Ivan Marković

Globalizacija i negativne utopije

Negativne utopije svoje projektovane teze crpe iz spekulacije o nivou individualnih sloboda koje će biti dopuštene (ili uskraćene) u budućnosti. Manje ili više uspela literarna dela (kao i filmovi, muzika, strip itd) baziraju se na predpostavci izvučenoj ili promišljenoj na osnovu stanja ljudskih sloboda u periodu kada su dela nastala i umetničke interpretacije o logičnom nastavljanju, ishodištu takve polazne tačke.U Karpenterovom filmu „Oni žive“ na primer, život i njegovi aspekti kontrolisani su od strane nevidljivog neprijatelja čija je snaga u neznanju podčinjenih da su uopšte kontrolisani. Glavni lik slučajno saznaje da postoje mi i oni i on radi ono što ga i čini junakom, suprodstavlja se upravo saznatoj realnosti. Osnovna priča je zasnovana na misli da je vrlo moguće, raznovrsnim metodama, „uspavati“ čoveka, stvoriti kod njega utisak da stanje nije tako loše , da u jednoj čvrstoj strukturi individualno može da smeta, da ono nije poželjno. Da bi se došlo do takvog jednog sistema potrebno je razlike svesti na minimum, ili još bolje, što da ne, učiniti da one nestanu.

Retko se u literaturi pokazuje kako je do tog stanja došlo, uglavnom je prikazan gotov proizvod, jedna završena slika u kojoj participiraju određene individue, elementi, sposobni da se pobune, da naruše harmoniju ili njen privid. Bunt protiv rigidnosti u bilo kom smislu je neka vrsta odgovora na provociranje instinkta da je individua degradirana ili uskraćena u nekom smislu bitnom za istu. Glavno pitanje je, naravno, do koje mere je neko svestan da se u određenom sistemu ili društvu guše njegove osnovne slobode. Ako takva svest ne postoji onda je sasvim drugi vid valorizacije određenog stanja po sredi. Dakle, ukoliko se želi doći do stanja srećne koegzistencije nesvesnih individua uračunatih u neko buduće, virtuelno društvo potrebno je suziti mogućnosti da se o bilo kojoj stvari misli različito, suštinski, da se izbegne provociranje instikata kroz potencijalni unutrašnji ili spoljašnji ili bilo kakav sukob. Jedan od vidova lične sreće je, po Karpenteru, i potrošački mentalitet koji omogućava osećaj kratkoročnog, nesvesnog zadovoljstva. Takva vrsta sreće je uglavnom izazvana činjenicom da ne postoji pravi uvid u trenutno stanje jer upravo je pravi uvid u taj realitet opasan za kreatore i kontrolore istog.

Eklatantni prikazi načina na koji se postiže efekat istosti pokazuje Zamjatin u romanu „Mi“, Orvel u „1984“, Haksli u „Vrlom novom svetu“ i Pekić u „1999“ i to su samo neki primeri, nastali u različitim uslovima, sistemima i državnim i ideološkim konceptima. Ovde nije toliko bitno iz kakvih ličnih iskustava su ti pisci dolazili do sumorne slike budućnosti već njihovo istraživanje razloga do koga je takva vrsta sistema uopšte moguća i posledice takvog stanja po individuu. Zanimljivo je da su ljudi u tako rigidnim sistemima pokazivani kao zadovoljna većina , kod Orvela jer im je lakše da se prepuste vrednostima sistema nego da različito misle od onoga što rade, ili poistovećivanje opijanja somom kod Hakslija i državnom ideologijom istosti kao preduslovom stabilnosti.Takođe, automatsko, već projektovano znanje o svim stvarima Pekićevih androida i nemogućnost raspolaganja istim van okvira koncepcije već kodirane i protegnute u daleku budućnost. Oni su upotrebljavali različite simboličke slike da predstave jedinku u praktično istom ideološkom sklopu: broj kod Zamjatina, android kod Pekića i otuđene individue kod Orvela i Hakslija. Da li se čovek može porediti sa numerološkom jedinicom uklopljenom u matematički sklad čija egzistencija ima smisla samo u kontekstu savršene uklopljivosti u precizno strukturirani sistem čija „istinitost“ ne može biti upitna; ili ideološki manipulisan materijal u nametnutoj misiji održavanja države kao sistema koji snagu crpi iz nedodirljivosti svog koncepta i puta na kom se, naravno prividno, kreće. Takođe, slično je predstavljanje individue kao automata, androida nesposobnog da vidi više od onog projektovanog u procesoru čija je produkcija izvesnosti bez ikakvog stava implicira determinisanost postupaka i njihovog uklapanja u predodređeni okvir.

