Dragomir Anđelković

Politički snobizam

“Plemstvo … povilo se i povinovalo pred G. i proglasilo ga za prvog džentlmena Evrope. A čovek se pita kako li plemstvo zamišlja džentlmena, kad je G. tako nazvalo. Šta znači biti džentlmen? Znači li to biti častan, biti dobar, biti plemenit, biti hrabar, biti mudar, i posedujući sve te osobine, služiti se njima na što je moguće lepši način? Da li džentlmen treba da bude odan sin, veran suprug, čestit otac? Treba li njegov život da bude pristojan?”

Vilijem M. Tekeri

 PONIZAN, A SA VISINE GLEDA

Reč snob prvi put je zabeležena početkom 18. veka u V. Britaniji. Tada je to  bio naziv za obućara škotskog porekla. No, kako je sve intenzivnije provejavao „duh“ moderne epohe, sve više „obućara“ je u materijalnom pogledu prevazilazilo pređašnje feudalne gospodare. Njihova deca dospevaju i u elitne škole, ranije namenjene plemstvu. Tamo je bila praksa da se pored imena učenika navede i titula. Otuda, uz ime onih koji je nisu imali, upisivano je – snob. To je bila skraćenica od latinskog izraza – sine nobilitate (bez plemstva). Ima mišljenja da se kod određivanja takve skraćenice radilo o klasnom cinizmu, tj. o cinizmu onih koji su se osetili povređenim time što su bili izjednačeni sa pripadnicima „trećeg staleža“. Otuda je skraćenica „slučajno“ glasila isto kao popularni naziv za škotskog obućara! Tek da se zna, ko je ko!

Izraz snob je do početka 19. veka široko prihvaćen na engleskom govornom području. Brzo postaje i „internacionalan“. Tako su prvo nazivani skorojevići, ljudi narodnog porekla koji su se obogatili i pokušavali da uđu u redove „visokog društva“. U nastojanju da to postignu, često su nekritički podražavali one sa kojima su hteli da budu u društvu. Mnogi su u tome preterivali, i to do komičnih razmera. No, još nešto je bilo u pitanju – kada se neko dugo kiti „paunovim perjem“, svi na to naviknu, pa smatraju da je to prirodno stanje stvari. Kada neko ko „do juče“ to nije radio, počne tako da se ponaša, to deluje komično i onima koji su u pogledu bogatstva bili iznad njega i onima koji su mu bili jednaki. I da ne preteruje sa „kićenjem“, obe kategorije bi mu se podsmevale – malo iz zlobe, a malo jer se ljudi obično čude i smeju onome na šta nisu navikli. Plemići su zavideli mnogim „snobovima“ jer su spram njih, neretko, već bili sirotinja. Narod je bio kivan pošto su dojučerašnji sapatnici počeli prezrivo da ga gledaju sa visine.

Međutim, pojam snobizam uskoro poprima mnogo šire razmere. Za to je zaslužan V. M. Tekeri. On se pozabavio raznim pojavnim oblicima snobizma, pišući za popularan časopis „Panč“. Na osnovu tog materijala je nastala Tekerijeva „Knjiga o snobovima“. A autor je, proučavajući snobizam, izveo zaključak: da se „ogroman procenat snobova može naći u svakom društvenom sloju ovog smrtnog sveta.“ Tako se iskristalisala definicija, uobičajena i kod nas, prema kojoj je snob - čovek koji se slepo povodi za modom, i bespogovorno prihvata vrednosti staleža od prestiža (pripadao im, ili ne). To je čovek koji je „pokondiren“ i neizostavno nadmen prema „nižima“ od sebe, kao što je neretko servilan prema onima koji su iznad njega. Bez obzira da li misli da se za „Olimp“ kvalifikovao svojim poreklom, uspehom u karijeri, imovinom, „prosvećenošću“ …

„POLITIČKA GOSPODA“ 

Iz snobizma se ljudi oblače na „poželjan“ način, voze neke modele automobila, idu u klubove koji su IN, druže se sa ljudima koji su na glasu,  ali i ispoljavaju politička ubeđenja! Naravno, kada se neka vrsta opredeljenja nametne kao „prestižna“, ili bar „karakteristična“ za one društvene slojeve sa kojima se snob poistovećuje. Međutim, to što snob „usvaja“ neka politička ubeđenja, ne znači da je u tome iole postojan. Tim pre, ne znači da stvarno razume ono „zašta je“!

