Saša Gajić

Indijana Džons – avanturista sa greškom

Gotovo dve decenije od poslednjeg nastavka uspešne Spilbergove franšize o Indijani Džonsu, stigao nam je i In dijana Džons i kraljevstvo kristalne lobanje (2008) i udahnuo novi život jednom od najpopularnijih serijala akcionog filma. O samom filmu, njegovom korespondiranju sa svojim prethodnicima, kao i uklapanju u tendencije holivudske produkcije da se sa opštečovečanskog nivoa postmoderna herojska motivacija «sužava» na najbliže, tj. porodično-prijateljski obim, već je veoma uputno pisano. (1) Nas, pre svega, ovim povodom zanima jedan drugi, širi kulturno-istorijski kontekst priče, vezane za postmodernu ikonu avanturističkog filma otelotvorenoj u liku Indijane Džonsa.

Sasvim običan heroj

O filmskoj ličnosti Indijane Džonsa napisano je puno tekstova koji su pokušavali da proniknu u razloge njegove višedecenijske popularnosti, koja mu je omogućila značajno mesto u savremenoj mitologiji pokretnih slika. Njegova običnost, ranjivost čoveka koji je u stanju da počini greške i zbog toga trpi posledice, ali i odvažnost da ih ispravi i prevaziđe, nesumnjivo su doprineli da jedan stereotipni, stripovski karakter postane blizak gledalaštvu kao stvaran, «jedan od nas». Po Spilbergovim rečima, namera je i bila da se dozvoli glavnom liku da biva povređivan, da izražava svoj bol, da izbaci svoj gnev i ludilo pri spoticanju i padovima i da pri tome pravi šale na svoj račun, pa da u svojim nesavršenostima doprinese utisku gledalaštva da bi, uz malo vežbe i dodatnu dozu hrabrosti, i oni mogli postati poput samog Indijane Džons (2). Zato on na svojim putešestvijama biva ranjavan, izderan, blatnjav, često zabludama i nagađanjima vođen ka stranputicama sledeći nejasne tragove; često ga slučajnost vodi da se izvuče iz lavirinta opasnosti koje donosi neizvesnost avanture. Ali, pri svemu tome, on ume da se pridigne, prikupi snagu, preispita, nastavi dalje i dođe do ispravnih zaključaka koji vode ka razrešenju i ka tajnama za kojima traga, sasvim u skladu sa modernim konceptom neprestano preisipitujuće, racionalne usavršivosti ljudskog znanja korišćenjem metoda pogrešaka i pogodaka. Ipak, Indijana nije pozitivistički racionalista koji koristi indukciju i dedukciju ili tehnološka sredstva za razrešenje misterija poput ključnih karaktera kriminalističko-detektivskog žanra. Njega, pre nego obrazovanje tj. predzanje, vodi v olja i znatiželja, dok se fizička snaga, instinkt samoodržanja i spretnost pokazuju kao ključni za prelaženje puta ka arheološko-civilizacijskim tajnama..

Karakterologija muževnog, čvrstog i jednostavnog čoveka četvrtaste brade i jakih mišica (što ukazuje na snagu volje), sa svim svojim protivurečnostima - intelektualnom ozbiljnošću i proniciljivošću ali i značajnom dozom humora, romantičnošću kao i ironičnošću, hiperaktivnošću i sposobnošću intelektualne kontemplacije, Indijani dodatno daje šmek «realnog bića od krvi i mesa», što je potpuno nesvakidašnje za herojske arhetipske likove koje recklira postmoderna mitologija zabave. Nešto slično može se u izvesnoj meri primetiti i kod druge, premda znatno stilizovanije, filmske pop ikone – Džemsa Bonda (čiji serijal je bio, prema Lukasovim rečima, i glavni Spilbergov uzor i motivacija zbog koje se odlučio da napravi «Otimače izgubljenog kovčega») kod koga je takođe prisutna i poročnost i ranjivost, i smisao za humor, ali i upornost i hrabrost, po svemu sudeći trajno neodvojiva od herojskog avanturizma. U tom smislu se Bond i Indijana Džons odnose kao atlanski, anglosaksonski rođaci, gde je prvi rafinirani hedonista, visokoobrazovani, visokoobučeni i opremljeni specijalista, hladan ili tek površno osećajni Britanac okrenut špijunsko-taktičkim operativnim zahvatima, dok je drugi jednostavni Jenki neskriveno naturalne, farmersko-zapadnjačke provenijencije (otuda i nadimak Indijana), akademski obrazovan, ali pre svega ljubopitljivi samouk, neposredniji, iskreniji ali i okrenutiji za svet suštinskijim i strateškijim problemima. Dok je Bond hipermoderan, Indijana Džons je krajnje retro-konzervativan, starinski obučen i opremljen (bič, torba Mark III i pištolj Vebli MK VI – iz I Svetskog rata) u odnosu na vreme u kome deluje.

