Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

 

 

Vladan Milanko

KAD REALISTA UZVRAĆA UDARAC, ILI KAKO IZGLEDA KADA SE POZIVANJEM NA REALIZAM KRPI NEDOSTATAK POLITIČKOG PROMIŠLJANJA

Tekst Maria Kalika "Mašta radi svašta" pruža niz egzotičnih pogleda na levicu. Na primer, kaže Mario Kalik da je Miloševićeva politika bila "onoliko levičarska koliko su u tom trenutku omogućavale objektivne istorijske okolnosti". Što znači - šta? Da je Milošević, kao u nekom lošem vicu, baratao sa levicom i desnicom kao sa robom na rinfuz, dakle, odmerio je malo levice, taman koliko se moglo, a onda ostalo uzeo desnicu, koliko je moralo. Ali, to nije politika, to je oportunizam. A to što se često jedno zamenjuje drugim jeste jedan velik problem, no čini se ne toliko velik da bi Mario Kalik na isti obratio pažnju.

Dalje, Mario Kalik piše o nacionalističkom otporu globalizaciji: "Naravno da ovaj otpor nije artikulisan kao autentično, sam tim, radikalno levi, ali da li to znači da je on bezvredan? Šta je uopšte radikalno u tome osporavati one koje inače osporavaju imperijalne snage i njihovi domaći promoteri, boriti se protiv onih protiv kojih se inače bore evroatlantski imperijalisti, koji valjda treba da budu glavni protivnik 'svakog pravog levičara'?"

Šta je radikalno u osporavanju protivnika modernog kapitalizma (ne pristajem na Kalikov narodnjački žargon u kom se moderni kapitalizam identifikuje sa "imperijalnim snagama" jer se tu prelako i prekratko hoće izjednačiti nešto što se ne može izjednačiti, imperijalizam i kapitalizam)?

Već Karl Marks (a to bi Kalik trebalo da zna ako hoće da se predstavlja kao levičar) ima odgovor na to u Kapitalu : kapitalizam se do sada najuspešnije sukobio sa ideologijom "krvi i tla", sa tradicijom, sa običajima.

Već je dovoljno indikativno što jedan takav samoproklamovani "borac protiv imperijalizma" kakav je Mario Kalik zamenjuje "kapitalizam" sa "imperijalne snage", čime već pada na pred-kapitalistički nivo, da onda uopšte ne čudi njegovo identifikovanje svakog anti-amerikanizma ili anti-kapitalizma sa levicom. Ali se onda tu jasno pomalja ono što Kalik misli kad kaže "levica". A to ilustruje i sledeći deo iz njegovog teksta: "On (Vladan Milanko, op. V.M.) ne uviđa da na dnevnom redu istorije nije revolucionarna klasna borba u svom direktnom obliku, već je prosto reč o tome da se preko odbrane nacije od napada kontrarevolucionarnih, liberalnih elita, domaćih i stranih, uopšte očuvaju potencijali za buduću neposrednu klasnu borbu."

Tako, Mario Kalik je odvagao, i izračunao da je od jednog globalističkog projekta ipak bolji ovaj povratak na ideologiju "krvi i tla", na partikularizam, jer nekako, kaže Kalik, ona čuva potencijal za buduću klasnu borbu. Samo, nije jasno kako ga čuva, ako uopšte ne pristajemo na ovaj globalistički projekat, već se vraćamo na pred-moderni projekat koji zastupaju nacionalističke struje?

Zanimljivo je i kako Mario Kalik prvo piše protiv mog identifikovanja Miloševićeve politike kao niza oportunističkih gestova, da bi onda opravdavao isti taj oportunizam: "Ali, nažalost, to nije bila objektivna istorijska mogućnost. Jačanje nacionalne tradicije, pa čak i nacionalizma, nakon sloma socijalističkog projekta krajem 80-tih godina prošlog veka, zajednička je karakteristika svih nekadašnjih socijalističkih zemalja. Taj proces bio je uveliko objektivna istorijska tendencija. Tako se desilo i u Srbiji, odnosno Jugoslaviji. Milošević nije mogao da ne izađe u susret ovoj tendenciji, naročito kada su u Hrvatskoj i BiH pobedile nacionalne stranke u okviru srpskog nacionalnog korpusa."

