Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika - polemike

 

 

Mario Kalik

Još jedan “pad u imaginarno”

Zanimljivo je kako Ivan Selimbegović predstavlja polemiku između Vladana Milanka i mene. Po njemu, ispada da ja „ hvalim postupke Slobodana Miloševića” i “predstavljam se kao ‘istinski' levičar”, nasuprot “Vladanu Milanku koji je nagovestio da se sa takvom odbranom Miloševićevih postupaka ne slaže”. Zanimljivost je u tome što, ovako prikazujući spor, Selimbegović sam sebi uskače u usta. Oni koji opsesivno kod drugih tragaju za nekakvim njihovim “padom u imaginarno” morali bi malo više da vode računa da sami ne zapadnu u svoje imaginarne konstrukcije. Da, dok tako love, ne budu ulovljeni. Jer, niti sam ja “hvalio” Miloševićeve postupke, niti sam se predstavljao kao “istinski levičar”, a još manje je Milanko nešto “nagoveštavao”. Osim ako se bilo kakvo suprotstavljanje kuđenju Miloševićeve politike (a upravo to i, nažalost, samo to, čini Milanko) smatra odmah nekakvom “pohvalom”, a veoma izričito i oštro deljenje pukih etiketa od strane Milanka smatra nekakvim njegovim “nagoveštajem”. Krivo mi je što i Selimbegović, slično Milanku, srlja u ovakvu moralističku gnjavažu, pa ne može da shvati da odbrana od nečijeg kritizerstva nije odmah apologetika toga što se brani. Kao što kritika nečega ne mora odmah da se pretvori u kuđenje. A što se tiče “istinske” levice, samo sam u jednom trenutku izneo šta bi ona, po meni, trebalo da bude. Nisam učinio ništa više od onoga što sam Selimbegović čini u poslednjem odeljku svog komentara.

Ali, mogu da razumem ovakvo srljanje. Selimbegović samo podleže unisonoj larmi u pogledu Miloševića i njegove politike koja još uvek dominira u našoj javnosti. I koja žigoše sve one koji se toj buci suprotstavljaju kao obične apologete te politike. Već dugo je u nazovi intelektualnim krugovima biti nekorektan prema Miloševiću stvar političke korektnosti. Protiv njega su sva sredstva dozvoljena, jer smo ga prethodno proizveli u genija Zla. Taj bazični gest je ulaznica u elitne “intelektualne” krugove, legitimacija za manje-više nesmetan i lagodan “intelektualni” rad. Može se biti i “radikalni levičar” i “pravoslavni nacionalista”, ali ne i “branitelj” i “ljubitelj” Miloševićeve politike. A za ove koji vladaju u ideološkim aparatima, svaka rezerva prema prizemnim napadima na tu politiku, pogotovo kada se javno iznese, nije ništa drugo do nedozvoljena ljubav sa genijem Zla. Tako su u, više ili manje sofisticiranoj, mržnji prema ovom “srcu tame” ujedinjeni svi, naizgled vrlo zavađeni, intelektualni i politički delatnici. Ostrvljenost na Miloševića je nesvesna tačka njihovog slaganja. Jedni ga napadaju što nije bio dovoljno “levičar”, drugi što nije bio dovoljno “desničar”, a treći što nije išao “pravo”, već je zabrazdio u “komunofašizam”. Ako već govorimo o izmišljanju Miloševića, onda to čine upravo njegovi protivnici, stvarajući od njegove politike krpež svih mogućih ideologija koje su za njih neprihvatljive. Oni koji se trude da racionalno sagledaju tu politiku samo se suprotstavljaju tom izmišljanju. Takvih racionalnih tumača je, na žalost, veoma malo.