Postmodernost lika Indijane Džonsa

Na drugoj strani, Indijana Džons poseduje brojne odlike tipičnog «superheroja». Mada bez nadljudskih moći, njegova «dualna» priroda nije vezana samo za ličnu psihologiju koju portetiše filmski serijal, već pre svega za herojski arhetip. Na jednom kraju se nalazi «maska» običnog univerzitetskog profesora arheologije (sa izmišljenog univerziteta u Konektikatu) koja prikriva njegov pravi «kostimirani» karakter heroja-avanturiste, a koja nam, uzgred, govori i o eskapističkoj, detinjastoj psihologiji bekstva od dosade i učmalosti učenja i predavanja u školi koja je utkana u lik Indijane Džonsa i koja dodatno služi za laku psihološku identifikaciju adolescenata. Infantilnu crtu pojačava i odnos prema ocu – Henriju Džonsu Senioru, takođe arheologu i avanturisti, čija je Indijana svojevrsna kopija, replika i njegove i ličnosti i njegovog poziva, a u čijoj je senci očigledno rastao i koga (nimalo slučajno) glumi baš Šon Koneri, najpoznatiji i najuspešniji Džems Bond. Neprestalno oponiranje, prepucavanje i nadmetanje sa figurom oca (viđeno u trećem delu filmskog serijala), kao i potpuno odsustvo figure majke, odaje jasne komplekse nezavršene indiviuacije, tj. neintegrisane ličnosti Džonsa Juniora, poput odnosa antičkih heroja – polubogova prema olimpijskim roditeljima.

Pravo lice Indijane Džonsa je, naravno, ono avanturističko koje i odaje herojski arhetip i u okviru ovog (avanturističkog) podtipa poziciju samotnjaka-lutalice, lovca na blago, srcelomca koga ne drži mesto iako lojalnog široj zajednici kao datosti, u konkretnom slučaju američkom patrioti. Generalno, lik Indijane Džonsa predstavlja Spilbergovu reintepretaciju avanturiste Heri Stila (tj. Čartlona Hestona) iz filma Tajna Inka. Kostim avanturiste, koji sačinjavaju pilotska jakna, fedora šerir, kaki košulja i pantalone, bič, te starinski pištolj i torba, direktno ukazuju na postmodernistički kolaž od koga je sačinjen Indijana Džons. Svaki od ovih rekvizita, naime, predstavlja po neki citat iz istorije kinematografije ili neku drugu reminescenciju. Fedora šešir je preuzet od Hemfrija Bogarta iz njegovog avanturističkog filma Blago Sijera Madre; kaki odeća neodoljivo podseća na strip-avanturiste (npr. Džim iz Džungle, Dok Sevidž i sl.); bič je, po rečima Džim Steranka, originalnog dizajnera filmskog Indijane Džonsa, «citiran» po uzoru na Zoroa; pilotska jakna predstavlja preuzimanje iz avanturističkih filmova sa Belmondom, ali i internu Spilbergovu šalu prema Lukasu koji je, neprestano, kao avanturista–filmadžija, nosi, dok pištolj i torbica iz vremena I Svetskog rata kao vremena završetka Bel Epoka ukazuju i na mladalačke korena avanturizma lika Indijane Džonsa (naknadno obrađene u tv–serijalu Mladi Indijana Džons ), ali i na na ključno istorijsko-epohalno raskršće između doba otkrića i doba borbe za premoć u kome se Džons, takav kakav je, pozicionira. Svakako, tu su i neizbežni pomoćnici (doktor Markus Brodi kao prijatelj i savetodavac–mentor u avanturama), nikada do kraja ostvarena ljubav (Merion Ravenvud – ženski avanturista) i manihejski prikazani neprijatelji (u prvim filmovima nacisti ili manijački verski kultovi, u zadnjem nastavku znatno neubedljiviji ruski komunisti) koji teže da pre njega stignu do cilja avanture i zloupotrebe ga.....