Teorijski, globalizacija je simplifikacija, svođenje raznorodnih koncepata i sistema (država, kultura, nacija...) na jedan i jedinstven kod koji bi u osnovi trebao da bude najviši domet razvoja čoveka kao društvene životinje. Taj koncept i slika jedne budućnosti, već izvesne, po njenim apologetama, proizašla je iz mnogobrojnih promena i previranja, prvenstveno vezanih za brži i slobodniji protok novca i informacija u dvadesetom veku. Jedan takav proces, kao i svi veliki istorijski procesi u prošlosti zahtevaju valorizaciju dosadašnjeg stanja i promenu u pravcu kulturnih obrazaca i državnih politika. Naravno, ne postoji ni jedan pokret u istoriji (u ovom slučaju globalizam, ideološka apologija globalizacije), koji je izbegao protivljenje i osporavanje. Tako globalizam, kao fenomen i zacrtani cilj, jedna kompleksna ideja rađa iz same sebe sopstveni antipod iz čijeg će se sukoba, možda, u budućnosti roditi neki novi, zasad nepredvidivi koncept.

U toj protiv-teži, različitosti koju je sama sebi nametnula, ona kuša svoju snagu kao što to radi svaka ideja kroz svoje antagonizme, ne bi li stekla supremaciju da gospodari kasnije, kao samosvojna. Tako su testirane sve ideje i relativizovani svi koncepti. Zanimljivo je, međutim, njeno polazište, provociranje misli o budućem nedostatku antagonizama, poricanje bilo kakve negacije ili sukoba. Kulture su svoju veću ili manju vitalnost uvek generisale na razlici jednog koncepta u odnosu na drugi, one su se opiranjem i sukobljavanjem razvijale moćnu alatku stalnog preispitivanja i razvoja u kvalitativno drugačiju sliku sveta. Upravo zato je jednom zasnovanom sistemu bilo potrebno da se prepoznaje u razlici, da svoju snagu i identitet potvrđuje kroz neretko dijametralno suprotna stanovišta.

Vrlo je teško zamisliti sliku nekog budućeg društva, koncipiranog tako da njegovo funkcionisanje ne obogaćuju razlike individua jer su samim tim unapred negirane oscilacije razvoja bez kojih je nemoguće anticipirati bilo kakav kohezioni faktor iz koga se mogu izroditi budući obnovljeni i ojačani vrednosni sistemi. Takođe, život individue u takvom jednom sistemu mogao bi se uporediti sa životom junaka neke negativne utopije, prazan do trenutka kada razume smisao svog stanja i ne stvori u sebi konflikt koji provocira na bunt protiv date situacije, želju da izađe iz ravne linije. A ta linija, često izražena parolama (Zajednica, Istovetnost, Stabilnost – Haksli; Neznanje je moć - Orvel) ili kroz Novologiku i, sledstveno - Novogovor koji onemogućava različitost jer se o njoj ne može govoriti, ili još tačnije – misliti. Za budućnost tako ustrojene strukture nije bitno samo kontrolisati individuu, važno je i da ona bude srećna što je kontrolisana.