Što se tiče same suštine spora između Milanka i mene, Selimbegović i tu pokazuje “pad u imaginarno”. Svesno ili nesvesno, on promašuje tu suštinu. Naravno, lakše je boriti se sa imaginarnim protivnikom, iskonstruisanim tako da ga je veoma jednostavno savladati. Međutim, problem je u tome što ja uopšte nisam govorio o Miloševićevim namerama i “realnosti” koja je sprečila njihovo ostvarenje, samim tim, još manje to može biti srž mog argumenta. Inače smatram to uplitanje nečijih subjektivnih namera u polje političke analize nedopustivom psihologizacijom područja političkog. Umesto toga, govorio sam o samoj Miloševićevoj politici, u njenim objektivnim oblicima, i odredio tu politiku kao levičarsku. A ne da je ona bila levičarska u namerama (“teoriji”), ali nekako drugačija u njihovoj izvedbi (“praksi”), pa bi se pozivanjem na realnost, kako Selimbegović učitava, sa te politika mogla “skinuti sva odgovornost”. Drugim rečima, Milošević je, po meni, u praksi većinom činio ono što je, sa gledišta teorije, u tom trenutku bila istorijski moguća leva politika, tako da tu nema nikakvih problema što se tiče inače opravdanog zahteva za jedinstvom teorije i prakse. S druge strane, Milanko misli da ta politika uopšte nije bila levičarska, i da se u tom istorijskom trenutku moglo i moralo učiniti nešto radikalno drugačije. Pri tom je pozicija iz koje on procenjuje i kudi Miloševićevu političku praksu svedena na njegovu subjektivnu veru i volju, dakle, upravo na njegove dobre namere. On pod teorijom smatra ono što se njemu čini zamisliv i ostvarivim, neku apstraktnu subjektivnu mogućnost, a ne artikulaciju onoga što predstavlja istorijski konkretnu, objektivnu mogućnost. On misli da je dovoljno da se njemu nešto čini kao zamislivo i ostvarivo, pa da to zaista postane i objektivno tako, čime bi se sva odgovornost za izostanak leve politike svalila na one koji propuštaju da iskoriste tu mogućnost. Ili namerno ne žele da je iskoriste (čime opet padamo u psihički svet subjektivnih namera). Moje pozivanje na realnost, na objektivne istorijske okolnosti, ima samo funkciju da pokaže da je konkretni, materijalni, istorijski, društveni svet nešto drugo od nečije subjektivne vere i volje, ma koliko ona bila dobronamerna. I da se ne može olako procenjivati pomoću ove subjektivnosti, što Milanko neprestano čini. Dakle, uzimanje u obzir realnosti, realističnost, treba da relativizuje Milankove apstraktne zahteve, a ne da oslobodi Miloševića odgovornosti za navodno nedovoljno levičarsku ili čak potpuno nelevičarsku politiku. Ako se želji ozbiljna kritika, onda Miloševića treba kritikovati sa stanovišta tih objektivnih mogućnosti koje nisu ostvarene, a ne sa stanovišta nečijih subjektivnih mnenja, mogućnosti koje je neko sebi umislio. Naišao sam na takve kritike, i o njima se može voditi zaista kvalitetna rasprava. Ali, one su izuzetno malobrojne, a Milankova u njih ne spada.

Stoga, ne stoji da ja želim da Miloševića “krijem iza ‘realnosti'” kako bi tu “realnost” iskoristio kao “izgovor za to što njegova dela ne ostvaruju u potpunosti njegove namere”. Realnost je, ako se tako može reći, samo “izgovor” za to što Miloševićeva dela ne ostvaruju u potpunosti Milankove namere (jer su ove istorijski nerealne). Znači, pre se može govoriti o tome da se Milanko krije iza “ideje” (kao vlastite, subjektivne pomisli), i da iz te uzvišene pozicije napada tuđa dela, samo zato što ne ostvaruju njegove (Milankove) namere. To su oni utopizam, i njegovo naličje voluntarizam, koje sam spominjao. I ako se već govori o razjedinjenosti teorije i prakse, možemo ih tu naći. Pošto je Milanko postavio svoju “teoriju” tako visoko da je nijedna praksa ne može dosegnuti (osim njegove vlastite), onda je on kivan na svaku drugu praksu sem svoje. Nijedna ne može da zadovolji njegovu volju, jer je svaka nužno kompromitujuća s obzirom na takve visine koje se gube u idealističkoj izmaglici. Milanko voli da drugima prebacuje da su “histerici”. Pogledajmo kako on u jednom tekstu opisuje histerika: “Histerik je onaj kome nikad ništa nije dovoljno dobro. Bilo šta da se radi, histerik će na to da odgovori, ‘nije to bilo dovoljno, još uvek to nije dobro, treba da se radi još na tome'”. Kada je reč o Milanku, nemam ništa da dodam ovom njegovom opisu. Još jednom se pokazalo kako lovac postaje lovina.