Ovako dizajniran, Indijana Džons poslužio je kao uzor za izgradnju brojnih drugih filmskih junaka avanturističkog žanra – Lare Kroft iz Serijala Otimači grobnica, Bendžamina Gejtsa iz serijala Nacionalno blago, Sidnija Foksa iz televizijske serije Lovac na Relikvije ... Nas, pak, više od odnosa Indijane Džonsa i njegovih aktuelnih varijacija zanima kulturno-istorijski odnos i značenje ove postmoderne avanturističke ikone – sa avanturistom kao civilizacijskom pojavom.

Avanturista – Faust modernog zapada

Avanturista predstavlja ključnu figuru zapadne civilizacije. Neki znameniti autori čak celokupnu zapadnu civilizaciju nazivaju avanturom, poput De Ružmona (u knjizi «Zapadna avantura čoveka» (3)) koji dokazuje kako se moderna zapadna civizacija u svoju pustolovinu uputila podstaknuta krizom odnosa ličnosti i zajednice, a po nastanku i zastoju razvoja ličnosti kao subjekta izraslog na temeljima hrišćanskog otkrovenja. Hamvaš – zapadnog avanturistu nastalog na razmeđi srednjovekovlja i modernog doba, koji je otkrio i pokorio zemaljsku kuglu – smatra za obezduhovljenog viteza-kšatriju, degenerisani virilni tip koji se usmerio na egzistencijalnu horizontalu, u želji da ovlada prostorom u sam beskraj. Ovaj faustovski tip ličnosti koji, vođen «voljom za moć», kroz aktivizam i podvige pokušava da podvrgne svet sopstvenom razumu i volji, Hamvaš smatra za suštinski duhovno neozbiljan, improvizatorski i nepouzdan (4), za monadu istrgnutu iz istinskog bistva koja, u želji da se samoostvari, tumara i gazi sve oko sebe, pretvarajući postepeno potčinjeni svet u pustoš, već kako ukazuje i sama etimologija reči pusto- lovina. (5) Mitski koreni zapadnog avanturiste i faustovske duše evidentno se nalaze u gralskoj legendi (6), tj. u mitu o Parsifalu (onakvim kakvim su nam ga predstavili Volfram fon Ešembah i Kretjen de Troa) kao prvoj manifestaciji avanturističke potrage za smislom simbolizovanom u putiru sa Tajne večere kojom je ustanovljena sv. tajna pričešća. Drugi mit, onaj o Faustu, ukazuje u kom se pravcu ta potraga za smislom i znanjem vremenom okrenula.