U svakom slučaju, negativne utopije upravo govore o odsustvu razlika koje izazivaju bunt u junaku koji je svestan čega drugi nisu i ima dovoljno hrabrosti da to duhovno stanje izazvano tim saznanjem izrazi kroz akciju, subverzivni akt protiv datosti u kojoj se našao. Taj usnuli android, projektovan da na isti nadražaj reaguje na uvek isti način nalazi da je buđenje zapravo preispitivanje sistema vrednosti koji za krajnju konsekvencu ima bunt bunt kao potvrdu opstanka vitalnih vrednosti to jest individualnog identiteta koji ne može osporiti kultura, ideologija, politika (mada mogu snažno uticati i formirati prirodu čoveka koji se kasnije teško tome može aktivno odupreti). Kod Pekića, čovek kao kodirani element konstruisan po određenom modelu ne može da identifikuje sopstvene vrednosti jer zapravo nije svestan šire slike koja mu može ponuditi odgovore o njegovoj predistoriji, jer su znanje i njegovi dometi već pohranjeni u njega i on van okvira datog ne može da izađe.

U predhodno pomenutim književnostima izražena individua, junak, je uveličavajuće staklo za ideju protiv-teže izvesnom konceptu (šire gledano i u određenom smislu umetnik, generator i projektor stanja koje želi da nadraste zbog unutrašnjih impulsa koji ga teraju na to) prvenstveno mora da primeti šta nije u redu i da zauzme protiv-stav i zatim ga približi drugima koji ga nisu svesni. U savremenom svetu isti je zadatak umetnosti ali su konsekvence i ishodišta bitno drugačije ili bi u budućnosti to mogle biti, jer u potrošačkom društvu sa orijentacijom opstanka u neoliberarnom ekonomskom modelu, vreme je jedno od sredstava naplate i u tom smislu je uživanje u umetnosti luksuz koji moderni čovek ne može (a sve više i neće) sebi da priušti. Mogućnost izbora je dobra stvar ali ukoliko je ona neiscrpna (internet, televizija...) odabir sadržaja zavisi od čoveka a čovek želi odmor i zabavu i zato pribegava „narkotičkim“ knjigama, filmovima koji mu prikazuju ono što želi da vidi i čuje u prihvatljivom obliku koji ne zahteva naprezanje. Kao soma kod Hakslija ili procesor kod Pekića, ideologija kod Orvela i savršeni sklad niza kod Zamjatinove matematičke sheme. U stvari, dato je mnogo izbora i pregršt mogućnosti ali je usko-specijalističkim sistemom obrazovanja i vrednosnim sistemima oduzeta sposobnost čoveku da kvalitetno odabira. U tom smislu imamo paradoks da možemo, u savremenom svetu, lakše nego ikada doći do vrhunske umetnosti ali nema njenih konzumenata. U takvom okruženju gde subkulture postaju ventil i način ekspresije individue, literatura, i umetnost uopšte, mora imati elastičnost i sposobnost prilagođavanja da bi doprla do recipijenta. U toj konstelaciji odnosa umetnost trpi u kvalitativnom smislu, popularna, laka literatura i film posebno ostaju odrednica ne samo finansijske međuzavisnosti proizvod-efekat-prodaja već i kvalifikacija konzumenata kojima su potrebne alternative za udovoljavanje kulturnim potrebama.

Globalni procesi sadrže antagonizam u samom procesu jer se ukrupnjavanjem dobija kvantitativno ista celina ali se sastoji iz manje delova (integracije), ali se samim brisanjem raznih vrsta granica i ograničenja dolazi do uprošćavanja, ne jer se razlike među kulturama gube, nego postaju kvalitativno drugačije. Prilično je neizvesno izvesti bilo kakve zaključke kakve će posledice imati ti procesi u budućnosti, može se nagađati ili stati u odbranu jedne ili druge perspektive podeljene na odbranu autentičnih kultura identifikovanih kroz razlike sa drugim ili braniti pokušaj kvalitativne selekcije i prilagođavanja svih koncepata u jedan prihvatljiv za sve strane. Bilo kako bilo, nijedna opcija, tačnije tumačenje, ne može rešiti akutni problem individue kojoj je dato mnogo izbora približavanjem svih perspektiva i gledišta na određene probleme. Imamo li već projektovanog usnulog androida ili možda platformu za nova preispitivanja i vrednovanja, preludijum za civilizaciju budućnosti?