Saša Gajić

SRPSKI PSEUDOGRAĐANSKI NARCIZAM

Prerastanje zapadnog, liberalnog industrijskog društva u postindustrijski, neoliberalni korporativni poredak, uz urušavanje tradicionalnih društvenih odnosa i porasta otuđenja kao “opšteg mesta savremenosti”, pratio je i fenomen postepene modifikacije porodičnih i ličnih odnosa od strane uticaja “organizovane dobrote” (1) potrošačkog društva, sve je to zbirno doprinelo usponu i masovnom širenju klinički proučenog narcističkog tipa ličnosti.

Sociološke i kulturološke implikacije savremenog narcizma kao narastajućeg civilizacijskog fenomena znalački je opisao Kristofer Leš u svojoj sada ve ć klasičnoj studiji “Narcistička kultura” (2). Odredio ju je kao kulturu u kojoj su svi odnosi i delovanja primarno podstaknuti hedonističkom potrebom da se individuama pribavi supstitut celovitosti kroz posedovanje statusnih simbola te “dobrovoljno nametnutih” obrazaca života potrošačkog društva (pošto su religija, seksualnost i individualno stvaralaštvo navodno izgubili svoju “oslobađajuću snagu” za integraciju, sazrevanje ličnosti u postmodernoj epohi, a liberalno društvo postalo sve više puka forma u službi konzumerizma). Leš ukazuje i na simptome po kojima (post)moderno društvo zapravo postepeno prerasta u rigidni, izvrnuti, hijerarhijski poredak. Narcizam kao “metaforu ljudskog stanja” (3) porodile su promene u društvu i njenoj kulturi kroz ”birokratije, širenje imidža, terapeutske ideologije, racionalizaciju unutrašnjeg života, kult potrošnje i na kraju, izmenjeni porodični život i menjajuće obrazce socijalizacije.”

Savremenu narcističku kulturu karakterište konstantno takmičenje, odsustvo trajnih odnosa, veza i savezništava, “netransparentnost” uočavanja pravih društvenih odnosa i lanaca moći… Suštinsko postojanje bilo kakvog zajedništva je potkopano, ako ne i trajno urušeno narcističkim egoizmom, pa potom odmenjeno njenim virtuelnim zamenama koje bezuspešno pokušavaju da stvore nove oblike povezanosti. Međutim, svakim pokušajem samoostvarenja u ključu samoživog poimanja sveta, problemi se ne razrešavaju, već samo gomilaju, i na ličnom i na društvenom polju…Opsednutost sobom, sopstvenim telom i zdravljem, zatim statusnim simbolima društvenog uspeha (po pravilu praćeni opasnim deluzijama svemoći) u ekspanziji narcističkog načina življenja, zapravo prikrivaju krhko osećanje indentiteta, bezvrednost, teskobu i osećaj neautentičnosti i teraju savremenog narcisa u aktivizam kao uzaludni pokušaj da se sopstvena potreba za drugima, a u stvari samopoštovanje, poput odraza sopstvene slike u ogledalu, pridobije.

Neko će se zapitati: da li fenomeni poput narcizma imaju, pored inidividualnog, pa i kulturnog domena, i svoju jasnu sociopolitičku dimenziju, ili se o radi o dve odvojene ravni koje egzistiraju jedna mimo druge, tek blago se dodirujući? Nije li ukazivanje na njihovo odnošenje zapravo zanesenjačko preterivanje? Uverenja smo da se socijalno-politička grupisanja vrše ne više toliko oko “realnog” društvenog (levičari bi rekli i klasnog), odnosno materijalnog interesa, već pre svega na osnovu autopercepcije i poimanja svojih interesa u okviru “slike o sebi”, bez obzira da li su ti interesi i u kojoj meri “realni” ili predstavljaju “nerealno” samozavaravanje. Individualno-psihološka i sociopolitička ravan se uslovaljavaju, ali ne mehanički i u potpunosti, već u znatnoj meri, u skladu sa drugim ličnim i društvenom okolnostima, ukazujući pri tome na izražene pravilnosti.

