pretpostavljam, bila sledeća – sedi tako jedna prosečna srpska zlostavljana žena u autobusu i klacka se prema željenoj destinaciji, pogled joj onako slučajno padne na poster, kad tamo – njen slučaj od A do Š! I još crno na belo stoji da to što se njoj dešava nije trapava ljubav balkanskog muškarca, već golo nasilje. I tu sledi preokret - pošto se naša junakinja, dosad nesvesna svog položaja žrtve, uspešno edukovala i osnažila, konačno uzima sudbinu u sopstvene ruke i baca se na razbijanje okoštalog patrijarhalnog matriksa.

Ali to je sasvim u redu, protiv nasilja nad ženama treba se boriti, u čemu je onda problem, pitate se? Problem je samo u tome, što prema parametrima AŽC-a, apsolutno svaka žena u Srbiji (a i na svetu) trpi zlostavljanje od strane partnera, a bogami, ako isti aršin važi i u obrnutom slučaju, i svaki muškarac trpi nasilje od svoje drage. Zašto smo svi nasilnici? Zato što se vrlo lako može zaključiti iz dotičnog postera, na kome su vrlo detaljno popisani različiti vidovi zlostavljanja – od onog najočiglednijeg, fizičkog, preko emotivnog i psihološkog, pa do ekonomskog, seksualnog itd., a sve za slučaj da niste dovoljno prosvećene da nasilje same prepoznate, pogotovo kada se preruši u nešto drugo, naoko bezazleno. Tako biste možda, na primer, iznenadnu ćutljivost vašeg partnera bile sklone da pripišete nekog njegovoj ljutnji, opravdanoj ili sasvim neopravdanoj, i zatim probale da rešite probem na neki vama svojstven način. Ali ne, sada, kada ste se edukovali, vi znate da je “neće da priča sa vama”, klasičan, školski primer psihološkog i emotivnog zlostavljanja, i imate puno pravo da se smatrate žrtvom. Takođe, ako vas, recimo, dečko ili muž kritikuju po bilo kom pitanju – od toga što idete neobrijanih nogu do toga što gazite trudnice na pešačkom prelazu - nemojte se ni truditi da razmotrite eventualnu mogućnost da su u pravu. Dijagnoza je zapravo ista kao i u prehodnom slučaju. “Kritikuje vas”, dakle, vi ste, draga moja, nevina žrtva psihološkog zlostavljanja, pa vam, kao i svakoj osnaženoj ženi, preostaje jedino da se obratite nadležnoj instituciji i stavite krvnika iza brave.

Najviše pikanterija, po običaju, ima u odeljku o seksu, tj. seksualnom zlostavljanju. Seks je, da se zaključiti iz postera, nešto ružno i prljavo što muškarci, ako ih se ne spreči, vole da rade jadnim i nebranjenim ženama. Zapravo, kada je reč o seksu, mi žene smo a priori maloletne, i moramo biti od njega najstrožije doživotno zaštićene. U suprotnom, pohotni mužjaci će nas spopadati “seksualnim primedbama, ponudama, šalama”, što je, prema posteru, paradigmatičan primer seksualnog zlostavljanja. Zamislite, šaliti se sa seksom – pa to još jedino može da se poredi sa poricanjem Holokausta. A tek da vam neki muškarac predloži nešto iz širokog repertoara seksualnih aktivnosti – kakvo bezočno izazivanje trauma u vašem naivnom ženskom umu. Ili, uzmimo da ste već podlegli pristisku, pa upražnjavate taj patrijarhalni blud, a partner vam još povrh svega iznese i neku primedbu, npr. nije zadovoljan što to uvek radite sa ugašenim svetlom! Ma kakvo nasilje, pa to je već pravi genocid nad vašim krhkim ženskim samopouzdanjem!