I onda se na ovo nadovezuje Kalikova odbrana katastrofičnosti, gde se on poziva na levičarsku tradiciju (na koju se poziva krajnje oportuno, jer mu, na primer, izmiče da je Lenjinova politika vodila do toga da Rusija izgubi rat), i to mu služi kao argument. Što isto ne čudi, ne čudi Kalikova neargumentativnost, jer on tu pokazuje i to da ne uspeva da misli teoriju kao teorijsku praksu, već kaže da "pravi levičar i misli i radi istovremeno", pa ispada da je, po Kaliku, jedinstvo teorije i prakse nešto što nije prožeto, već se prosto obavlja uporedo. I čitav Kalikov tekst, kad se malo bolje pogleda, vrvi od ovih zdravorazumskih, "realnih" procena. A to je nešto čemu nema mesta u jednoj, pa da se pozovem na Badjua, invenciji politike kakva bi trebala da se obavlja u jednoj pravoj političkoj analizi.

Da se pozabavim i onim što sam, po Kaliku, "izmaštao". Kalik kaže da nisam dovoljno obratio pažnju na tekst Milorada Vučelića o kom sam prethodno pisao, jer u tom tekstu (koji u antrfileu ima sledeće: „'Nikada manja grupa neodgovornih Srba nije donela težu i pogrešniju odluku protiv interesa čitavog srpskog naroda. Ovo što ste vi uradili jeste kriminogeni čin', Miloševićeva poruka Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću.“) se ne govori o zločinama koje su počinili Mladić i Karadžić, već o potpisivanju Vens-Ovenovog plana.

Kada sam pisao o ovome, pisao sam o taktici koja se promenila, taktici koja je do sada nalagala da se poriču zločini, a sada hoće da kaže da je Milošević neko ko nije imao nikakve veze s njima, da su Mladić i Karadžić na svoju ruku činili zločine sasvim nezavisno od Miloševićevog režima. Pa neka se radi i o potpisivanju Vens-Ovenovog plana ili o nečemu trećem, kad se u antrfileu ima ovo, što sam još jednom ovde naveo, onda se zna kuda se ide; nije potrebno da nam neko crta bilo šta, jer jasno je da se sugeriše Miloševićevo razilaženje s Mladićem i Karadžićem koje onda implicira Miloševićevu potpunu neodgovornost za zločine ovih.

Radi se tu o taktici, baš kao što je i taktički potez to što se u nastavku ovog Vučelićevog teksta, u novom broju Pečata , piše o Miloševiću kao o nekome ko, iako je, kaže se tu, bio komunista itd., nije bio protivnik crkve. I šta je to onda drugo nego jedno, doduše slabo zbog toga što je neskriveno oportunističko u svom dodvoravanju raznim strujama, taktiziranje kojim se hoće prikazati Milošević kao neko ko ipak nije bio toliko loš kao što se inače smatra.

Zatim, Mario Kalik ima primedbe na moje razumevanje filma Apokalipsa sada Frensisa Forda Kopole. Kalik piše da sam pogrešno detektovao da pukovnik Kurc hoće da se njegova tajna misija u Kambodži pojavi kao javna, i da o tome nema reči u filmu. Naravno, kada Vilard, vojnik poslat da ukloni Kurca, obaveštava vojnike koji su mu dodeljeni da idu u Kambodžu, oni su iznenađeni i preispituju njegovo naređenje, i onda ga prihvataju tek kad im on stavi do znanja da su njegova naređenja došla od samog vojnog vrha. Znači, Kurc je u Kambodži, i Kurc ratuje sa komunistima u Kambodži, ali Amerika ne sme sebi da dozvoli da se američke snage javno pojave u Kambodži, što im preti ako Kurc nastavi svoje uspešne kampanje.