Kristofer Leš je na stanovištu da narcizam, pored individualnih, ima i svoje društvene implikacije. Narcizam se tokom poslednjih decenija odražava na globalnom planu i u vidu uticaja na procese izrastanja novih društvenih struktura, tj. formiranja “transnacionalne kapitalističke klase” (Lesli Skler) i nasuprot njoj marginalizovane, potklase (Habemas). Leš, u knjizi “Pobuna elita” (4), uočava nastajanje “nove globalne aristokratije”, otuđene elite koja beži od svake odgovornosti i realnih društvenih problema, odnosno životnih nev olja masa na čijim mukama ovi društveni slojevi profitiraju. U ove krugove Leš ne ubraja samo “korporacijske menadžere, već i sve struke koji proizvode i manipulišu informacijama” (5), sve one koje naziva “simboličkim analitičarima” (6) usled sposobnosti manipulacija informacijama, a u koje mogu da spadaju i posrednici, bankari, preduzimači, konsultanti, analitičari, publicisti, zabavljači, urednici, novinari, umetnici, dakako, pre svega oni koji se uključuju u više transnacionalne hijerarhijske strukture. Narcističke crte kojima obiluju pripadnici ovih elita evidentne su, od svojevrsne “arogancije moći” kao izraza samoubeđenosti da su nosioci znanja i vrednosti kojima zaslužuju sve povlastice, a ne duguju nikome ništa (pošto su ubeđeni da su sve stekli samo sopstvenim naporima), do posledičnog prezira i odricanja svih obaveza prema sopstvenom poreklu i okruženju iz koga su potekli. Ovaj (post)moderni narcistički tip ličnosti, izrastao pre svega kao devijacija u okrilju liberalnog građanskog društva, na sociopolitičkom polju svoju društvenu identifikaciju stoga uglavnom nalazi u okviru građanskih ideologija ili njenih derivata u svakodnevnom životu, poput japijevskog pogleda na svet, preduzetničkog “duha”, globalističkog elitizma, intelektualizma lišenog saosećanja, itd…

Kakav je uticaj globalnih “narcističkih strujanja na naše prostore, i ko su u društvenoj sferi eksponenti spram ovdašnjih uslova modifikovane, narcističke kulture?

Narcizam zapadnobalkanske periferije

Specifičnosti refleksije svih civilizacijskih fenomena, i pozitivnih i negativnih, sa prostora globalnih “centara” na prostore “periferije” ogledaju se ne samo u njihovoj udaljenosti, manjoj zastupljenosti i delimičnoj pomešanosti sa lokalnim, samoniklim pojavama, već često i parcijalnim prenaglašavanjem nekih od njihovih aspekata koji se na “periferiju” prelivaju, ili kojima se sa “periferije” stremi.

Individualne, najčešće pomodne recepcije narcističkog životnog stila oponašane na osnovu obrazaca koje kroz masovne medije plasira potrošačko društvo, rasprostranjene su širom planete. One na prostoru Srbije postoje odavno, dobijajući ovdašnji kolorit i lokalnu predimenzioniranost u svojim brojnim pojavnim oblicima poput kulta tela, straha od starosti, bega od intime itd…Nas pre svega zanimaju javne, kolektivne posledice širenja uticaja “narcističke kulture” na ovdašnje društvene strukture, pre svega na ovdašnje društvene elite.

Naime, u vremenima urušavanja bazičnih vrednosti i društvene konfuzije, te masovnom porastu socijalne patologije na prostoru koji ionako nikada nije oskudevao negativnim pojavama, proces otuđenja društvenih “elita” se gotovo u potpunosti prenebregava. Sva pozornost je usmerena samo na osude “primitivizma i zaostalosti” najširih slojeva društva, na uskogrudost, nacionalnu isključivost i domaće simptome ozloglašene ksenofobije, dok na drugoj, elitističko-pseudograđanskoj strani, isti simptomi, samo sa suprotnim predznakom, takođe postoje, i to čak drastičnije ispoljeni. Sveprisutna opasnost egoističkog samoljublja i umišljanja sopstvenog prekomernog značaja, uvek i svuda moguća i u individualnoj i kolektivnoj sferi, u domaćoj javnosti uočava se samo u odnosu na “patriotske” sentimente i osećanja nacionalne pripadnosti. Ona se potom preuveličava, totalizuje i projektuje na tradicionalne sintagme, poput “nebeskih vrednosti, tj. “nebeske Srbije” koje ne samo da su imale tradicionalnu ulogu suprotnu svakom egoizmu (služeći za njegovo suzbijanje), već u njima nije bilo nikakvih primesa ideološki poimanog kolektivizma i isključivosti kako im se nedobronamerno “učitava”. Ne poričući da negativne osobine i strasti bujaju, povremeno pokazuju “ružno lice” i podstiču na destruktivna odnošenja u javnoj sferi u okviru tzv. nacionalnog sentimenta, ipak smatramo da je za sadašnji društveni razvoj daleko pogubnija neprimećena narcistička otuđenost ovdašnjih “elita”. Evo i zašto.