Ali sada se držite, jer to nije sve. Muški rod spremio je još perverznih načina da zlostavlja vaše jadno i seksom isprepadano biće. Smislio je pornografiju! I pokušaće, kad se najmanje nadate, da vas upozna sa njenim dostignućima. Ali, na sreću, sada bar znate da je “izlaganje pornografiji” oblik seksualnog zlostavljanja, pa možete slobodno da pripretite socijalnim radnikom ukoliko prst vašeg dragog samo primiriše ozloglašenom dugmetu na daljinskom. Takođe, sada znate i da se porno filmovi prikazuju u sitne sate ne samo radi zaštite dece, već i da se jadne žene ne bi istraumirale usled nekontrolisanog izlaganja. Zašto su, pitate se, žene tako osetljive na porno filmove? Da li oni emituju neke opasne zrake koji kod žena izazivaju epileptične napade, genetske mutacije, hormonalne poremećaje? A možda je opasnost u tome što su žene toliko prirodno dobre i predusretljive, da će se posle smatrati obaveznima da rade sve ono što su radile tete sa ekrana? Ili što će se osećati manje privlačnima kada se uporede sa lepoticama iz porno industrije? U svakom slučaju, po sredi je neko sumnjivo prčkanje po infantilnoj ženskoj psihi, i treba ga definitivno zabraniti. A šta ako ste slučajno žensko koje voli porno filmove? Draga moja, pa vi ste toliko uronjeni u taj patrijarhalni diskurs, da više ne prepoznajete zlostavljanje ni kada vam ga nacrtaju. Žrtva par ekselans. Ali, izdržite još samo malo, bićete ubrzo spaseni i deprogramirani. Uostalom, vaša je obaveza da mrzite pornografiju, kao što je vaša obaveza da budete zaposlena i da zadržite devojačko prezime po udaji – u protivnom, zna se – samo ste bedni saučesnik u krugovima, kvadratima, spiralama nasilja...

Da ne bude zabune – većina simptoma nasilja koje ovaj poster nabraja sasvim je opravdano navedena (premlaćivanje, šutiranje, silovanje, ucenjivanje, kontrolisanje itd.), i normalno je da se protiv takvog postupanja prema ženama moraju preduzimati oštre mere. Međutim, proglašavanje obične partnerske kritike, rasprave ili seksualnih šala zlostavljanjem, samo izaziva kontraefekat, budući da nas bukvalno sve pretvara u žrtve, čime se histerizuje javnost, i banalizuje čitav pojam nasilja. Kako onda verovati svim onim uznemirujućim statistikama o rasprostranjenosti nasilja nad ženama, ako upravo oni koji nam te podatke serviraju, smatraju da je nasilje maltene i to što vam partner već tri meseca nije kupio cveće. Da ne govorimo o tome koliko je opasno kada svaki aspekt partnerskih odnosa, do najsitnijih zađevica, postaje predmet nečije analize o ispravnosti. Društvo nam ionako previše zadire u privatnost, i nikako nam nije još potrebno da ono propisuje i načine na koje bi trebalo pravilno da se svađamo, šalimo, ili šta (ne)bi trebalo da nas uzbuđuje. A brak je, koliko mi je poznato, dobrovoljna zajednica, a ne stvar prisile, da ne govorimo o vezama i vezicama. Samim tim (prave slučajeve nasilja na stranu), zašto bi to, što jedna punoletna osoba pri zdravoj pameti trpi pored sebe nekog idiota koji je ne ceni dovoljno, moralo a priori da predstavlja društvenu brigu? Gde je tu lična odgovornost za izbor? Gde je dostojanstvo i potreba da se poprave brljotine u sopstvenom životu kad god je to izvodljivo, a ne da se sve opravdava dobrim srcem, patrijarhalnim vaspitanjem, pritajenim zlom koje vreba u svakom muškarcu? Nasilnika će neminovno uvek biti, a neminovno će, na žalost, biti i žena koje to moraju da spoznaju na teži način, naročito ako nas društvo i dalje bude tretiralo kao decu koja nisu sposobna da unapred procene ko je kakav čovek i šta je dobro za njih. Poručujući nam na taj način da je u redu to što tako lako postajemo žrtve.

Najgore od svega jeste to što, umesto da “edukuju i osnažuju” žene, kao što im glasi credo, pritom razvijajući njihovu svest o sopstvenoj moći, ovakve kampanje još više produbljuju stereotipe o ženskom polu kao jadnom, krhkom, nezrelom, nerazumnom, praktično maloletnom, nesposobnom da se stara o sebi i rešava svoje sukobe, pokaže zube kada je potrebno, i uopšte gradi ravnopravne odnose sa muškarcima. Jer, muškarci su, razume se, po prirodi sve sami prevejani pokvarenjaci i manipulatori, a žene su jadne naivne i neuke ovčice, prirodno dobre do imbecilnosti i trpeljive, spremne da se načisto raspadnu ako ih neko ignoriše ili kritikuje, pa ne vredi ni očekivati da svoje probleme same rešavaju kad god je to fizički izvodljivo, već ih treba naučiti da trče i mole za pomoć od raznih organizacija svaki put kada se muškarac samo namršti na njih ili im uputi neku primedbicu. I ko onda, na kraju krajeva, zaista omalovažava žene i stavlja ih u podređeni položaj?

Jovana Papan

 

 

 
 
Copyright by NSPM