Pošto je Vojislav Koštunica u drugoj polovini 2000. godine, postao „zvezda“, jedna moja poznanica, inače „upućena“ u politiku koliko i u nuklearnu fiziku – postala je njegov obožavalac. Kako je govorila: „Pa on se sastaje sa svetskim državnicima, koji za Miloševića nisu hteli ni da čuju“. Voja joj je delovao kao prosvećeni Evropljanin. No, nije joj dugo tako delovao. Nije umeo da se tako „nosi“, da bi dugo ostao poželjan u očima pomodara. Tim pre, što se nije olako divio onome za čim moja poznanica „uzdiše“. Njoj je važno da sa zemljom koju oličava serija „Seks i grad“, imamo prijateljske odnose (pa čak i dok nas iz nekog razloga zasipa ognjem, ili nam otima deo teritorije). I nije joj jasno kako neko može da ugrozi te odnose, zbog „staromodnih“ nacionalnih interesa.

U međuvremenu, u njenom krugu se iskristalisalo mišljenje da ljudi koji su  IN, koji su fini i civilizovani – „vole“ Čedu. Otuda, „voli“ ga i ona. Kad god je sretnem izrecituje mi neku „poemu“ o „civilizatorskoj misiji“ i „veličanstvenosti“ LDP-a. A program te partije je „čitala“, taman koliko i program DSS-a. Znači, verovatno nije ni čula da partije imaju zvanične, pisane programe. No, to joj ne smeta da bude agresivni prozelita. I da iskreno veruje da je prosvećen samo onaj ko se poveo za stavom kakav je „njen“, pa i normalan. Ostali su „divlji“, i, naravno, gleda ih sa prezirom! Ili, ako ih dobro poznaje – sa sažaljenjem!

Ipak, Čeda je suviše napadan, a možda i iskren da bi ušao u širu „modu“. Izgleda da je osuđen na to da ga ushićeno slave jedino u okviru pojedinih subkulturnih grupa i „klubova“ fanova. No, zato je Boris Tadić postao nova „zvezda“. Lep, fin, donedavno odmeren i tolerantan, umešan u ćaskanju, sposoban da istakne „opšta mesta“ po kojima se prepoznaju urbani „Evropejci“, uspeo je da na mnoge ostavi utisak. Tim pre, što je vešt marketing menadžment DS-a, uspeo da nametne stereotip da je ta partija nosilac evropskog duha i preporoda. Pa i oni što ne gaje nadu da ćemo baš sutra stići u EU, niti da DS nešto čini da naš sistem postane manje orijentalan i ustajao, a više evropski funkcionalan, deklarišu se kao pristalice te stranke. Jer, sramota je da „prosvećen“ čovek to ne bude. Ili, bar da to ne kaže u društvu isto tako „prosvećenih“ ljudi i s prezirom izrekne pokoju reč o „prostom“, „zatucanom“, ili „zaslepljenom“ narodu koji ne deli njihovo mišljenje i podržava razne „mračnjake“.

SNOBIZAM ILI MODA? 

Da budemo pošteni, skoro svako povremeno, ispoljava nešto iz „domena“ snobizma. Naravno, da bismo postali snobovi moramo da zaokružimo „sistem“, da zaslužimo tu „titulu“. Većina ljudi to ipak nije postigla, niti želi da postigne. Takođe, većina ne potcenjuje, i ne prezire druge, jer ispoljavaju politička ubeđenja različita od njihovih. Niti obožava EU, SAD, ili Solanu, već samo kalkuliše kako će bolje živeti. Drugim rečima, iako se većina povodi za „političkom modom“ koja vlada u „krugu“ do koga im je stalo, nije isključiva i nadmena, niti tim ubeđenjima napaja „pokondirenost“. Znači, i nije uplovila  u vode „političkog snobizma“.

Svakako, ni puko robovanje modi, makar bez „negativne energije“ koju snobizam sa sobom nosi, nije opravdanje. Jer, ko se nekritički za modom povodi, ne vodi mnogo računa o tome da li su u pitanju prave vrednosti ili se radi o nečem negativnom. Važno je da privlači pažnju, da se vrednuje među pripadnicima grupa do kojih je pomodarima stalo, bez obzira da li se radi o ispoljavanju mondijalističkih, neofašističkih i nekih drugih ekstremnih ideja.

S druge strane, mnogi naši „politički snobovi“ nisu uistinu pravi snobovi. Jeste da su isključivi, jeste da su umišljeni, ali nisu kulturni! Snob, makar po spoljnoj formi, mora da bude „gospodin“. Makar pomalo izveštačen, ili s druge strane, urbano nonšalantan odnosno ekscentričan. Inače poprima groteskni vid. Kažu, odmah posle rata, na neki prijem u Londonu, tek prispele žene naših, uglavnom narodskih „partizanskih diplomata“, došle su u čipkastim kombinezonima. Ti raskošni, ali ipak intimni odevni predmeti delovali su im kao večernje haljine. Neretko, ni naši samozvani prosvećeni Evropejci, do danas nisu mnogo odmakli u pogledu kultivisanosti. I sami toga ponekad svesni, svoje kulturne nedostatke pokušavaju da nadomeste ekstremističkim, negativnim odnosom prema sopstvenom narodu. Uz nadu da će ih neko kome se dive pohvaliti, i tako nahraniti njihov prostački snobizam.