Kao prvo, ovdašnje društvene elite nisu postale nikakav, čak ni niže inkorporisani deo globalnih društvenih struktura o čijim izrazito negativnim stranama pišu autori kao Leš, Skler ili Panarin. Mada se epigonski trude da sebe ubede da jesu i da se prema ostatku naroda odnose sa elitističkih visina, ovdašnji egzemplari “misionarske inteligencije” (7) u širem smislu te reči, zapravo predstavljaju provincijalne poslušničke strukture koje ni svojim sposobnostima ni delatnostima ne poseduju nikakav izglede da realno postanu deo struktura sa kojima se teže poistovetiti, niti su im globalne “elite” namenile takvu ulogu. Kao drugo, “pedigre” ovih društvenih grupa je potpuno negrađanski. Ovdašnja pseudograđanska elita je nastala u vreme komunizma, zauzevši prostor starih građanskih staleža koji su mahom fizički likvidirani, da bi u socijalizmu izrasla u poluparazitske slojeve podatne ispunjavanju dnevnopolitičkih zadataka, crpeći iz svog privilegovanog položaja stalne beneficije. Raspadom starog sistema ovi su se krugovi samo preusmerili na infuzije stranih donacija. Tokom više decenija, srpski pseudograđanski slojevi brojčano su ojačavani prilivom ambicioznih pridošlica iz provincije, mahom studenata, koji su svoj kompleks više vrednosti (koga prati skriveni kompleks niže vrednosti) i mržnju prema svojoj zavičajnoj palanci, kompenzovali izveštačenim upodobljavanjem i “upristojenjem” spram onog što se u tom trenutku smatralo “modernim” u urbanim centrima, a sve zarad fanatične želje da se nikada ne vrate u provinciju, već da “uspeju u gradu”. Idealno opravdanje za svoje sujetne ambicije, neostvarive u zavičaju, nalazili su u gordim stavovima konstantinovićevske “filozofije palanke” nad kojom su težili da se uzvise. Ako su pri tom sujetnom “uzdizanju iz proseka” malo videli inostranstva, mahom uz jednu-dve letnje stipendijice u zapadnim zemljama, umislili su da su “popili svu pamet sveta” koja ih beskrajno izdvaja nad “neprosvećenim” masama. Kao treće, pripadnici ovih struktura su ne samo neposobni za funkcionalne uloge klasičnih društvenih elita, već su idejno i intelektualno “zacementirani” u nekolicini floskula koje korespondiraju između njihovog današnjeg imidža i nekadašnjih ideoloških ubeđenja, ali mimo toga nisu u stanju čak ni da trezveno prate aktuelna kretanja u svetu niti da uoče tendencije tamošnjih procesa. Iako širokih očiju okrenuti ka “velikom svetu”, koga su videli ili turistički ili, u najboljem slučaju, kao stipendisti, domaći pseudograđanski slojevi baštine tone zastarelih predrasuda i zapravo ne znaju ništa o tome svetu u koga se kunu, niti bi bili u stanju da se u njemu egzistencijalno snađu, jer su duboko nesposobni da ulože bilo kakav napor da se menjaju i ozbiljno rade. Njihove nezaslužene privilegije i društveni status moguć je samo ovde, i to ne konstruktivnim društvenim aktivnostima, već isključivo na direktnom ili indirektnom podaničkom angažmanu u službi interesa sa strane.