Nisu avanturisti samo konkistadora, osvajači i istraživači poput Kortesa, Magelana, Balboe, Kuka, Livigstona ili Klarka... Oni su možda, još više, tvorci eksperimentalnog metoda i pronalazači, medicinari poput Paracelzusa i Harvija, astronomi poput Bruna i Keplera, a to su i Darvin i Paster, Tomsen i Šliman, Malpigi, Faradej, Plank, Maskvel, Openhajmer; tu spadaju i filozofi od Pika de la Mirandole i Marsilija Fićina, preko francuskih prosvetitelja – do Marksa i (mnogima od njih suprotstavljenog) Ničea. Moderna nauka, veliki naučni i filozofski sistemi u najvećoj meri predstavljaju samo racionalnu interptetaciju, sistematizaciju i šematizam, svojevrsnu modernu sholastiku raznovrsnih avanturističkih otkrića, «prodora u beskrajni svet makro i mikrokosmosa» zarad njegove spoznaje i kontrole, to jest. potčinjavanja ljudskoj volji i razumu.

Avanturista–Faust, od konkistadora preko pronalazača do postmodernog poslovnog čoveka, predstavlja potpuno novu i nepoznatu pojavu u istoriji sveta. Tradicionalne i sve druge nezapadne kulture nisu poznavale ovaj desakralizovani, manični aktivizam i njegovu ekspanzivnost, dok se nisu sa njim suočile i, u manjoj ili većoj meri, podlegle mu. Totalitarni ishodi faustovskih puteva i posledično otuđenje koje dovodi «beskrajna pustolovina» modernog avanturiste, kroz razne vezije postmodernih, kritičkih škola žigosala je, po pojednostavljenim ideološkim matricama moderne, zapadni imperijalizam i autoritarnost. Netačno (mada ne i neosnovano) identifikujući ga samo sa patrijarhalnim, muževnim i racionalnim, ove škole mu protistavljaju razne kontrapozicije koje, takođe, i u najvećoj meri izviru iz faustovske, takmičarsko-avanturističke paradigme (7) i volje za moć koja može i ima druge, suptilnije oblike od avanturističko-aktivističkih (8).

Gde je, u priči o zapadnom avanturisti faustovskog tipa, filmski lik Indijane Džonsa kao postmoderne paradigme avanturiste i šta nam on ukazuje? Dokle je stigla zapadna avantura čoveka? Već smo napomenuli kako nam postmoderni filmski avanturizam pokazuje tendencije u pravcu psihologizacije i postojanja unutrašnjih protivurečnosti, na posledičnu spoznaju svoje ranjivosti i malenosti i na istovremeno neodustajanje od toga da se ide avanturističkim putem. Ali, i ukazuje na suštinsku «grešku» herojskog podtipa avanturiste, koja se, u postmoderno vreme, sve lakše očituje.

Indijana Džons u svojim avanturama, bile one suštinske poput potrage za gralom ili zavetnim kovčegom, denikenovski banalne poput potraga za vanzemaljcima i Eldoradom, ili patetične i politički korektne, poput one o spašavanju dece od podivljalog kulta smrti boginje Kali, pokazuje jednim delom i stvarno duhovno stanje postmoderne faze zapadne avanture i njena aktuelna kretanja. Avanturista postmodernog zapada oličen u Indijani Džonsu i dalje traga za tajnom, misterijom i smislom, da bi je otkrio pre nego je «konkurentni» (takmičarski duh zapada) doživljeni kao manihejsko zlo (nacisti, komunisti) preotmu i zloupotrebe. Ali, kada je naizgled pronađe i «otkrije», on se uplaši, odustaje ili sakriva ono do čega je uz teške napore dopreo, jer to ruši temelje poretka sveta u kome živi a koga smatra pouzdanim, pa ga zato ili ostavlja na nepristupačnim mestima ili predaje «svojima», da u beskrajnim redovima «classified» sanduka u bazama vojno-industrijskog komplesa imperijalne mega-mašine, tavori ili da bude upotrebljen u odsutnom trenutku. Faustovski duh je, kako se to u postmodernoj vidi, jednostavno zaleteo, i mada se zamorio i delom odustao od novih interpretacija, ipak uspeo da dosegne i uzurpira jedan deo tajni do čijeg pravog smisla, s obzirom kakav je, ne može da dopre, pa ih je stoga sakrio.