Na kraju, o samom problemu jedinstva teorije i prakse, nezavisno od ovih prethodnih stvari. Ne bih rekao da je to jedinstvo u tome što teorija i praksa “referiraju na jedno te isto”. Ako već govorimo o Hegelu, jezik je za njega forma mišljenja, ono nije nešto puko spoljašnje mišljenju. Stoga, ono što izražavamo u jeziku treba tražiti i u mišljenju. Najviše jedinstvo kod njega nije apstraktni identitet, već identitet identiteta i razlike, jedinstvo razlika ili suprotnosti, jedinstvo koje je iznutra diferencirano. Te razlike na kraju padaju u-jedno, ali nisu prosto jedna te ista stvar, nešto između čega ne postoji nikakva razlika. Drugim rečima, to jedinstvo nije neposredno, kao “noć u kojoj su sve krave crne”, već posredovano. I kao takvo, ono nije dato, već zadato, nešto što zaista tek treba da nastane, bolje rečeno, ono je dato samo za filozofsku svest, ali ne i za običnu svest koja tek treba da se uzdigne na nivo filozofske svesti. Taj put opisuje “Fenomenologija duha”. Na kraju tog puta se dolazi do najvišeg jedinstva teorije i prakse, mišljenja i delanja, ali to jedinstvo ostaje samo u okviru mišljenja, kao mišljenja mišljenja, dakle spekulativne teorije. Za Hegela je spekulacija najviši oblik prakse, ne samo teorije. I tu dolazi do materijalističke kritike Hegela. Kada Marks govori o jedinstvu teorije i prakse, on misli na jedinstvo u okviru prakse, a ne samo u okviru teorije, na praksu kao kritiku i izmenu sveta, a ne samo kao njegovu interpretaciju i prisvajanje u elementu mišljenja. Reč je o jedinstvu teorije i političke prakse, sa naglaskom na praksi. U tom kontekstu sam citirao drugu tezu o Fojerbahu. Čini mi se da ona dobro pogađa manjakovost pozicije nekih samozvanih levičara. Jer, ako se iz njihove prakse (teorijske ili političke) može iščitati njihova teorija (samosvest), onda se zaista nemaju čime pohvaliti. Duboko su zabrazdili u mutnu simbiozu sa liberalima. Ako njihove namere nisu ništa više od njihovih dela, onda te namere kao “levičarske” s pravom stoje pod znakom sumnje.

Kad smo već (ponovo) kod namera, Selimbegović je u početku svog komentara izneo svoju nameru: “Namera mi je da u ovom tekstu pokažem da se sa pozicije levice ne može konzistentno braniti Milošević na način na koji to čini Mario Kalik”. Ako njegova namera nije ništa više od onoga što nam je ovde ponudio, onda smo ostali uskraćeni za ono što je nameravao. Nismo dobili ozbiljno suočavanje sa argumentima koje sam izneo, već nekakvo pseudofilozofsko nadmetanje sa izmišljenim protivnikom. Ali, u jednom je on ipak u pravu. Treba se “čuvati upravo onih koji pokušavaju da nam nametnu svoju politiku tvrdeći kako je u datoj situaciji ona jedina moguća i koji na taj način apriori ukidaju smisao svakog mišljenja”. Čini mi se da se protiv takvih borio Milošević u svojoj politici, protiv onih koji su iznutra i spolja nametali svoju politiku kao jedino moguću, tada kao i danas, bez prava na njeno kritičko razmatranje. Svaka sumnja, a naročito aktivan otpor, bili su stigmatizovani i kažnjavani. A ta politika je bila kapitalistička i imperijalistička, sprovođena sa trijumfalističke pozicije “kraja istorije”. U situaciji kada su sve ostale države i nacije prosto podlegle ovom istorijskom blitzkriegu, bez ikakvog ozbiljnijeg otpora, Milošević je pokušao da vodi alternativnu politiku. U tom trenutku je to zaista delovalo kao “umetnost nemogućeg”. I samo to je dovoljno da je ocenimo kao levičarsku.

 
 
Copyright by NSPM