Simptomi pseudograđanskog narcizma

Otuđeni pseudograđanski slojevi srpskog društva, pokazuju brojne individualne i kolektivne odlike narcizma kao graničnog poremećaja ličnosti. Na individualnom polju dosta zastupljeno prepoznavanje klasičnih narcističkih simptoma: grandiozni osećaj sopstvene vrednosti i ubeđenost da su posebniji i bolji; preokupacija fantazija o sopstvenom uspehu i moći praćena zahtevima najšireg priznanja pa i divljenja; nedostatak saosećanja i korišćenje drugih za sopstvene ciljeve, arogantno ponašanje uz istovremenu ubeđenost kako su svi drugi zavidni i podli prema njima itd… Dok se neke od ovih osobina ličnosti mogu objasniti porodičnim poreklom i razmaženošću usled privilegovanog položaja tokom većeg dela života (8), grupno odnošenje pseudograđanskih struktura u javnoj sferi pokazuje da su njihove narcističke crte uzrokovane i širim socio-političkim uzročnicima, uključujući ideološke paradigme koje se “lepe” na individualno-psihološki pogodno tlo i daju legitimitet, opravdanje i ličnoj patologiji, ali društveno-političkom angažmanu ( poslušničko-najamnička antidruštvena uloga).

Ponašanje srpskih pseudograđanskih krugova u javnoj sferi, takođe otkriva brojne i tipične narcističke crte. Samoubeđenost u svoju izabranost (koju Leš naziva “narcistička obuzetost sobom”) i civilizatorsku ulogu u moru primitivizma, prate i negativni stereotipi prema drugačijem, prvenstveno sopstvenom okruženju i narodu. Narod se posmatra kao zadrt, glup i zaostao, “sa više glava nego zuba”, dok se pri tome, sa samozadovoljnim slepilom ne primećuje da, uprkos siromaštvu i nedovoljnom obrazovanju, on, čak neuporedivo bolje od elita, ima osećaj za pravdu i nepravdu, za istinu i laž, za solidarnost i požrtvovanje, te da je, baš usled svoje neskrivene “nenačitanosti”, narod uglavnom imun na ideološka uslovljavanja i manipulacije kojima robuju ovdašnje pseudoelite.

“Osećaj beznačajnosti istorije” kao sledeći simtpom narcističke kulture koga primećuje Leš (9), domaće pseudograđanske elite manifestuju u preziru i nipodaštavanju svih istorijskih tradicija ovoga podneblja koje, u potpunom nerazumevanju i samozaslepljenosti, smatraju za izvor bezumlja, mraka i iracionalnosti čiji su oni navodno “prosvećeni” antipodi. Takođe, Leš primećuje da je spram nipodaštavanja prošlosti narcistički pogled na svet opterećen i “beznadežnim viđenjem budućnosti” (10) usled nemogućnosti da ovakve samozaljubljene (i samim time kukavičke, nespremne na istinsku žrtvu) elite suštinski promene stanje društva u kome žive, a koga krive za kočenje sopstvenog uspeha i sa čijom se navodnom potpunom zastranjenošću ne mire. Stoga se u društvenom angažmanu ovih grupacija lako mogu prepoznati brza smenjivanja euforičnih i depresivnih stanja, od egzaltirane ubeđenosti da će njihova misija izabranosti doseći neslućena postignuća, do prezira i razočaranja u svet oko sebe, osuđivanje i proklinjanje, uz prizivanje najcrnjih scenarija koji bi, takođe, potvrdili kako su oni “u pravu”.

I narcistička “emancipatorska” delatnost potpuno odgovara Lešovom opisu kako se “strategija narcističkog opstanka predstavlja kao način oslobađanja od represivnih uslova prošlosti” (gde se pod “represivnim” podrazumeva svaka konkretna odgovornost, moral i tradicija koji se generalno žigošu kao zastareli, autoritarni, patrijarhalni itd…) uz opšte i ničim potkrepljene floskule o “svetloj budućnosti” čiji su oni navodno nosioci. Trivijalizaciju prošlosti prati zalaganje za “kulturnu revoluciju koja oponaša najgore osobine propadajuće civilizacije koju žele kritikovati” sa neslućenim izlivima isključivosti, autoritarnosti, mržnje…. Sve ovo se odvija pod maskom trpeljivosti i navodne tolerancije, za koju Leš primećuje da je posledica nesigurnosti u sebe (“naizgled opušten i trpeljiv, on istovremeno gubi sigurnost koju pruža lojanost skupini”) koja se potom manifestuje agresivnim antidruštvenim izlivima (“veličaju saradnju i timski rad, dok duboko u sebi gaje snažne porive protiv društva”).

U javnoj sferi Leš je primetio kako narcističkom tipu ličnosti pogoduje milje spektakla u kome se koriste marketinški trikovi zarad postizanja trenutne iluzije lične dobrobiti, zdravlja i psihičke sigurnosti. Uz pomoć njih se raspiruje strast življenja za trenutak koji se smatra za sam život (u domaćoj verziji tome u velikoj meri odgovara slogan “Život je zakon”), preko čega se, širenjem utisaka i snova o uspehu i slavi prečicom, “ohrabruju” prosečni, uglavnom normalni i najčešće nestrpljivošću podstaknuti ljudi, da počnu da se poistovećuju sa pseudoelitom koja se izdiže i prezire mnoštvo koje se tretira kao beslovesno“stado”.

Domaći pseudograđanski elitizam u sferi političkog delovanja odiše i mnogim drugim tipičnim narcističkim obeležjima – potenciranjem akcije i značaju praktičnog efekta koga zanimaju samo rezultati bez obzira na korišćena sredstva, neurotičnoj potrebi za priznanjem sopstvene veličine kroz ispunjavanje svega onoga što od njih traži “svet”, a navodno u ime “napretka itd… Ideološka percepcija sveta pseudograđanskog narcizma zapravo predstavlja farsičnu, i samo navodno tolerantnu, neoliberalnu verziju već viđenih totalitarnih ideologema XX veka. U njoj su zastarele i prevaziđene ideje borbe rasa i nacija za dominaciju, odmenjene idejama o preduzetničkim (ne samo u privrednom, već u širem društveno-političkom smislu) slojevima “nadljudi” koji pobeđuju sopstvenom superiornošću i ostvaruju, kršeći sva pravila i moralne norme, poredak vladavine bogatih, moćnih, agresivnih i jakih individua. Kao što je komunizam želeo preko diktature proleterijata da ostvari besklasno društvo i odumrlu državu, tako i ostrašćeni pobornici pseudograđanskog narcizma misle da kroz “meku diktaturu” i protektorat pod čizmom stranog intervencionizma, mogu stvoriti “demokratiju” u kojoj bi oni imali istaknutu ulogu.

Narcizam i konformizam

Društveno-političke manifestacije narcističkog, pseudograđanskog pogleda na svet najčešće odišu, uprkos (a možda baš zahvaljujući) gordom individualizmu, autoritarnom svešću i ponašanjem koga oni kod drugih žele da vide i kritikuju, i kada ga ima i kada ga nema. Domaći pseudograđanski narcizam, ma koliko se busao u svoju različitost i “mišljenje svojom glavom”, olako prihvata ponuđene šablonizirane stavove i predstave, kipti mržnjom spram političkih protivnika, neretko bez puno realne osnove, i robuje klasičnoj autoritarnoj identifikaciji sa sopstvenom političkom partijom-politikom-idejom ili njenim liderima. Njegovi pobornici spremni su da prekrše sve moralne norme i zakone zarad “večnih istina” koje pružaju ideološke floskule i izmaštane mogućnosti udobnije egzistencije. Ovdašnja praksa “evroutopizma” bez realnog sagledavanja savremenih svetskih procesa, te spremnost da se svi sem sebe žrtvuju tom cilju, kao i autoritarna zaslepljenosti koja se zbog ostvarivanja krajnjih ciljeva ne libi da “prlja ruke” zarad ostvarivanja malograđanske blagodetne egzistencije materijalnog izobilja, gotovo u dlaku se podudara sa istraživanjima Kristofera Leša.

U krajnjoj tački malograđanske “idile” se sustiču narcizam i konformizam. Još su analitičari psihologije autoritarizma (u fašističkom vidu) ukazali da se on drži na “neurozi ekstremnog konformizma” (G. Olport), gde se konformizam pridobija za narcističke ciljeve kroz povinovanje mnjenjima medija, ličnog okruženja i lažnih autoriteta koji veličaju narcistički pogled na svet i njegove krajnje ideale. Malogarađanski konformizam, u stvari, predstavlja i potporu i istovremenu žrtvu narcističkog pogleda na svet, pošto je i jednom i drugom u korenu (mada u različitom stepenu) samoživost. Ovo važi kako u interpersonalnim odnosima, tako i na društvenom polju.

Malograđanskom konformizmu imponuje narcistički aktivizam i njegovi ideali, pogotovo ako su, kao u slučaju srpske pseudograđanske elite, zaodenuti u ruho pristojnosti i savremenosti. U stvari, narcizam malograđanske ideale (sigurnost, stabilna “ušuškanost” u ugodan život, potpuna odvojenost “privatne” i “javne” sfere kao bekstvo od uviđanja njihove povezanosti), i realne i izmaštane, koristi kao manipulativno sredstvo nad konformizmom. Narcizam gleda samo sopstvene interese koje, po pravilu, zadov olja va na štetu njemu podložnog konformizma, samo malograđanski konformizam ne može da shvati da je u korporativnom poretku njemu takođe namenjena uloga na margini. U narcističkom korporativnom svetu se ne ceni obrazovanje niti pristojnost kao temeljne malograđanske “vrline”, niti se njihovim pridržavanjem u ovakvom poretku može napredovati, već samo beskrupuloznošću i licemerjem. Zavaravaju se zato slojevi malograđanskih konformista da će u takvom poretku svetskih integracija živeti pristojno i zarađivati spram svojih sposobnosti, da će biti deo više srednje klase ili čak društvene elite. To vreme je bespovratno prošlo, a ta su mesta već bezecovali Bebe, Cepteri, Limuni, Caneti i ostali živopisni likovi, kao i strani korporativni predstavnici i njihovi ovdašnji saradnici. U stvari, ovakvim društvenim “elitama” srednja klasa ne treba, već samo dva ešalona “izvođača radova” u skladu sa dnevnopolitičkim i ekonomskim interesima odevenim u moralno-političku podobnost, i pauperizovana masa na margini kojom će se po potrebi manipulisati.

Brojni primeri, individualni i kolektivno-istorijski (od kojih je simbioza srednjoevropske malograđanštine i narcističkog nacifašizma najočigledniji primer) pokazuju neminovne (auto) destruktivne ishode lažnog “venčanja” konformizma i narcizma. U slučaju III rajha ona se umesto u malograđanski hiljadugodišnji arijevski raj pretvorila u zgarište tehnologizovane Valhale. Konfliktni potencijal srpskog društva pokazuje znake da je ostrašćenost pseudograđanskog narcizma upravo ta koja predstavlja inicijalnu kapislu što, uprkos manipulativnom predstavljanju sebe kao nekog ko štiti “normalnost”, stabilnost i bolji život, može i hoće da izazove destrukciju koja će izmanipulisane (svesne ili nesvesne toga) konformističke slojeve upravo lišiti svega onoga zbog čega su im ovi pružali podršku - normalnosti, stabilnosti i “pristojnog” života. Na svu sreću, to će označiti i kraj iluzornih predstava da je, sledeći narcističke porive i ideje, moguće ostvariti stabilnost i normalnost. Upravo u toj spoznaji, pošto još nije dockan, leži osnov nade za ozdravljenje srpskog društva od pseudograđanskog narcizma.

Fusnote:

1. Menand, Luis. "American Studies." Farrar, Strous & Giroux: New York, 2002, str. 204.

2. Leš Kristofer, Narcistička kultura, Naprijed, Zagreb, 1986..

3. Isto, str. 37.

4. Leš Kristofer, Pobuna elita, Svetovi, Novi Sad, 1996.

5. Isto, str. 10.

6. Isto, str. 37.

7. Antonić Slobodan, Misionarska inteligencija, www. nspm. org.yu

8. Klinička psihologija navodi brojne uzroke narcizma: urođeni preosetljivi temperament; prezaštićenost i razmaženost od strane roditelja, najčešće uzrokovana njihovim potrebama za dokazivanjem i samopoštovanjem; preterano ukazivanje poštovanja u raskoraku sa realističnim uzvraćanjem istog; nepouzdana i površna briga roditelja; emocionalno zlostavljanje u detinjstvu, učenje manipulativnih ponašanja i tehnika od roditelja; pohvale zbog vanrednih talenata ili izgleda od strane odraslih osoba...

9. Leš Kristofer, Narcistička kultura, Naprijed, Zagreb, 1986, str. 14.

10. I sto, str. 14.