Završna scena poslednjeg nastavka o Indijani Džonsu, ona u kojoj se on na kraju venčava i naizgled primiruje «pod stare dane» (jer su otkrića koja donosi avantura prevelika i zastrašujuća) više predstavlja patetični pokušaj nekakvog povratka u zajednicu, to jest, u ono što je od nje ostalo, u malograđansko bitisanje koje predstavlja privremenu bazu, utočište faustovskog duha, a koja ga, naravno, ne može «zadržati» da ne ponovi pređašnje ponašanje. To nam govori i o značajnom odustajanju postmoderne epohe od viših duhovnih zahteva, ali i o očajničkoj potrebi sadašnjeg trenutka da se barem uspostavi nekakva mikrozajednica vredna borbe i očuvanja; da se bar ona održi, jer je ona upravo to što je avanturizam u svom «pohodu» nemarno pogazio. Ali, takva zajednica ne može da opstaje i traje bez smisla, bez ljubavi, bez tajne (pošto, kao što de Ružmon primećuje, kriza odnosa ličnosti i zajednice leži u korenu moderne civilizacije, a upravo ta zajednica, koja ne poništava već nadopunjuje pojednice, predstavlja samu tajnu za kojom se traga), bez suštinskog, a ne prividnog, sp olja šnjeg odricanja... Avanturista na to nije spreman niti to može da dopre do srži njegovog bića, da prevlada «njegov i samo njegov razum i volju». On smisao traži sp olja , žudi za uspehom i ciljem, da bi nad njim ovladao, a ne da bi mu se prepustio. Upravo u tome leži sva tragedija istorijskog fenomena avanturiste i njegovih mitskih prototipova, od mita o Parsifalu – do postmodernog mita o Indijani Džonsu – koji ovoj tragičnoj poziciji samo daje aktuelnost.

Fusnote:

1. vidi Vladimir Milanko, Indijana Džons i prokletstvo najbližeg, www. nspm.org.yu

2. Jim Windolf. " Q&A: Steven Spielberg ", Vanity Fair , 2007 - 12-02 . Retrieved on 2007 - 12-02 .  

3. Denis De Rugemont, Zapadna pustolovina čovjeka , Kristali, Književne novine, Beograd, 1983

4. Bela Hamvaš, Corona Borealis, Patam , Geopoetika, Beograd, 1994

5. pusto-lovina, kao lovina, plen, koji je pritom opustošen, a samim time i prazan, uzaludan, obesmišljen.

6. u potragu za gralom se, u trećem delu filmskog serijala, upušta i sam Indijana Džons, poput svog prauzora Parsifala

7. u toj perspektivi se i emancipatorska tendencija ženskog, «prirodnog» i neposrednog (kao da su žene «manje racionalnije» i «više prirodnije» od muškaraca, već samo jednim, i to manjim delom, drugačije i u «prirodnosti» i u «racionalnosti». Opoziti racionalno-prirodno provučeni kroz muško-ženski polaritet predstavljaju samo još jednu moderno-raconalističku dihotomiju pojednostavljenog, manihejskog pogleda na svet kao izvora netačnih predrasuda postmodrenog doba) pokazuje kao naličje, ženska verzija faustovskog avanturizma, baš kao i brojne antizapadne (odevene u multikulturalizam ili ne) kulturno i civilizacijski emancipatorske tendencije (poput npr. islamizma), koje se očituju kao svojevrsne hibridne varijante borbe protiv zapadnog avanturizma svojim avanturizmom, nastalim u interakcijama kroz procese modernizacije i kulturnog uticaja.

8. npr. pseudospiritualnost, guruizam, koji liči na “žensku”, «prirodnu» osećajnost što poprima oblike zavođenja (emotivna i intelektualna manipulacije volje) koji sasvim odgovara mitskom liku Mefistofela; jer, ne zaboravimo, iza svakog Fausta, ženskog ili muškog, stoji Mefistofel i njegova «kontrola duše», već kako nam veli mit o Faustu.