Ima tu, ponekad, još nečega. Tekeri je, bar u vezi sa jednom kategorijom snobova, primetio zanimljiv fenomen – oni se dive onome što preziru. Valjda, svesni da sami nemaju neke kvalitete, demonstrativno preziru one koji ih imaju. Verovatno i neki naši sunarodnici znaju da su nedostojni da budu Srbi. Uz mane, naš narod ima i vrline – one koje ogorčeni srbomrsci, smatraju da nemaju. I zato ljuto mrze svoj narod, i nastoje da leče komplekse gledajući ga sa visine.

Da ne zaboravim još jedan neobičan fenomen. To je da „modu“ često respektuje, pa joj ponekad i podleže, i onaj protiv koga je uperena. Više puta sam bio u prilici da slušam kako se neki radikal napadno uzdržava da kaže išta loše o B-92 ili bojovnicima tzv. „druge Srbije“. Čini mi se i da u jedinicama lokalne samouprave, gde je SRS godinama imala vlast, ništa sistematski nije preduzeto kako bi tamošnjim medijima bio nametnut trend širenja neke njihove „nove mode“. Da li je to manifestacija kompleksa odbačenog? Da li je to kontraproduktivno ispoljavanje želje za prihvatanjem? Makar i po cenu podilaženja tuđem, neosnovanom i u odnosu na sebe uvredljivom snobizmu! Ili se radi o pogrešnoj političkoj proceni?

* * * 

Naš veliki književni kritičar i esejista, Bogdan Popović (1864-1944), isticao je da džentlmen nije samo osoba finih manira, solidnog obrazovanja i dostojanstvenog držanja. To nije ni osoba koja vlada sobom, a ne dopušta da hir vlada njom. Uslov da bi sve rečeno imalo celovit smisao, uslov bez koga nema džentlmena – to je moral! To je poštovanje drugih ljudi, bez obzira na to ko su i šta su!

Živimo u vremenu kada je marketing umnogome amortizovao, ako ne i zamenio, ubeđenja. Kada je „specijalizacija“ potisnula stari humanistički ideal svestranog čoveka. Kada je gotovo sve postalo „komercijalno“. Kada su popustile spoljne moralne stege, i unutrašnje osećanje sramote. Usled toga je priča o džentlmenima u naše doba nategnuta. Ali to ne znači da treba bagatelisati „džentlmenski ideal“, da se treba određi nastojanja da na pravi način budemo ljudi od „prestiža“. Takođe ne znači ni da skrštenih ruku treba da posmatramo kako snobizam zadobija sve značajniju ulogu i na polju političkog opredeljenja. To važi i za plitkoumno sleđenje mainstream  tendencija, nametnutih od strane „ideološkog aparata“ u službi vladajuće globalne elite, i njihovih domaćih sledbenika. 

Moda može da bude i pogubna. Da mnoge od nas, radi dobrog „glasa i stasa“, odvede u propast. Da nas navede da budućim generacijama u nasleđe ostavimo onakav svet kakav im sigurno ne bismo poželeli. Samo kada bismo hteli da malo ozbiljnije razmislimo o onome što se oko nas dešava, ali i da pokušamo da sagledamo da li, kada su u pitanju političari od „poverenja“, iza lepe „maske“ postoji još nešto „lepo“. Na kraju, dobro bi bilo da se setimo posledica Geteovog romana „Jadi mladog Vertera“. Posle njega je postalo popularno samoubistvo iz romantičnih pobuda. Iz mode su se mnogi mladići ustrelili, i to zbog trivijalnih razloga.

Tim pre, kada se radi o „političkoj modi“, posledice za društvo mogu da budu mnogo gore. Uostalom, svedoci smo da su oni koji pričaju o evropskim vrednostima, i ističu svoju urbanu kultivisanost, dočepavši se vlasti, počeli na policijsko-orijentalan i medijsko-totalitaran način, da se obračunavaju sa opozicijom i delom stanovništva koji je aktivno podržava. Za to vreme deo javnosti kome bi, sudeći bar na osnovu vrednosti za koje se načelno zalaže, policijska brutalnosti, političko šibicarenje i medijsko jednoumlje, trebalo da zasmetaju, zdušno aplaudira vladajućim strukturama. Štaviše, oni koji taj segment stanovništva sačinjavaju, bez osećanja srama, pa čak i svesti da ne postupaju moralno, sigurno samozadovoljno o sebi i dalje misli kao o evropejskoj eliti na „primitivnom“ Balkanu.