Dalje, da se prisetimo i onog dela kada se na početku filma sluša glas pukovnika Kurca sa trake, kada Vilard dobija misiju, a gde Kurc govori kako mrzi laži ovih na vrhu. I tu misli na laži i na licemerje od onoga da vojnicima ne dozvoljavaju da napišu fuck na helikopterima a daju im naređenja da pale i ubijaju, do najveće laži, što je u filmu to da vojnom vrhu ne odgovara Kurcov angažman, kao što im odgovara, samo ne u tolikoj meri.

Treba se setiti i kraja filma gde Vilard kaže da je ubio Kurca, ali ne zato što su ovi to od njega tražili. Ne znam šta Mario Kalik misli, zašto Vilard to govori, zašto je Vilard ubio Kurca ne zato što su od njega tražili da to uradi već baš uprkos tome što su to tražili, ako ne baš zato što je Kurc istina tog i takvog reda i poretka koju ovi hoće da "gurnu pod tepih".

Na ovom tragu, pomenuo bih još, jer nije jasno iz Kalikovog teksta da "srce tame" nije neki moj pesnički izlet, već se radi o naslovu romana Džozefa Konrada po kom je rađen Kopolin film. I kod Konrada i kod Kopole "srce tame" je upravo mračna istina poretka.

Na kraju, da se još osvrnem na lažiranje koje Kalik sprovodi kada piše o tome što sam pisao povodom intervjua sa Mladenom Kozomarom u Pečatu . Kalik se pravi da nije jasno iz mog teksta da nisam ja prigovarao Kozomarinim stavovima (a njima se zapravo nisam uopšte ni bavio), već da sam pisao o tome kako je intervju s profesorom Kozomarom plasiran u Pečatu, kao krajnje nesuvislo koketiranje s jednim filozofom. Tako da, i da su Badju ili Žižek u pitanju, imao bih isti prigovor. Ali neću puno o ovom lažiranju, da ne bih kvario reputaciju realiste Maria Kalika.

Napomenuću još da bi mnogo interesantnije bilo polemisati sa nekim kao što je Mario Kalik ne o tome da li je i kako je Milošević umešan u zločine Karadžića i Mladića, da li je zabluda da SRS ima levi potencijal (sic!), da li je nedeljnik Pečat opravdan u svojoj katastrofičnosti, već o tome koliko takve kao što je Kalik čini srećnim angažman raznih nevladinih organizacija, sve zajedno sa B92 televizijom, jer, efektivno, oni su, čuvajući u svom lepom sećanju Miloševićevu politiku, kao nešto od čega nisu mogli da se otrgnu i da se identifikuju na drugi način osim preko opozicije Miloševićevoj politici, čak i kada je prošlo skoro deset godina od pada Miloševićevog režima, doprineli tome da se pojavi u društvu mesto za tako nešto kao što je Pečat . Sada su valjda svi srećni, jer NVO sektor je pokazao da nas je opravdano plašio time da će se SPS-SRS vampir vratiti ili da nikad zapravo nije ni otišao, dok je "levičarsko-patriotska" koalicija SPS-SRS-... (koga već neko kao Mario Kalik tu ubraja), srećna što se neko njima bavio sve ovo vreme, sada još srećnija jer se, čini im se, vraća na scenu, makar preko glasila kao što je Pečat . O tome bi vredelo pričati, o simbiozi anti-miloševićevskih i miloševićevskih struja, o simbiozi anti-globalizma i globalnog kapitalizma, te o levom diskursu kom, kako Kalik kaže, "objektivno nije vreme", a kom "nije vreme" baš zato što, umesto da imamo levicu, imamo "patriotsku", "anarho-liberalnu" itd. "levicu", koja se jako lepo snalazi s jednom od one dve struje.

Nikad nije vreme, rekao bi neko kao Kalik, iako se zna da per definitionem (opet se pozivam na Badjua) revolucionarni događaj nikad "nije na vreme"; uvek dođe ili prerano ili prekasno, i baš zato jeste događaj koji uspeva da dezintegriše postojeće strukture i da stvarno bude revolucionaran.

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM